НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава девета
 
ХРИСТОС ИСЦЕЉУЈЕ СЛЕПОГА ОД РОЂЕЊА
 
И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему.“
(9:1-3)
 
И смрт и болест ушли су у човека кроз грех. Других врата којим би оне ушле у род људски нема за њих. И смрт и болест су нешто наследно у људском роду, као и људска, адамовска природа. Наслећујући људску природу, људи са њом наслеђују греховност, смртност и болесност. Али то не значи да је свака болест непосредан резултат личног греха човековог. Узрок многим болестима није ни у једном од догледних предака, али је сигурно тамо, у дубинама људске природе. То нам сведочи сам Спаситељ својим одгооором ученицима: „Ни он сагреши ни родитељи његови“. Какав смисао онда имају болести уопште, и посебно болест овог слепорођеног? – „Да се јаве дела Божја на њему“.„Дела Божја? – Исцелење од болести, избављење од смрти, ослобођење од греха. За слепорођеног, и за грехорођеног, – а сваки је човек грехорођен, рођен у греху – то су дела Божја; а све што га задржава у болести, у греху, у смрти, то нису дела Божја, већ или људска или демонска.
 
Мени ваља чинити дјела Онога који Ме посла, док је дан.
Долази ноћ када нико не може радити.“
(9:4)
 
У роду људском само су дела Христова очигледно по свему дела Божја, јер је Он – Бог, Богочовек. А у свима делима људским греховносг присуствује макар као сенка, ако не као тешка масивна суштина и неуклоњива стварност. Иначе греховност је ноћ у коју је зашло човечанство и којој нема краја. Само спасење Боточовеком од греха увело је зору и дан у ту мрклу ноћ. Боточовек и јесте „дан“ рода људског, јер је сунце безгрешности и бесмртности. Он је и зора и подне; то јест: незалазни дан. Свако негирање Богочовека у човечанском свету, свако одбацивање претставља и јесге помрачење рода људског, свега људског, а најпре савести и душе. А то помрачење је исто и ослепљење: савесг људска обневиди, те не види у Хрмсту ни Бога ни Спаситеља, ни у делима Његовим дела Божја. То је ноћ „кад нико не може радити“,не може радити ништа божанско, бесмртно, вечно, већ грех кроза њ ради само своје, и рађа само оно што је грешно, смртно, пролазно. А дела Божја се јављају у човеку („да се јаве дела Божја у човеку“), чим се у души његовој роди вера, љубав, молитша, пост, и остале еванђелске врлине. Све су оне саме по себи дела Божја, и у човеку су стваралачке силе божанске које га орасположују и оснажују да и сам може чинити дела Божја.
А дела су Божја – сва дела еванђелска. Сва она одводе Богу и долазе од Бога. Сва су од Христа, и сва воде Христу. Сва она осветљавају пут човеков од земље до у врх небеса, сав пут њихов од смрти у бесмртност, од небића у свебиће. Од њихове светлости и саливен је „дан“ Христов, саливено је Сунце правде.
 
Док сам у свијету, свјетлост сам свијету
(9:5)
 
Док је тих дела у човеку, дотле је и дан Хрисгов у њему, и светлост Христова. Утоне ли човек у грехољубље, тоне у ноћ; нарочито утоне ли човек у христоборство, утоне у страшну помрчину: „Док сам у свету светлост сам свету“. Ово важи и у индивидуалном и у колективном смислу: док је Богочовек у свету, сав је осветљен божанском светлошћу, сав је у дану, и живи као по дану, видећи све путеве који воде човека кроз Истниу и Правду у бесмртност и живот вечни; исто тако: док је Богочовек у свету људском – сав је свет у светлости, и иде божанским путевима, а не путевима греха, смрти и ђавола. А кад људи грехољубљем заволе више таму него светлост, онда устају на све што је Христово. Тако у души човековој: све док се држи Христа и Његовог светог Еванђеља, у души му влада светлост, безоблачни дан Христов; а појава греха то је појава облачка; сваки грех по облачак; заволи ли човак грехе и стане живети у њима, онда постепено настаје мрак, док се све не згусне у иоћ, и нестане из душе Христовог дана, Христове светлости. Тада човек не види, већ пипа као слепац. Уствари он рађа слепу душу у себи; он је – слепорођени. Тада му и очи душе не користе; као што не користе човеку ии телесне очи ако нема светлости.
 
Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући.“
(9:6-7)
 
И кал (блато) у рукама Христовим постаје лек, лек који лечи од слепила. Заиста Христос светли и кроз оно што обично увећава мрак: заиста је светлост света, и кроз кал – светлост! Кал – преноситељ божанкже светлости! Не потсећа ли то на човеково стварање: у кал тела људског Господ је унео сунчани и светли лик Свој. „И светлост се светли у тами, и тама је не обузе“. Кал зрачи, светли логосном светлошћу: као при стварању човека, тако и сада при исцелењу слепорођеног. А и једно и друго за сведочанство њима: да Логос светли из кала и кроз кал, а камоли из боголике душе. Само послушност Логосу – лечи од слепила духовног, на првном месту. Онда човек и у калу види логосну оилу; и грумен кала зрачи божанском светлошћу. И осећа, и види, како из целкоупног космичког кала струји и зрачи логосни смисао твари. То је осетно слепорођеии, и послушношћу дрема Господу Христу исцелио се: „Отиде, и уми се, и дође гледајући“. Он се није чудио, нити питао Спаса: шта то радиш? Зар калом мажеш очи моје? Куда ме шаљеш? Него послушно чини ове што му Он ,каже. Да, то је услов при оваком чуду, као при првом у Кани Галилејској: „што вам год рече учините„.
 
А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је онм, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је Он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он ми рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује сунботу. Други говораху: Како мопже човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима. Опет ријекоше слијепцу: Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао. И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; а како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека каже сам за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрстао је, њега питајте.“
(9:8-23)
 
Инквизиција прва: фарисеји никако не желе да признају дело Божје у исцелењу слепорођеног. И ипак га одричу, одричу му божанско порекло. Њих буни начин: „Како ти се отворише очи?“ Не желе да признају чудо; а прогледање слепорођеног се не може другче објаснити. Они се хватају и за суботу. „Није овај човек од Бога, јер не светкује суботе“. Само не признати дело Божје у свету; и још: присуство Бога у свету. Лако би признали дела Божја у свету, када би признали присуство Божје у свету; нарочито: присуство оваплоћеног Бога. Овако, једно без другог се не може објаснити ни признати. Онда – боље одрећи и само дело? Да, фарисеји „не вероваше за њега да беше слеп и прогледа, док не доведоше родитеље“...
Инквизиција над родитељима. Највештије организовано планско христоборсгво. Дијалектика зла на послу сва: „Како сад види?“ – Да, види, али како прогледа – не знамо. Тајна је уопште како човек види. Поготову, кад је у питању слепорођени. Како окати виде, не знамо; како ћемо то знага за слепорођене?
 
Тада по други пут дозваше човијека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам – да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови? Они га изгрдише и рекоеш: Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се сав родио у гресима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.“
(9:24-34)
 
У својој инквизицији фарисеји се служе лажју; лаж и јесте со христоборсже инквизиције: „ми знамо да је човек овај грешан“. Доказе за то? Даје сам прогледали: Бог не слуша грешнике, ни у многим стварима; а камоли у овако једном огромном чуду, јер „откако је света није се чуло да ко отвори очи слепоме од рођења“; а кад је он то учинио, сигургно је велики праведник Божји, јер, „ако ко поштује Бога и вољу Његову твори онога слуша“. Ово је дело његово несумњиво од Бога, значи: и Он је сам од Бога: „Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити“. Шта на то инквизитори? „Истераше га напоље“.
 
Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си Га и Онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем Господе! И поклони Му се. И рече Исус: За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. И чуше ово неки од фарисеја који бијаху са њим, и рекоше му: Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје.“
(9:35-39)
 
Ево коме Спас открива божанску тајну Своје личнсоти: прогледаломе. То и стварност и символика. Прогледа онај ко у Христу упозна Сина Божјег, који брани Његово божанско порекло, божански карактер Његових дела. За мало – даје се све; ко поверује у мало, Спас му открнва сву тајну Своју. „Ко је Син Божји?Видео си га, и који говори с тобом, Он је“. Говори с тобом кроз Еванђеље, кроз светлост, кроз лишће, кроз ваздух, кроз сваку твар, кроз сву творевину, кроз науку, окроз Своје боговаплоћење, кроз тело човечје, кроз боголику душу људску. Слепорођени је заиста двоструко прогледао: и телесно и духовно; телесно – када му је Спас отворио телесне очи, духовно – када је поверовао у Исуса као Сина Божјег: „верујем Господе! и поклони му се“.
Још једну истину открио нам Спас: показао ко су у људском роду прогледали, а ко слепи. Прогледали су они који верују у Христа као Сина Божјег; а слепи су, који то не верују. За ту протледалост вером, Спас је донео људима безброј божанских, богочовечанских чињеница, дела, сведочанстава, доказа. Па кад људи поред свега тога неће да верују у Њега као у Сина Божјег, заиста – постају слепи, заиста ослепе духовно; и тиме сами себе осуђују на вечне муке. А за човечје биће шта су вечне муке, ако не живот без Бога и против Бога.
Ко признаје да својим људским моћима, по грешној немоћи, не види ни смисао света, ни људи, нити може спасти себе од греха и смрти, и исповеда да заиста не види, опада у „оне који не виде“, којима Спас због те смерности дарује духовни вид, веру и љубав, и они онда прогледају и виде да им Он – Спас – све то у изобиљу нуди и даје. А који осионо тврде да виде и знају, и без Бога, и без Христа, смисао света и људи, и да се без Христа могу ослободити свих зала, грехова и смрти, и презиру и душу и свет без Њега, они постају духовни слепци, обневиде, и тако ништа не виде како треба да виде, нити виде оно што треба да виде. На там пучу осионе ослепљености и заслепљености налазе се сви хуманисти, сви хоминисти и у философији, и у науци, и у уметности, и у религији. А тај пут води у све смрти…
На том путу су сви фарисеји свих времена, који мисле да без Богочовека знају све и имају све што људима треба: хуманисти окорели и човекопоклоници, тј. идолопоклоници. То су идолопоклоници најгоре врсте: обожавају човека, или човечанство, насупрот Богу: човеком замењују Бога: или човековим разумом, или људским чулима, или људском културом, техником, цивилизацијом, уметношћу. То је најтрајније идолопоклонство у историји рода људског, и стога највећи грех људски. Јер кроз њега човек стално собом замењује Бога, потискује Бога, отстрањује Бога, убија Бога.
А то је најцрње и најпроклетије незнабоштво.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *