NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava četrnaesta
 
OPROŠTAJNA BESEDA SA UČENICIMA
 
Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga, i u Mene vjerujte.“
(14:1)
 
Od čega se plaši srce ljudsko? ili bolje: Od čega se ne plaši? Plaši se sveta, plaši zla u svetu; plaši se ljudi, plaši bogova; plaši se smrti, plaši greha, plaši se mnogih pojava, plaši demona; plaši se mržnje, plaši ljubavi, plaši se misli, plaši osećanja; a svrh svega plaši se sebe. Sve je to zato igpo je slabo, a suviše miogo oseća, mnogo vidi, mnogo zna. Lek je od straha, šta? Bog, vera u Boga, vera u Bogočoveka. Jer ga ona ispunjuje Bogom, Njegovom mudrošću i silom: i ono i oseća i zna da promisao Božji u svetu vlada, da ništa ne biva bez volje Božje, da ni dlaka s glave ne pada bez volje Božje. Ono onda oseća i zna: Bog Logos vodi sve svetove od njihovog početka njihovom kraju, njihovom cilju; vodi logosno, mudro, logično; vodi i svako srce ljudsko, ali – uvek u sporazumu sa njegovom voljom.
Jer je ono obdareno najvećom slobodom, bogolikom a to – beskrajno. Poveruje li u Bogočoveka, srce se onda ne plaši ni smrti, jer zna i oseća da je pobeđena Hristovim vaskrsenjem; ne plapš se ni zla ii ćavola, jer oseća i zna da je nesravnjeno jače od zla – dobro, i od đavola – Bog. Veruje li u Bogočoveka, srce se ne plaši ni sebe, ni svojih osećanja, ni svojih misli: jer od starog verom postaje novo, i sve misli njegove postaju nove, postaju – bogomisli; i sva osećanja njegova postaju – bogoosećanja; srce koje je dotle bilo radionica svakog zla, postaje radionica svakog božanskog dobra. „Dobar čovek iz dobre klijeti srca svog iznosi dobro, a zao čovek iz zle klijelta srca svog iznosi zlo“ (Lk. 6,45).
Dok ne poveruje u Bogočoveka, i ne ispuni sebe Njegovim božanskim silama, srce je izvor svakoga zla. „Jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Bota, ponos, bezumlje“ (Mk. 7,21-22; Mt. 15,19). Verom se obnavlja srce u čovaku: i sve novo tvori. Ispunjuje se Božje obećanje: ,Daću im novo srce i nov duh“ I zaista daje – Hristom.
Vera u Boga i vera u Bogočoveka, vera u jednog istinitog Boga Trojičnog. Zato su po svetoj reči Spasovoj one izjednačene. Jer Sin uvek odvodi Ocu, kao što i Otac uvek privodi Sinu. Tako smo u Boščoveku videli kako stvarno izgleda Bog, i Njegova Istina, i Njegova Pravda, i Njegova Dobrota, i Njegova Ljubav. I kroz Njega istinski poverovali u Boga. Bez Bogočoveka i mimo Bogočoveka nemoguća je prava vera u jednog istinitog Boga. Jer bez Njega Bog uvek ostaje za ljude neko daleko, nadnebesko, nedostižno, nedokučivo biće, neki apkstraktni pojam, ili logička i etička neophodnost, ili logički pojam, logička shema i teorema.
Sa Bogočovekom Hristom sve se menja: Bog postaje u našem zemaljskom svetu najneposrednija i pročinjenica ljudoka stvarnost; tako i Božja Istina, i Božji Život, i Božja Ljubav, i Božja Pravda, i sva Božja svojstva i savršenstva postaju najneposrednije i tročinjenice ljudske stvarnosti, ljudske empirije, ljudsko iskustvo i život.
 
U kući Oca Mojega stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim mjesto. I ako otidem i pripremim vam mjesto, opet ću doći, i uzeću vas k Sebi da gdje sam Ja, budete i vi. I kuda Ja idem znate, i put znate.“
(14:2-4)
 
Nebo je nesravnjeno bogatije od zemlje. Bog je nesravnjeno bogatiji od čoveka. To nam je konkretno pokazao Bogočovek. O, koliko je mesta, koliko beskrajnih prostora u Hristu i Njegovom Evanđelju za svakog čoveka: u Njegovom dobru koliko večiosti i koliko života za svakog dobroljubivog čoveka; tako i u Njegovoj ljubavi, i pravdi, i mudrosti – toliko večnosti, i toliko života, i toliko beskrajnosti, da i kad bi svi ljudi ušli u njih, to bi – nekoliko kapi ušlo u bezobalni okean. Svaka od njih je – obitalište Božje; a time i svakog Božjeg sluge i sledbenika. Kako raskošan i veličanstven stan za dušu ljudsku je Hristova Istina, ili Pravda, ili Ljubav. A tek gore na nebu – kakve li su i kolike li su, sa koliko večnosti i besmrtnosti i beskrajnosti svaka od njih. A sve tek skupa. Zato Spas i govori o mnogim stanovima „u kući Oca Svog“, u nebeskoj kući. Da, nebesa, i nebesa nad nebesima, to je sve jedna kuća Božja, i u njoj mnogi stanovi: i za Anđele i za ljude. Ali te stanove za ljude priprema po svome beskrajnom čovekoljublju Gospod Hristos. A ljude priprema za njih Svojim Evanđeljem.
To znači: spasava ih od greha, smrti i đavola, – tj. od svega onoga čemu nema mesta u Bogu i na nebu, a ispunjuje svim što je božansko, besmrtno i večno, tj. onim čemu je večni život u Bogu, u stanovima Božjim na nebu. Jer je Bogočovek i došao među ljude, i izvršio bogočovečanski podvig spasenja sveta, da bi ljude priveo k sebi, „uzeo“ ih k sebi, da i oni budu gde je On sam: „da i vi budete gde sam ja“. To je krajnji cilj Bogočoveka, Njegove Crkve u svetu. A Crkva, sa svima Svetim Tajnama, i svima svojim bezbrojnim svetinjama, nije li kuća Božja na zemlji sa mnogima stanovima nebeskim? Sigurno jeste, jer je u njoj večnoživi Bogočovek, a gde je On – tu je već nebo, tu Njegova nebeska kuća sa bezbrojnim stanovima za Njegove sledbenike.
Eto, svetog Pričešća! Zar u Njemu nije sav Bogočovek Hristos sa svima svojim božanskim silama i svetinjama. Pričešćuje se čovek, gle, on je već onde gde i Gospod Hristos; sav u Hristu i Hristos sav u njemu. Pa sveto Krštenje, pa jeleosvećenje, pa svaka molitva, pa svako „Gospodi pomiluj“ nizvode u dušu blaogodat, i sa njom i u nju Gospoda Hrista; zar to nije već stvarno Hristov čovek onde gde i Gospod njegov? Jesi li u Crkvi, ta ti si već onde gde i Gospod Isus. A zemaljska Crkva je jedno sa nebeskom; iz nje se ulazi u onu; sva ova ulazi u onu, jer su dvoje – jedno, zato što ou obe – jedno telo Bogočoveka Hrista. Bogočovek Hristos vodi i uvodi u njih svim svojim bićem, svim svojim Evanđeljem. On je sam put – u nebeske stanove, put uvek jedan, iako vodi kroz mnoge svete tajne i vrlnne, put Bogu i svemu Božjem, put besmrtnosti i večnosti Božjoj.
 
Reče Mu Toma: Gospode, ne znamo kuda ideš; i kako možemo znati put?
(14:5)
 
Ali sve to ipak nije bilo jasno apostolima dok Duh Sveti nije sišao ia njih, i uveo ih u svaku Hristovu istinu, zato apostol Toma i pita na Tajioj večeri Spasitelja: „Gospode! ne znamo kuda ideš! i kako možemo put znati?“ Svi su naši ljudski putevi zašli u prašumu treha i smrti, i tamo se pretvorili u bespuća i raspuća. Nema puta iz ovog u onaj svet; nema puta iz smrti u besmrtnost, iz smrti u život večni.
 
Isus mu reče: Ja sam Put, Istina i Život;
niko ne dolazi Ocu osim kroz Mene.“
(14:6)
 
Na to Spas odgovara: „Ja sam put i istina i život“. Ispred puta i istine i života stoji Bogočovekovo Ja, Bogočovekova Ličnost. U Njemu je to troje jedno, I u isto vrvme beskrajno i večno. Sve to i spolja i iznutra nosi pečat Njegove Ličnosti. I put je Ličnost, i to Bogočovečanska Ličnost; i Istina je Ličnost; i Život je Ličnost, i to opet sve Bogočovečanska Ličnost.
Ne, Istina nije diskursivan, logički pojam; istina nije ni sav um ljudski, ni sva duša, ni svi umovi ljudski ni sve duše; istina nije ni šta ljudsko, pa bilo to kultura, civilizacija, tehnika, nauka, filosofija, religija; Istina nije ni Anđeo, ni svi Anđeli skupa; Istina nije ni sav svet, ni sve vasione; Istina je nešto nesravnjeno više i veće od toga; Istina je Ličnost, i to Ličnost Hrista Boga. Time se potpuio iscrpljuje i biće Istine, i pojam Istine, i definicija Istine. To što je rečeno o Istini važi i za Život: Život je – Ličnost Bogočoveka Hrista. Tako isto i Put u Istinu, i Put u Život je opet – Ličnost Bogočoveka Hrista. On kao Put vodi kroz Istinu u Život večni. To troje u Njemu je jednosušno.
Nema Istine van života u Hristu; nema života van istine Hristove; nema puta u život i istinu van Hrista Boga. Takva blagovest o Istini i Životu, takvo saznanje Istine došlo je čovečanskom svetu od pojave Bogočoveka. Stoga je Evanđelist sveti u pravu kada tvrdi da „Istina postade od Isusa Hrista“ (Jn. 1,17). A ta Istina, koja je Bogočovek, razlivena je po svemu što je Bogočovekovo: po Njegovim evanđelskim rečima, i delima, i događajima. Sva je pristuna samo u Njemu, a On sav prisutan u Crkvi, stoga je „Crkva – stub i tvrđava Istine“ (1 Tm. 3,15).
A to znači: Ona je i put i istina i život, jer su ovo troje uvek jedno u Hristu. Tako samo Crkva ima put koji kroz istinu vodi u život večni. Jer gde je Bogočovek, onde je i Istina večna i Život večni i Put večni. A On je sve to zato što je Drugo Lice Presvete Trojice. Postavši čovek, On je na čovečanski realan i očigledan i pristupačan način pokazao da je On, zato što je Drugo Lice Presvete Trojice, Istina i Život, i Put u Istinu i u Život. Zato je On – najkraći i najsigurniji put za rod ljudski, za ljude – u Istinu i Život: Trosunčano Božanstvo: „niko neće doći k Ocu do kroza me“. „Niko“, znači niko od ljudi ne može poznati Istinu ni na koji drugi način sem Bogočovekom, ni steći život večni. I još: niko ne može osim Bopačavekom poznati jedinog i istinitog Boga. Svi drugi putevi vode lažnim bogovima. Ide li čovek do kraja Hristovom Istinom, Pravdom, Ljubavlju, moraju ga odvesti Bogu Ocu, Trojedinom Božanstvu, kao svom Praizvoru. Sve što je Bogočovekovo: svaka reč Njegova, svako delo, svaka misao – odvode Bogu Ocu, odvode Presvetoj Trojici, kao Sveizvoru Isgiie, Života, Pravde, Ljubavi, Mudrosti…
 
Kad biste Mene znali i Oca Mojega biste znali; i od sada poznajete Ga, i vidjeli ste Ga. Reče Mu Filip: Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta.“
(14:7-8)
 
Na Tajnoj Večeri Spas potpuno otkriva tajnu Svoga Božanstva, i u isto vreme tajnu Presvete Trojice: „Kad biste mene znali, onda biste znali i Oca Moga; i otsada poznajete ga( = znate ga), i videste ga“. Sinom se poznaje Otac; hristopoznanje je u isto vreme i najsavršenije bogopoznanje. Bogopoznanje zasnovano na realnom bogoviđenju. To zbunjuje apostola Filipa i on izražava iskonsku želju ljudskoga duha: „Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta“.
 
Isus mu reče: Toliko sam vremena s vama i nisi Me poznao, Filipe? Ko je vidio Mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? Zar ne vjeruješ da sam Ja u Ocu i Otac u Meni? Riječi koje vam Ja govorim ne govorim od samoga Sebe, nego Otac koji prebiva u Meni On tvori djela.“
(14:9-10)
 
A „Isus mu reče: toliko sam vreme s vama i nisi me poznao. Filipe? Koji vide Mene, vide Oca; pa kako govoriš: pokaži nam Oca? Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni?“ Videti Isusa Bogočoveka, to je videti – istinitag Baga, Sina Božjeg, i u Njemu Samoga Oca. Isus je „obličje Boga nevidljivoga“, vidljivo obličje neivdljivoga Boga. Ukoliko Nevidljivi Bog može postati vidljiv za ljudske oči, On je to postao u ovaploćenom Bogu Logoou, Gospodu našem Isusu Hristu. Zato Gospod Isus i odlučno tvrdi: „Koji vide Mene, vide Oca“. A ne vidi li čoeek Boga u Hristu, znači stoji nečistota nekakva u njegovom srcu koja mu ne da da vidi Boga ni u ovaploćenom Bogu, jer samo čisti srcem vide Boga. Ali ako čovek nepristrasno i ozbiljno zagleda u Hrista, u dela Njegova, u reči njegove, mora na kraju ugledati u Njamu Boga živog i istinitog. Jer ona dela, zar može činiti čovek ako nije u isto vreme i Bog? I one reči evanđelske govoriti, i onako govoriti „kako nikada čovek nije govorio“, zar može čovek koji nije u isto vreme i Bog? Zato Spas i ukazuje na reči svoje i na dela Svoja: „Reči koje eam ja govorim ne govorim od sebe; nego Otac koji obitava u Meni, On tvori dela“. Jedna je tvoračka i stvaralačka sila u sva Tri Lica Svete Trojice:
jedna sila, jedna volja, jer jedna priroda, jedno biće, jedna suština. Zato je logično verovati da je Otac u Sinu i Sin u Ocu, ni jedan više u drugome ni drugi manje, već podjednako prisutni jedan u drugome istovetnošću Božanstva, prirode, suštine.
 
Vjerujte Mi da sam Ja u Ocu i Otac u Meni;
ako li ne, zbog samih djela vjerujte Mi.“
(14:11)
 
Zato Spas blagovesti: „Verujte meni da sam Ja u Ocu i Otac u Meni“ Ali ako bi nekome smetalo telo Isusovo, – telo ljudsko koje je od svih ljudi toliko osramoćeno kroz istoriju, toliko ogrehovljeno i osmrćeno, da u Isusu ne vidi, i neće da vidi, ne priznaje i neće da priznaje – Boga, onda, eno dela Isusovih. Zar su to čisto ljudska, i samo ljudska dela? Lazarevo vaskrsenje, vaskrsenje Jairove kćeri, vaskrsenje sina Nainske udovice, pa izgonjenje đavola, pa isceljivanje od svih bolesti, pa preobraženje, – zar sve to nisu dela Božja, dela koja sam Bog čini iz tela ljudskog i pomoću tela ljudskog? Zato Spas i veli: „Ako li Meni ne verujete, verujte Mi zbog samih tih dela.“
 
Zaista, zaista vam kažem: Ko vjeruje u Mene, djela koja Ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti; jer Ja idem Ocu Svome. I što god zaištete (od Oca) u Ime Moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u Ime Moje, Ja ću učiniti.“
(14:12-14)
 
Da li su to božanska ili ljudska dela, može svaki čovek proveriti. Proveriti delima onih koji su silom Hristavom činili takva ista dela. A to su dela svetih Apostola i Mučenika, i ostalih Svetitelja sve do danas, i od danas do Strašnoga suda. Sva dela oni su činili i čine samo verom u Hrista kao Boga i Gospoda, koji im zbog te vere i kroz tu veru daje božanske sile, te oni, iako ljudi, čine evanđelska dela, evanđeloka čudesa. Zato Spas i blagovesti: „Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u Mene, dela koja Ja tvoriti i on će tvoriti, i veća će od ovih tvoriti, jer ja idem k Ocu svome“.
Znači: vera useljuje vasceloga Bogočoveka u dušu verujućeg, useljuje kroz svete vrline sve božanske sile Njegove u srce verujućeg, što ga i osposobljava da čini dela hristovska. A i veća od ovih.
Veće je od njih ovo: senka apostola Petra isceljuje bolesnike. Sve to omogućio je Bogočovek što je telo ljudsko proslavio, uzneo ga Ocu i posadio s desne strane Oca, te kao čovek zauzima se za ljude, i Otac im Nebeski daje radi Sina svog da mogu činiti dela Njegova, i veća od njih. Zato Spas i objavljuje čudesnu po čovekoljublju blagovest: „I što god zaištete u Oca u Ime Moje, ono ću vam učiniti, da se proslavi Otac u Sinu““. Ali da se ne bi pomislilo da je Sin manji od Oca, Spasitelj kao da objašnjava i dopunjuje prethodnu blagovest: „I ako što zaištete u Ime Moje, Ja ću učiniti“.
 
Ako Me ljubite, zapovesti Moje držite.“
(14:15)
 
Poslušnost je put kojim stalno putuje ljubeći ka ljubljenom. Naročito kada je predmet ljubavi Sladčajši Gospod Isus. Jer je cilj bogočovečanske ljubavi: da se ljubeći izjednači sa ljubljenim; da se sjedini sa ljubljenim; da se ovaploti u ljubljenom, i tako večno živi sa njim i u njemu. Obrazac večni i najsavršeniji te ljubavi imamo u Bogočoveku: On je toliko zavoleo čoveka: da se ovaplotio zanavek u njega. To saovaploćavanje u ljubljenom, to ovaploćavanje u ljubljenom biva praktikovanjem evanđelskih vrlina, držanjem „zapo Vesti“ Hristovih.
Svaka pak reč Njegova u Evanđelju i jeste zapovest Njegova. A reči Njegove „duh su i život su„, i daju božanske sile onome ko ih drži u srcu, te ih ostvaruje i u životu. Svaka od Hristovih zapovesti ima malo od Hrista u sebi; i kada je čovek drži, on ovaploćuje u sebi Sve to Hristovo. I sve tako: „dok obličje Hristovo ne postane u nama“. Lako je proveriti sebe, i drutoga, da li ljubi Hrista. Provera je božanski nepogrešivo data u ovim Spasovim rečima: „Ako imate ljubav k Meni( = ako Me ljubite), zapovesti Moje držite“. Po držanju zapovesti Hristavih poznaje se hristoljublje čovekovo.
 
I Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek.“
(14:16)
Razume se, držati zapovesti Hristove je trud i napor, i to neprekidan trud i napor, ali uvek radostan napor, radostan trud. Jer u svima naporima Sladčajši daje trudbeniku ljubavi Utešitelja Svetog: On sve muke pretvara u radost; On daje blagodatne sile trudbeniku, te držanje zapovesti postaje lak i radostan podvig. I tada se oseti sva istinitost ove reči apostola ljubavi: „Ovo je ljubav Božja: da zapovesti Njegove držimo; a zapovesti Njegove nisu teške“ (1 Jn. 5,3).
Ljubav je najveća stvaralačka sila: bogovaplotiteljska, bogotvorna, teurgična. A kada ovaploti u čoveku Hrista Boga, onda On sam tvori u njemu Svoje zapovesti. Jer On kroz Utešitelja Savetot boravi „vavek“ u sledbenicima svojim. Tako život hrišćaninov je jedan nnjprekidan blatodatni podvig ohristovljenja, oduhovljenja, otrojičenja držanjem zapovesti evanđelskih. Držanjem zapovesti Bogočovekovih čovek nizvodi u dušu svoju ne samo blagodat Svetoga Duha, nego i samog Svetog Duha. Otuda je pravi hrišćanin uvek duhonosac i hristonosac. To je testament Spasov: „da drže sve što sam vam zapovedio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka„. (Mt. 28,20). Da, i hristonosac i duhonosac je hrišćanin.
 
Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje;
a vi Ga poznajete, jer sa vama prebiva, i u vama će biti.“
(14:17)
 
Ko je Utešitelj? Duh istine. Bogočovek je Istina, put koji kroz Istinu vodi Duhu Istine. Bogočovek je Božanska Istina, koja se ovaplotila, i postala konkretno ostvarena, i vidljiva, u čovečanskom svetu. Ali ta vidljiva, i ostvarena, u našem čovečanskom svetu Božanska Istina, vodi toj istoj Istini koja je i u Duhu Svetom sva, vaocela, da ga Spas naziva „Duhom Istine.“
I Duh Sveti je sav Istina, zato što je sav Bog. Držanjem zapovesti Hristovih čovek prima u sebe Duha Istine, koji božansku Istinu razliva po celom biću njegovom. Ko primi Hrista kao vidljivog Boga i Gospoda, udostojava se te zbog toga prima i nevidljivog Boga – Duha Istine, „koga svet ne može primiti, jer ga ne vidi niti š poznaje“. On postaje vidljiv i poznat samo onima koji zapovesti Bogočovekove drže: „a vi ga poznajete, jer u vama boravi, i u vama će biti“. I zaista je Duh Sveti sav u Crkvi od dana Svete Pedeoetnice. On je od tada ispunio bogočovečansko telo Crkve, i nije drugo u njoj do duša njena.
Da, Duh Sveti je duša Crkve. Što je duša u telu, to je Duh Sveti u Crkvi. Crkva je Njime Crkva; Njime živi stalno, Njime se oživotvorava. Zato se Duh Sveti i naziva po preimućstvu: Gospod životvorni („Gospoda životvorjaščago; usto – Presvet i blag (bezbroj vozglasa: „sa presvetim, i blagim, i životvornim tvojim Duhom“).
Duh Sveti se poznaje i daje Hristom. Bogočovek Hristos uvodi u vascelo Trojično Božanstšo. Poznavanje Njega u isto vreme je poznavanje Svete Trojice. Useli li se On verom u čoveka, sa Njim se useljuje i Duh Sveti, i Bog Otac. Duh Sveti se poznaje po prisustvu Istine Božje u čoveku; a prisustvo se te Istine projavljuje u držanju zapovesti Hristovih. Sve je tu zasnovano na ličnom iskustvu i doživljavanju. Zato Spas i veli svojim učenicima: „vi ga poznajete, jer u vama boravi“ kada svete vrline, kroz sveta raspoloženja koja i tvore zapovesti Božje.
 
Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama. Još malo i svijet Me više neće vidjeti, a vi ćete Me vidjeti, jer Ja živim i vi ćete živeti.“
(14:18-19)
 
Šta je to što sačinjava istinsko bogatstvo sveta? Nesumnjivo Bogočovek Hristos, koji je svo nebo skinuo na zemlju, svu Istinu Božju, i Pravdu Božju, i Ljubav Božju, i Večnost Božju, jednom rečju: samoga Boga. To su osetili najpre apostoli Hristovi. I to već izrazili jednom: „Gospode, kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života“ (Jn. 6,68). Ustvari, siromah je u ovom svetu jedino čovek koji ili ne zna za Hrista, ili ne veruje u Njega, ili Ga ne priznaje za Boga i Spasitelja; a puki je siromah koji huli na Njega. Bez Njega – strašno i pagubno siromaštvo pustoši svet: duše bezbrojne umiru od gladi i žeđi za Istinom Božjom, i Pravdom = za Bogom; umiru od golotinje i bosotinje od zime greha i ciče poroka. Od toga spasava samo prisustvo Bogočoveka Hrista, koji Svoja božanska bogatstva darežljivo razdaje ljudima, te ih spasava od greha, poroka i smrti. Stoga Spas i teši Svoje učenike zbog svog privremenog odlaska – do vaskrsenja Svog. Jer će za vreme Svoje smrti, sve do vaskrsenja, biti otsutan od njih: „Neću vas ostaviti sirotne: doći ću k vama. Još malo i svet me više nećete videti; a vi ćete me videti; jer ja živim, i vi ćete živeti“. „Doći ću k vama“ čim pobedim smrt vaskrsenjem. Od tada postaću nevidljiv za svet koji u zlu leži, i on me „više neće videti“. „A vi ćete me videti“ u vaskrslom telu; i to videti osvećenim i prosvećenim očima od Duha Svetog. „Jer ja živim, i vi ćete živeti“: živeti istim životom, istom besmrtnošću, istom istinom. I stoga i videti Mene koji večno živim. Jedan isti život je i u Meni i u vama; otuda smrt neće imati vlasti nad vama. Ustvari, jedan je život, i izvor života: Sveta Trojica.
 
U onaj dan znaćete vi da sam Ja u Ocu Svome, i vi u Meni, i Ja u vama.“
(14:20)
 
Vaskrsenje Hristovo to je pokazalo, jer je obelodanilo da samo živeći tim životom čovek može pobediti smrt i ući u život večni. Zato Spas i blagovesti: „U onaj ćete vi dan doznati da sam Ja u Ocu svom, i vi u Meni, i Ja u vama“. Preko Sina Božjeg apostoli su u Ocu, kao što je i Otac preko Sina Svg u njima. Oni su u Sinu Duhom Istine.
Istinujući, čovek svu dušu svoju preseljuje u Hrista. A to čini kada drži zapovesti Njegove. A drži ih iz ljubavi. Tako: ljubav ovaploćuje Hrista u učenicima, i učenici se ljubavlju saovaploćuju Hristu. Pri tome ličnosti se nimalo ne gube: „vi u Meni, i Ja u vama“: vi ostajete vi, samo oboženi; Ja ostajem ja, samo očovečen.
 
Ko ima zapovijesti Moje i drži ih, to je onaj koji Me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj; i Ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam.“
(14:21)
 
Što više drži zapovesti Hristove, čovek sve više voli Gospoda Hrista, jer držanjem zapovesti opitom saanaje i otkriva njegove svete tajne i svete sile. Evanđelsko pravilo: Ko zapovesti Hristove tvori, taj jedino Hrista i voli. Za takvo hristoljublje, Gospod nagrađuje izuzetnom nagradom: lično se javlja sam hristoljupcu: „i Ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam“. To je najmilije bogojavljenje. Hristoljublje praktično nizvodi samog Gospoda Hrista u dušu hristoljupčevu. Na čovekovo hristoljublje Gospod odgavara svojom bažanskom sveljvubavlju. Za iskreno hristoljublje daje se savršeno božansko čovekoljublje. Da, jer njega ima samo Jedini Čovekoljubac. Ljubav je bogovidac, Hristotvidac. Bez nje, čovek ostaje slep, te ne vidi Boga u Hristu. A ne vidi li Boga u Njemu, ne može Ga videti ni u kom drugom biću ili tvari, jer je u svemu drugom Bog prisutan na način beskrajno manje očigledan i vidljiv. „Javiću mu se sam“: i javljao se mnogobrojnim Svetiteljima i Pravednicima.
 
Reče Mu Juda, ne Iskariotski: Gospode, šta je to da ćeš se javiti nama, a ne svijetu? Odgovori mu Isus i reče: Ako Me neko ljubi, riječ Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“
(14:22-23)
 
Čovekoljubivi Gospod nikad nikome ne nameće Sebe i svoje Evanđelje. Ne nameće spasenje. Jer hoće da čovek sam dobrovoljno i s ljubavlju učestvuje u onome što je Božje, besmrtno, večno. A ljubav je izraz, najpotpuniji sveizraz slobode. Samo u podvigu ljubavi čovek stvarno doživljuje svoju bogoliku slobodu. Naročito u podvigu ljubavi prema Hristu Bogu. Jer je ta ljubav izvor i životodavac svake neprolazne, besmrtne ljubavi. Ljubav je najjača bogočežnjiva i bogocentrična sila u čoveku i u svetu. Ona svega čoveka vuče Bogu, prenosi u Boga, sjedinjuje sa Bogom. A kao odgovor na taj izuzetni iodvig bogoljublja, Trojično Božanstvo odgovara svojom sveljubavlju: vascelo se useljuje u bogoljupca, i obitava u njamu: „k njemu ćemo doći, i u njega ćemo se stiniti“.
Hoćeš da postaneš stan Svete Trojice? Evo načina: drži Hristove zapovesti. Mnogi je Svetitelj tako postao „tajnik Svjatija Troici“, i „žilište Svjatija Troici“. Znači: držanjem Hristovih zapovesti čovek se utrojičuje i otrojičuje: postiže iajveći i najuzvišeniji cilj života. U njemu sve biva od Oca, kroz Sina u Duhu Svetom. Radi toga je Bog Logos i došao u naš svet, i postao čovek, i izvršio bogočovečanoki podvig spasenja, da bi ljudima otkrio taj cilj i dao im ova sredstva za ostvarenje tog cilja. Čovek je i bio sazdan da bi svetim, bezgrešnim životom, postao večno obitaliigge Presvete Trojice. A to je cilj i spasenja, izvršeiog Bogočovekom. Spasavajući se bogočovečanskim sredstvima od greha, smrti i đavogaa, čovek se postepeno utrojičuje i otrojičuje, dok najzad ne postane večno obitalište Svete Trojice, i onda on sav živi u Ocu i Sinu i Svetome Duhu.
 
Ko Mene ne ljubi, riječi Moje ne drži; a riječ koju čujete nije Moja nego Oca koji Me je poslao. Ovo sam vam govorio dok sam boravio s vama.“
(14:24-25)
 
Ko ne ljubi Hrista, ne drži reči Njegove. Jer hristoljublje je izvor stvaralačkih evanđelkžih sila. Laž je očigledna da indiferentan pre ma Ličnosti Hristovoj čovek može ispunjavati evanđelske zapovesti i držati načela evanđelskog morala. Pogotovu to ne može činiti hristoborac i hristomrzac.
Osećanje ljubavi je ono što potstiče čoveka i daje mu sile i istrajiosti da drži reči Hristove. Svaki čisto humanistički i hoministički izvor je suviše plitak da bi mogao davati čoveku potstreka i sile za vršenje uzvišenih evanćelskih zapovesti. Zaista tu važi ona Spasova reč: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5); i ona apostolova: „Sve mogu u Hristu Iousu kaji mi moć daje“ (Flb. 4,13).
 
A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u Ime Moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“
(14:26)
 
Zaista sve što je Hristovo, čovek može ostvarivati jedino ako ga u tome potpomaže svojim božanskim silama Trojično Božanstvo. Čovek sam po sebi nije u stanju ni da nauči nauku Hristovu, niti da je ostvari. Za nju – bogočovečansku, čoveku su potrebne bogočovečanske sile; a pre svega: sam Duh Sveti – Utešitelj, i Učitelj. Jer samo Duh Sveti u potpunosti zna sve učenje Botočovekovo, i On ga jedini i može saopštiti duhu čovekovom, sjedinjujući se sa njim duhovno pomoću blagodati. I potsetiti na sve što je Bogočovek rekao i učio.
Zato su i Svete Knjige napisane po nadahnuću Duha Svetoga. Čovek je pri tome dobrovoljno i svesno oruće, i radosni saradnik. Tako, Evanđelje Hristovo je koliko Hristovo, toliko i Duha Svetoga, toliko i vascele Presvete Trojice. Stoga Spas i ne prestaje ponavljati kako reč što nuju od njega nije njegova nego Oca koji ga je poslao (st. 24), i dela koja vide oi njega nisu njegova nego Oca koji boravi u Njemu i „On tvori dela“ (st. 10). Tako, vera evanđelska nije samo vera u Hrista, već istovremeno vara u Oca i u Duha Svetog, tj. u Trojično Božanstvo. Tragičan je, u svima svetovima tragičan, čovek koji misli da veruje u Hrista, ako ne veruje u Presvetu Trojicu. Zato je Sladčajši izgovorio i ovu blagovest: „A Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemui potsetiti vas na sve što vam rekoh.“
Zašto baš Duh Sveti? Zato što „Duh sve ispituje, i dubine Božje“ (1 K. 2,10); jer „nama je Bog otkrio Duhom svojim“ sve ono „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe„, to „ugotovi Bog onima koji ga ljube“ (1 K. 2,10,9).
 
Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje.
Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.“
(14:27)
 
Svojim životom među ljudima Bogočovek je doneo sve novo: i Istinu, i Pravdu, i Ljubav, i Život, i Mir, i Dobrotu, i Savršenstvo.
Naročito Mir. Mir od čega? Mir od smrti, jer se Hristov čovek ne boji ubijene zveri – smrti; mir od greha, jer se i njega ne boji pošto ga Hristos savlađuje; mir od đavola, jer je i on potučen do nogu. To je Mir koji dolazi od duhovne sjedinjenosti sa Gospodom Hristom, tim Jedinim Pobediteljem greha, smrti i đavola u svima svetovima. Ispunjen Bogočovekom, Njegovim božanskim svepobednim silama (Kol. 2,9), čovek se ničega i nikoga ne plaši u ovom svetu; srce je njegovo zaista ispunjeno Božjim mirom, „koji prevazilazi svaki um“ (Flb. 4,7), i „mir Božji vlada u srcima“ njihovim (Kol. 3,15), te se srce njihovo ne plaši i ne boji nikoga do Boga.
Taj mir bogočovečanski, tj. tu slobodu od greha, smrti i đavola, daje samo Bogočovek, i niko drugi; zato je ta sloboda, i mir u toj slobodi, nešto izuzetno Hristovo, nešto šgo samo Hristos može dati, a nikada svet ili ma ko od ovoga sveta. To i podvlače Spasove reči: „Mir vam osgav-ljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam kao što svet daje: da se ne plaši srce vaše i da se ne boji“. – Kako svet daje mir? Uvek sa primesom greha ili u samom miru ili u sredstvima kojima se dolazi do mira ili sprovodi mir. Samo je u slobodi od greha – pravi mir (sr. Jn.8,32,34,36): mir u savesti ljudskoj, u srcu ljudskom, u duši ljudskoj, u umu ljudskom, u drušgvu ljudskom, u rodu ljudskom. Svaki druga mir je psevdomir, i roditelj raznovrsnih nemira i zala.
 
Čuste da vam Ja kazah: Idem, i doći ću vama. Kad biste Me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac Moj veći je od Mene. A sada sam vam rekao, prije nego se zbude, da vjerujete kada se zbude.“
(14:28-29)
 
Bogočovek je sobom povezao ljudski rod sa Bogom; vaspostavio veze koje je greh pokidao. On je to učinio, smanjivši sebe, ponizivši sebe do čoveka – učovečivši se. Taj akt božanske sveljubavi ljudi ne mogu da shvate, naročito pre no što se Gospod uzneo sa telom, poslao s neba Svetog Utešitelja. Ljudima je nepojmljivo: kako to da „Bog postane telo“, da živi u trošnom i osramoćenom telu ljudskom. Pa čak ni onima koji ljube Spasitelja, kao učenici na Tajnoj Večeri. Njima još nije bio jasan bogočavečanski domostroj spasenja. A slava je njegova u tome: da se kao ljudsko proslavi večno božanskom slavom na taj način što će ga Bogočovek uzneti kao svoje i posaditi s desne straie Boga Oca, iznad svih Heruvima i Serafima. U tome je radost ljudska. Ali tu radost još nemaju učenici na Tajnoj Večeri, jer još nisu videli proslavljenog Isusa. Zato što je nosilac tela ljudskog, Isus je manji od Oca. Zato govori učemicima: „Čuste da vam kazah: idem, i doći ću k vama. Kad biste imali ljubav k meni, onda biste se obradovali što rekoh: idem k Ocu; jer je Otac moj veći od mene“: veći od moje čovečanske lrirode, ne od Božanske. Ali sve to Spas predskazuje da bi, kada se to ostvari, bilo razlog za njegovu veru u Njega kao Bogočovvka i Spasitelja: sveznajućeg i svemoćnog.
 
Neću više mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga svijeta, i u Meni nema ništa. Nego da zna svijet da ljubim Oca, i kao što Mi zapovjedi Otac, onako tvorim. Ustanite, hajdemo odavde!
(14:30-31)
 
„Knez ovoga sveta“ vlada u ovom svetu grehom i smrću. Bogočovek je kao čovek, i pravi čovek u ovome svetu, i na njega nasrće „knez ovoga sveta“ – đavo, tražeći i u njemu svoje, tj. greh, i u grehu smrtnost i truležnost. Svega toga u Bogočoveku nema. Iako čovek, On je jedini čovek bez greha i grehovne smrtnosti i truležnosti. Zato Spas i objavljuje: „Ide knez ovoga sveta, i u meni nema ništa“. Nema ništa u Hristu grehovnog, đavoljeg; ništa svoje đavo ne može pronaći u njemu, zato i ne može da vlada nad njim. To i jeste dokaz Hristove bezgrešnosti, Hristove božanske svetosti, Hristovog božanstva.
Zato su Njegova ljubav i Njegov rad potpuno božanski. Sva dela Njegova govore o Njegovoj božanskoj svemoći i o Njegovoj ljubavi prema nebeskom Ocu, koju On neprestano izražava tvoreći zapovesti Očeve. Zbog svega toga đavo i „nema ništa“ svoga u Njemu.
Da, prvi čovek u kome đavo nema ničeg svog.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *