НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава двадесет прва
 
ЈАВЉАЊЕ ВАСКРСЛОГА ХРИСТА УЧЕНИЦИМА
 
Послије тога опет се јави Исус ученицима Својим на мору Тиверијадском. А јави се овако: Бијаху заједно Симон Петар и Тома, звани Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови зеведејеви, и друга двојица од ученика Његових. Рече им Симон Петар: Идем да ловим рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и уђоше одмах у лађу, и оне ноћи не ухватише ништа. А кад већ настаде јутро, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус. А Исус им рече: Дјецо, немате ли што за јело? Одговорише Му: Немамо. А Он им рече: Баците мрежу са десне стране лађе, и наћи ћете. Онда бацише, и већ је не могаху извући од мноштва рибе. Онда онај ученик, кога љубљаше Исус, рече Петру: То је Господ! А Симон Петар, када чу да је Господ, опаса се огртачем, јер бјеше наг, и баци се у море. А други ученици стигоше лађицом, јер не бијаху далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу са са рибом. Чим пак изиђоше на земљу, видјеше огањ наложен и на њему положену рибу и хљеб.
(21:1-9)
 
Јављање васкрслог Господа ученицима на мору Тиверијадском показује да је љубав према Христу, христољубље, сила и вид који распознаје васксрслог Господа. Ту „ученик кога љубљаше Исус“ први распознаде Васкрслога, и рече Петру „То је Господ“. А Петар, пламена вера и у њој пламена љубав, „кад чу да је Господ, запреже се кошуљом, и – скочи у море“, да ба што пре дошао до Господа, пошто је лађа ишла полако збот мноштва риба. Крај чудесног Господа роје се чудеса као нешто природно, онако као што се зраци роје из сунца. Јер изишавши из лађе на обалу, ученици „видеше огањ наложен, и на њему метнуту рибу, и хлеб“.
 
Исус им рече: Донесите од рибе што сада ухватисте. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба, сто педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа. Рече им Исус: Ходите, обједујте. А ниједан од ученика не смједе да Га упита: Ко си ти? знајући да је Господ. Тада дође Исус, и узе хљеб и даде им, тако и рибу.“
(21:10-13)
 
А васкрсли Господ с њима општи на један бескрајно природан начин: пеку свеже рибе; заједно сви обедују од благословених хлеба и риба, које им васкрсли даје Својом руком: „Исус узе хлеб, и даде им, тако и рибу“. – Васкрсли Господ једе, сигурно не зато што му је потребна храна за одржање бесмртног тела, већ да би и на тај иачин показао својим ученицима како је стварно васкрсао, и има стварно тело.
А та храна, по речима Светог Григорија Паламе, сагоревала је у огњу Христовог Божанства. Као да се огањ хранио њоме.
 
Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима Својим пошто устаде из мртвих. А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече Му: Да, Господе, Ти знаш да Те волим. Рече Му: Напасај јагањце Моје„.
(21:14-15)
 
Нема сумње, од апостола, Петру је било најнелагодније крај васкрслог Господа. Три пута Га се одрекао, и сам га Господ тужно погледа када је петао запевао, и његово христоиздајсгво свету објавио. Он се истински покајао, али како све то рећи Васкрслом Гошоду? на који начин? Свемилостиви Господ сам спасава Петра тих мука, својим трикратним питањем и Петровим трикратним одговором. „А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме већма него ови?“.
На Вечери си се клео и преклињао, па си ме неколико часова после тога издао, три пута се мене одрекао. Клео си се и преклињао као да ме љубиш „већма него ови“. Трократним одречењем показао си да ме не љубиш „већма него ови“. Штавише, то је знак супротнога. Скрхан горким искуством, Петар се више не хвали, не тврди: „душу ћу своју положити за тебе“ (Јн. 13,37), већ покајнички смерно одговара: „Ти знаш да те љубим“. А Христа љуби – ко заповести Његове држи, од којих је прва вера. То је основа апостолства.
 
Рече му опет други пут: Симоне Јонин, љубиш ли Ме? Рече Му: Да, Господе, Ти знаш да Те волим. Рече Му: Чувај овце Моје. Рече му тећи пут: Симоне јони, волиш ли Ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли Ме? И рече Му: Господе, Ти све знаш, Ти знаш да Те волим. Рече му Исус: Напасај овце Моје. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад останриш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш.“
(21:16-18)
 
„Рече му Исус: паси јагањце моје“. А ти си их се, Петре, био одрекао њих одрекавши се Мене пред служавком. Али, изјављујеш да ме љубиш, једанпут – но ти си Ме се и по други пут одрекао. Можеш ли и по други пут изјавити да Ме љубиш: „Рече му опет другом: Симоне Јонин, љубиш ли ме?“ Спас изоставља: „већма него ови?“ јер је својим смерним одговором првим Петар избегао да то тврди. По други пут загледај у себе, да ли Ме љубиш, или Ме се можеш још који пут одрећи. „Рече му: да, Господе! Ти знаш да те љубим“. Зар ништа не додајеш првом одговору, Петре? Значи, осетио си и научио си са горким искуством, да се не треба ослањати на себе, на људску природу, нити имати поверење у њу, у себе. Сазнао си да је вера у Христа – поверење у Христа, а не у себе или у људе око себе. „Рече му Исус: паси овце моје“, које си напустио чим си вука угледао. Али, ти си ме се три пута одрекао; загледај још једном у себе да ли ме љубиш истински и да ли верујеш у Мене истински. „Рече му трећом: Симоне Јонин! љубиш ли Ме? А Петар поста жалостан што му рене трећом: љубиш ли Ме? и рече Му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те љубим“. Зашто Петар „поста жалостан“? Зато што је осетио сву оштрину божански благог прекора, спасоносног прекора, у Спаситељевом трикратном питању, због његовог трикратног одречења. И још један разлог: Спаситељ се у сва три питања обраћа Петру не као Петру, камену вере, већ као Симону сину Јонином. Значи: Петар се трократним одречењем био одрекао свога апостолства, себе као Петра, и вратио се себи старом, себи – Симону сину Јонином. – И када је и по трећи пут окајао своје трократно одречење од Христа и апостолства, Сггас му вели: „паси овце моје“, – и тако васпоставља у апостолство.
 
А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за Мном! А Петар осврнувши се видје гдје за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса Његова и рече: Господе, ко је тај који ће Те издати? Видјевши Петар овога, рече Исусу: Господе, а шта ће овај? Исус му рече: Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за Мном.
(21:19-22)
 
Да је ово трократно питање заиста Петрово васпостављање у апостолство, види се одмах из онога пгго одмах долази за тим. Спас вели Петру: „Хајде за мном“. Тако је обично говорио ученицима када их је позивао на апостолство. Још му је Спас показао да апостолство значи: не само живот ради Христа, већ и жртву ради Христа, и смрт за Христа. И још нешто: Спас је апостолу Петру показао да је апостолсгво: идење за Христом васцелим бићем; ту нема освртања натраг, још мање – ударање уназад; оно је стално идење за Христом свим бићем. Зато Спас и по друти пут вели Петру: „Ти хајде за мном“.
 
ВЕЧНО ЕВАНЂЕЉЕ
 
Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито свједочанство његово. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.“
(21:24-25)
 
Цело своје Еванђеље свети Еванђелист назива сведочанством, личним сведочанством о свему шго је сам доживео као апостол и лични пратилац Господа Христа, а нарочито као ученик „кога љубљаше Исус“.
Лично, на личном опиту засновано сведочанство, ето то је Еванђеље. Ту нема ничег измишљеног, ни неемпиричног: све је емпирично, конкретно, доживљено. Богочовек је заиста донео свету ову благовест: Бог је помоћу човека постао најшира и најочигледнија стварност у човечанском свету; Бог је са свима својим савршенствима ушао кроз Богочовека у људски живот, оваплотио их овде, иа земљи; дао људима све што Бог љубави може и хоће да да људима.
Зато што је Еванђеље – живот и дело Богочовека Христа, оно је бескрајно и бесконачно са сваке стране. О томе се увек и кроза све векове могу писати и писати књиге, али се никад не може рећи и казати све о Исусу Богочовеку. Његова чудесна Личност остаје занавек: најмилије и најчудесније чудо на земљи, које никакве, речи не могу довољно изразити, нити икакви језици довољно исказати.
Зато је свети Еванђелист у праву када своје свето Еванђеље завршава речима: „А има и друго много што учини Исус, које када би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин“.
 
На Преподобног Теодора Освећеног
16/29 маја, 1945. године
 
Град ман. Свете Тројице (Овчар-Каблар)
 
 

 
 

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *