НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава десета
 
ХРИСТОС ДОБРИ ПАСТИР
 
Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тровчији него прелази на другом мјесту; он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас Његов слушају, и Своје овце зове по имену, и изводи их. И када овце Своје истјера, иде пред њима, и овце иду за Њим, јер познају глас Његов.“
(10:1-4)
 
Идолопоклонство краде душе људске од Бога, и поробљава их не-богу, анти-богу. Нико не зна пут у душе људске до Богочовек. Јер је Творац боголиког бића људског и свих тајни његових. Сваки који хоће да уђе у тајну бића људског мимо Бога и без Бога „лупеж је и разбојник“. Род људски = тор овчиј; у тај тор воде само једиа врата: Бог Логос, Богочовек. Који год хоће да уђе у тор овај „на другом месту“лупеж је и разбојник. А тако хоће да уђу у тор овај сви нехришћани, сви антихришћани, сви незнабошци=хуманисти и хоминисти. Човеку се може приступити само Богом; тако и роду људском, као целини. Исто тако: Човек, и род људски, могу се познати само Богом: „Који улази на врата јесте пастир овцама“.
Ово има ужи и шири смисао. Шири, односи се на род људски; ужи, на човека и његову душу: сва осећања, мисли, жеље = тор овчиј; у њих се улази Богом Логосом, у њихову тајну, у оно што их везује и чини једним стадом. Вратар и једног и другог тора је Логос, или боголика д-ша. „Пастир овцама“ и једних и других јесте Богочовек, и сви христоносци. Све што је у људима логосно, боголико зна „глас Његов“, и слуша глас Његов, и послушно му је. Он до у суштину зна „своје овце“, зна ове што је логосно и богочежњиво у људима, и то зове себи, и то сачињава Његово божанско стадо. Он иде испред оваца: и мислима, и осећањима, и делима; „и овце иду за Њим, јер познају глас Његов“. Која то добра мисао људска не иде за Христом? Које то добро осећање људско, и добра жеља, и добра реч – не иде за Њим послушно, као за својим божанским Пастирем, који ће је одвести на пашу божанске бесмртности и вечности? Шта је то у човеку што не познаје у Христу Богочовеку Творца свог, и Бога свог, и Спаситеља овог?
 
А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца. Ову причу каза им Исус, али они не разумјеше шта бијаше то што им говораше.“
(10:5-6)
 
„А за туђином неће да иду, него беже од њега, јер не познају гласа тућега“. Туђин, ко? Најпре, ђаво, затим: зло, грех, смрт = све ђаволово, све што отуђује од Бога; и још: све што је туђе боголикој и богозданој природи људској. За тим „тућином“, за тим туђим, неће да вде ништа што је божанско, боголико, богочежњиво у човеку, и у људима. – Али, због грехољубља овог човек, људи су изгубили правилан појам о своме и туђем: не знају чији су, коме су своји и ко је њима свој. Гледајући себе поробљеним гресима, они често сматрају да им Бот није свој; већ туђ; свој им је онај с ким су се ородили и сродили помоћу греховних сласти.
Толико се људска природа посувратила: Бог који је по боголикој души њима свој и „њихов род“, постао им је туђин; а ђаво, који им ни по чему у њиховој богозданој природи није свој, нити род, већ им је сав по свему туђ, постао им је кроз сластољубље свој, толико свој, да им је често и – духовни отац.
 
Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: Ја сам врата овцама. Сви који год дођоше прије Мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше.“
(10:7-8)
 
Еванђеље је Богочовек објавио људима са намером: да им каже сву истину о Богу и њима: шта је Бог за њих, и шта они за Бога. И Он је ево сада казује: „Ја сам врата овцама“: Ја=Богочовек Исус Христос; све што је у Мени и од Мене води људе, те залутале Божје овце, Богу, на пашу Божју. Ко кроза Мене приступа људима, не зна пут у душе људске, нити га може знати ни наћи. Штавише, ево друге половине истине о такозваним „вођама“ и ,пастирима“ рода људског: „Сви колико их год доће пре менелупежи су и разбојници; али их овце не примише“. Не само „пре мене“, него без мене, ма кад, ма где. Само христоносци не спадају у лупеже и разбојнике рода људског.
Обратите пажњу: Спас назива лупежима и разбојницима само самозване вође рода људског, оне који људима хоће да замене Бога и Његово руководство судбином рода људског. Али ту спадају све самозване вође, велике и мале, све вође који хоће да кроз живот и историју воде род људски без Христа: Бога Логоса и Богочовека. – Никада човек није говорио тако смело о вођама рода људског. На чему се заснива та Исусова смелост? На Истини. На томе што је Он као вођ, као „Пастир добри“ донео роду људском, и на томе што оу роду људском донели и причинили „лупежи и разбојници“. Он је донео спасење, а они – уништење; Он је донео живот вечни, а они – смрт вечну; Он је донео сва божанска савршенства, а они сва демонска зла. Ево смелих и јединствених по отварности речи Богочовекових.
 
Ја сам врата; ако ко уђе кроза Ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.“
(10:9)
 
Ја сам врата, ко уђе кроза ме, спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“. Значи: Богочовек је за људско биће: врата у бесмртност, и сама бесмртност, и храна бесмртности. Јер Он је Спаситељ: спасава од греха, смрти и ђавола; и то спасава својом Богочовечанском личношћу, зато и на челу свих његових речи стоји: „Јасам врата“. Све што људско не уђе у Њега, остаје у смрти и греху, умире стално кроз грехе и сурвава се у вечно царство зла и греха: пакао. Ван Богочовека нема врата бесмртности за људско биће; само Њиме човек се спасава. Да, Њиме: свиме што је Он и што је Његово = Свето Еванђеље, Црква. У њима су све силе и сва средства којима људи савлађују грех, смрт и ђавола. А Он – увек у свему томе целокупном својом Богочовечанском личношћу. До појаве Богочовека на земљи, овај наш свет земаљски био је без врата тамница смрти; Он је прва врата из ње у бесмртност. Али је целокупно спасење условљено и ограђено Њиме, Његовом Богочовечанском Личношћу: „Ко уђе кроза ме = мномеспашће се“. Свуда и свему: Богочовек, Богочовек, Богочовек. Спасење = мноме. Спаситељем – спасење.
У подвигу спасења је и права, безгранична слобода човекова: „и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“; кроз спасење од греха и ђавола и смрти расте слобода, бесмртна и безгранична. Јер грех и јесте оков који поробљава људско биће злу, смрти и ђаволу. При томе свему човекова личност остаје нетакнута и „расте растом Божјим“ – „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13; Кол. 2,19): јер нема ни греха ни смрти да је спутава, ограничава, сужава. „Пашу ће наћи“: све чиме се храни боголика душа човекова и богочежњиво биће његово; све што служи као бесмртна храна за бесмртно биће човеково. А та „паша“? – вечна божанска Истина, и Правда, и Љубав, и Доброта, и Мудрост, и Милост, и сва остала божанкжа савршенства; на земљи: Еванђеље = Црква: свете тајне, свете божанске силе и свете врлине. То је „паша“ које увек има у непотрошивом изобиљу у Богочовеку=Цркви=Еванђељу.
Због свега тога – Богочовек једини истински вођ рода људског. Вођ који изводи људе из смрти и уводи у бесмртност. Отуда, само Спаситељ – Вођа. И остали христоносци. Сви они воде људе у бесмртност и живот вечни.
 
Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти.
Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.“
(10:10)
 
У чему разлика између Спаситеља као Вођа и осталих „вођа“ рода људског. Они: „лупежи и разбојници„; „а лупеж не долази ни за шта друго него да украде и убије и погуби“, док Спас дошао: „да имају живот, и то у изобиљу имају“. „Лупежи“ убијају својим учењима, лажима, наукама, културама све што је бесмртно у људима, краду све шгго је божанско и вечно у њима („краде посејано у срцу„, Мт. 13,19), и уништава све што је трајније од смрти, – чиме све то чини? Грехом и учењима који им одобравају грех, и не признају грех.
А грех је главни убица човеков: убија душу у човеку, и баца је у пакао; а са душом – убија и тело; и обоје осуђује иа вечне муке у паклу (Мт. 10,28). Само Богочовек даје људима „живот у изобиљу“ = вечни живот, који никаква смрт, никакав грех, никакав лупеж и разбојник, не може ни украсти, ни убити, ни уништити.
 
Ја сам пастир добри. Пастир добри живот Свој полаже за овце.“
(10:11=
 
Ко је онда у правом смислу добротвор рода људског; ко истински добар? Само Богочовек, јер спасава човка од свих смрти и даје му живот вечни; то – вечно добро, које никакав лупеж украсти не може. Зато је Спаситељ једини и имао право да изјави смело: „Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце“: пастир добри води на пашу бесмртносга људе, те овце бесмртности, које вуци смрти (а то: греси и страсти) растржу, грабе и кољу. Добар је пастир рода људског уистини само онај који спасава људе од смрти и даје им и осигурава им једино истинско добро: живот вечни. А са Њим и у Њему – бесмртност душе и личности. „Душу своју полаже за овце“. Пастир добри; и положио је, жртвовао на крсту, ишао у чељусти и утробу смрти, да би својом богочовечанском смрћу, тј. својом божанском ипостасном силом, сатро смрт. А кроза све то и из свега тога струји и зрачи једно: бескрајно човекољубље Христово, бескрајна љубав божанска. То је оно чиме Богочовек води људе: љубављу их придобија за живот вечни, и води из смрти у живот. У томе се и састоји истинска доброта Доброг Пастира: све љубављу и за љубав; ништа ни силом, ни грехом, ни смрћу.
 
А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјеши, јер је најамник и не мари за овце.“
(10:12-13)
 
Најамник ко? Прво: њему овце нису своје – јер није ни њихов Творац, ни њихов Промислитељ, ни њихов Спаситељ; због свега тога он и није пастир овцама, тј. људима, не води их на пашу бесмртности, нити има такву пашу; друго: најамник у опасностима напушта овце и бежи: „види вука где иде, и оставља овце, и бежи“: а вук је сваки грех, свака смрт, свако лажно учење, сваки маскирани или разголићени порок, свака страст; вук је све што није христовско, еванђелско, све што не води и не приводи Христу, већ одводи од Њега или води против Њега; све то разбија род људски, распућује, и у смрти пакао уваљује: „и вук разграби овце и распуди их“. Најамник пак тиме је најамник што „не мари за овце“. А за кога мари? Само за себе. Вук = сваки саможивац, сваки самољубац.
Јер нико и ништа тако не подивља и не покурјачи човека као самољубље, као саможивост. Знаш ли ко претвара људско биће у пустош и пустињу? Самољубље, саможивост. Ако ниси видео вука, ето то је најкрволочнији и најсвирепији вук. А саможивци, самољупци су сви који не воде ни себе ни друге Еванђељу Христоовом. Али једно је сигурно: увек одводе и себе, и оне које воде, у – смрт, у робовање греху, неправди, лажи. А кроза њих у – робовање смрти.
 
Ја сам пастир добри и познајем Своје, и моје Мене познају.
Као што Отац познаје Мене и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце.“
(10:14-15)
 
„Пастир добри“ је свим Својим бићем, свом Својом Истином, Правдом, Љубављу, Божанством отворен Својима, познат Својима; кроз све то они Њега знају и познају; Он нити мистифицира, нити скрива себе од њих; пуноћом Божанства свог, Он живи јавно међу њима и са њима; претворивши у своје Његово Еванђеље они су Му постали своји; ородивши се са Њим духовно помоћу светих врлина. Он их зна као Своје, јер живе оним шго је Његово и од Њега. Помоћу Његовог они знају Њега: живећи Његовом Добротом, Истином, Љубављу, Правдом, они су познали Њега, познали да је Бог и Спаситељ, јер само Бог може имати и људима давати такву божанску Истину, такву божанску Правду, и Љубав и Доброту. Свака од њих, доживљује ли је човек, претвара се у једно духовно чуло, којим христољубац упознаје Христа као Бога и Спаситеља. „Пастир добри“ је тиме добар што увек, у свима опасностима свих времена: „душу своју полаже за овце“: ту сам место оваца и из оваца бори се са свима вуцима који насрћу на овце Његове.
У томе је и Његова победа што се Он – Свепобедни Спаситељ и Бог бори из њих и за њих са свима непријатељима њиховим, са свима вуцима: смрћу, грехом, ђаволом, оваким злом. И они „помоћу Њега који нас љуби“ (Рм. 8,37). „Пастир добри“ је вечан, и доброта Његова вечна, и љубав – вечна, зато је и победа Његова вечна. Само се вечном божанском Добротом истински пастирује, истински постаје вођ људи, и истински воде људи. Свако друго средство претвара „вођу“ у најамника, коме људи заиста нису своји, нити је он свој људима. Такви пастири добри, такви истински вођи рода људског су Светитељи: они сами живе вечном божанском Добротом Христовом, и њиме владају над људима, њиме их и воде из смрти у бесмртност и Живот вечни. Зато је ово Еванђеље – Њихово Еванђеље по преимућству; стога се и чита о Њиховим празницима.
 
И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој,
и биће једно стадо и један пастир.“
(10:16)
 
Сви су људи, по своме логосном пореклу, овце Богочовека Христа. Истина, многе су од њих залутале: у греху, лажи, смрти, незнабоштву, безбоштву, богоборству. Бсхг Логос је и постао човек, да би као човек, пронашао све залутале овце, вратио их из греха и смрти у свој тор бесмртности и еванђелског живота. И тако повратио првобитно предгреховно и досмртно стање: једно стадо и Један Пастир. Овако: многа стада и многи најамници; а каткад по нека сама овца чини стадо за себе. Чланови ту, на земљи: да их све Еванђељем сабере у једно стадо, Његово стадо, где ће Он бити Једини Пастир. То већ донекле остварено у Цркви: ту сви чланови повезани и срасли у једно Тело – Богочовеково Тело, под једном Главом: Богочовековом.
Шта је то што људе раздваја, разбија, разједињује? Грех. Он разбио људску природу, која је до грехопада била једна, у свима људима једна. До тог јединства она долази понова у Богочовечанском Телу Христовом: Цркви. Ту сваки члан осећа себе једним са свима осталим члановима, и осећа то јединство излечене од греха, исцељене природе људске. Сваки је присутан у свима, и сви у свакоме, по једној свеживотворној богочовечанској сили која и држи у свејединству живом цео организам Цркве. У Цркви се уствари врши реинтеграција људске природе, људског самоосећања и самоса знања, те сваки искрени члан осећа себе као све и све као себе, и сматра све као себе и себе као све.
 
Зато Ме Отац љуби, јер Ја живот Свој полажем да га опет узмем.“
(10:17)
 
Целокупни подвиг Богочовеков заснован је на бескрајном човекољубљу. Зато све што је Његово – бескрајно је блиско и присно и мило људском бићу. Зато се све то и може љубављу једино и сазнати. Уистини, Он је Једини Човекољубац. Зашто? Зато што је Он једини из љубави постао човек, и Собом уништио у човеку грех и смрт и ђавола, и тако спасао род људски од тих најљућих и непобедивих непријатеља. Све је то Богочовек учинио и извршио чавекољубљем, да би у људима пробудио и изазвао богољубље. То и само то. На љубав одговорити љубављу. Ту нема ничег принудног, ничег насилног, ничег механичког, аутоматског. Богочовеково човекољубље је толико самопожртвовано, толико јединствено, толико огромно, да Бог Отац Њиме нормира свој однос према Сину. Син – душу своју полаже до у амрт за сав род људски скупа, и за сваког човека посебно. Полаже у смрт, да, разоривши њоме смрт, опет је врати себи.
То јест: Он се толико изједначи са сваким људским бићем, толико спусти на дно његовог бића, уђе сав у смрт његову, у пакао његов, да би га тако извукао из пакла, и спасао од греха, смрти и ђавола. Он улази у сваку нашу смрт, у сваки наш пакао, да би нас отуда извукао: „Ти си Бог који је сишао у ад“ … – извукао заједно са душом својом богочовечном, коју никаква смрт не може ни издржати, ни заробити, нити икакав пакао саблазнити или у ђавола претворити: „душу Своју полажем да је опет узмем“.
 
Нико га не узима од Мене, него га Ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца Својега.“
(10:18)
 
„Нико је не отима од мене“, ни смрт, која је свима људима отела душе, „него је ја сам од себе полажем“, чак до у пакао полажем („У гробу с телом, а у аду с душом као Бог“ …) да је опет из пакла изведем, али не саму, већ са безброј душа богочежњивих које су ме тамо очекивале. Смрт нема власти над Богочовеком, ни грех, ни пакао. Он Сам, из човекољубља неуморног силази до у дно смрти, до у дно греха, до у дно пакла, да из свију њих изведе људска бића и спасе их. Мада човек, Он све то ипак чини активизирајући човечанску природу Своју до максимума, божанском силом Својом. Он као Богочовек има ту „власт“ – Он душу овоју полаже кроз Крсну смрт за све људе, а узима је опет васкрсењем.
И тако спасава род људски. Све је то учинио из бескрајног човекољубља. Зато је баш Бог Отац то и претворио у заповест спасења, те Спас и вели: „Ову сам заповест примио од Оца свога“.
 
Тада опет настаде раздор међу Јудејцима због ових ријечи. А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита. Што Га слушате? Други говораху: Ово нису ријечи бесомучника. Зар може демон слијепима очи отварати?“
(10:19-21)
 
Све речено – основа и темељ Еванђеља спасења, Еванђеља истинског вођства у роду људском. А Јевреји, а многи јеврејствујући савременици наши говоре: „у њему је ђаво, и полудео је; што га слушате?“ Значи: нормално је, паметно је, мудро је: да човек остане роб греха, смрти и ђавола; да га воде најамници; да у човеку нема ничег бесмртног, вечног, божанског; да је Богочовек не само непотребан, већ и штетан по човечанство, јер је „ђаво у њему“, јер је „полудео“. Заиста, суд о Богочовеку страшнији и наказнији и од оног у паклу, јер је Он и у пакао оншао, али су Га и тамо, и овде на земљи, ђаволи признавали за Бога, и Сина Божјег, и Свеца Божјег. Зар нису људи гаднији од ђавола, од свих ђавола, према Богочовеку гаднији. А кад су такви према Њему, зар могу не бити људождери саможиви један према другоме, или један чопор према другом чопору? Такав суд о Исусу? Да, ено га, он се провлачи кроз многе савремене теорије о Христу и Његовом Еванђељу.
По њима: То је и „наивно“, и „сентиментално“, „болесни и болећиви идеализам“, то је „нездрава наука“, „болесна наука“, „опијум за народ“, „лаж“, „губа“, „варалица“, „сањарење“, „неостварљиво маштање“; све, све, све друго – само не блага вест, не нови живот, не спасење, не просвећење, не решење главних животних проблема. А ако Богочовек није све то, и несравњено више од тога, онда – ни човек, ни земља, ни небо, немају никаквог разумног смисла, већ све то треба спалити и потпуно уништити. Људима преостаје само један напор за њихов демонски чин: да измисле динамит којим ће у парампарче разнети и небо и земљу, и што је главно: људе, људе, људе …
 
ХРИСТОС У ХРАМУ ГОВОРИ О ОЦУ И СЕБИ
 
И ходаше Исус у храму по тријему Соломонову. И Јудејци Га опколише и говораху Му: Докле ћеш мучити душе наше? Ако си Ти Христос, кажи нам отворено.
(10:23-24)
 
Као Богочовек, први и једини, Господ Христос је најзагонетнија појава у роду људском. Као савршени Бог и савршени човек, Он је необјаш њив, јер људима, као несавршеним бићима, недостаје адекватно средство којим би га потпуно познали. Само помоћу Њега човек Га може разумети, или тачније: разумевати. Ко Њиме и у Њему живи, он и расте у постепеном разумевању и схватању Њега. Само се тако човек може приближити Њему: урастајући у Њега, срастајући с Њим, као лоза са чокотом; и само се изнутра може видети и сагледати све Његове богочовечанске тајне и све богочовечанске силе. Све док људи посматрају Њега споља, све док су „напољу“, Он за њих претставља и загонетку и муку. И то привлачну загонетку и привлачну муку. Они, као и Његови христоборни савременици, стављају му питање: „докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам слободно“. Проблем Христа обухвата све главне проблеме људскога сазнања: проблем добра и зла, проблем греха и врлине, проблем живота и смрти, проблем Бога и човека, проблем света и ђавола.
Јер Христос и јесте тиме Спаситељ и Месија што решава све те проблеме, или бар треба да их реши. Разуме се Исус је посведочио да је заиста Христос, јер је све те проблеме решио практичво, животно доживљајно, опитно. Тако: проблем живота и смрти решио је Својим васкрсењем; проблем добра и зла – остварујући непрекидно у свом животу савршено божанско добро, и тиме побеђујући грех и зло; проблем Бога и човека – показавши у себи и Бога и човека у њиховом идеалном савршенству и ипостасном једииству; проблем света и ђавола – осветливши божанском светлошћу и свет и ђавола, и показавши ко су и шта су они у суштини. Разуме се, месијански проблемски стандард људи упрошћавају, спуштају на ниже, и врло ниске нивое, висоравни: они траже своје и на економском и на научном, и на културном пољу, и на уметничком и на техничком. Само су та проблемски стандарди ниски, и устаари нису месијански.
 
Исус им одговори: Рекох вам па не вјерујете. Дјела која творим Ја у Име Оца Својега, она свједоче о Мени.“
(10:25)
 
Да ли је Исус – Месија = Христос? Он то доказује и речима и делима: једно и исто Еванђеље је у њима; дела Његова су остварено Еванђеље Његово, тј. речи Његове преведене у дела, у праксу, у земаљску стварност. У све то може човек логички и свесно веровати, ако хоће да буде доследан очигледној стварности; али он то може и оцрицати, ако хоће да не верује очигледним чињеиицама. То је у власти човекове воље и схватања. У томе је страшна и величанствена слобода човекова: може и признати и одбацити Бога и све стварности. У томе и суптилност његовог сазнања и духа, али у томе и суптилност његових страдања и мука.
У човечанском свету дела су објективација мисли, осећања, жеља = духа; Исусова дела су објективација Његовог духа. Шта она показују и сведоче? Да је Он заиста Месија, заиста Богочовек: „дела која творим ја у име Оца свога она сведоче за мене“: сведоче да су сва од Бога, и сва Богом; да их нико од људи чинити не би могао; свако од њих одводи Богу. Значи: у свету човечанском дела Божија су стварност, чињенице, земаљско искуство.
Све је ту експериментално, опитно, емпирично. Нема границе између Бога и човека, између оног и овог света: сав је Бог присутан у овоме свету, присутан лично и у делима Својим. Раније, Он је био присутан као промислитељска логосна оила; сада је присутан као овештаствљени, учовечени Бог Логос, као божанска Ипостас, која и твори божанска дела, помоћу Свог човечанског тела. И све је њено – човечанско, људско, овострано, земаљско.
Бог нам више није ни далеки туђинац, ни апстракција, ни идеја ни мисао: већ сав – наша земаљска стварност и чињеничност и људскост.
 
Али ви не вјерујете; јер нисте од оваца Мојих, као што вам рекох
(10:26)
 
„Али ви не верујете, јер нисте од мојих оваца, као што вам казах“. Чиме су то људи престали бити Христове, Божије овце? Тиме што су одбацили бесмртност и пригрлили смрт; а то су учинили заволевши грех, подивљавши од њега, поставши вукови зла.
Грехољубље неда им да верују у Безгрешног; сластољубље неда им да воле Бестрасног. Јер је Христос – смрт за свако грехољубље и сластољубље, а живот за све што је божанско, вечно, бесмртно. Грехољубље поквари човеку вид и слух, те ни у Богу не види Бога, ни у речима Божијим чује Бога: сав је човек и слеп и глув за све што је Божије, Христово, спасоносно.
 
Овце Моје слушају глас Мој, и Ја њих познајем, и за Мном иду. И Ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке Моје.“
(10:27-28)
 
Мрзи ли грех, а воли Христа Бога и његово Еванђеље, он је већ прогледао и у Христу Бога утледао, и прочуо – и у речима Христовим Бога чуо. Такав човек испуњује себе од врха до дна, и открива да све што је у њему вредносио – припада Богу Логосу, Христу, „своје“ је Богочовеку, и природно је што иде за Њим. И још: помоћу еванђелских врлина и светих сила он се све више орођује са Хрисгом, све више постаје Његов, све Га више познаје и упознаје.
И идући за Христом Богочовеком, он уствари иде својом несавршеном истином за савршеном истином, својом несавршеном правдом за савршеном правдом, својом несавршеном љубављу за савршеном љубављу, својим несавршеним бићем за савршеним бићем, својим несавршеним животом за савршеним вечним животам. Стога Спас и вели: „И ја ћу им дати живот вечни, и никада неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје“. И Спас га даје кроз све еванђелске врлине: кроз љубав, веру, молитву, пост, смиреност и др. Кроз сваку од њих, Он разлива по души човековој живот вечни. Зато се сваки који практикује еванђелску свету љубав осећа вечним још овде на земљи; тако и онај који практикује еванђелску молитву; или пост, или ма коју другу врлину. Све су то свете божанске силе које духовно сједињују човека са Богочовеком и овај га испуњује кроз њих вечним животом. „И никад неће изгинути“: никаква смрт нема власти над њим: све своје биће, сву душу, сво срце, сву снагу пренели су у бесмртност и вечност, у Богочовека. „И нико их неће отети из руке моје“: нико од ђавола, нико од христобораца, нико од људождера.
Смрти, ти хоћеш да ме отмеш, – али ја сам у рукама Његовим, Богочовековим, како ћеш ме отети из руке Бесмртнога и Свепобеднога? И сви пороци редом – камо ћете отети христоносца из Христових руку? Јер у свему томе ви имате посла са Богочовеком, не са трошним човеком. А кроз Богочовека имате посла са Самим Богом Оцем. Јер ако се и саблазните о Богочовека, да је слаб и немоћан зато што је у телу, али – и кроз тело и из тела он је нераздељиво сједињен са Оцем.
 
Отац Мој који ми их је дао већи је од свију;
и нико их не може отети из руке Оца Мојега. Ја и Отац једно смо.“
(10:29-30)
 
Зато је и сва моћ и сила његова од Оца и у Оцу: „Отац Мој који ми их даде већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца Мога“: нико, јер су све руке свих створених бића исувише кратке исувише немоћне да би се могле пружити до Бога Оца и отети хриотољуице из руку Његових свемоћних. „Нико“: ни смрт, ни ђаво, ни грех. А све остало у свету – вуче Богу, привлачи Боту, упућује Богу. Утолико пре, што је Богочовек – једносуштан са Богом Оцем. У томе је Његова изузетна свемоћ и сила божанство:
„Ја и Отац једно смо. Ја – Богочовек, ја Бог Логос са телом; и тело сам учинио Својим, учинио га Својим моме божанству, и кроз Моје божанство сјединио га и учинио својим и Оцу. Иако је лично Моје, оно је преко Мога божанства у нарочитом јединству са Оцем мојим. Преко тела и по телу ја сам једносуштан са људима; преко Божанства и у божанству Ја сам једносуштан са Богом Оцем. Зато људима на чисто човечански природан начин могу пружити и дати оно што је Божије, а и Богу на чисто божански природан начин могу принети оио што је људско. Тако: Богочовек је спона и веза Бога и људи, оног и овог света. Савршена богочовечанска синтеза. То је природно и логично када се са вишег, и највишег, човечанског гледишта пооматра Богочовек и Његово место и значај у свету.
 
А Јудејци опет подигоше камење да Га каменују. Исус им одговори: Многа добра дјела показах вам од Оца Својега, за које од тих дјела Ме каменујете? Одговорише Му Јудејци: Не каменујемо Те за добро дјело, него за хулу, што се ти човјек будући, правиш Бог.
(10:31-33)
 
Али то није ни природно ни логично када се Богочовек посматра из жабље, грехољубиве, гмизавачке перопективе. Јер се тада посматра исквареним умом и посувраћеном логиком: наопачке се посматра, наопаки су и закључци. Грех прво разори ум у човеку, затим упрља срце, те човек не види ни себе, ни Бога; ни правог себе, ни правог Бога. То је разлог што многи савременици Христови не виде у њему Богочовека, већ хоће да га каменују што тврди да је једно са Оцем. Спас их онда упозорава на овоја „добра дела“, учињена на очиглед свију.
Шта су она? За које од њих Он заслужује да буде каменован? И за дивно чудо, ни један од њих не рече: дела твоја нису добра или: ово дело твоје није добро, и заслужујеш да будеш каменован због њега као и када их је питао: „који ме од вас кори за грех?“ Али налазе софистички, лукав изговор: „за добро дело не бацамо камење на те, него за хулу на Бога, што ти, човек будући, градиш се Бог“ А то баш што називају богохулством – највећа је и најглавнија истина Богочовекова: Он на њој стоји сав, и целокупно Његово богочовечанско дело спасења света. Јер само као Бог и човек Он може обавити, и обавља, спасење света од греха, смрти и ђавола. Не од чега мањег и слабијег, већ од трију најстрашнијих и најљудождерскијих сила. Да је заиста једнак Богу, и Бог, Господ Христос упорно брани и кад хоће да га због тога камеиују. Јер то је нешто чега се Он никада и ни по коју цену не може одрећи. Јер би се одрекао себе и целокупног дела Свог. То Спас и образлаже Светим Писмом.
 
Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашем: Ја рекох: богови сте?
(10:34)
 
Тако Бог говори људима: „богови сте“. По чему? По боголикости душе. „Богови сте“, апи закржљали богови, недовршени, јер сте гресима закржљали боголика бића своја, која су и створена да би се израдила и усаоршила у „богове по благодати“. „Богови сте“ и по циљу стварања, и по средствима која су вам у рају била дата да то постанете. Али – ви сте узели грех, да тиме себе претворите у богове: „бићете као богови“, и гле помоћу греха, постали сте као ћаволи. Јер греси и јесу сила која човека уподобљава ђаволу. То што су људи упропастили грехом, и уместо да постану као Бог постали су као ђаво: уместо да буду богови по благодати они су постали ђаволи по гресима, – то је у потпуности први пут у историји рода људског остварено у Богочовеку Христу. Он је заиста човек који је Бог. Као човек показује свима да је Бог. Када су у Св. Писму названи боговима они „којима реч Божија би“, како да није Бог – Син Божији, Христос?
 
Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата, а Писмо се не може укинути. Како ви говорите Ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца Својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему. Тада опет тражаху да Га ухвате; али им се измаче из руку.“
(10:35-39)
 
„А Писмо се не може покварити“, тј. не може не испунити, одбацити као нешто непотребно или лажно или сувишно. А Христос? Зар свом појавом својом не потврђује све што је речено о Месији у Св. Писму? Сам би Христос „покварио“ васцело Писмо Божије када би порекао да је Бог и Син Божији. Да је Он заиста Бог и Син Божији сведоче божанска дела Његова на земљи. Разгрните ма које од њих, у свакоме ћете пронаћи Бога Оца, Његову свестваралачку божанску силу. Штавише, Спас јасно и отворено поставља дилему: „ако не творим дела Оца свога не верујте ми. Ако ли творим, ако мени и не верујете, делима мојим верујте, да познате и верујете да је Отац у мени и ја у њему“. „Ако мени и не верујете“, зато што ме видите у трошном људском телу, зато што сам „дрводеља“, зато што сам по свему човек, онда – ево дела мојих: „делима мојим верујте“: јер сами сведочите да међу њима нема ни једног рђавог (ст. 33), већ су сва „добра“, а то значи: сва су божанска.
Идите за њима – коме ће вас одвести ако не Оцу моме који је у мени? и мени који сам у Оцу? Иако човечанска по свој земаљској стварности и очигледности, сва су дела моја – божанска по сили и узроку. Сва она воде кроз Мене Оцу, и кроз Оца Мени. Са једним циљем: да покажу да ја „човек будући“, јесам у исто време Син Божији и Бог. И као такав, само као такав, Месија и Спаситељ.
 
И отиде опет преко Јордана на мјесто гдје Јован најприје крштаваше; и остаде ондје. И многи дођоше к Њему и говораху: Јован не учини ниједно знамење, али све што каза Јован за овога истина бјерше. И многи вјероваше у Њега ондје.“
(10:40-42)
 
Најубедљивије сведочанство о томе пружа Претеча. Уствари, сва се његова сведочанства о Исусу као Месији своде на једно сведочанство: да је Исус – Син Божији, Бог. Такав – Исус је највеће чудо у историји рода људског. А Претеча, први сведок и апостол и анђео те јединствене благе вести, јесте велики Пророк и провидац Божији.
Многи од Јевреја су то осећали и сазнавали, зато су после свега што је Исус рекао о себи као Сину Божијем и Богу, говорили: „Јован не учини ниједнога чуда, али све што каза Јован за овога истина беше“. „Не учини ни једнога чуда“, али указа на највеће чудо света: Богочовека Христа.
У томе се и састоји Претечино чудотворство. И испуни богоназначену дужност: „И многи вероваше у Њега“, тј. у Исуса као Сина Божјег и Бога

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *