NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
DRUGA GLAVA
 
1. I kad se navrši pedeset dana bejahu svi apostoli jednodušno na okupu. 2. I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vetra, i napuni sav dom gde oni seđahu. 3. I pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni, i sede (u srpskom prevodu: siđe) po jedan na svakoga od njih. 4. I ispuniše se svi Duha Svetoga i stadoše Govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju.[1]
 
Zašto se to dogodilo onda, kad su se okončali pedeset dana? Zato što, kad je trebalo da srp siđe na žetvu i kad se sakupljaju plodovi, trebao je da siđe i srp reči i, kao umesto srpa, sleteo je naoštreni Duh Sveti. I Hristos kaže: Žetve je mnogo a poslenika malo (Mt. 9; 37), a na drugom mestu: Vidite njive kako se već žute za žetvu (Jn. 4; 35). Prihvativši prvence plodova, Sam Hrisgos ih je prvi uzneo, On Sam je prvi poslao srp. Zašto ga je poslao kad se okončalo pedeset dana? Zato što je trebalo da se to dogodi onda, kad ponovo nastupi praznik, kako bi oni, koji su bili pored krsta Hristovog, i to mogli da vide. Razdeljeni jezici kao ognjeni. Postradavši po telu dobrovoljnim stradanjem i vaskrsli iz mrtvih Gospod savaskrsao je sa Sobom i nas, umrtvljene grehom, i ukinuo vlast đavola. Zbog toga smo mi (od Pashe) do Pedesetnice na molitvi i ne tvorimo zemne poklone, veličajući pobedu nad našim neprijateljima: Oni se sapletoše i padoše, a mi ustasmo i ispravismo se (Ps. 19; 9).
Međutim, kad se Duh Sveti javi u vidu ognjenih jezža, mi priklanjamo kolena jer ne možemo da podnesemo taj prizor i pokazujemo da smo kroz Svetoga Duha poznali savršeno poklonjenje Presvetoj Trojici: Bogje duh, i koji Mu se klanjaju u duhu i istini treba da se klanjaju (Jn. 4; 24). Silazak Svetoga Duha savršio se u dan Pedesetnice iz sledećeg razloga. U Starom Zavetu je na dan Pedesetnice bio dat Zakon. Dakle, na onaj dan na koji je bio dat Zakon zapisan na tablicama, na taj dan je darovan i zakon Svetog Duha, koji nije bio zapisan na tablicama nego na srcima. U dan Pedesetnice je narod Izrailjev dobio zakon u Sinajskoj pustinji jer su sinovi Izrailjevi u četrnaesti dan prvog meseca, prema mesečevom računanju, kad su praznovali praznik presnih hlebova i tajnu Pashe, izašli iz Egipta. Od četrnaestog dana računaj sedamnaest dana do kraja meseca, a zatim trideset dana sledećeg i još tri dana trećeg meseca: za toliko je dana Pedesetnica posle praznika presnih hlebova ili pashe. Prema tome, od četrnaestog dana (prvog meseca) do trećeg dana trećeg meseca ima pedeset dana.
Zato se i kaže da trećeg meseca po izlasku sinova Izrailjevih iz egipatske zemlje reče Gospod Mojseju: Idi k narodu, i osveštaj ih danas i sutra (2. Mojs. 19; 1,10). To Gospod govori o novomesečju. U treći dan sići će Gospod na Goru Sinajsku pred svim narodom, kaže se u nastavku (2. Mojs. 19; 11). Prema tome, na onaj dan, kad je darovan zakon, trebalo je da bude darovana i blagodat Duha. Kada je trebalo da Spasitelj podnese sveto stradanje, On nije blagovoleo da se preda na to stradanje u neko drugo vreme nego upravo u vreme kad su zaklali jagnje i na taj način je istinu povezao s praobrazom. Isto tako, ni silazak Svetog Duha, prema višnjem blagovoljenju, nije darovan u neko drugo vreme nego u vreme kad je dat Zakon. Time se pokazuje da je i onda i sada zakon davao Duh Sveti.
Dakle, u Starom Zavetu zakon je dat u pedeseti dan. Nakon dolaska u Obećanu zemlju, Izrailjci su u znak pomena toga dana usganovili praznik: u to vreme su Bogu prinosili od prvih plodova i prvog klasja, i to je bilo simvol praznika. Kako se na dan Pedesetnice prinosilo snoplje novih plodova i kako su se razna lica okupljala pod jednim nebom, na taj isti dan je trebalo da se dogodi i ovo, kako bi se počeci od svakog naroda što živi pod nebom sabrali u jedan snop blagočešća i, prema rečima apostola, priveli Bogu. Snop klasja poslužio je kao praobraz onome, što je nagoveštavalo snop duša, izabranih u raznim zemljama i privedenih Bogu. Zašto silazak Svetog Duha nije protekao bez čuvstvenih (vidljivih) simvola? Ako su i pored toga govorili da su se (apostoli) napili vina, šta bi se tek dogodilo da toga nije bilo? To nije jednostavno bio šum, nego šum sa neba i iznenadan, da bi ih još više zaprepastio: Kao hujanje silnoga vetra.
Kažu da se silazak Duha dogodio s velikom i silnom brzinom, kako bi sve primorao da se saberu i da priteknu ovamo. I naput se sav dom. (Duhom Svetim) se napunio čitav dom, da bi se pokazalo da taj dar nije darovan nekom pojedincu, nego vasceloj punoti Crkve, jer je taj dom bio simvol vaseljene, kao što je kupelj simvol vode. Bio je to dokaz izobilja i snage. Dom se, međutim, nije ispunio ognjem, jer bi ih to primoralo da se udalje. Ono, što nas najviše zadivljuje, jeste da su se jezici podelili i sišli na glavu svakome od njih. On (Luka) prekrasno kaže da su se podelili, da bi ti znao da je sila, koju je poslao Utešitelj, jedna ista. Prekrasno kaže i: kao ognjeni i: kao hujanje silnoga vetra, da ti o Duhu ne bi pomislio nešto čuvstveno. To, dakle, nije bio prosto vetar niti prosto oganj, nego Duh Sveti koji se tamo javio. Gledaj: kad je Jovan video Duha, video Ga je u obliku goluba. Apostolima je, međutim, bilo potrebno da ga vide u obliku ognja. I sede po jedan na svakoga od njih, tj. „obitavaše“, „otpočinu“,jerizraz „sedeti“ označava trajno i postojano obitavanje. Na koga je, međutim, seo Sveti Duh? Da li samo na Dvanaestoricu ili na njih sto dvadeset?
Jasno je, da se spustio na sve, jer apostol Petar nije uzaludno navodio reči proroka kada je rekao: I u poslednje dane izliću od Duha Mojega na svako telo (Dela ap. 2; 17). Oni nisu jednostavno primili nego su se svi ispunili Duhom Svetim, i to svi, kaže, a ne samo apostoli. Vidi: kad su bili istrajno na molitvi i moljenju, kad su bili ispunjeni ljubavlju, tada silazi Duh. Zašto se On javio u vidu ognja? Zato da bi pokazao da je iste suštine kao i Onaj, Koji se iznad kupine takođe javio u vidu ognja. I sede na glavu, tj. od glave je ispunio vascelog čoveka; na njihovim glavama se video oganj koji ne sažiže, nego osveštava i prosvetljuje. Zašto ove jezike nisu primili na usta, nego na glavu? Duh se nije spustio na jezik, tj. na telesni organ, zato da niko ne bi pomislio da oni iz svojih utroba i iz svojih usta iznose ono, što nisu imali. Kao što vode koje se uzdižu na nebo zauzimaju vrhove planina pa se s visina spuštaju u doline, tako se i blagodat Svetoga Duha, zauzevši sam vrh glave, kao planinu, raširila odatle i na mozak, a zatim i na usta i na srce i, počev od glave, ispunila sobom vascelog čoveka. Zašto, još jednom ponavljam, na glavu? Zato što su u to vreme apostoli rukopolagani (hirotonisani) za učitelje vaseljene a rukopolaganje se ne savršava drugačije nego (polaganjem ruku) na glavu. Dakle, time što su jezici bili iznad glava, pokazuje se način rukopoloženja, jer se rukopoloženje savršava polaganjem ruku na glavu, i taj način rukopoloženja je na snazi sve do danas.
Kako se silazak Svetog Duha (sada) savršava na nevidljiv način, na glavu budućeg arhijereja kojeg rukopolažu stavljaju Evanđelje. Kad se ono položi, u tome ne bi trebalo videti ništa drugo do ognjeni jezik koji počiva na glavi – jezik radi propovedi, a ognjeni zbog onog što je rečeno: Dođoh da bacim oganj š zemlju (Lk. 12; 49). Nije rekao da se utvrdio ili smestio nego da je seo. Osim toga, nije rekao: zauze vrh, zagospodari nego: „sede na“ da bi pokazao da je svaki čovek, koji savršava sveštenodejstvo, presto Božiji. I stadoše govoriti drugim jeziiima. Blagodat Božija je blagovolela da najpre ustroji da apostolska reč bude delatna. Zašto bi postojali propovednici, ako ne bi bilo slušalaca? Budući, dakle, da je od samih početaka trebalo da počeci (prvenci) među neznabošcima prihvate odre-đeno mesto, pisac dodaje: Stadoše Govoriti drugim jezicima. Zašto su apostoli dar jezika dobili pre ostalih blagodatnih darova? Zato što je trebalo da se raziđu na sve strane. I kao što se u vreme građenja (Vavilonske) kule jedan jezik podelio na mnoge (jezike), tako su se sada mnogi jezici sjedinili u jednom čoveku, tako da je jedan isti čovek, prema nagovoru Duha Svetoga, počeo da govori i na persijskom, i na rimskom (latinskom), i na indijskom, i na mnogim drugim jezicima. Taj dar je nazvan darom jezika, jer su apostoli bili u stanju da govore na mnogim jezicima, kao što im Duh davaše da kazuju. Nisu govorili od sebe, nego im Duh davaše da kazuju, propovedajući, tj. tumačeći i obznanjujući svedočenja o Hristu koja su izrekli sveti proroci.
 
5. A u Jerusalimu boravljahu Judejci, ljudi pobožni iz svakog naroda kojije pod nebom. 6. Pa kad nastade ova huka, skupi se narod, i smete se, jer svaki od njih slušaše Gde oni govore njegovim jezikom.
 
Ljudi pobožni. I sama činjenica da su ostavili svoje otadžbine i boravili u Jerusalimu predstavlja znak blagočešća. To su posebno oni ljudi koji su se, napustivši domove i rođake, zaputili da žive u Jerusalimu. Izraz: iz svakog naroda upotrebljen je umesto izraza: iz mnogih naroda jer Pismo često koristi reč „svaki“ umesto „mnogi“. Tako je u tom smislu rečeno i sledeće: Izliću od Duha Mojega na svako telo (Joilj 2; 18), svi traže svoje a ne ono što je Isusa Hrista (Filiplj. 2; 21), kao i: nema nijednog pravednog (Rimlj. 3; 10), Izrazom celovitosti Pismo na tim mestima označava mnoge. Dalje: Kad nastade ova huka, skupi se narod i smete se, tj. zbuni se, zaprepasti se. Budući da se to dogodilo u domu, narod je očigledno pritekao spolja. Svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom. Znali su, da su verujući a posebno apostoli (jer su okupljeni svoje poglede najviše obraćali na apostole) – Galilejci. Međutim, oni su govorili na začuđujuće mnogo jezika. Narod se smete, i to je prirodno, jer su okupljeni smatrali da ovaj događaj za njih znači pretnju zbog zlodela koje su učinili Hristu. Savest im je kidala dušu, jer je ubijanje Hrista još bilo živo u njihovom sećanju, tako da su se svega plašili. To je, međutim, ukrepilo apostole, jer su im i sami slušatelji stavili do znanja da je to čudesan dar. Apostoli, naime, nisu razumevali da je neki izraz bio parćanski, nego su to doznali od sluša-laca. Pominje takođe i neprijateljske narode – Krićane, Arabljane i ostale, i bio je to simvol da će ih sve nadvladati. Kako je u Jerusalimu bilo mnogo zarobljenih, svedočenja su dolazila sa svih strana – i od gra-đana, i od stranaca i od prozelita. [2]
 
7. I divljahu se i čuđahu se svi, Govoreći jedan drugome: gle, zar nisu svi ovi što govore Galilejci? 8. Pa kako mi čujemo svaki svoj jezik u kome smo se rodili? 9. Parćani, i Miđani, i Elamiti, i koji žive u Mesopotamiji, i Judeji, i Kapadokiji, u Pontu i Aziji, 10. u Frigiji i Pamfiliji, u Egiptu i krajevima Libije blizu Kirine, i došljaci Rimljani, i Judejci, i prozeliti, 11. Krićani i Arapi, čujemo gde oni govore našim jezicima o veličanstvenim delima Božijim? 12. I svi se divljahu i bejahu u nedoumici govoreći jedan drugom: Šta bi ovo moglo biti! 13. A drugi se podsmevahu i Govorahu: Napili su se slatkog vina.
 
Uz vrlinu uvek ide i porok. Jedni su se divili, drugi su se rugali. Prvi su uistinu bili pobožni i zbog toga su i živeli tamo (u Jerusalimu), jer im je Zakon dopuštao da se tri puta godišnje pojave u jerusalimskom hramu. Obrati pažnju i na bezumlje drugih: Napili su se slatkog vina, kažu, iako nije bilo vreme (kad bi se moglo pretpostaviti nešto slično), budući da je bio praznik Pedesetnice i treći čas. Zloba se, međutim, ni pred čim ne zaustavlja. Najvažnije je sledeće: kada su se neki, delimično od Judejaca, delimično od Rimljana, delimično od pridošlica, a možda delimično i od dželata, jednom rečju, od gotovo svih naroda, začudili i utvrdili da apostoli govore na njihovim jezicima, našlo se i nekoliko onih, koji su im se (apostolima) podsmevali. Da li su ti podrugljivci razumeli kad su apostoli govorili na drugim jezicima, ili nisu? Ako ih oni nisu razumeli, kako se onda kaže da su apostoli govorili na svim jezicima? Ako su pak razumeli, kako su se odvažili da ih optuže za pijanstvo imajući pred sobom razobličitelje, tj. upravo one ljude koji su slušali i razumeli da apostoli govore na raznim jezicima i da nisu pijani? Neka to razreši neko drugi. Ja, naprotiv, tvrdim da oni, da nisu razumeli, nikad ne bi oklevetali čudo kao da je pijanstvo. Naime, zašto bi se trudili da oklevetaju ono, što nikome ne škodi?
Zbog toga ih Luka i naziva podrugljivcima, odnosno huliteljima i klevetnicima. Oni su, dakle, klevetali jer su razumeli ono, o čemu se govori. Međutim, klevetali su zbog toga, što su bili nezadovoljni onim što se govorilo, budući da su apostoli govorili o veličanstvenim delima Božijim. Na koji su način, razumevši ono o čemu se govori, pripisali to pijanstvu? Usled svog bezumlja i svoje preterane surovosti. Mnogi od onih, koji su nezadovoljni onim što se govori, imaju običaj da govornika smatraju ili za đavoimanog, ili za bezumnika ili da ga optuže za pijanstvo ili pak za nerazume-anje onoga što govori – iako onaj, koji govori, govori razborito, iako ga podrugljivac, optužujući ovog prvog, i sluša i razume. Oni pak, koji su apostole optužili za pijanstvo, ispoljili su još veću drskost jer su, iako su ih slušali na svom jeziku, pretpostavljali da ih drugi ljudi, koji su govorili najrazličitijim narečjima, ne razumeju. Oni sami su razumeli šta se govori, ali su smatrali da ostali, zbog kojih su i klevetali apostole za pijanstvo, ne razumeju čudo. I u ono vreme, kad je Gospod izgonio demone, oni su i razumeli i videli ta čudesna dela, ali su, umesto dužnog proslavljenja, oklevetali Gospoda da ih tobože savršava silom Veelzevulovom. Osim toga, videvši da je isceljena svaka bolest i stradanje, učinili su ta čudesna dejstva predmetom zavisti, klevete i ubistva. Tako su se i sada, nemajući mogućnost da poreknu čudo i natprirodnost jezika, drznuli da čudo unize do pijanstva.
Međutim, obrati pažnju i na zlonamernost. Pošto je bilo neverovatno da neko bude pijan u tom času, a posebno ljudi koji su iskusili mnoge opasnosti i strahote, sve su pripisali svojstvima vina, govoreći da su se napili vina. Ovde je bezobzirnost uspela samo to da nešto kaže a ne da kaže nešto iole osnovano. Zbog toga je ono što govore i zamagljeno i puno gluposti i bezumlja. Zapazi kako zlobu razobličuje i godišnje doba i doba dana. Odakle „glevkos“ u dan Pedesetnice? Glevkosom se, naime, naziva novo vino. Osim toga, zar njima pijanstvo daje silu da govore na tajnim jezicima – pijanstvo, koje lišava i prirodnog (maternjeg) jezika?! Pogledaj šta ustrojava Bog. Da nisu podozrevali da je to kleveta, Judejci bi odbili da uđu i poslušaju. Gospod je dopustio podsmeh da bi sabrao mnoge (slušaoce).
 
14. A Petar stade sa jedanaestoricom i podiže glas svoj i reče im: Ljudi Judejci, i svi vi koji boravite u Jerusalimu, ovo neka vam je na znanje i saslušajte reči moje. 15. Jer ovi nisu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći čas dana.
 
Prethodno si video promišljanje, a ovde zapazi odvažnost. Ako su se svi slušaoci začudili, zar onda za čuđenje nije bilo i to što je prost i neobrazovan čovek povisio glas među takvim mnoštvom, bez obzira na to što su tu bili i klevetnici, i oni što su skloni ubistvu? Zar to ne prevazilazi ljudske snage? Pogledaj i ovo. Odmah pošto je povisio glas, on (Petar) razobličuje klevetu, dokazujući da nisu pijani. Oni, međutim, nisu ni u istupljenju. Šta se dakle dešava s njim i sa jedanaestoricom? Petar je izneo zajedničko mišljenje i progovorio zajedničkim glasom, i bio usta svih. Jedanaestorica su pak tu stajali, svedočeći o onome što on govori. Podiže glas svoj, tj. započeo je slovo s velikom odvažnošću da bi odmah, na samom njenom početku, osetili blagodat Duha. Onaj, koji nije izdržao pitanja obične sluškinje, taj isti je, dakle, među narodom – ubicama govorio s takvom odvažnošću.
Pre nego što je dobio dar jezika, Petar je strepeo i plašio se i kad ga je ispitivala samo jedna sluškinja, govoreći: „Ne poznajem ovog čoveka.“ Tamo je bila jedna sluškinja i veliki strah, a ovde nebrojeno mnoštvo i glas preispunjen velikom odvažnošću. On ne kaže: „nije kao što vi klevetate“, nego: Nije kao što vi mislite, jer govori krotko, ne želeći da uporno dokazuje da oni tako govore iz zlobe. Naprotiv, on im pripisuje neznanje, ali ih ne razobličuje zbog bezbožništva, nego im priprema put za preobraćanje. I šta znači (izraz) da nije običaj da budu pijani u trećem času? Međutim, Petar se nije zaustavio na tome, jer ni oni sami nisu tako mislili o apostolima, nego su tako govorili samo zbog klevete.
 
16. Nego je to ono što je rekao prorok Joil: 17. I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha Mojega na svako telo, i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići vaši videće viđenja i starci vaši sanjaće snove. 18. Pa i na sluge Svoje i na sluškinje Svoje u te dane izliću od Duha Mojega, i proricaće.
 
Ne poziva se niti na Hristovo ime, niti na Hristovo obećanje, nego na obećanje Oca. Zapazi ovu opreznost. Nije prećutao o proroštvu, ali im nije neposredno govorio o onome što se ticalo Hrista, odnosno da im je On, nakon što je bio raspet (i ustao) obećao taj dar. Da je Petar govorio o tome, sve bi pokvario. Iako je i to moglo da dokaže božanstvenost Hristovu, pokazalo bi se kao neverovatno. Reč je o tome, da poveruju u ono, što im se govori. Ono pak, što bi se pokazalo kao neverovatno, primoralo bi ih da se pokolebaju. Takve nedoumice ništa ne može da razreši osim proročkog svedočanstva. Dakle, kad se pojavi neka nedoumica, ne pribegavaj rasuđivanju. Razumska prosuđivanja se isto tako opovrgavaju kao što se i sklapaju. A ko će da poništi glas Božiji?
Rasuđivanje se poništava drugim rasuđivanjem, a Pismo se ne poništava. Nije rečeno: „izliću Duha Mojega“, nego: izliću od Duha Mojega. Ne izliva se Duh, nego se izliva dar Duha na svako telo, odnosno, upravo na ono koje je poverovalo, tj, na neznabošce. On im to, međutim, još ne otkriva. Reči: na svako telo daju im dobre nade i ne dozvoljavaju da očekivana dobra prisvoje samo za sebe. Samim tim on u korenu saseca zavist. Obrati pažnju i na to kako je raznoliko otkrovenje Svetoga Duha. Jedan, imajući blagodat Duha, prorokuje; drugi, budući da nije sposoban za to služenje, dobija dar viđenja. Tako je i Petar u šestom času dana video sliku (sasud), tako je Kornilije u devetom času video anđela.
Ono, što se vidi srcem ne naziva se pojavom nego viđenjem. Neki gleda viđenje i viđenome kaže: „idi“, a neki sozercava, ali tada ne gleda (telesnim) očima a neki se pak poučavaju prikazom (priviđenjem, kakvu vidi u snu.
 
19. I daću čudesa gore na nebu i znake dole na zemlji: krv i oganj i pušenje dima. 20. Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego dođe veliki i slavni Dan Gospodnji. 21. I biće da će se spasti svaki koji prizove ime Gospodnje.
 
Tim rečima (prorok) jasno predskazuje i o budućem sudu, i o Jerusalimu, i o judejskom ropstvu, i o onome što će se zbiti pored Krsta Hristovog i, najzad, o onome što se dogodilo s Judejcima usled rimskog rata, kad su Rimljani u Judeji prolili mnoštvo krvi, kad se vejao dim od spaljenih gradova i sela.[3] Kroz to su Judejci nosili kaznu za svoju bezobzirnost protiv Hrista – za bezobzirnost, koju ni samo sunce nije moglo da podnese pa je zatvorilo svoje oko, silu svetlosti, ni mesec, koji je svoj srebrni lik izmenio u crvenu svetlost. Govore, međutim, da je navodno mnogo sličnih viđenja bilo na nebu i u vreme razaranja Jerusalima. Tako svedoči Josif (Flavije). Uostalom, rečima: Mesec će se pretvoriti u krv, prorok ukazuje i na prekomernu surovost zaklanja (tj. raspeća Gospodnjeg).
Međutim, zašto se to događa u trećem času? Da bi se pokazala čudesnost te pojave: blesak ognja viđen je usred belog dana, kad su svi na trgu! Uostalom, ono što je prorok rekao, himnograf razume na sledeći način: krv je vaploćenje (Hristovo), oganj Božansgvo a vejanje dima – Duh Sveti, koji je svojim silaskom osenio Djevu i svet ispunio miomirisom, dok se pod danom Gospodnjim podrazumeva Dan Vaskrsenja. Gospod, međutim, kaže: Izliću od Duha Mojega, pre nego što dođe Dan Gospodnji. Kaži, Judejine: ako Gospod ima jedno lice i jedno ime, i ako Bog govori o Samome Sebi, zašto onda nije rekao: „pre nego što dođe Dan Moj?“ Ako, kaže Petar, vi sada nekažnjeno grešite, ne nadajte se da će i tada biti tako, jer je to samo početak tog velikog i strašnog dana. Pokrenuvši i prestrašivši time njihova srca, on ih umiruje i dopušta im da gaje dobre nade. I biće da će se spasti svaki, koji prizove ime Gospodnje: bilo da je rob ili slobodan, bilo da je sveštenik, Jelin ili Judejac. U Isusu Hristu nema ni muškog ni ženskog, ni roba, ni slobodnog. Međutim, ne svaki onaj koji samo jednosgavno prizove, jer je rečeno: Neće se spasti svaki, koji mi kaže: Gospode, Gospode, nego svaki koji prizove sa sklonošću duha i vrlinsžim delima. Uključujući u svoju besedu i slovo o veri – jer spasenje zavisi od priziva – on od sada čini svoju besedu lako razumljivom. Ime Gospodnje se, prema Pavlovom objašnjenju, priziva u ime Hrista. Petar se, međutim, ovoga puta nije odlučio da to otkrije svojim slušaocima.
 
22. Ljudi Izrailjci, čujte reči ove: Isusa Nazarećanša, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje Bog učini preko Njega među vama, kao što i sami znate, 23. Ovoga, po određenom savetu i promislu Božijem predanog uzeste i rukama bezakonika prikovaste i ubiste. 24. Njega Bog vaskrse, razdrešivši muke smrti.
 
Ova reč nije laskanje. Međutim, kako ih je on (Petar) najpre silno prekoreo, sada snishodi i podseća ih na praoce, ubeđujući ih da se opomenu vere. I opet počinje ispočetka, da ih ne bi zbunio, jer je nameravao da ih podseti na Isusa. Ranije, kad su slušali proroka, nisu mogli da se zbune. Gledaj, kako on ništa ne govori o uzvišenim istinama, nego počinje s one strane, koja govori o velikom Isusovom smirenju. Nazarećanina, kaže, imenujući Isusa po postojbini, koja je izgledala sasvim ništavno.
U onim slučajevima, kad se Isus naziva Božijom silom i Božijom premudrošću, mi ta imenovanja vezujemo za Njegovo božanstvo. Međutim, u onim slučajevima kad Ga nazivaju Čovekom koji je umro za naše grehove, ta imenovanja vezujemo za Njegovo telo. I On Sam je nekad govo-rio: Tražite da ubijete Mene, čoveka koji vam je govorio Istinu (v. Jn. 18; 4, 7, 37), a nekad Ja i Otac, jedno smo (Jn. 10; 30). Odatle, na osnovu prvih reči, ponikla je samosatska jeres,[4] tvrdeći da je Isus običan čovek. Silama i čudesima i znacima. Tu misao izražavaju i reči iz Poslanice Rimljanima: O Sinu Božijem koji je objavljen po sili (v. Rim. 1; 4), tj. o Sinu čija su dela i čuda dokazala da je On uistinu Sin Očev, jer nema nikakve razlike između izreka: objavljen po sili i potvrđenog po silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega.
Uistinu Bog dejstvuje kroz Sina, jer je kroz Njega i vekove satvorio. Izrazom: među vama poziva ih za svedoke onoga o čemu govori; među vama, znači: ne tajno, niti na mračnim mestima (dosl. po uglovima). Nakon toga, prekorevši ih za bezakonje, nastoji da sa njih skine odgovornost za Njega i kaže: Po određenom savetu i promislu Božijem, pokazujući im da to oni nisu učinili svojom silom nego zato što se On Sam s tim sa glasio i što je to bilo određeno sa nebesa. Dalje, da se ne bi pokazalo da su oni nevini jer, iako je to bilo određeno, ubice su ipak bili oni, da se, dakle, ne bi tako pokazalo, dodaje: rukama bezakonika, odnosno, ili kroz izdajnika Judu ili kroz vojnike koji su razapeli Isusa. Mada se zna da su oni, koji su Ga prikovali za krst počinili bezakonje, Petar o tome na početku govori zamagljeno, da ih ne bi doveo do očajanja. Njega BOG vaskr-se. O, kako se usudio da među ubicama kaže da je Hristos vaskrsao?! Ako se pak govori da je Njega Otac vaskrsao, onda se to čini samo zbog slabosti slušalaca. Posredstvom koga dejstvuje Otac? Posredstvom Svoje si-le, a sila Očeva je Hristos. On je, dakle, vaskrsao Samoga Sebe, iako se kaže da Ga je vaskrsao Otac. Razdrešivši muke smrti. Pokazuje da se i smrt strahovito mučila (kao u porođajnim bolovima) i da je užasno patila dok Ga je držala, jer ono što je za smrt predstavljalo opasnost i nedaću Ogari Zavet naziva bolovima, sličnim porođajnim. Porodilja ne zadržava ono što se u njoj nalazi i ne dejstvuje nego strada i žuri da se oslobodi. Prekrasno je nazvao vaskrsenje razdrešenjem muka smrti, jer se može reći: raskinuvši bremenitu utrobu koja strada od porođajnih muka, Hristos Spasitelj se pojavljuje i izlazi iz nje kao iz neke utrobe koja rađa, tj. iz okova smrti i iz ada. On je zato i nazvan prvorođenim iz mrtvih.
 
Jer ne beše moguće da Ga ona drži. 25. Jer David Govori za Njega: Gospoda neprestano Gledah pred sobom, jer mi je s desne strane, da se ne pokolebam. 26. Zato se razveseli srce moje i obradova se jezik moj, pa još i telo moje počivaće u nadi. 27. Jer nećeš ostaviti dušu moju u adu, niti ćeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje. 28. Pokazao si mi puteve života, ispunićeš me veselja licem Tvojim.
 
Jer ne beše moguće. Pomazani borci bili su neuhvatljivi za protivnike, i pomazani zaklinjači bili su sačuvani i zaštićeni od zmijskog ujeda. Kada je Hristos, tajanstveno pomazan Svojim Duhom, stupio u borbu sa smrću i potčinio se tom ubici, tada je protivnik, koji se pojavio, bio uništen. Jer ne beše moguće… Nije bilo moguće stoga, što se našlo da je On Bog rođen od Boga i što je Njemu bila strana svaka promena ili izmena, i što je On tako ustao da više ne umre.
U nastavku navodi Davidove reči, koje prevazilaze svaki ljudski razum, jer je takva priroda proroštva, i kaže: David Govori o Njemu a ne o sebi, i opet počinje od smirenja. Iako se to sada savršilo, od davnina je bilo predodređeno. Bog sesa tim saglasio u početku, i od početka je predodređeno. Gospoda neprestano gledah pred sobom. Naziva Oca Gospodom Njegovim (Isusovim), jer je On (Isus) uzeo obličje sluge. Ako se ovde kaže da je Otac sa desne strane Sinu dok se na drugim mestima kaže da je Sin sa desne strane Oca, time se označava njihova jednakost. I telo moje počivaće u nadi. Budući da je Isus, prihvativši smrt, svukao to telo koje je prihvatio prema domostrojiteljskom planu da bi ga ponovo vaskrsao iz smrti, sasvim je pravedno što se Njegovo telo u očekivanju vaskrsenja hranilo nadom. Izreku: Nećeš ostaviti dušu moju u adu neki shvataju kao reči o Davidu, iako nemaju mogućnosti da dokažu svoju misao. I pored toga, oni pravilno i blagočestivo govore da je telo ustalo da bi bilo netruležno i duhovno, jer je vaskrsla plot posle vaskrsenja telo duhovno i netruležno.
Putevi života, tj. oni putevi kojima su duše pravednika prošle zajedno s Iskupiteljem, izlazeći iz preispodnjih mesta. U rečima: Ispunićeš me veselja licem Tvojim, pod licem bi trebalo podrazumevati javljanje Gospoda u bogodoličnom liku i motrenje na nas kakvim nas je On savršeno nadzirao.
 
29. Ljudi braćo, neka je dopušteno sa slobodom reći za praoca Davida da i umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. 30. Budući, dakle, da je bio prorok, i znajući da mu se Bog zakleo da će od ploda bedara njegovih po telu podignuti Hrista da sedi na prestolu njegovom, 31. Predvidevši Govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša Njegova u adu, niti telo Njegovo vide truljenja.
 
Izloživši Davidovo svedočenje, dodaje: Ljudi braćo. Kad namerava da kaže nešto veliko, prethodno iskoristi taj obrt, nadahnjujući ih i umirujući. Tamo, gde nije postojalo ništa što bi moglo da bude štetno, govori s velikom umerenošću. Da je jednostavno rekao: Tako je kazao David, pre da bi se pokazao kao strog i da bi ubrzo pobudio njihov gnev nego što bi ih učinio poslušnima. Ukazivanjem velike počasti blaženom Davidu, postiže da bude lako prihvatljiva misao da je to proro-štvo izgovoreno o Hristu. U takvom duhu ustrojeno je čitavo ovo njegovo slovo. Rekavši da je David i umro i da je ukopan, nije dodao: „i ustao je“, nego: Grob je njegov među nama do ovoga dana. U nastavku ne prelazi neposredno na Hrista, nego ponovo proslavlja Davida i proslavljajući njega (Davida), postiže cilj ove besede. Naime, on to i govori stoga da bi Judejci, zbog časti koju ukazuje Davidu i zbog njegovog roda prihvatili slovo o vaskrsenju (Hristovom). Da se to nije dogodilo (tj. da oni nisu prihvatili slovo o vaskrsenju), oni bi pokazali da nipodaštavaju proroštvo kao i da nipodaštavaju same sebe. Bog mu se zakletvom zakleo. Nije rekao: „obećao“, nego: „zakleo se“, ukazujući time na nenarušivost obećanja. Da sedi na prestolu njegovom.
Na mnogim mestima u Svetom Pismu, reč „presto“ se upotrebljava umesto reči „carstvo“. Tako je ovde, tako je i na sledećem mestu: Presto je Tvoj, Bože, u vekove vekova. Po telu će podignuti Hrista. Po telu. kaže, jer On po božanstvu od veka i svagda sedi zajedno sa Ocem. Pripisuje sve Ocu, da bi lak-še mogli da prihvate to, što se govori. Međutim, kako On sedi na prestolu Davidovom? Tako što je On car Judejaca a utoliko pre onih, koji su Ga raspeli.
 
32. Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo svi mi svedoci. 33. Desniiom, dakle, Božijom uznese se, i primivši od Oca obećanje Svetoga Duha, izli ovo što vi sada vidite i čujete. 34. Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: Reče Gospod Gospodu mojemu: sedi Meni s desne strane, 35. Dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim. 36. Čvrsto, dakle, neka zna sav dom Izrailjev daje i Gospodom i Hristom učinio Njega, ovoga Isusa, koga vi raspeste.
 
Ponovo ukazuje na Oca, iako je bilo dovoljno i prethodnog ukazivanja. Međutim, on je znao koliko je za slušaoce korisno da prihvate ono, što je osobito potrebno. Izrazom: uznese se (David) ukazao je na Vaznese-nje i na to da je On (Isus) na nebesima. Na početku pak ni to nije jasno. Pogledaj: na početku besede, kad je i proroka Joila naveo kao svedoka, nije govorio da je Isus poslao Duha Svetoga, nego je govorio da je Njega poslao Otac. Kada je pak pomenuo Hristove znakove i šta je bilo učinjeno protiv Hrista, kada je odvažno izrekao istinu o Njegovom vaskrsenju, tada je najzad rekao i da je On (Hristos) izlio Duha Svetoga i da je, prema tome, prorok o Njemu govorio: I biće u poslednje dane… Podrazumeva ili ono obećanje koje je dao nama, apostolima, ili ono, koje je Otac dao Njemu (Isusu) pre krsta i stradanja. Budući da je (Petar) trebalo da kaže veliku i uzvišenu istinu, odnosno da je Hristos izlio Duha Svetoga, on je zasenjuje (zamagljuje) i kaže da je Otac Njemu dao obećanje jer, bez obzira na to, šta neko govori, govorio je prazno i uzaludno ako svoje slovo završi bez koristi (za slušaoce). Pokazuje takođe da krst Njega (Isusa) ne samo da nije unizio, nego da Mu je dao još više blistavosti. Ako je tada, prema glasu Jovanovom: Taj će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem, Otac dao Njemu obećanje, sada je, posle krsta, to obećanje i ispunio. I sam kaže: Reče Gospod Gospodu mojemu. O
vde Petar govori bez straha, jer ga je ukrepilo ono što je prethodno rekao. Ako još David naziva Njega (Isusa) Gospodom, onda Judejci utoliko pre ne bi trebalo da Ga se odreknu. Rečima Davidovim: Dok položim neprijatelje Tvoje Petar im je usadio strah, kao način da ih pobedi. Da ne bi narušio njihovo poverenje, on (Petar) sve pripisuje Ocu. Nakon što je govorio o velikim stvarima, svoju besedu ponovo svodi na dela Njegovog (Isusovog) smirenja. Sedi Meni s desne strane. U rečima: Meni s desne strane, vidimo jednakost časti Oca i Sina, jer su pojmovi desno i levo nezamislivi u odnosu na bestelesnu suštinu. A ko su ti neprijatelji, apostol objašnjava govoreći: Kada ukine svaku vlast, ukinuće se i poslednji neprijatelj: smrt (v. 1. Kor. 15; 24-26), jer Ga je Bog učinio i Gospodom i Hristom (Pomazanikom) Njegovim. Izraz: učinio je upotrebljen je umesto izraza: postavio je, jer nije reč ni o suštini ni o ipostasnosti. Još uvek govori o delima smirenja. Trebalo bi dodati: „Neka, dakle, razume sav dom Izrailjev da sedi s desne strane“, jer upravo to proističe iz svega prethodno rečenog. Međutim, on to ne kaže, nego se izražava daleko smirenije, govoreći: Jer je i Gospodom i Hristom učinio Njega Bog, jer je takvo značenje reči: učinio. Dakle, svugde bi trebalo imati u vidu korist slušalaca.
 
37. A kada čuše, ražali im se u srcu i rekoše Petru i ostalim apostolima: Šta da učinimo, ljudi braćo? 38. A Petar im reče: Pokaj-te se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje Grehova, i primićete dar Svetoga Duha. 39. Jer obećanje je za vas i za decu vašu i za sve daljne koje će dozvati Gospod Bog naš. 40. I drugim mnogim rečima svedočaše, i moljaše ih govoreći: Spasite se od ovog pokvarenog roda.
 
Vidiš li koliko je dobro od snishođenja (od popustljivosti, krotkosti), i koliko je ono daleko sposobnije da pronikne u ljudska srca i da ih omekša, nego strogost? Iako ih blaženi Petar na tom mestu opominje na njihovu drskost, on im to napominje kratko, ne dodajući ništa što bi za njih bilo uvredljivo. Postideli su se Petrovog snishođenja tj. toga što je s njima, koji su na smrt predali Samog Gospoda i podigli ruke na njih same želeći da ih pogube (apostole), on, Petar, govorio brižno kao otac i učitelj. Kad su se ražalili u srcu, kažu: „Nismo se samo uverili, nego smo i sebe poznali.“ Zbog toga i pitaju: „Šta da učinimo“, kao da su u nedoumici i da su uznemireni zbog svoje drskosti. One, koje su prethodno nazivali varalicama, sada nazivaju svojom braćom. Pri tom se ne usuđuju da taj naziv upotrebe pred onima, koje tako nazivaju, nego žele da kroz to izraze svoju ljubav i svoju silnu naklonost prema apostolima. Zbog toga su ih, kako pokazuje početak Petrove besede, i sami apostoli nazivali tim imenom. Iako je pitanje bilo upućeno svim apostolima, ipak ponovo odgovara Petar, budući da su sami apostoli dali prednost njegovoj besedi, i on kaže: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista.
Te reči ne protivureče onome, što je prethodno rečeno: Krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28; 19), jer Crkva o Svetoj Trojici misli kao o nerazdeljivoj. Usled jedinstva tri ipostasi po suštini, onaj koji se krsti u Hrista krsti se u Svetu Trojicu, budući da su Otac, Sin i Sveti Duh nerazdeljivi po suštini. Da Otac nije Bog, da Duh Sveti nije Bog (doslovno: da ime Oca nije Bog, da ime Duha Svetoga nije Bog), onda bi trebalo da kaže: u ime Boga Isusa Hrista ili samo: u ime Sina. Međutim, Petar kaže: u ime Isusa Hrista, znajući da je ime Isusovo Bog isto kao i Otac i Sveti Duh. Primićete dar Svetoga Duha. Zapazi da je rekao da su dar Hristov i dar Svetoga Duha jedan isti dar, kao što je jedno isto i njihovo dostojanstvo. Besedeći pre toga, on je taj dar nazvao obećanjem. U nastavku kaže: I za decu vašu, jer je dar skupoceniji, kada prelazi i na naslednike. I za sve daljne. Ako je taj dar za daljne, onda je utoliko pre za vas koji ste bliski. Obrati pažnju na to kada im je (Judejcima) ukazao na prizivanje neznabožaca, rekavši: I daljnim. Kada? Kad je video da su se ražalili i poznali sebe. Kad duša osuđuje samu sebe, ona nije u stanju da zavidi.
 
41. Tada oni koji rado primiše reč njegovu krstiše se; i dodade se u taj dan oko tri hiljade duša. 42. I bejahu postojani u nauci apostolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama. 43. A uđe strah u svaku dušu, jer apostoli činiše mnoge znake i čudesa u Jerusalimu. 44. (Strah veliki beše na svima njima). A svi koji verovaše behu na okupu i imaše sve zajedničko. 45. I tekovinu i imanje prodavahu i razdavahu svima kako je kome bilo potrebno. 46. I svaki dan bejahu istrajno i jednodušno u hramu, i lomeći hleb po domovima, primahu hranu s radošću i u prostoti srca. 47. Hvaleći Boga, i behu omiljeni kod celog naroda. A Gospod svaki dan dodavaše Crkvi one koji se spasavahu.
 
Ovde se ispunilo proroštvo u kojem se kaže: Ko je igda čuo? Ko je video takvo što? Može li zemlja roditi u jedan dan, može lise narod roditiujedanput? A Sion rodi sinove svoje čim oseti bolove (Isa. 66; 8). Strah veliki bejaše na svima njima, jer ono što se događalo nisu nipodaštavali kao nešto slučajno. Budući da je Petar bio preispunjen obilnom blagodaću i da je otkrivao obećanja i budućnost, sasvim je prirodno što su oni bili obuzeti strahom, a utoliko pre što je on svoje reči potvrđivao i satvorenim čudesima i znamenjima (znacima). Kao što su se u vreme Hristovo najpre pojavila znamenja a zatim usledilo učenje i najzad čuda, tako se događa i sada. A svi koji verovaše bejahu na okupu, ali ne po mestu, nego po raspoloženju i po mislima, po stalnoj saglasnosti među sobom i po uzajamnoj ljubavi. Reči: Kako je kome bilo potrebno, ne upotrebljavaju se prosto, nego u smislu ikonomije.
Naime, izraz: kako je kome bilo potrebno pokazuje da apostoli nisu postupali kao jelinski mudraci, među kojima je jedan napustio svoje njive a drugi bacio u more mnogo zlata. To nije bilo preziranje bogatstva, nego glupost i bezumlje, jer se đavo postarao da okleveta tvorevinu Božiju. Razborito korišćenje bogatstvom nije isprazno. I svaki dan bejahu istrajno. Ne jedan, dva ili tri dana, nego svaki dan i jednodušno, kao u jednoj duši.
Zapazi ovo: Judejci, koji su poverovali, nisu radili ništa drugo osim što su stalno boravili u hramu. Kad su postali revnosniji prema istinitoj veri, ispunili su se većom pobožnošću i prema tom svetom mestu. Apostoli ih nisu udaljavali odatle, da im ne bi naškodili. Lomeći hleb po domovima. Misli se na svešteni dom, jer su oni jeli u tom domu. Izraz: lomeći hleb, pokazuje njihovo veliko uzdržanje i umerenost u hrani, jer se kaže: primahuhranu a ne: „prenasitiše se hranom“. Na taj način su oni po veri i svoj život izmenili na bolje. A na koji su način bili omiljeni kod celog naroda? Luka kaže: Bejahu omiljeni kod celoga naroda. Kako to? Svojim postupcima – milostinjom i čistotom ponašanja (ophođenja). Sveštenici su se usled zavisti i neprijateljstva udaljili od njih, ali su kod naroda bili omiljeni
 


 
NAPOMENE:

  1. Okončana su ta čudesna dela koja je Vladika savršio u telu, pokazujući da je On, po Svojoj ipotasi, Sin Jedinorodni Koji se na kraju vremena sjedinio sa nama. Sada počinju da se događaju stvari koje projavljuju Duha Svetoga, kako bismo mi poznali, a takođe i usvojili tajnu Svete Trojice; jer Duh Sveti je zaista delovao i ranije – tako što je govorio kroz Proroke i najavljivao buduće – no sada se kroz ognjene jezike pokazao svima u Svojoj ipostasi, i poput Vladike, kao na kakav presto, spustio se na učenike Hristove, učinivši ih oruđima Svoje sile… Zašto se, međutim, javio u vidu jezika? Zato da bi pokazao da je srodan Reči Božijoj, jer nema ničeg srodnijeg reči od jezika. Takođe, i radi blagodati učiteljstva, jer učitelju u Hristu neophodan je oblagodaćen jezik. A zašto se javio u vidu ognjenih jezika? Ne samo usled jednosušnosti Duha sa Ocem i Sinom – jer Bog naš je oganj, i to oganj koji guši bezakonje – nego i zbog dvostrukog dejstva apostolske propovedi. Ona mora istovremeno i da čini dobro i da prekoreva“, kaže sv. Grigorije Palama u Besedi o javljanju i razdeljivanju Božanskog Duha u dan pedesetniie“‘; srpski prevod: „Izabrane besede“, Beograd, 1999.
  2. Prozelitima su se nazivali preobraćenici iz neznaboštva, iako jevrejska vera po svom karakteru nije misionarska.
  3. Ogorčeni nasiljem Rima Judeji su se pobunili u maju 67. g. posle Hrista. Iako su imali početne uspehe, njihov ustanak je bio ugušen a grad Jerusalim potpuno uništen i opljačkan. Na desetine hiljada Jevreja odvedeni su u ropstvo, a oni koji su ostali u gradu, umirali su od gladi. Iscrpan opis ovih događaja daje Josif Flavije u svom delu O Judejskom ratu.
  4. Osnivač ove jeresi bio je antiohijski episkop Pavle iz Samosate (izabran oko 260. g). U osnovnim crtama, tvrdio je da Logos (Reč) nije ličnost nego svojstvo Boga, i da je delovao u Mojseju, prorocima i u Isusu, sinu Davidovom. Jedinsgvo Isusovo sa Bogom sastoji se, kako on tvrdi, samo u tome što Isus ima jednu volju sa Bogom. Logos (Reč) je u Isusu obitavao kao u hramu, i nije Isusa učinio Bogom. Isus je prilikom krštenja pomazan Duhom Svetim i postigao je moralno savršenstvo, zbog čega je od Boga dobio nagradu da tvori čuda. Ova jeres je osuđena odlukama crkvenih sabora.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *