НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава друга
 
ИСУС НА СВАДБИ У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ
 
И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Мати Исусова.
А позван бјеше и Исус и ученици Његови на свадбу.“
(2:1-2)
 
Чудо Исусово – на свадби, на сиромашној свадби. Несумњиво сиромашној чим им је недостало вина. Исус је позван са ученицима: обичан човек мећу обичним људима. Али баш тај обичан истински, прави човек Исус чини нешто бескрајно необично, чини божанско чудо: претвара воду у вино. И то чини на један беспримерnо прост начин. Чини невиђено чудо, и опет остаје човек, сав човек, истински човек.
Ваљда тако и треба да буде: да Бог живи и дела у човеку и из човека као нешто сасвим природно; да човек буде природно обиталиште Бога, његов дом, његов храм, његово тело. У Богочовеку тако и јесге: Човек је постао и јесте тело Бажје. И ове што чини у човеку, да човека, помоћу човека, чини на природаи и нормалан начин. Природво је богочовечанско јединство у човеку, богочовечански живот, богочовечанска делатност.
 
И кад неста вина, реће Мати Исусова Њему: Немају вина. А Исус јој рече: Шта хоћеш од Мене, жено? Још није дошао час Мој.
(2:3-4)
 
И пре првог чуда на свадби у Кани Галилејској једно људско биће зна тајну Исуоову. То је Пресвета Богомајка. А и ко би знао главну тајну овога детета ако не мајка. У овом случају – чудесна Богомајка. Од Њењог божаноког зачећа, од те прве благовести, па кроз Његово чудесно рођење, и надаље: Она слаже у срцу свом тајну на тајиу „чуваше све“ то „у срцу свом“ (Лк. 2,5), док се ове то није стопило у једио осећање, у једно јасно сазнање: да је Исус – оваплоћени Бог.
Да, тајну оваплоћеног Бога прва је сазнала Она од које се Он и оваплотио. Она је прва и сазнала за Његову божанску свемоћ, али и за Његову божанску смерност. Стога Му Она опрезно и неприметно сапшитава да „немају вина“. А затим? Он у бескрајном човекољубљу свом знаће шта треба да чиии.
А Он, свесмирени, жели да им помогне али тако да то буде неупадљиво и ненаметљиво, већ природно и нормално.
 
Рече Мати Његова слугама: Што год вам рече учините.
(2:5)
 
Божанска Посредница зна шта треба људи да чине да би изазвали смернога Исуса на чудотворну делатност: „Што год вам рече учините“ (ст. 5). То је Њен проналазак који је постао вечио начело у људ-ком обраћању Богочовеку за помоћ, за спасење, за заштиту.
Свемилостива, тиме нам је указала божанску свемилост: открила сав пут оваком човеку, пут спаоења, пут еванђелског живота, и радости, и утехе: „што год вам рече учините“. То је наш удео у Богочовечанскам еванђељу, у Богочовечанском подвигу спасења. А све остало је Богочовеково.
„Што год вам рече“, па макар то било нешто најнеобичније, најневероватније. А Богочовек неће тражити од вас ништа што не можете учинити, ништа што не би водило вашем спасењу, вашој бесмртности, вашем рају.
 
А ондје бјеше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватаху по двије или по три мјере. Рече им Исус: Напуните судове водом. И напунише их до врха. И рече им Исус: Захватите сад и носите пехарнику. И однесоше.“
(2:6-8)
 
И они учинише по савету Богомајке. Да није било Ње, зар би учинили? Сигурно не би. И напунивши судове водом, захватише и однесоше куму уместо вина воду. Ко би испунио такво наређење Исусово, иапунио када Он још није био познат ни као пророк, а камоли као Син Божји и Бог?
Зато је дирљиво посредништво Бошмајке уствари половина првог чуда Исусовог. То је знамење за сва времена и за сва чудеса Исуоова у свима временима? Богамајка посредује, а Он чудотвори.
 
А кад окуси пехарник вино које је постало од воде, и не знађаше откуда је, а слуге знадијаху које су захватиле воду, позва пехарник женика. И рече му: сваки човек најприје добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада.“
(2:9-10)
 
Кумов суд о вину „које је постало од воде“ значајан је: он се чуди женику што је „добро вино чувао до сада“ (ст. 10). Да, јер Богочгавек даје укус вину, укус свему у свету. Без Његовог божанског посредовања све обљутави. Његова божанока сила и у виновој лози претвара воду у вино; само ми то не видимо и не знамо; а чудо у Кани Галилејској је и учинио да то увидимо и сазнамо.
Та овај наш земаљски свет и није друго до раскошна изложба све самих таквих чудеса Божијих, Гле, ко то у љубичици, у босиљку, у рузмарину претвара у мирис воду, ваздух, топлоту, земљу? Ко то у шљиви, у јабуци, у трешњи претвара ваздух и светлост у род њихов? Ко то онако мајушно зрно пшенично у утроби земљиној иретвара у клицу која расте, класа и род доноси? Ко, ако не Онај исти што је у Кани Галилејској воду у вино претворио.
Овим, у Кани Галилејској, учини Исус почетак знамења,
и показа славу Своју; и вјероваше у Њега ученици Његови.“
(2:11)
 
„Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској“ (ст. 11): почетак који објашњава сва потоња чудеса Исусова. „Учини“, да би преко чуда поверовали у чудотворца Богочовека, јер је у тој вери спасење људи. А спасење је циљ целокупне делатносги Богочовекове на земљи, па и свих његових чудеса од првог до последњег.
Посебан смисао првог чуда Исусовог: брак добија свој божански, бесмртан смисао тек са благословом Христовим који долази од Његавог присусгва. А присутан је Он увек у Цркви Својој. И прво чудо Своје Спас је учинио на свадби, да би показао колико је освећење брака важно за род људски.
Од светог брака – света породица, свет породични живот; благословен брак – благословена породица, благословен сав брачни живот. А брак постаје божанска збиља и радост када супрузи стално испуњују божански савет Богамајкин: „што год вам рече учините„. А то што је чудесни Господ рекао, и увек говори свима супрузима и овима људима налази се у његовом светом Еванђељу, а оно у Светој Цркви Његовој.
Свети Златоуст благовести о овом чуду: Исус је био најпознатији у Галилеји. Зато Га и зову на свадбу, и Он долази. Он није гледао на своје достојанство, него на нашу корист. Он, који се није одрекао узети на себе обличје слуге, утолико пре није могао одбити да присуствује на свадби слугу и да буде мећу званицзма на свадби. Разуме се, они који су Га звали на свадбу нису тачно знали ко је Он, нити су Га звали као великог човека, већ просто као обичног човека и познаника.
На то донекле и указују речи светог Еванђелиста: беше онде мати Исусова и браћа Његова (ст. 1), то јест Исуса оу позвали као и Матер Његову и браћу. И кад нестаде вина, рече Мати Исусова Њему: „Немају вина“ (ст. 3). Овде треба скренути пажњу откуда Матери Његовој тако узвишена мисао да тамо што велико помисли о Сину овом, када до тога времена Он иије учинио био још никакво чудо. Јер Еванђелист вели: „Овим учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској“ (ст. 11).
Ако пак ко рече да ту још нема довољно доказа да је чудо у Кани било почетак чудесима, пошто додатак: „у Кани Галилејској“ показује да је ово чудо било прво „у Кани“, а ие уопште прво од свих чудеса Христових; јер вероватно је Хрисгос и раније у другим местима чинио чудеса; … овда треба рећи оно што је Јован рекао, а то је: ,Ја Га не знадох, него да се објави Израиљу“ (Јн. 1,31)…
То јест, Он је овим чудом почео да бива свима познат. [1]
 
ИСУС ИЗГОНИ ИЗ ХРАМА ТРГОВЦЕ
 
Потом сиђе у Капернаума, Он и Мати Његова и ученици Његови, и ондје остадоше не много дана. И близу бјеше Пасха јудејска, и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине.“
(2:12-16)
 
Храм?Дом Божји: дом Божји: „дом Оца Мога“, изјављује Господ Исус. У дому Божјем живе деца Божја, породица Божја; они – „домаћи Богу“ (Еф. 2,19). Живећи трговци, са свима својим „воловима“, „овцама“, „голубовима“, тезгама, новцима, они дом Божји претварају у дом трговачки. А то – у дом хајдучки. За све њих кротки Господ Исус има само бич.
Ни за кога, само за њих. „Изгна све из храма“ (ст. 15), мењачима просу новце и столове испретура“ (ст. 15). Сигурно, никада Господ није био гневнији иего овом приликом. „Јагње Божје“ се разгаевило.
Такав гњев је иајстрашнији, јер најоправданији. Да се јагње изазове на гњев, и то „Јагње Божје“, треба учинити изузетно богомрско дело. А таква су дела и по среди. „Дом Божји“ је тиме Божји што у њему живи Бог и Његови домаћи; а домаћи опште са Оцем: молитвом, љубављу, вером, смерношћу, кротошћу, послушношћу.
А трговци у дому Божјем све то замењују својим хајдучким среброљубљем, самољубљем, сластољубљем, блатољубљем. Зато за те ниске душегубне страсти Господ има бич.
У духовном смислу: душа је – храм Божји, дом Божји. Не живи ли се у њој молитвом, вером, љубављу, смиреношћу, гле, она се претвара у дом трговачки у коме страст страсти продаје и предаје човека, и грех греху, и смрт смрти, и ђаво ђаволу.
 
А ученици се Његови сјетише да је написано:
Ревност за дом Твој изједе Ме.“
(2:17)
 
Онда у такву душу Господ обично улази са бичем болести, страдања, карања, искушења. Јер је Господ увек пун ревности за дом Божји: „ревност за дом твој изеде ме“.
А дом је твој: и човек, и храм, и љубичица и крин, и свет, и васиона, и сва сазвежђа. Јер у свима њима: оно шго је ло госно сачињава твој престо: у логосном је и обиталиште Логоса. А то: у сваком цвету, у свакој звезди, у свакој твари, у сваком сунцу, у сваком атому. Зато, у свету се непрекидно врши богослужење, христослужење.
 
Јудејци пак одговорише и рекоше Му: Какав нам знак показујеш да то чиниш? Исус одговори и рече им: Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи. А Јудејци рекошше: четрдесет и шест година зидан је овај храм, а ти ћеш за три дана да га подигнеш? А Он говораше о храму тијела Својега. Када пак устаде из мртвих, сјетише се ученици Његови да ово говораше, и вјероваше Писму и ријечи коју рече Исус.
(2:18-22)
 
Све је у овом свету – храм Божји. А на првом месту човек, тело човечије. То је оно што фарисеји и садукеји не разумеју. И када посгављају Господу питање каквом влашћу Он истерује трговце из храма, Он им и објашњава да је човек – главни храм Божји у свету. А пре свега – Богочовек.
Тело човечије је храм – опогањеи и разрушен грехом и смрћу. То је најтужнија рушевина у овом свету. Ту рушевину може поиово подићи у велелепни храм Божји само Богочовек васкрсењем из мртвих безгрешног тела свог. И тиме дати залог и првину и почетак за васкрсење тела људских из смрти: за обновљење свих тих храмова Божјих које је смрт грехом порушила.
Тек у васкрсењу себе Христом човек постаје величанственим и неразоривим храмом Божјим, у коме се непрекидно врши богослужење дивно, сво сачињеио из хорова еванђелских врлина и са њима свих Небеских сила. Јер тек у васкрсењу тела Христовог постаје очигледан божански циљ тела људског уоиште: вечно служити Богу и бити вечно светим храмом Божјим.
 
А када бјеше у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи вјероваше у Име Његово, видећи знаке Његове које чињаше. А Сам Исус не повероваше себе њима, јер их је Он знао све. И не требаше да Му ко свједочи за човјека; јер Сам знадијаше шта бјеше у човјеку.
(2:23-25)
 
Вера и поверење: „Многи вероваше у Име Његово, видећи чудеса Његова која чињаше“ (ст. 23). А Исус? – „Не повераваше себе њима, јер их знађаше све. И не требаше Му да ко сведочи за човека, јер сам знађаше шта беше у човеку“ (ст. 24,25).
Вера, изазвана само чудесима, а не и љубављу према Господу Исусу, и жељом за спасењем од греха и зла, није постојана, не заснива се на неразоривом темељу. Вера у Христа, то је пре свега, бескрајно поверење у Њега: да Он има излазе за све људске муке, да Он има одговоре за сва људска питања, да Он има утехе за сва људска страдања.
На такву веру, засновану на потпуном поверењу у Христа, Христос одговара Својим поверењем: открива верујућем Себе, Своје тајне, Своја савршесства, Своја Божанска богатства, Своје Царство Небеско. Дотле, Он је неповерљив према човеку због зла христоборског што је у њему, због греха богоиздајничког.
Јер Он, као свезнајући, сам зна „шта је у човеку“ уолште, затим шта и у сваком човеку посебно: самољубље, и у њему отровно грехољубље. А томе поверавати бесмртна блага значи давати их блудном сину или лењом слузи; дати му рај да би га обесветио, загадио.
Обратити пажњу: Господ „ученицима особито казиваше све„, – ето коме Он повераваше Себе и све тајне на Тајној вечери, а „онима споља“ све бива у причама, у сликама, у алегоријама.
Јер богопознање, јер христопознање даје се вери. „Вером сазнајемо“ (Јевр. 11,3), вером схватамо, вером разумевамо све што се односи не само на Бога него и на свет. То је основни гносеолошки критеријум новозаветни и начело. Јер вера, шта је?
Она је најпре духовно сједињење верујућег са Оним у кога верује, Господом Христом. Из тог духовног јединства истиче заједница живота, истине, осећања, срца, ума („ми ум Христов имамо“ – 1 Кор. 2,16); једном речју: облачење у Христа, ухрисговљење, охристовљење: органско сједињење човека са Богочовеком, попут лозе на чокоту (Јн. 15,1-5); из чега логички и природно следи основни закон еванђелског живота, живота у Христу: човек не може чинити ништа без Христа: „без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5).
А ово се односи на сва људска бића у свима световима, јер без Христа људи не могу чинити ништа истински добро, божанско, бесмртно, непролазно, вечно.
Сва њихова делатност без Христа потапа њихово биће кроз грех у смрт, кроз зло у пакао, јер грех не може одвести Безгрешном, и зло – у рај.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Беседа на Еванђеље Јованово, , 21, 1-2; Migne PG 59, 129-130.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *