НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава шеснаеста
 
ОПРОШТАЈНА БЕСЕДА, ОБЕЋАЊЕ СВЕТОГА ДУХА
 
Ово сам вам казао да се саблазните. Изгониће вас из синагога; Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси.“
(16:1-2)
 
Опроштајна беседа, обећање Светога Духа Све што је Спас досад рекао, рекао је да Његове ученике не би изненадила мржња света на Хрисста и на њих; и још: да их не би изненадила гоњења, мучења, која ће подносити због Христа. „Ово вам казах да се не саблазните“: да не помислите: какав је то Бог када ми оволико страдамо сведочећи за Њега?
Какав је то Спаситељ, када се не појављује да нас спасе од мука, од невоља, од многих смрти? – А Он то чини, Он своје следбенике није претворио у телесне бесмртнике, да људи не би, видевши то, сви пошли за Христом, не из љубави према Њему, и из убеђења да је Он Бог и Спаситељ, него просто запрепашћени чудесима, просто механички пошли за Њим, без учешћа слободне воље, него заробљени неодољившрћу чудеса. Госспод Христос неће роботе, хоће слободне људе. А свет ће се толико механизирати, аутоматизирати, роботизирати, да ће одбацивати и гонити и убијати христоносце и христопроповеднике, зато што све препуштају слободној вољи људској; што никога не приморавају ни на добро, ни на љубав, ни на милосрће, ни на праведност. Јер какво ми је то добро, и та љубав, кад су изнуђени?
Чим су изнуђени, они су престали бити добро и љубав, и постали механички процес механичког човека – робота. Постали то, и тим самим престали бити и добро и љубав. Дијалектика зла ће бити толико разрађена од људи, логика зла ће толико постати логика људи, да ће они убијати Христоносце – Богоносце, сматрати да истински служе човечанству, том свом божанству. На то указују Спасове речи, упућене Његовим следбеницима: „Изгониће вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини“.
 
И то ће чинити, јер не познаше Оца ни Мене.“
(16:3)
 
А прави узрок тога биће у томе што људи нису хтели да познаду и прианаду истинитог Бога. А нико им није више доказа дао о себи као таквом истинитом Богу од Господа Христа. Па кад и у њему не виде; не познају и не признају Бога, онда – су збиља незнабошци и богоборци. Јер у свему Христовом присутна је Пресвета Тројица, једини истинити Бог и Господ, присутна свим својим божанским савршенотвима и силама. То не видети, значи заиста бити добровољни и свесни роб и робот логике зла, демонске дијалектике зла. То незнабошгво се обично пројављује у животу људском као непознавање истинског добра; онда људи зло проглашују за добро, лаж за истину, неправду за правду, мрак за светлост, смрт за живот. Јер не-зна-божац, не знајући Бога – не зна ни шта је истинско добро, ни шта истинска правда, ни шта права истина.
У њега је све преврнуто тумбе, све изопачено, јер има „изопачен ум“„људи разореног ума , иструлелог у злу и греху ума, који своје умовање обавља увек посредовањем логике зла, која се у њему угнездила и потпуно потисла логику добра (1 Тм. 6,5).
Незнабожац је обично најпре умни неваљалац, интелектуални неваљалац, а затим и практични и емпирични неваљалац. У њега постоји интелектуално, логичко, дијалектичко оправдање зла, које се згодном приликом транссубјективизира, и постаје емпириском чињеницом у спољњем свету. А све су то разне трансформације једне, и само једне стварности душевне: незнабоштва, непризнавања Христа за Бога и Господа. То Господ и наглашава говорећи: „И ово ће чинити, јер не познаше Оца ни Мене“.
 
Али ово сам вам казао да се, када дође час, сјећате овога да вам Ја казах; а испочетка не казах вам ово, јер бијах с вама. А сада идем Ономе који Ме посла, и нико Ме од вас не пита: куда идеш? Али зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше. Но Ја вам истину говорим; боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама.
(16:4-7)
 
Свим овим Спаситељ показује какво место у богочовечанском домостроју сласења заузима страдање. Истовремено Он даје и оправдање страдања, и смисао и циљ. Оно је неопходно, јер је саставни део оне органске богочовечанаке целине коју називамо спасење. Само оно је пролаз и прелаз у радост, кроз тугу у радост, кроз смрт у васкрсење. На њњму стоји божански печат оних речи које је Спас изговорио за себе и своје страдање: „треба много пострадати“ (Мт. 16,21; Лк. 17,25; 9,22). Ту је много надумног, несхватљивог, али је све – божанско, богочовечанско, испуњено божанском логиком спасења. Али, тај божански смисао страдања човек не може да схвати без благодати: треба најпре да се испуни Духом Светим, да се Њиме освети и просвети, и тек онда осети и схвати смисао страдања. Пример најбољи: свети апостоли. На Тајној Вечери, а и пре тога, они никако не могу да схвате зашто је потребно да страда тако диван човек, као што је њихов учитељ. Зато се срце њихово испуњује тугом. А Спаситељ их теши. Киме? – Опет Утешитељем. Јер Утешитељ има доћи у свет тек када Богочовек заврши свој богочовечански подвиг спасења света: „боље је за вас да ја одем“. И заиста се показало „боље“, јер чим се узнео на небо, Спас је послао с неба Божанског Утешитеља.
 
И кад Он дође, покараће свет за гријех, и за правду, и за суд. За гријех, дакле, што не вјерују у Мене; За правду пак, што идем Оцу Својему, и више Ме нећете видјети; А за суд, што је кнез овога свијета осуђен.“
(16:8-11)
 
Утешитељ долази у наш свет због Господа Христа. И то долази да нам каже божанско мишљење о поступању света прњма Спаситељу света. И кротки Утешитељ, иако долази да теши и продужи спасење света, Он ће најпре покарати, изобличитисвет за три ствари: за грех, за правду, за суд. За какав грех? – За неверовање у Христа. То је највећи грех; сви се остали греси, посредно и непосредно, изводе из њега, извиру из њега. А тај грех су људи разрадили до генијалности: јер су мучили Спаситеља, били и убили Њега који је дошао да их спасе, и спасао их је од греха, смрти и ђавола, тј. од пакла и свега пакленога. Не веровати у Христа, то је: одбацити Бога, Божју Истину, Божју Правду, Божју Љубав, Божју Вечност, небо, рај, сва божанска савршенства, и свесно и с љубаовљу остати у греху, у смрти, у злу, у паклу, у свему ђаволском. Зар има већи грех од тога?
Покараће свет још? – „За правду, што идем к Оцу Своме, и више Ме нећете видети“. „За правду?“ – А „правда Божја“ је Христос, Бог Логос оваплоћени. Он је у свету човечанском оличавао телом сву правду Божју: сву је учовечио и оваплотио.
А људи? – хтели су да се ослободе те правде, да је отерају из свога земаљскога света, да је не буде више у свету, да постане невидљива за свет. Зато су и распели, и у гроб отерали „правду Божју“ – Господа Христа. И Он је заиста узнео се са телом к Оцу, и постао невидљив за свет: „нећете ме више видети“, ма да су Га апостоли виђали после васкрсења 40 дана, и касније се много пута јављао њима и својим следбеницима, као што се и сада јавља. Рекао им је: „и више ме нећете видети“, као претставницима христоборних људи, грехољубивих и богоборних. И заиста, за њих је Спас невидљив. Но иако се телом узнео к Оцу, Он је сав својим божанством, свим божанским силама својим остао у Црксви, и Духом Светим дела из ње непрекидно, све до Страшнога Суда.
Дух Свети покараће свет још „за суд, што је кнез овога света осућен“. Да, људи, су извршили суд над Богом: најсрамнији и најодвратнији, какав ни демони нису извршили кад је у пакао сишао. Људи су осудили на смрт Кнеза, Владара овога света, Творца и Сведржитеља и Спаситеља. Има ли безумнијег суда од тога: осудити Бога, и то на смрт? Само за тај грех, колико ли паклова заслужују људи! Али, у бескрајном човекољубљу свом, Господ Христос опрашта „хулу на Сина човечјег“. Јер Га та љубав чини јединим и јединственим Спаситељем света. Да ље није имао, већ да је само по правди овојој судио, од света не би остало ништа, прошао би горе од Содома и Гомора, јер је грех христоубиства несравњено већи од свих грехова учињених у овоме свету, од Адама па све до Страшнога Суда. Као Творац, и Сведржитељ, и Спаситељ, Господ Христос је заиста Владар овога света. Али људи су сеојим грехољубљем изабрали за овога владара – ђавола, и он је постао кнез овога света који у злу лежи, у злу, у које су га људи свалили својим гресима.
 
Још вам имам много говорити, али сада не можете носити.“
(16:12)
 
„Још вам много имам казати“, – јер Бога – ко ће исказати, нарочито Бога у телу? Ма колико било о Њему казано, несравњено више остаће неказано. Јер су у Њему сабране и оваплоћене све тајне Бога и ове тајне човека, сав живот Бога и сав живот човека. Зато исто Свети Еванђелист и вели на крају овог Еванћеља да „ни у сав свет не би могле стати књиге написане“ о Исусу, када би се написало „оно што учини Исус“ (Јн. 21,25), а камоли када би се написало све што је Исус – Богочовек. Но Господ Христос је говорио Својим ученицима оно што је најважније за спасење света; то је продужио да им говори и преко свог Духа Светог, Утешитеља. Ено, Духом Светим својим Он говори Своје Еванђеље и преко Павла, и преко Петра, и преко Јакова, и преко Јуде, – јер све то што су они написали у својим Посланицама, и што сачињава Нови Завет – сачињава једно и исто, недељиво и божанско Еванђеље Богочовека Господа Христа. Све то Он им је казао касније, када их је благодаћу Духа Светога оспособио, осветио, обожио, те су могли С радошћу носити сав терет проповеди светог Еванђеља. А сада не на Тајној Вечери? – „Сада не можете носити“. А моћи ће од дана Свете Педесетнице, када Дух Свега буде сишао на њих.
 
А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од Себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази. Он ће Мене прославити, јер од Мојега ће узети, и јавити вам. Још мало, и нећете Ме видјети, и опет мало и угледаћете Ме, јер Ја идем Оцу.“
(16:13-15)
 
„А кад дође Он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину , јер неће говорити од себе, него ће говорити што чује, и јавиће вам што ће бити убудуће.Он ће ме прославити, јер ће од мога узетии јавиће вам. Све што има Отац Моје је: зато рекох да ће од мога узети, и јавити вам“.„Дух истине“ уводи у сваку истину богочовечанску, у сваку истину Бога Логоса. Сама Истина води Истини и уводи у Истину. Бескрајну и свесавршену Божанску Истину Тројичног Божанства Богочовек је кроз своје Еванђеље рашчланио у безброј истина, да би их свет могао лакше примити. Као што рашчлањује и расипа једно сунце у безброј зракова, који су пријемчиви за људе и остале твари, а не убацује цело сунце у сваког човека, ни твар, Јер би их спржило; тако поступа и са божанском Истином. Једна је Истина, она је просто Свеистина. И та Истина, која је увек и по свему Свеистина, јесте Тројично Божанство. Ту нам је Свеистину донео собом и објавио Својим Еванђељем Господ Христос; ту исту Свеистину доноси и Дух Свети, и објављује на овој ипостасни начин; а ту Свеистину има и Бог Отац. Нема ту ни супротности, ни противречности. Дух Свети, кад говори Свеистину, не говори „од себе“, већ од Тројичног Божанства; тако и Син, тако и Отац. Свеистина је њихово биће; она је у свему што је њихово. Свако Лице Свете Тројице говори ту Свеистину и „од себе“, јер је свака од њих као Ипостас носилац и ималац те Свеистине. Од како је Богочоввк са Духом Истине у овету, ми знамо Истину, јер нас Дух Истине упућује у сваку истину. Знајући Истину, ми знамо и шта је лаж. Лаж је ове што није од Христа, од Духа Истине, од Тројичног Божаиства; и што не води Тројичном Божанству. За наш човечански свет, сва Истина, Свеистина оваплоћена је у Богочовека Христа, и са Њим и кроз Њега присутна у нашем свегу.
Он је тело Свеистине. А то тело Свеистине јесте Црква, која је богочовечанско Тело Његово. Зато је „Црквастуб и тврђава Истине“ (1 Тм. 3,15), Свеистина, која је њоме постала наша емпирија, наше искуство, наша стварност. Тако, Истина више није појам, или теорема, или схема, већ – тело, стварност, искуство. – Хришћани знају Духом Светим сву Истину о Богу, о свету, о човеку, о судбини света. И почетне и заоршне циљеве свега они знају. И то: Духом Светим знају. Ето Дух Свети је кроз свете књиге Новога Завета казао будуће – шта ће се збити и са родом људским и са оветом. Узети само апостола Павла: он само оно ради што му Дух Свети налаже; и унапред провиди много од тога. Па апостол Петар, па Јован Богослов, и остали свети видиоци и прозорљивци, сви духоносци и духоношени.
 
Још мало, и нећете Ме видјети, и опет мало и угледаћете Ме, јер Ја идем Оцу. Тада неки од ученика Његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете Ме видјети, и опет мало и угледаћете Ме, и: идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. А Исус разумије да хтједоше да Га ипитају, па им рече: Зато ли се запиткујете међу собом, што рекох: Још мало, и нећете Ме видјети, и опет ммало, и угледаћете Ме. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет. И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. И у онај дан нећете Ме питати ништа. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у Име Моје, даће вам. До сада не искасте ништа у Име Моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена.
(16:16-24)
 
Да се Спасове речи: „више ме нећете видети“ (16,10), односе на апостоле као на претставнике рода људског, а не на њих као и на ученике, показују нам ове речи Спаситељеве: „Још мало, и нећете ме видети, и опет мало, па ћете ме видети: јер идем к Оцу“. И заиста, док је Спас био у гробу, од погреба до васкрсења, апостоли Га нису виђали; кад је васкрсао, они су Га опет виђали, – и Он је у слави узишао к Оцу. Али, на Тајној Вечери неки од ученика нису могли разумети ове речи Спасове. Зато им Он предано и објашњава, да се оне односе на његову смрт и васкрсење. Њетова смрт биће за њих тешка туга, али ће Његово васкрсење из мртвих ту тугу претворити у радост. Туга је велика то, јер је мука велика: као у жене породиље; али је и радост велика када се туга велика заврши – рађања детета, и смрт – васкрсењем.
Туга ученика биће краткотрајна, а радост од васкрсења – вековечна и неисказана: „и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас“.„Нико неће узети од вас“, нико од људи, нико од демона, нико од осталих бића, јер ће она постати душа душе ваше, и биће бића вашег, постати саставни део вашег вечног Еванђеља, Богочовековог Еванђеља. „Нико“: ни смрт, ни мучитељи, ни гонитељи, ни убице. Јер ће радост васкрсења постати ваша бесмртност, ваша вечност, недосежна ни за какву смрт или пролазност.
„И у онај дан нећете ме питати ни за шта“: и заиста, кад су Га видели васкрсла, они су од радости занемели: јер су све муке биле скинуте с душе њихове, и сва питања решена. Христос је васкрсао, – шта нам више треба? Шта је то на шта нам Он Својим васкрсењем није одговорио? Као васкрсли Богочовек, и притом неисказани човекољубац, Он – бесмртни и вечни добротвор рода људског – нуди људима сва блага бесмртности и вечног живота. Васкрснувши из мртвих, и узневши се са телом на небо, Господ Христос је дао свеубедљив доказ да је заиста Бог и Спаситељ, Бог који располаже свим божанским богатствима. Зато и одлучно благовесга: „Заиста, заиста вам кажем да што год узшитетеу Оца у Име Моје, даће вам“. „Даће вам што год узиштете“: тиме ће се радост ваша употпуњавати, дак не буде потпуно испуњена. Јер сте ученици васкрслог и вечноживог човекољупца Бога: Господа Исуса Христа. „Иштите и примићете, да радост ваша буде испуњена“. А они, освећени и просвећени Духом Светим искаће само оно што служи спасењу и њих и света.
 
Ово сам вам говорио у причама; али долази час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено јавити о Оцу. У онај дан ћете у Име Моје заискати, и не кажем да ћу Ја умолити Оца за вас; Јер сам Отац љуби вас, зато што сте ви љубили Мене, и вјеровали да Ја од Бога изиђох. Изиђох од Оца, и дошао сам на свијет; опет остављам свијет, и идем Оцу.“
(16:25-28)
 
Када васкрсењем Својим и вазнесењем Својим буде унео у душе својих ученика нова искустаа, која ће душе њихове продубити и узвисити безгранично, тада ће им Он Духом Светим отворено казивати тајне Божје, отворено (слободно), а не завијено „у причама“. Тада ће им „отворити ум“ да разумеју Пиомо (Мт. 24,45): и Оца помоћу оваплоћеног Сина. Све дотле, Отац Бог за њих је далека апстракција, или наднебеска, недокучива стварност. Седећи с десне стране Оца са својим Богочовечанским телом после неисказано велике жртве за род људски, Господ Христос ће своје беагранично човекољубље пренети и на Оца, и умилостављавати Њега према несрећном роду људоком, увек грехољубивом, и стога – слабом. Оно што Бог Отац највише цени код људи, то је христољубље. Стога их и највише воли.
Јер ко има љубави према Христу, одбацио је грех, и нема љубави према злу. Љубав према Христу, љубав је према Богу и вера у Бога. Јер љубећи Христа, човек уствари љуби Бога, јер све што је Христаво толико је свето, узвишено, божанско, да је Он – несумњиво Бог. Отуда се из те љубави према Христу рађа и вера у Њега као Бога. Вера која је сва заснована на љубави према свему божанском у Њему, и на поверењу у Њога као човекољубивог Бога. Да вера у Христа као Бога заснива се на личном искуству доживљене љубави према његовој Божанској Личности и божанским делима. Показујући неизмерним човекољубљем себе као Бога, Господ Христос изазива у људима љубав према себи као према Богу. А из те љубави се и рађа вера у Њега као Бога. Вера, чија је основа – поверење у човекољубивог и благог Бога и Господа. А на том васцелом божанском путу, којим се креће чудесна Личност Богочовека Христа биће људско га и може пратити само љубављу и вером. Јер само тако види да је Он, Бог Логос, од Оца изишао, и дошао на свет; и опет оставља свет и кроз вазнесење иде к Оцу.
 
Рекоше Му ученици Његови: Ето сад отворено говориш, и причу никакву не говориш. Сада знамо да све знаш, и не треба да Те ко пита. По томе вјерујемо да Ти од Бога изиђе. Исус им одговори: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а Мене сама оставите; али нисам сам, јер је Отац са Мном.“
(16:29-32)
 
На Тајној Вечери ученици и не слуте кроз каква ће ове искушења проћи њихова вера у Христа. Готово ће је нестати. А права вера није друго до непрвкздно доживљавање Христа и његовог Еванђеља као суштине овога свакоднввног живота. Тако се вера и проба и прекаљује. Чврста вера у Христа је код многих мучних христочежњивих подвига, који одводе Христу и утврђују човека у Њему. Ти су подвизи: еванђелска љубав, и молитва, и пост, и кротост, и трпљење, и смерност, и све остале еванђелске врлине. Свака је од њих жива сила као подвиг. Доживљује ли их човек, кроз њих расте вера његова у све већу и већу. Да, врлине еванђелске уопште расту једна кроз другу и помоћу друге. Свака је другој и помоћница и сила. Вера слаби без осталих врлина, па је најзад и нестане.
 
Ово сам вам казао, да у Мени мир имате. У свијету ћете имати жалост;
али не бојте се, Ја сам побиједио свијет.“
(16:33)
 
А са осталим врлинама она јача, док не постане свемоћна и свесилна. Тада она изгони из себе сваки страх, и усељује у душу човекову ненарушив мир: мир од осећања и сазнања: да је Христос свепобедна сила која побеђује сва зла овога света, а на првом месту: грех, смрт и ђавола. Иако су ово троје свим бићем полегли по овом свету, и поробили га, ипак су немоћни и беспомоћни у борби против Христових следбеника. Јер је Богочовек зато и дошао у овај свет, да победи у њему све зле силе.
Истина, оне нарочито нападају и муче христоносце, али им не могу ништа, јер они Христом који је у њима савлађују свет и сва зла која су у њему. Зато их васкрсна радост никад не напушта, ни у највећим мукама и невољама не напушта.
То све благовести Сладчајши Гошод говорећи: „Ово вам казах, да у Мени мир имате. У свету ћете имати невољу; али не бојте се, Ја надвладах свет“.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *