NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava dvadeseta
 
VASKRSENJE HRISTOVO I JAVLJANJE UČENICIMA
 
A u prvi dan sedmice dođe Marija Magdalina na grob rano, dok još bješe mrak, i vidje da je kamen dignut sa groba. Onda otrča i dođe Simonu Petru i drugom učeniku koga ljubljaše Isus, i reče im: Uzeše Gospoda iz groba, i ne znamo gdje Ga položiše. Tada iziđe Petar i drugi učenik, i pođoše ka grobu. Trčahu pak oba zajedno, i drugi učenik trčaše brže od Petra i stiže prvi na grob. I nadvirivši se, vidje pokrove gdje leže; ali ne uđe. Tada stiže Simon Petar za njim i uđe u grob i vidje pokrove gdje leže. I ubrus koji bješe na glavi Njegovoj, da ne leži sa pokrovima, nego posebno savijen na jednom mjestu. Tada, dakle, uđe i drugi učenik, koji prvi dođe na grob, i vidje i verova; Jer još ne znađahu Pismo da On treba da vaskrsne iz mrtvih. Onda se učenici opet vratiše doma.“
 
U Marije Magdaline osećanje vere je ostalo najčitavije, najnenačetije, najsačuvanije. Samo je bilo tužno od svih preživljenih bolova i tuga za vreme Spasovog stradanja. To zdravo osećanje vere vodi i neprestano rukovodi Magdalinu, uvek zahvalnu Isusu za ogromna dobra, učinjena najpre njoj (isterao 7 nečistih duhoea), za Evanđelje koje je slušala sedeći kraj nogu Isusovih (Lk. 10,39-42), za vaskrsenje njenog brata Lazara. I još mnogo, mnogo božanskoga i nezaboravnoga. To je osećanje žive vere izvodi i na Isusov grob rano, dok je još bio mrak – pred zoru. Ona prva saznaje i vidi da tela Spasovog nema u grobu. Za nju je Isus – uvek Gospod, iako u grobu. Ona uzbuđeno sapšiava tu vest prvo apostolima, Petru i Jovanu: „Uzeše Gospoda iz groba, i ne znamo gde ga metnuše“.
Onda temperamentni Petar i munjeviti Sin groma trče na grob. Sin groma stiže prvi; ali ne uđe u grob; Simon – „uđe u grob i vide haljine same gde leže“… Tada uđe i drugi učenik… i vide i verova. Prvi poverova – Sin groma: tajnovidac i hristoljubljeni hristoljubac, tajnik velike ljubavi Hristove. Teško je definisati tu veru njihovu u vaskrsenje. To je bilo, možda, više radosna sumnja nego ubeđenje. U svakom slučaju, i kao mala, ipak je to prva vera u vaskrsenje Gospoda Hrista, vera „kao zrno gorušično“. Nema sumnje: u svet njihove duše ušlo je nešto novo, nalik na zemljotres, i nemir je zahvatio sve misli, sva osećanja, koja su naslućivala nešto neiskazano važno, prekretničko, svevrednosno. „Onda otidoše opet učenici doma“: da smire misli i osećanja, i podele ih sa ostalim učenicima. Za sve važi: „Još ne znađahu Pisma da Njemu valja ustati iz mrtvih“. Nedostajalo im je živo osećanje toga, koje i najmanje saznanje pretvara u čvrsto ubeđenje. Još povetarac blagodati Pedesetničke nije bio zalahorio kroz njihove duše.
 
A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše. I kada plakaše nadviri se nad grob i vidje dva anđela u bijelim haljinama gdje sjede, jedan čelo glave, a drugi čelo nogu, gdje bješe tijelo Isusovo. A oni joj rekoše: Ženo, što plačeš? Reče im: zato što uzeše Gospoda Mojega, i ne znam gdje Ga položiše. I ovo rekavši, obazre se natrag i ugleda Isusa gdje stoji, in ne znađaše da je Isus.
 
A Marija? „A Marija stajaše napolju kod groba i plakaše“ Kakva su osećanja vihorila po toj hristočežnjivoj duši? Kakve misli kao munje sevale po tami njene beskrajne tute? Misao na Gospoda – pretvorila se u suzarnik, u kome su se topila od tuge sva njena osećanja; a tamo daleko, u majskoj noći njene vere, pojavljivao se svojom pesmom slavuj nade. „I kad plakaše nadviri se nad grob, i vide dva anđela u belim haljinama gde sede jedan čelo glave a jedan čelo nogu gde beše ležalo telo Isusovo“. Čudesna blagovest počinje: dva Anđela mesto Isusa. Anćeli tu, a gde je Gospod Anđela, i moj Gospod? Da ne počinje odavde nebo? Ili se ovde zemlja počela pretvarati u nebo? Možda su to halucinacije rasplakane i uzbuđene duše? Ali „halucinacije“ ne govore, i ne onako kao ova dva Anđela. „I rekoše joj oni: ženo, što plačeš? Reče im: uzeše Gospoda moga, i ne znam gde ga metnuše“. Zaista, Isus je ostao Gospodom još za nju; a za učenike, da li je ostao još Učiteljem? Za tu veru, i toj veri najpre se javlja sam vaskrsli Gospod. Jer Magdalina „ovo rekavši obazre se natrag, i vide Isusa gde stoji, i ne znaćaše da je Isus“. Zašto? Ili od uzbuđenja, od suza, nije mogla da ga jasno vidi, ili je u samoj pojavi vaskrslog Gospoda bilo nečeg izuzetno novog i neobičnog. Sigurno je moralo biti nečeg izuzetnog u pojavi vaskrslog Gospoda, te Ga Magdalina nije mogla odmah raspoznati. Ta ona je bar bila navikla da gleda vaskrslog čoveka, jer je živela stalno pored svog vaskrslog brata Lazara. To je jedinstveni slučaj u istoriji roda ljudskog, i jedinstvena čast, ukazana .“prijatelju“ Hristovom Lazaru i domu njegovom. U vaskrslom Gospodu moralo je biti nečeg čega nije bilo u vaskrslom Lazaru.
Nema sumnje: Lazar je čovek, Isus – Bogočovek. Lazar je vaskrsao kao ličnost, i to vaskrsenje nije imalo ontološkog značaja za celokupnu ljudsku prirodu. Bogočovek je vaskrsao kao Novi Adam, kao rodonačelnik koji vaskrsnu silu božanskog večnog života lrenosi na svu ljudsku prirodu, stvara novo čoovečanstvo: čovečanstvo vaskrsenja, čovečansgao vaskrslo,, čovečanstvo koje je pobedilo smrt i đavola.
On je „prvenac iz mrtvih“ i – „novina“ ( = prvak) (1. Kor. 15,20,23), i – „po Hristu će sva oživeti“ (1Kor. 15,22). Sve je to moralo zračiti iz Ličnosti vaskrslog Gospoda. Izuzetan je dar što se moglo gledati u nju od bleska slave njene. Ali, po beskrajnom čovekoljublju svom, On je pristupačan i vidljiv za njegove sledbenike, jer nikome ne nameće sebe, da bi bio vidljiv za sve, i za neprijatelje svoje.
 
Reče joj Isus: Ženo, što plačeš? Koga tražiš? Ona, misleći da je gradinar, reče Mu: Gospodine, ako si ga ti odnio kaži mi gdje si Ga položio, i ja ću ga uzeti. Isus joj reče: Marija! Ona, okrenuvši se, reče Mu: Ravuni, što će reći: Učitelju! Reče joj Isus: ne dotiči Me se, jer još nisam uzišao Ocu Svojemu, nego idi braći Mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu Mojemu i Ocu vašemu, i Bogu Mojemu i Bogu vašemu.
(20:15-17)
 
Eno, i prve reči kao vaskrsli Bogočovek upućuje njoj koja je „mnogu ljubav imala“: „Ženo, što plačeš? Koga tražiš? A ona misleći da je vrtar reče mu: gospodine, ako si ga ti uzeo, kaži mi gde si ga metnuo, i ja ću ga uzeti“. – Ako hoćete evanđelsku ljubav, eto nje. Eto njenog originala. Zaista: „ljubav sve veruje“ (1. Kor. 13,7). Isus je mrtav, ali za evanđelsku ljubav, On i kao takav pretstavlja beskajnu božansku vrednost. „Isus joj reče: Marija! A ona obazrevši se reče mu: Ravuni! što znači: učitelju“. Najveća evanđelska tajna otkriva se najpre evanđelskoj ljubavi. Vaskrslog Gospoda Hrista može raopoznati i videti samo ta ljubav. Jer je sama od Boga, i odvodi vaskrslom Bogu. Ako u našem čovečanskom svetu ima radosti, koja se ne može nikakvim rečima opisati i izrazima izraziti, onda je to – radost Magdaline pri viđenju vaskrslog Gospoda Isusa. Uoište, u uskršnjoj radosti ima uvek od te božanske neizrazivosti, uvek mile i nezamenljive. Jer vaskrsom Bogočovekovim, čovek se vratio u božansku besmrtnost i večjni život. Bogočovek je vratio čoveka Bogu; Bog je ponovo primio čoveka kao sina Božjeg, primio ga kao Otac nebeski.
Svojim bezgranično čovekoljubivim podvigom Bogočovek je odveo ljudsku prirodu Bogu, vratio je Bogu, opravdao čoveka pred Bogom, i učinio te je Bog Njegov postao Botom ljudi, i Otac Njegov – Ocem ljudi. Bogočovek je umilostivio Boga, te je postao Bogom i Ocem sledbenika Njegovih. Stoga Spas i blagovesti Magdalini: „Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svome; nego idi k braći mojoj, i kaži im: vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svom i Bogu vašem“. „Još se ne vratih k Ocu“ – kao Bogočovek, kao čovek, jer je za to vreme telom bio u grobu, dušom u adu, a Božanstvom svuda. „Idi k braći mojoj“, – koliko čovekoljublja! Vaskrsli Gospod naziva braćom Svoje učenike, koji su se razbežali od Njega, koji su se pred služavkama i slugama odricali Njega… Ali, time je baš Spasitelj – Spasitelj. Jer se samo iz ljubavi i ljubavlju spasava svako stvorenje ljudsko.
 
A Marija Magdalina otide i javi učenicima da je vidjela Gospoda i da joj ovo reče.“
(20:18)
 
Prvi apostol vaskrsenja – Marija Magdalina. Ustvari, prvi apostol spasenja. Jer je vaskrsenjem dovršio opasenje. Obratiti pažnju: ta čast je ukazana Magdalini, jer je u vaskrsenje Gospoda Isusa poverovala odmah, nikakva je sumnja nije kolebala, a još manje neverje. Dok to nije slučaj sa apostolima. Ogromna je vera Magdalinina, ogromna i ljubav. Združene, one su i načinile od Magdaline prvu blagovesnicu vaskrsenja Hristovog, svetiteljku izvanredne veličine. Ona „otide, i javi učenicima da vide Gospoda i kaza joj ovo“. – Može se reći: Evanđelje vaskrsenja je na prvom mestu Evanđelje Marije Magdaline, prvog anđela i apostola vaskrsenja.
 
JAVLJANJE APOSTOLU TOMI
 
A kad bi uveče onoga prvoga dana sedmice, i dok su vrata bila zatvorena, gdje se bijahu učenici Njegovi sakupili zbog straha od Judejaca, dođe Isus, i stade na sredinu i reče im: Mir vam!
(20:19)
 
Vaskrsli Gospod ulazi i kroz zatvorena vrata. NJvgovo telo je nema sumnje, stvarno, opipljivo, vidljivo, jer učenicima „pokaza ruke i rebra svoja“. Ali je pri svoj toj svojoj vidljivosti i opipljivosti, ono ipak na neki novi način duhovno, nebesko, svuda – prohodljivo. Nalazimo se pred novom tajnom: šta je to vaskrslo telo; od kakve je građe? Nesumnjivo od one, od koje je i bilo pre vaskrsenja, za vreme Spaoovog života na zemlji, stradanja, smrti i pogreba. Jer učeiici vide svog istog Učitelja i Gospoda Hrista. Kontinuitet i kondivualitet Njegove Ličnosti su sačuvani. Materija telesnog tela Hristovog dobila je vaskrsenjem neka nova svojstva, ne izgubivši stara. Novo svojstvo je: prohodljivost. Za njega materija više nije neprobojna, neprohodljiva. Drugo svojstvo je: nevidljivost. Jer vaskrsli Spas nije uvek vidljiv, već samo kada to zahtevaju razlozi bogočovečamokog domostroja spasenja. Ustvari, pred nama je u svoj svojoj jačini problem materije. Od čega je ona? Od kakve građe?
Vaskrsenje Hristovo na svoj način potvrđuje naučnu hemisku i fizičku istinu: da je materija u suštini od nekih nevidljivih, neopipljivih čestica, zonite ih: atomini, elektronika, fotonika, praelektroni. U srži – ona je nešto duhovno, nevidljivo. To je iznenađenje, nema sumnje. Ali i stvarnost, mada stvarnost koja iznenađuje i plaši. Zato su i prve reči Spasiteljeve učenicima: „Mir vam“. Kao da veli: mir duhu vašem koji je zapršašćen Mojom pojavom! mir zbunjenim i uzbuđenim mislima vašim koje ne mogu da shvate Moju pojavu! mir preplašenim srcima vašim koja vide nešto neobično – neobjašnjivo! mir razumu vašem koji se ustumarao pred novom stvarnošću! I još: mir vam! jer je rešeno najmučnije pitanje duha i bića ljudskog: smrt! rešeno ne manje mučno pitanje dobra i zla. Mir vam! jer staro proće, i gle, sve novo postade! To je onaj mir, o kome sam vam govorio: „Mir svoj ostavljam vam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje“, već kao Bogočovek – vaskrsenjem „da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji“ (Jn. 14,27).
 
I ovo rekavši, pokaza im ruke i rebra Svoja. Tada se učenici obradovaše vidjevši Gospoda. A Isus im opet reče: Mir vam! Kao što je Otac poslao Mene, i Ja šaljem vas. I ovo rekavši, dunu i reče im: Primite Duha Svetoga!
(20:20-22)
 
„I ovo rekavši pokaza im ruke i rebra svoja“, i time potvrdi i posvedoči stvarnost vaokrsenja svog i identitet Ličnosti svoje. Šta više treba? „Onda se učenici obradovaše videvši Gospoda“. Tako se zbi Spasovo proroštvo da će se njihova žalost pretvoriti u radost (Jn. 16,20). I eto, pretvorila se. Za trenutak: ušetajte makar jednom mišlju u duše učenika koji prvi put vide vaskrslog Gospoda. Svi su svetovi njihovih duša krenuli kroz ko zna kakve radosti i ushićenja, i zakoračili u bezbrojne beskrajnosti i beskonačnosti. „A Isus im reče opet: mir vam! kao tto Otac posla mene, i ja šaljem vas“: za isti posao, za isti cilj: spasavati svet od greha, smrti i đavola i davati ljudima život večni.
Zar mi slabi i nemoćni? Kako ćemo činiti to mi, kukavni i plašljivi? – to ne rekoše, to s radošću i smernošću primiše reči i dar Hristav: „I ovo rekavši dunu, i reče im: primite Duh Sveti“: time primate božansku moć i svemoć, božansku silu i svesilu, božansku ljubav i sveljubav, božansku istinu i sveistinu, božanski život i sveživot. Primate ono što vam daje i vlast i pravo da uklanjate grehe iz duša ljudskih, da ih uništavate, a sa njima i u njima sve smrti i sve đavole. „Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se“. – I niko od njih ne posumnja u to, niko ne prigovori nišga, tako je bila ubedljiva reč vaskrslog Gospoda. I još: oni odmah primiše Duha Božjeg „na meru“, a na dan Pedesetnice – Ipostas Duha. Ali, ispuni ih nekom božanskom svesilom, radošću i mirom.
 
A Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice,
ne bješe sa njima kada dođe Isus.“
(20:24)
 
Evanđelje apostola Tome je prvenstveno evanđelje Spasiteljevog vaokrsenja. Niko kao on nije tako radikalno proverio stvarnost vaskrsenja. Ako je do sumnje, eto najveće; ako je do provere, eto najeksperimentalnije; ako je do svedočanstva, evo najubedljivijeg. Ogrehovljeni duhovii instrumentorijum prirode ljudske nije mogao a da se sav ne uzbudi i sav ne usprotivi faktu vaskrsenja Hristovog.
Da, faktu vaskrsenja, a ne shemi ili teoriji vaskrsenja, jer je shemu i teoriju lako apriori osporiti i odbaciti ili silogistikom ismejati. Ali, usprotiviti se očiglednom faktu, ne primiti ga, ne prihvatiti ga, pa i odbaciti ga zato što neobjašnjiv u lancu prirodnih zbivanja i uzroka, što ne može da uđe u epruvetu „čistoga razuma“, da se smesti, – to i jeste neverje. Neverje, uvek zasnovano na racionalističkom predubeđenju: da fakta, koja ne mogu biti objašnjena ljudskim razumom, prosto – nisu fakta. Zato ih treba odbaciti. A fakt vaokrsenja je potpuno nov fakt u sferi ljudskog života. Život je uopšte širi i dublji od logike. Pogotovu kada je to život Bogočoveka Hrista. Tu logika nikako ne može da ide uskorak sa faktima; fakta uvek idu daleko ispred nje. Novo vino treba levati u nove mehove. Bogočovečanska fakta traže bogočovečansku logiku. Stara logika ljudska, logika greha tu ne pomaže ništa, a mnogo odmaže. Tu treba imati „Hristov um“ (1 K. 2,16), da bi se moglo razumeti i „racionalno“ usvojiti ono šgo je Hristovo; va prvom mestu: fakt vaskrsenja Hristovog. Znači treba imati Hristovu logiku. A to je logika vere. Šta je logika vere? – Svetost: svetost duše, svetost uma = čistota srca. Jer se samo tako može videti Bog i Božje, i razumeti Bog i Božje. Kao što je greh – „logika Satane“, tako je svetost – logika Boga. Bog Logos je postao čovek, da bi tim faktom, ili jedinstvom sa čovekom pokazao čoveku: da je Bog – um čovekov, logika čovekova, život čovekov, istina čovekova, pravda čovekova, ljubav čovekova, mudrost čovekova, sve i sva čoveku. I kada sveti apostol tvrdi: „mi um Hristov imamo“ (1 K. 2,16), on ustvari to tvrdi, to potvrđuje.
 
A drugi mu učenici govorahu: Vidjeli smo Gospoda. A on im reče: Ako ne vidim na rukama Njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra Njegova, neću vjerovati.“
(20:25)
 
Neverje se i sastoji u tome što nova fakta bogočovečanskog života Hristovog hoće da proveri čulima: vida, sluha, pipanja. Tj. da kamilu provuče kroz iglene uši. I razume se, ne uspeva. I ako po katkad uspe, to biva samo po izuzetnom snishođenju Sveblagoga; kao što je u slučaju apostola Tome. Svi učenici Spasovi tvrde Tomi: „videsmo Gospoda“. A on im odvraća: „Dok ne vidim i rukama Njegovim rane od klinaca, i ne metnem prst svoj u rane od klinaca, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegovaneću verovati“. Zašto apostol želi da baš rane Spasove opipa i rebra? Zato što je sa ranama umro, i tako bio sahranjen. Ima li rane na rukama, i ranu na rebrima, znači – vaskrsao je stvarno On sam, a ne neko drugi, ili neko koji bi se nametnuo mesto njega, ili podmetnuo mesto njega, dok je On stvarno mrtav u grobu. „Neću verovati“„dok“: to je tominski skepticizam i neverje.
 
I poslije osam dana opet bijahu unutra učenici Njegovi i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade na sredinu i reče: Mir vam! Zatim reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke Moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra Moja, i ne budu nevjeran nego vjeran.“
(20:26-27)
 
Ali za takvo odlučno neverje čovekoljubivi Spasitelj ima odgovor spasonosni. On, koji je, ovaplotivši se, ponizio sebe od Boga do roba, ponižava sebe i ovom prilikom sa ljubavlju radi spasenja ljudi, kao što je apostol Toma. On je ostavio Tomu čitavih nekoliko dana da razmišlja o onome što su mu ostali učenici govorili o vaskrsenju Njegovom.
Ko zna u kakvim je sve nedoumicama bivao apostol Toma, i kroz kakve misli, i krize misli i osećanja prolazio. Ali je ipak ostao sav u želji: da proveri lično sam tvrđenje svojih drugova. I posle osam dana to se zbiva. Vaskrsli Gospod opet ulazi kroz zatvorena vrata, staje među učenike koji su na okupu, i govori im: „Mir vam“. A Toma? – sav je u nemiru; zaprepašćen i zbunjen, a možda i postiđen od svoje želje. A Spas pravo se obraća njemu, i reče mu: „Pruži prst ovoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran“. – Izvršena je najgrublja, iako najekperimentalnija provera Hristovog vaskrsenja: najjača sumnja otklonjena je samom stvarnošću fakta u koji se sumnjalo, logički sumnjalo. A iza apostola Tome stoje hiljade i hiljade ljudi tominske skepse i tominskog neverja. Bogočovekov odgovor je jasan: opipaj i vidi!
Ustvari, sve što je Bogočovekovo raspolaže neodoljivom i neuklonljivom stvarnošću. Za sve skeptike ima jedna apologija, jedno sredstvo da se uvere u stvarnost Bogočoveka i svega njegovog: opipaj i vidi! Spasitelj ne izbegava i tu grubu eksperimentaciju, nego je čak i predlaže, ali sa blagim prekorom predlaže: „ne budi neveran, nego veran“: tj. imaj poverenje u Mene. Vera hrišćanska je ustvari sva zasnovana na poverenju u Hrista. Vera u Hrista je poverenje u Hrista. A On, zar može obmanuti, i neistinu reći, i laž zastupati, i u zabludu čoveka odvesti, ili u greh i smrt zavesti? Verujem u Njega, imam poverenje u Njega, pa makar sav moj razum bio protiv Njega, i moje srce, i moj vid, i moj sluh, i celo biće moje. Znam da me On neće izneveriti nikad; samo ja mogu izneveriti Njega. On ostaje uvek veran Sebi, dosledan Sebi: jer se ne može odreći Sebe. E baš na tome se i zasniva naša vera u Njega.
Sve se zida na poverenju u Njega. Postupi li tako, poveri li se Njemu, čovek ulazi u pretopljenje svoga celoga bića: pretapa u Hristu, i sam Hristos pretapa, i um čovekov, i srce, i dušu, i volju: i čovek dobija nov um – „um Hristov“, novo srce, novu dušu, novu volju: od starog čoveka postaje nov čovek: „staro prođe, gle sve novo postade“. I taj novi um, nova duša, novo srce, taj obnovljeni, novi, novozavetni čovek: i razume, i shvata, i s radošću veruje svemu što je Hristovo; potpuno se poverava Gospodu Hristu da ga On vodi i rukovodi kuda hoće i kako hoće. Tako je naša vera u Hrista ustvari naše pooverenje u Hrista. Do te vere može doći svaki, i to – vrlo lako.
Glavno je: odreći se sebe i poveriti se Hristu. Razume moj, srce moje, dušo moja, ti se kolebaš, ti nećeš za Hristom, ti sumnjaš, ti se dvoumiš, ti se buniš, onda se ja odričem i tebe – razume moj, i tebe – srce moje, i tebe – dušo moja, odričem se vas radi Hrista, i poveravam sebe Njemu potpuno. A vi, idate od mene; bez vas mogu, ali bez Njega – nikada, nikada, nikada ni u ovom ni u onom svetu.
 
I odgovori Toma i reče Mu: Gospod moj i Bog moj!
(20:28)
 
„I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj“. Ništa više ne želim, ispunjena je moja sveželja: Ti si zaista i Gospod moj i Bog moj! Ti samo Ti, i niko drugi! – Ti si Gospod moj i Bog moj, jer je samo Gospod i Bog mogao pobediti smrt i vaskrsnuti iz mrtvih. Nema smrti više, jer ima vaskrslog Gospoda Hrista. Ti si „Gospod moj“, da: „moj, moj, moj“, makar te niko ne priznavao za Goopoda; jer sam u Tebi našao sve što treba, i to – večito treba i duši mojoj, i srcu mom, i umu mom, i telu mom.
Zar može iko drugi postati Gospod čoveku, kada si Ti tu, moj vaskrsli Isuse? Ti si Bog moj, jer si za mene pobedio najvećeg neprijatelja mog, i svačijeg, smrt. Ti si Bog moj, jer mi jedini pružaš besmrtnost i život večni, i u njima: Istinu večnu, Pravdu večnu, Ljubav večnu, Mudrost večiu, Dobrotu večnu. A ko to ne pruža, ne može biti Bog moj. Da, da, silno tvrdim: to niko drugi, ni od bogova ni od ljudi, pružiti ne može ni meni ni rodu ljudskom, zato si Ti – „Bog moj“. Dugo sam birao među bogovima, dugo sam tražio, dok nisam pronašao, proverio i ubedio se da si Ti – Jedini Bog, i zato si „Bog moj“.
Upozna li čovek eksperimentalno, empiriski, opitno, lično Bogočoveka Hrista, mora kao Toma uzviknuti radosno i ushićeno: Gospod moj i Bog moj! Primenite to isto pravilo, taj isti metod išitivanja na ostale „bogove“, na ostale idole, na ostala ljudska božanstva, i vi ćete se uveriti da niko od njih ni iz daleka nije ni Bog ni Gospod.
 
Reče mu Isus: Zato što si Me vidio, povjerovao si;
blaženi koji ne vidješe a vjerovaše.“
(20:29)
 
„Isus mu reče: pošto me vide, verovao si; blaženi koji ne videše i verovaše“. Zašto? Zato što je vid čovekov tako sićušan da jedva može i od vidljivog sveta zahvatiti jedan beskrajno mali delić, akamoli od nevidljivog sveta? A šta tek može zahvatiti zenicom svojom od Tvorca svetova? Muka je za čoveka, za duh njegov kada sve svoje hoće da zasniva na gledanju, na vidu, ili na ma kom čulu svom. Muka je – poveriti se vidu čovečjem kao vođu. A život, a tajna života, to je nešto bezgranično i šire i dublje i veće od ljudskog vida. Zato apostol izjavljuje: „Jer verom živimo a ne gledanjem“ (2 Kor. 5,7). Verom koja vidi i nevidljivo (2Kor. 4,18): verom koja čoveka poverava Bogočoveku te ga On, svevideći i sveznajući, vodi kroz sve svoje svetove i njegove tajne.
Blaženstvo je za ljudsko biće kada se poveri Gospodu Hristu, verom poveri. A muka je, a očajanje je, a pakao je za ljudsko biće, ako poveri sebe oku svom, ili ma kome čulu; ili razumu svom, ili srcu svom; ili čoveku nekom, ma kako bio „genijalan“, i „veliki“, ili ma kome ili ma čemu manjem od Bogočoveka Hrista. „Ne videše i verovaše“: ne videše Mene telesnim očima, i verovaše u Mene, imaše poverenje u Mene. Mnogi, premnogi Jevreji telesnim očima gledaše i videše Spasitelja, i malo ih verovaše u Njega; milioni i milini Ga ne videše telesnim očima, i verovaše Ga. Jer telesne oči vide samo površinu i čoveka i sveta, a vid vere – vidi Boga u Hristu. „Blaženi“ su, jer su našli sigurnog vođa kroz život i živote, kroz svet i svetove.
A sa Hristom i u Hristu oni doživljuju sva savršenstva Božja kao svoja, a u njima i sva blaženstva Božja kao svoja.
 
A i mnoga druga znamenja učini Isus pred učenicima Svojim, koja nisu zapisana u knjizi ovoj. A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u Ime Njegovo.
(20:30-31)
 
Po vaskrsenju Svom Spasitelj „učini i mnoga druga čudesa pred učenicima svojim“ koja nisu zapisana u svetom Evanđelju. Kao što je zapisano ovo čudo sa apostolom Tomom. Zašto je tako uradio, sveti Evanđelist nam objašnjava: „A ova se napisaše da verujete da Isus jeste Hristos Sin Božji, i da verujući imate život u ime njegovo“. Cilj je Spasovih čudesa: spasenje ljudi verom. Gospod ih je činio samo ukoliko su ona bila potrebna da bi ljudi poverovali u Njega kao u Boga i Spasitelja. Pretpostavljao je veru po slobodnim ubeđenjima veri zasnovanoj na čudima. A to znači: veru onih „koji ne videše i verovaše“ veri onih koji, pošto videše, verovaše. Vera pak u Bogočoveka daje ljudima život večni.
U tome se sastoji sva vera onih koji, pošto videše, verovaše. Život u Njemu, život je večni. U tome je i blaženstvo verujućih: stalno žive osećanjem i saznanjem da je smrt pobeđena i ljudska priroda u večni, blaženi život božanski uvedena. Da živi u njemu beskrajno i beskonačno kroza sve vekove.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *