НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава петнаеста
 
ХРИСТОС ПРАВИ ЧОКОТ – О ДУХУ СВЕТОМ
 
„На Тајној Вечери казана је сва тајна Христоиих следбеника: откуда у њима оне божански моћне и свемоћне стваралачке силе; откуда им познање и поседовање божанске Истине, божанског Живота, божанске Љубави, божанске Мудрости, божанске Доброте, божанске чудотворне силе, и осталих божанских савршенстава; откуда силе да држе заповести еванђелске; откуда Христос у њима и они у Христу; откуда они – боравиште Свете Тројице; откуда им Дух Свети. Све је то отуда што је Господ Христос чокот а они лозе на том богочавечанском чокоту.
Као што лозе на виновом чокоту живе и род доносе само ако су на њему, и ако их он храни својим животворним и плодоносним соковима; тако и људи, само ако су накалемљени на Христу вером и осталим врлинама, органски се сједињују са Њим, и живе Његовим божанским животворним и плодотворнима силама. И као што је Он вечан, тако и они постају вечни Њиме, јер их Он храни оним што је вечно, божанско, бесмртно. Људска природа, ако се органски не сједини са Богом кроз Богочовека, она се сасуши, увене, и без рода остане. Само органско сједињење са Богом и органско живљење Богом, даје људској природи оно што је бесмртно, божанско, вечно, свевредносно.
 
Ја сам истински чокот, и Отац Мој је виноградар.“
(15:1)
 
Ја сам прави чокот тј. чокот који нико и ништа не може нагристи, оштешити, уништити, усмртити. Сав је бесмртан и вечан, јер је Он сам сва бесмртност божанска и сва вечност божанска. А Он, Богочовек, је то Својим божанством. Иако човек, он је Својим божанством сав у Оцу, сав у Светој Тројици. Зато и вели за Оца свог: „и Отац је Мој виноградар“ . Значи: богочовечанско дело спасења света је дело не само Сина Божијег, Богочовека Исуса, него и Бога Оца. Сва Света Тројица ради на томе, а Син је најнепосредиији посредник тога међу људима, јер је човек, јер је Син Човечији. Богочовек је чокот спасења, истинити чокот целокупном Личношћу Својом, не нечим парцијалним, фрагментарним, делимичним. А то значи и Својим учењем, и Својим животом, и свим Својим од најмањег до највећег, од најопипљивијег до најневидљивијег: једна органска целина, и то богочовечанска целина, и још: богочовечанска Личност као органска целина.
 
Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је;
а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.“
(15:2)
 
Бог Отац је земљорадник; обрађује Сином сву земаљску њиву: све људе. А пошто је род људски – рукосад Божји, виноград Божји, то је и Отац – виноградар. Само тај је виноград сав заражен духовном филоксером: грехом и смрћу, те не доноси прави божански род. Људска природа је обесплођена грехом и смрћу. Зато Бог Логос постаје човек, да обнови људооку природу и оплоди је за божански род, ослободивши је собом од греха и смрти. Као стварно безгрешан Човек, Богочовек је заиста „прави чокот“. И дао је људима сва средства којима се они могу накалемити на њему – правом чокоту, и живети њиме, и доносити богочовечанкзки род: бесмртне мисли, бесмртна осећања, бесмртна дела; а то значи: еванђелске мисли, еванђелска осећања, еванђелска дела. Та средства јесу: свете тајне и свете врлине, и у њима све богочовечанске силе.
Светом Тајном Крштења човек се накалемљује на Христу – Чокоту. Али се учвршћује на Њему и органски сједињује све јаче и јаче са Њим помоћу осталих светих тајни и светих еванђелских врлина. Без ових, иако крштен, он се полако отпађује од Чокота, намерно се не храни Његовим животворним скоковима, и тако без рода остаје. Отац – „виноградар“ Својим свевидећим оком прати сваку лозу на Чокоту свом, и лење лозе – одсеца и баца. То је тако дивно изражено примером смокве која три године не доноси рода, и домаћин (тј. Бог) хоће да је посече, а слуга (тј. Син) моли да је остави још за једну годину, па ако и онда не роди, исећиће је (Лк. 13,7-9).
А лоза која род доноси, тј. човек који умножава у себи еванђелске мисли, осећања, дела, – добија од Оца још више благодатне силе, помоћу којих још радикалније побеђује и уништава у себи грехе и искушења. И уколико се више чисти од греха, утолико се у њему више разливају благодатне силе Божије, које чине да душа његава постаје све плоднија и све више рађа еванђелског рода. У спасењу човека запослена је сва Света Тројица – толика је љубав њена огромна за човека, и толико је човњк важно и вредносно биће за Њу.
 
Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио.“
(15:3)
 
Огњена сила која спаљује коров и трње греха у човеку, те га тако чисти од свега што смета да људска природа буде плодародна, и да раћа божански род, јесте реч Христова, еванђеље Христово. Јер у речи Христовој присутна је божанска сила која очишћује од оваке прљавштине и душу и тело.
Речи Христове „дух су и живот су“, и прогоне из човека све што је телесно и смртно. „Јер се свако створење Божије освећује речју Божијом и молитвом“ (1 Тм. 4,5). Пусти ли човек да жива реч Божије Речи проструји кроз његово биће, и помолили је својим подвизима на том путу кроз његово биће, она га заиста очишћава од сваке прљавштине. Зато Спас и вели ученицима својим: „Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих“.
 
Останите у Мени и Ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе
ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете.“
(15:4)
 
Органско сједињење Богочовека и Његових следбеника није друго до богочовечанска симбиоза: он, Бог, живи у њима и са њима; и они, људи, живе у Њему и са Њим. То је међусобно духовно саоваплоћавање, ниуком случају никакво поробљавање: Он се саоваплоћује њима; они се саоваплоћују Њему. Све по основном еванђелском, богочовечанском начелу боговаплоћења: Бог Логос се оваплоћује у човека, да би се човек оваплотио у Бога. Јер је у Богочовековом Еванђељу стожер – истина ово: Бот Логос је постао човек, да би човек постао Бог по благодати. Ту стожер – истину ево Спас открива на Тајној Вечери као свету истину: „Будите у Мени и Ја у вама“ ( = боравите у Мени и Ја у вама). Живећи Богом и у Богу човек се и сам обожује и сам постаје „бог по благодати“, – по омиљеној речи светих трију православних богослова, јединих правих богослова, а нарочито светог Симеона Новог Богослова. Ништа еванђелско човек не може учинити без благодатне помоћи Спаситељеве; ништа еванћелско „родити“ сам од себе; зато је увек потребна помоћ Богочовекова, јер је све еванђелско увек богочовечански синергично: увек на њему заједнички раде, један другоме сарађују, Бог и човек. То нам казују речи Спасове: „као што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете“.
 
Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод,
јер без Мене не можете чинити ништа.“
(15:5)
 
Без Бога човек је неродна биљка. Човек, сам по себи, не располаже силама које би му осигурале бесмртност и живот вечни. А то значи човек је плен смрти, и домен смрти. Ма колико човек изживљавао себе аутаркично, из тога ма колико себе идололатризирао (будизам, евроиски хуманизам), ипак није у стању да себе претвори у неко трајније биће, акамоли у биће бесмртно и вечно. Увек и за увек човек остаје – смртан, пролазан, злосмрадан. Али то што не може дати ни један човек, ма који човек, ни сви људа скупа, – даје само Богочовек. Њиме и у њему једино човек постаје бесмртно и вечно биће. Јер Он узима човека у себе, и Собом га прерађује у биће вечно, богочавечно. И истовремено преноси Себе у човека, и човек осећа Њиме, мисли Њиме, дела Њиме, живи Њиме, бесмртује Њиме. Ту је посреди потпуна и савршена симбиоза Бога и човека: Бог остаје Богом, и ако свега Себе даје човеку; и човек остаје човеком, иако свега себе даје Богу. Даје, и постаје савршен човек (ср. Еф. 4,13), „за свако добро дело приправљен“ (2 Тм. 3,17). А сваки је човек саздан са циљем да постане савршени човек. Зато је Бог Логос и постао човек, да би дао силе сваком човеку да испуни своје божаиско назначење: да постане савршен човек. Христа проповедамо, изјављује Апостол: „да покажемо свакога човека савршеног у Христу Исусу“ (Кол. 1,28).
Све док човек не осети да је Богочовек – Чокот а он лоза, ради тог чокота, и родна само њиме и од органског јединства са Њим, он се гуши у безваздушној епрувети свога хуманизма, свога хоминизма, па био он религијски, философски, научни, културни, уметнички, – свеједно, заувек свеједно. А што Богочовек говори, свима људима говори: „Ја сам чокот а ви лозе: који борави у Мени и Ја у њему, он раћа многи род: јер без Мене не можете чинити ништа“, – ништа трајно, ништа бесмртно, ништа свето, ништа праведно, ништа вечно, ништа уствари вредносно. „Без Мене не можете чинити ништа“, – овим је сваки хуманизам, сваки хоминизам свака људска аутаркичност и аутархичност, свако човекопоклонство, осуђено на смрт. И још тиме проглашена ова благовест: А самном можете чинити све, – све што човека диже и до божанских висина уздиже, све што је божанско, бесмртно, вечно, свевредносно. Јер се човек једино богочовечанским, помоћу оветих еванђелских врлина и сила, продужује, проширује, узвишује, у све божанске бескрајности и бесмртности. И постаје биће коме се и анђели диве.
 
Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се,
и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити.“
(15:6)
 
Без Богочовека, без органског јединства са Њим, људско биће постепено вене, пресахњују његове силе, ма како изгледале велике и неисцрпне, док најзад сасвим не пресахну, не изумру. И тиме саме себе на смрт, на уништење, на ишчезнуће осуде. И збиља, шта је то људско, макар било ничеански „људско – сувише људско“, што на крају крајева смрт не спаруши, не сасуши, и у огањ не баци, и не спали?
Да, све и сва, и у томе је неминовна трагедија сваког хуманизма. Бесмртна је, и за сва времена очигледна истина у овим Богочовековим речима: „Ко у мени не борави, избацује се напоље као лоза, и суши се, и скупљају је, и у огањ бацају, и спаљује се“.
 
Ако останете у Мени и ријечи Моје у вама остану,
што год хоћете иштите и биће вам.“
(15:7)
 
Органско сједињење човека са Богочовеком чини човека свемоћним, али и свемудрим. Он постаје свемоћан њиме, и свемудар њиме. И онда иште у Богочовека и за себе и за ближње само оно што им служи спасењу од греха, смрти и ђавола, само оно што је свето, узвишено, честито, божанско, бесмртно, вечно. Тада заиста човек сасвим природно „рађа многи род“ богочовечански: еванђелска дела, мисли, расположења.
Главно је: бити у Богочовеку, боравити, живети у Њему, онда Он сам и твори дела своја кроз слугу Свога: чокот рађа лозом; лоза се види и род, више него чокот, који је једним делом у земљи, невидљив. Зато Спас благовести: „ако боравите у Мени и речи Моје у вама бораве, што год хоћете шитите и биће вам“, „што год хоћетеиштите“, а ви ћете, зато што живите Богочовеком, у Њему и ради Њега, искаћете само оно што је еванђелско, богочовечанско, спасоносно. „И биће вам“, јер је ваша воља, сјединивши се са Његовом помоћу држања Његових заповести, и сама постала богочовечански свемоћна. Пример: безбројна чудеса Светитеља који су ова чинили ради спасења људи.
 
Овим се прослави Отац Мој да род многи доносите, и бићете Моји ученици. Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој.“
(15:8-9)
 
Смерни Син Божији, Господ Христос све приписује Оцу, па и славу Својих богочовечанских дела која Он чини силом Својом преко Својих ученика. Сваки род има свој корен; корен свих хришћанских дела је Отац Небески. Ко се држи тог корена преко чокота – Богочовека – да као лоза рађа „многи род“. То рађање многог богочовечанског рода благодатном силом Божијом која од Оца стално струји кроз Сина у Његове следбенике и чини људе ученицима Христовим. Провера апостолства? – Дела богочовечанска, и то многа. Та благодатна сила је неисцрпна, јер долази из непресушног божанског извора, зато су и дела неизбројна. Преноситељ те силе је човекољубље Богочовеково, по свему изузетно и једииствено, јер: свето, безгрешно, божанско, свемило стиво, сведарежљиво.
Уствари, ми људи, раслабљени злом и гресима, нисмо ни знали шта је то истинска, права, савршена љубав, јер у нашим човечанским љубавима увек има, више или мање, самољубља. Христова љубав је прва стварна и потпуна љубав: оригинал љубави; божански света, божански савршена, божански бесмртна, божански смерна. Зато Спас на Тајној Вечери и казује свету тајну свете богочовечанске љубави као „нову заповест“ о новој љубави. То је заиста нова света сила која долази од Оца и даје нам се Сином у Духу Светом. Стога нас и утројичује и отројичује, као обожујућа благодатна сила. Та божанска љубав је врховни закон у животу свете божанске Тројице: она одржава свесавршено јединство Тројичног божанства при чему Света Три Лица увек остају свако за себе бескрајно божански савршена и божански самостална. Зато је та божанска љубав, преиесена и преношена Богочовеком у нас људе, стваралачка и синтетичка сила личности: уколико је човек више има, утолико његова личност постаје савршенија, и у исто време разливенија по људима као објектима овоје делатности. То је једина савршена хипостасирајућа сила, и у исто време саборнизирајућа. Она сједињује човека најпре са Богочовеком, и кроза њ са људима, за све време водећи његову личност из савршенства у савршенство. Живећи у тој љубави, човек живи главном животном силом Тројичног Божанства. Тада се доживљује божанско јединство, божанско свејединство живота: богочовечански монизам живота.
 
Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој,
као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“
(15:10)
 
И кроз то осећање божанске љубави човек стварно прелази из смрти у живот, и не умире. А та се љубав стиче држањем заповести Христових, испуњавањем Еванђеља Његовог. И не само стиче, него и увек притиче, те човек с радошћу остаје у њој свим бићем својим. Уствари та љубав је један непрекидни подвиг који почиње са вером у Христа а продужава се бескрајно и бесконачно. Што човек усрдније држи заповести, све се јаче укорењује у љубави и утемељује у њој, (ср. Еф. 3,17), и њоме расте „са свима светима“ у све дубине и ширине и висине и дужине Христове (Еф. 3,19), – и тако се помоћу ње испуњује „сваком пуноћом Божијом“ (Еф. 3,19). Боравећи у њој, човек борави у светој Божанској Тројици: у Оцу кроз Сина у Духу Свегом. Све нам то казују речи Спасове: „као што Отац има љубав к Мени и Ја имам љубав к вама; будите у љубави Мојој, ако заповести Моје држите ви ћете остати у љубави Мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свога и остајем у љубави Његовој“.
 
Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост ваша да се испуни.“
(15:11)
 
Од божанске љубави разлива се по души нека бескрајна радост, и она – сва божанска, сва света, сва бесмртна, сва богочовечанска. Радост у којој нема ни смрти ни страха од смрти; она васкрсна радост коју је род људоки познао тек у васкрсењу Богочовековом. Она се христољубљем усељује у душу човекову, и христољубљем чува у њој. Нестане ли у души христољубља, нестаје и те божанске радости, и туга и мука поплаве душу, и све њене поноре, врхове и равнине. Спас и вели: „ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни“. „Радост моја“ = „Љубав моја“ : св. Серафим: „радосте моја“, то из њега љубав Христова.
 
Ово је заповијест Моја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим.“
(15:12)
 
Држање еванђелских заповести испуњује душу богочовечанском љубављу. И све те заповести увиру у љубав, и на увору своје име губе, јер се све сливају у једну свеобимну заповест, свезаповест Богочовекову о љубави. И то – богочовечанској љубави. Све њено: и суштина, и метод, и радост, и бесмртност, и вечност, – условљена је Богочовеком, јер долази од Богочовека. Зато Он и благовести: „ово је заповест Моја, да имате љубав међу собом као што Ја имадох љубав к вама“ ( = да љубите један другог као што вас Ја љубих). Своју љубав увек проверавајте Мојом.
Јер ништа теже него стећи свеобилну еванђелску, христовску љубав, и стекавши је: чувати је стално светом, божанском, радосном и увек растућом. Тако само Христовом благодатном силом заповест о љубави постаје „највећа и прва“, постаје свезаповест, о којој виси сав закон, сви пророци, па и сав Богочовек и Његов богочавечански подвиг спасења света. Сам је Спаситељ целокупно Своје Еванђеље сабрао у једну заповест: заповест о богочовечанској љубави. Да, богочовечанска љубав и јесте – скраћено Еванђеље. Љубав према Христу у исто време је и радост према свему Христовом. Зато је Еванђеље: – блага вест, радосна вест: „велика радост“ (Лк. 2,10). И то радост у свему што је Хрис-тово: и у творењу заповести и у страдању, и у само пожртвовању; у састрадању Христу, у саваскрсавању са Христом, у савазнесењу са Христом.
 
Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“
(15:13)
 
Шта је најдрагоценије у свету? – Душа. Шта – највеће? – Душа. Јер боголика вредност њена више вреди него сав видљиви свет од истока до запада, од севера до југа и од врха до дна. А највећа љубав шта је? Жртвовати душу своју за пријатеље своје. Не живот, не тело, не имање, не свет, већ душу, јер је то све, скупа од бескрајно мање вредности него душа. А то на чему стоји, и ради чега постоји, човек може жртвовати само ако има љубави Хриотове, љубави свежртвене. Она је увек готова да се жртвује за све што је свето, узвишено, божанско, еванђелско, за све што долриноси спасењу човека, и људи, од смрти, греха и ђавола. Јер је она пријатељ свему томе. И то је полуга њеног пријатељства са људима. Она је пријатељ свему бесмртном, божанском, светом, богочежњивом у сваком човеку. Ко то има, већ је њен пријатељ. И она је увек готова, с радошћу готова, да себе жртвује за пријатеље своје. Таква је благовест у овим речима Спасовим: „од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје“.
 
Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам.“
(15:14)
 
Богочовек је Својим Новим Заветом донео свету и ново пријатељство, нову садржину пријатељства. По њему, право пријатељство се састоји у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је пријатељ свему светом и божанском у човеку; то му је пријатно у пријатељу. На томе он и заснива све своје односе према пријатељу. То пак значи: садржину правом пријатељству даје Бог и оно што је Божје. Такво пријатељсто је уствари пријатељевање са Богом и божанским у пријатељу. У томе је и сила, и јачина, и бесмртност, и саможртвеност правог пријатељства. Такво пријатељство, у правом смислу, омогућио је Богочовек Својом појавом у свету. Он је Бога учинио темељом и суштином и садржином истинског, светог и бесмртног пријатељства људског. Да би човек могао бити прави пријатељ човеку, мора претходно постати пријатељ Богу, тј. пријатан Богу својим светим, божанским, еванђелским животом. Постане ли пријатељ Божји, он лако постаје пријатељ људима, а понајлакше – пријатељ пријатељима Божијим. Како се пак постаје пријатељ Божји, Спаситељ нам показује Својим Еванђељњм. Испуњавањем заповести Божијих постаје се пријатељ Божији, пријатељ Христов. А од тога нема веће славе и части за човека ни у овом ни у оном свеггу. Држање заповести Христових, а сврх свега заповести над заповестима: заповест о божанској љубави, постаје се пријатељ Христов. Таква благовест бруји из ових Христових речи: „ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам““. Ви сте пријатељи Моји ако сте пријатељи Мојој божансжој истини, Мојој божанској правди, Мојој божанској љубави, Мојој божанској мудрости, свему бажанском што Еванђеље проповеда. А ви сте то, ако све то творите и по томе живите.
 
Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам.“
(15:15)
 
Пријатељима Божијим откривају се тајне Божије, јер их они неће ни злоупотребити ни издати. Искреној љубави према Богу Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије, човек све више стиче божамске љубави, а са њом и у њој – истинско знање о Богу и Божијим тајнама. Такав човек, већ није слуга него пријатељ Божији. А пријатељима се поверавају тајне. Богочовек је и постао човек и остао међу људима, да би људе начинио пријатељима Божијим: тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то било потребно, Он им је и казао и дао. Тако је робовски однос према Богу претворен у пријатељски, сав заснован на узајамној љубави. То је благовест ових Христових речи: „више вас не називам слугама јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима: јер вам све казах што чух од Оца Свога“.
 
Не изабрасте ви Мене, него Ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите;
и род ваш да остане, да што год заиштете од Оца у Име Моје да вам да.“
(15:16)
 
Све што човек од себе унесе у творење еванђелских дела, то остаје вечито, остаје као његова непролазност и бесмртност; то нити рђа времена квари, нити мољац смрти нагриза. Оплођен божанским силама кроз свете врлине човек заиста и рађа многи род. Такви су нарочито свети Апостоли, ти неуморни ревнитељи и творци речи Божијих. Творећи заповести Божије, и на тај начин поставши пријатељи Божији, пријатељи Христови, они се удостојавају тога да им Господ даје све што заишту од Њега у Име Христово. „У Име Христово“, тј. све што је свето, спасоносно, божанско, све што одводи Христу и спасава од греха, смрти и ђавола. Јер апостоли свети не ишту од Бога ништа што није усагласности са светом вољом Божијом. А „тајну воље Своје“ Бог нам је открио у Христу (Еф. 1,9). Такву благовест казују ове речи Спасове: „ви мене не избрасте него Ја вас избрах, и поставх вас да ви идете и род родите; и да Ваш род остане, да што год заиштете у Оца у Име Моје да вам да“.
 
Ово вам заповиједам: да љубите једни друге.“
(15:17)
 
Све ово има један божански свециљ: богочовечанску љубав. Кроз све Своје речи и дела Спаситељ само њој води као кроз зраке сунцу. Као да то сачињава тајну свих светих тајни откривених на Тајној вечери, Он непрестано понавља и наглашава Своју заповест о љубави. Ево где је опет истиче: „ово вам заповедам да имате љубав међу собом“ ( = да љубите један другог)“.
 
Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свјет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет.“
(15:18-19)
 
Богочовек са Својим савршенствима стоји насупрот свету који „у злу лежи“ (1 Јн. 5,19). Захваћен грехом, прожет логиком греха и зла, свет не трпи Бога. Шта више: мрзи Га. Јер је грех тиме грех што мрзи Безгрешног, и смрт тиме смрт што мрзи Бесмртног. Свет, некадања творевина Божија, толико се грехољубљем удаљио од Бога и иступио против Бога, да собом претставља врло сложено и врло снажно непријатељство према Богу. Тако, да све што је од света, самим тим је делимично и од греха. И као такво, мрзи Бога и све што је Божје.
Заљубљен у зло, свет мрзи Христово добро; заљубљен у лаж, он мрзи Христову истину; заљубљен у таму, он мрзи Христову светлост; а кроз све те заљубљености он је уствари заљубљен у творца свих зала – ђавола, те стога и мрзи Христа Бога. Христов човек, живећи његовом божанском иотином, и правдом, и љубављу, одваја се од света, срођује се са божанским светом, и сав духовно рађа из Бога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом. Тако, Христови људи нису од овога света, већ од Христовог, Божијег, оног. Зато их и мрзи овај свет, као што мрзи и Бога њиховог – Господа Хрисга.
Доласком Богочовека у овај свет извршена је по први пут јасна и одређена диференцијација између овог и оног света: шта је овај а шта онај свет; чему тежи један, а чему други, чиме живи један, а чиме друга; шта воли један, а шта друти. Иако у овом свету, Христови људи су свим бићем својим од онога света; а живе у овом свету да би га помоћу Христа и Његових светих божанских сила и врлина спасавали од греха, зла и ђавола. Нико није уништио толико греха, толико зла, толико смрти, толико ђавола, као они, зато их безмерно мрзе и греси и зла, и смрти и ђаволи. Спаситељ благовењсти: „ако свет мрзи вас, знајте да Мене омрзну пре вас. Кад би сте били од света, онда би свет љубио своје, а пошто нисте од света, него вас ја избрах од света зато вас мрзи свет“.
 
Опомињите се ријечи коју вам Ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако Мене гонише, и вас ће гонити; ако Моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због Имена Мојега, јер не познају Онога који Ме посла.“
(15:20-21)
 
Богочовечанска је благовест: Господ Христос је и по истини и по доброти и по љубави и по милости и по страдању и по пожртвовању и по животу несравњено већи од свих својих следбеника. У свему томе Он је увек божански господар, а они – слуге. Њихова судбина у свету предодређена је, и претсказана, Његовом судбином. Све што их снађе Њега ради, за њих је благовест. И страдања Њега ради, за њих су радост и благовест. Они су увек само апостоли (=посланици), следбеници, слуге, сведоци: себе никад не проповедају већ Њега – јединог Господа и Спаситеља; Њему следују, Њему служе, о Њему сведоче. А свет не прима Њега, не прима ни њих, јер богоборни греси задржавају срце света у тами незнабоштва и Христоборства. Помрачени грехољубљем ум света не зна, нити хоће да зна, правог и истинитог Бога, и стално служи лажним боговима: било стварима, или страстима, или лажним идејама, лажним теоријама, лажним мислима.
 
Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој.“
(15:22)
 
Од како је Бог Логос постао човек, и казао и показао у себи Бога на најочигледнији и најнесумњивији начин, људи више немају изговора за неверовање у Бога, за непознавање истинитог Бога. Никаква логика људска, ни индивидуална ни колективна; никаква машта људска, никакав ум људски, не може замислити ни измислити савршенијег, истинитијег, љупкијег, праведнијег Бога него што је Богочовек Христос.
Исто тако људи не могу имати изговора ни за какав грех откако је Господ Христос живео у свету међу људима и на најсавршенији начин показао им живот без греха, живот сав изаткан од истине Божије од правде Божије, од Љубави Божије, од вечности Божије, и од свега Божијег. Отуда је сва нада Христовмх следбеника у милост и човекољубље Христово. И још: људи немају „сада“, тј. од Христа и после Христа, изговоре за грехе своје нарочито стога што Господ Христос кроз свете тајне и свете врлине даје свакоме човеку божанске, благодатне силе, које му дају моћи да потпуно живи животом Христовим на земљи, да живи Христовом истином, Христовом правдом, Христовом љубављу, једном речју – Христовим Еванђељем. Сетити се треба апостолових речи: „ја више не живим него у мени живи Христос“ (Гл. 2,20). Немају људи више изговор за грехе, јер Господ Христос и данас и сутра и ваовек је аасти (Јевр. 13,8), и живи међ нама у богочовечанском телу Свом – Цркви, и Црквом нам даје све што нам је потребно за еванђелски живот.
 
Који мрзи Мене и Оца Мојега мрзи.“
(15:23)
 
Не може се веровати у истинитог Бога, ако се не верује у Христа, јер Он и јесте једини истинити Бог. Ко Христа не признаје за Бога, а сматра и тврди да верује у Бога, говори бесмислицу. Да, он може веровати у Бога лажног, у идола, у нешто што је сам прогласио за Бога. То може бити и духовне природе: нека идеја, нека теорија, иоти нека страст, неки порок; или нека врлина, неко добро без Бога; хуманизам, и хоминизам; или – култура или цивилизација, или техника, или мода, – све то људи проглашавају за свог бога, за своје богове.
Али све те богове лако је проверити и видети да не располажу никаквим уистини божанским особинама, својствима, савршенствима. У њих нема апсолутне истине, стога је и не могу дати људима; Нема апсолутне правде, апсолутне мудрости, нема бесмртности, нема вечности, нема силе која савлађује грех, смрт, зло, ђавола, стога ништа од свега тога не могу лружити људима. А без тога, без истинитог Бога, мука је, очајање, ужас је, проклетство је бити човек. Ко мрзи Христа, уствари мрзи Бога и све што је божанско, свето, узвишено.
Стога Господ Христос и благовести: „који мрзи Мене, и Оца мог мрзи“.
 
Да не творих међу њима дјела која нико други ије творио, не би гријеха имали; а сада су и видјели, и омрзнули и Мене и Оца Мојега. Али да се испуни ријеч написана у Закону њихову: Омрзнуше ме ни за што.“
(15:24-25)
 
Шта је највећи, најочигледнији, и најубедљивији доказ да је Христос – истинити Бог и Господ? – Дела Његова. То је нешто најизузетније у роду људском. Јер нико други није чинио таква дела. Пође ли се од њих као чињеница у сфери људских стварности, она се могу објаснити једино божанском силом Христовом. Само Богу телу могао је чинити онаква дела. Ако није тако, покажите ми чињеницама, делима. Јер се дела могу објаснити, и замислити само делима. Не признати дела Христова за дела оваплоћенога Бога – чист је инат људски. Јер она су очигледна за свако људско биће. Гледати та дела, и мрзети Христа, врхунац је људског сатанизма. Јер сатана гледа Бога, види Бога, и мрзи га зато што је Бог. „А сад и видеше и омрзнуше и Мене и Оца Мога“. Ако су људи икада омрзнули низашта неко биће онда су то учинили са Христом. И стварно, који год мрзи Христа, несумњиво га мрзи низашта. Јер до сада ниједан од христобораца и христомрзаца није могао изнети оправдан, иоле оправдан разлог за своју мржњу према Христу.
Са тугом човекољубиви Господ каже: „да нисам био дела творио међу њима која нико други не твори, не би греха имали: а сада и видеше, и омрзнуше и мене и Оца мога. Али да се збуде реч написана у закону њиховом: омрзнуше ме низашта“.
 
А када дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца,
Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене.“
(15:26)
 
Богочовек делима својим показује да је Бог и Спаситељ. И многи га ипак мрзе. Ко ће тешити христољупце у тугама њиховим што многи Господа њиховог мрзе низашта? – Утешитељ = Дух Истине“. Он ће на божански свеубедљив начин сведочити о Исусу да је Бог и Спаситељ. Дух Свети нема тело да би га христомрсци могли распети. Његово сведочанство биће најсилније сведачанство Бога о Багочовеку, Бога о Богу. Он долази у овет ради Богочовека и Његовог домостроја спасења. Богочоввк Га шаље од Оца да као Дух Истине продужи дело спасења људи извршено Богочовеком. „Он ће сведочити“, за Христа, дајући људима благодатне силе, помоћу којих ће они Христово дело опасења претварати у своје.
Он ће сићи на Цркву, и остати занавек у Богочовечанском телу Цркве као душа Цркве. Сваки сутелесник Цркве то ће осетити, и осећа: да је Дух Свети у Цркви све и сва, као што је душа у телу све и сва. У Духу Светом и кроз Духа Светог делаће и Бог Отац и Бог Син, јер је дело спасења сваког човека, у крајњој линији, дело целе Свете Тројице. Духа Истине, „који од Оца излази“, шаље у свет Господ Христос. И док сва Три Лица Пресвете Тројице заједнички обављају у Цркви спасење света, ипак овамо од њих остаје потпуно самостална и савршена Личност. Све им је заједничко, осим личних својстава.
Лично својство Оца је нерођеност, Сина – рођеност, Духа Светог – исхођење.
Отац је тиме Отац што рађа Сина и исходи Духа; Син је тиме Син што се рађа од Оца; Дух је тиме Дух што исходи од Оца. Отац је корен и извор Божанства: једно је Божанство свих Лица, једна природа, једна воља, једна делатност. Али, иако је Отац „корен“ и „извор“, ипак Он ни по чему није пре Сина и Духа, јер су и Син и Дух савечни Оцу по Божанству, и у свему равни. Дело спасења света, изнршено Богочовеком, открило нам је јасно истину: да је Бог један по бићу, Тројичан по Лицима. То им Спас и казује овом благовешћу: „А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца излази, Он ће сведочити за мене“.
 
А и ви ћете свједочити, јер сте од почетка са Мном.“
(15:27)
 
Сведочанство Духа Истине о Истини бива на безброј начина, а за људе – најчешће преко људи. Аиостоли су постали прави и савршени сведоци Господа Христа тек онда када је Дух Свети сишао иа њих. Он им је објаснио и осветлио оно искуство које су они стекли живећи заједно са Господом Исусом три и по године. Он их је „потсетио на све“, увео их у сваку Његову богочовечанску истину, и тек им је онда постало сасвим јасно ко је Исус и шта Он значи.
Њихово сведочанство сво је засновано на искуству личном; све је ту емпирично, опитно, лично: „Не можемо не говорити што видесмо и чусмо„. „Што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше„, то – „сведочимо“ (1 Јн. 1.1,2).
Зато Спас и вели ученицима Својим: „А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са Мном“.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *