НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ШЕСНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Затим стиже у Дерву и Листру, и гле, онде беше неки ученик, по имену Тимотеј, син жене неке вернице Јудејке и оца Јелина. 2. За њега добро сведочаху браћа која бејаху у Листри и у Иконији. 3. Овога хтеде Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бејаху у оним местима, јер сви знадијаху оца његовог да беше Јелин.
 
Тако наста љутња. Између Павла и Варнаве је дошло до неког неспоразума. Један је стајао на тлу праведности, а други на путу благости (= снисхођења). Обојица су, међутим, имали један циљ – служење вери. Узрок неспоразума био је следећи.
На еванђелском путу од Палестине до Перге Памфилијске пратио их је неки Марко који се, као слаб човек, одвојио од апостола и вратио у Палестину. Он се, међутим, није одрекао Христа, али је одустао од даљег путовања, као од дела које је било исувише на порно за њега. Павле и Варнава вратили су се с обилним плодовима вере и благочешћа и Цркви, која се налазила у Јерусалиму, благовестили о обраћању и покајању незнабожаца. Када су Павла и Варнаву почели да хвале због њиховог подвига, Марко се ражалостио и помутио у души, јер је помислио: „Да сам био с апостолима, и ја бих био причасник њихове славе.“ Зато је и пожелео да поново путује с њима. Варнава га је прихватио као покајника, а Павле је истрајавао на томе, да не би требало да поведу са собом на дело Господње човека, који пре тога није могао да им буде сапутник. Различитост мишљења није, дакле, имала карактер неправедности него правде и проистекла је из неспоразума. Павле је захтевао правду а Варнава човекољубље. Разилазећи се у мишљењу, они су се приближавали у осећању благочешћа. Нису се размимоишли према вери и убеђењима, него према људском неспоразуму. То се догодило према Божијем устројству да би, чим су се растали, Варнава са собом повео Марка и пошао својим сопственим путем. Међутим, Павлова строга тачност и била је од користи и Марку, јер је он настојао да својом ревношћу избрише пређашњи пропуст. Павле је саветовао Црквама да не прихватају Марка, али не зато да би га ражалостио, него да би га учинио ревноснијим. Кад је видео да је Марко узнапредовао у ревности и да се оправдао својим потоњим поступцима, почиње да га прихвата с одобравањем и каже: Поздравља вас Марко, нећак Варнавин, за којега примисте заповестако дође к вама, примите га (Кол. 4; 10).
То исто примећујемо и међу пророцима, односно, примећујемо различитост у мишљењима и наравима. Тако је Илија строг, а Мојсеј кротак. Исто тако је и овде: Павле је истрајнији од Марка. Међутим, погледај и ово: он је истовремено и попустљив. Захтеваше, каже, а не: „гневио се“, јер је упорно захтевао да не поведу Марка. И шта дакле? Да ли су се Павле и Варнава растали као непријатељи?
Нипошто. У Павловим Посланицама ћеш пронаћи, да је и након тога Варнава добио многе похвале од Павла. Мени се чак чини да су се они растали према међусобном договору, рекавши један другоме: како ти нећеш оно, што ја хоћу, да се не бисмо препирали изаберимо да проповедамо у различитим областима. Тако су и учинили, у потпуности попуштајући један другоме. То је написано и ради наше поуке, да би нас спречило да паднемо, јер ми, као људи, не можемо да прођемо без препирки. Потребно је, међутим, да у расправама чинимо узајамне уступке. За Марка је пак та расправа била још кориснија. Павлова строгост га је исправила, а Варнавина попустљивост га је укрепила да не напушта призив. Према томе, Павле и Варнава су се расправљали, али је из расправе проистекла једна последица – корист. Видевши Павла, који је одлучио да се растане с Варнавом, Марко се силно уплашио и окривио самога себе. Погледавши пак на Варнаву, који га је толико штитио, Марко га је силно заволео. Ученик се поправио посредством расправе међу учитељима, толико је та расправа била далеко од тога, да послужи као саблазан.
Пролажаше кроз Сирију и Киликију, утврђујући Цркве. Пре него што је отишао у друге градове, посетио је оне, који су већ примили реч Божију. Тако поступамо и ми: прве људе најпре поучавамо, да не би били препрека за потоње. Онде беше неки ученик, син Јелина. Значајно је да су Јудејци толико ниподаштавали закон, да су своје кћерке давали за Јелине и женили се Јелинкама.
И узе га и обреза Га због Јудејаца. Великог је дивљења достојна Павлова мудрост. Он, који се толико борио против обрезања незнабожаца и који је свему давао подстицај док нису решили ово питање, обрезао је свога ученика. Он не само да то другима није забрањивао, него је и сам то учинио. У сваком делу имао је у виду корист, и ништа није чинио без циља. Требало би се дивити и томе, како га је Павле приволео на обрезање.
Због Јудејаца који бејаху у оним местима, јер они никад не би пристали да слушају реч Божију од необрезанога. И шта се догодило? Обрати пажњу на оправдавање овог поступка. Павле је обрезао Тимотеја због тога, да би поништио обрезање. Он није подржавао обрезање, него је хтео да обави велики и свим апостолима угодан задатак јер, уколико Тимотеј не би био обрезан и уколико би истовремено био учитељ Јудејаца, сви би се одвратили од њега. Ако су Јудејци тако силно осуђивали Павла због Трофима Ефешког јер су мислили да га је Павле увео у храм (а он је био Јелин), шта би онда морао да поднесе сам Павле, ако би уз њега, као учитељ, био необрезан човек? Погледај и ово: он је оправдан и у мишљењу апостола, и говори у храму о испуњењу тог оправдања. Он је све чинио ради спасења Јудејаца. По свему судећи, може се указати и на то, да се и Петар прикривао маском јудаизма. То ни најмање није нашкодило апостолима. Напротив, чињеница да су Јудејци имали такве учитеље који су, према њиховом мишљењу, чували закон, послу-жила је као повод њиховог преобраћања и почетка вере у Христа.
 
4. И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму. 5. Тако се Цркве утврђиваху у вери и број њихов се повећаваше сваки дан. 6. А кад прођоше Фригију и Галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији. 7. Дошавши до Мизије покушаваху да оду у Витинију, али им Дух не допусти. 8. И кад прођоше Мизију, сиђоше у Троаду. 9. И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки човек Македонац, који стајаше и мољаше га говорећи: Пређи у Македонију и помози нам! 10. А кад виде виђење, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, јер разумесмо да нас је Господ позвао да им проповедамо еванђеље. 11. Кад се пак одвезосмо из Троаде, стигосмо право на Самотрак, и сутрадан у Неапољ, 12. А оданде у Филипе, које су први град онога дела Македоније, насеобина римска.
 
У томе Граду остадосмо неколико дана. Учише их да држе правила. Каже се да чувају правила – не тајне ова-плоћења, него поуку да се чувају од идолских жртава и крви, удављенога и блуда а што се тиче устројства правилног живота.
Забрани им Дух Свети Говорити реч у Азији. Зашто им је било забрањено да проповедају у Азији – о томе не говори. Међутим, о томе да им је било забрањено говори, и тиме нас поучава да се повинујемо и да не тражимо објашњење. Тиме нам показује да су они често поступали и на људски начин. Дух забрањује апостолима да проповедају у Азији и у Витинији, јер је предвидео да ће тамо-шњим житељима овладати јерес духобораца. [1]
И Павлу се показа виђење ноћу: беше неки човек Македонац, итд. Павле не добија откровење посред-ством анђела, као Филип и Корнилије, него у виђењу, на начин који је ви-ше човечији. Тамо где је лако убедити, користи се начин који је више човечији, а тамо, где је потребан већи напор, тамо откровење бива у божан-ственијем облику. Треба приметити да је у тим градовима с Павлом био и Лука. То се види одатле, што овај други (Лука) помиње себе с првим (Па-влом) и каже: Гледасмо, одвезосмо се, стигосмо.
 
13. И у дан суботни изиђосмо ван града на реку, где се сматрало да је богомоља, и седнувши говорисмо женама које се бејаху сабрале. 14. И нека богобојазна жена, по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатире, слушаше; њој Господ отвори срце да слуша оно што говори Павле. 15. А кад се крсти она и дом њезин, замоли нас говорећи: Ако сматрате да верујем у Господа, уђите у мој дом и останите. И принуди нас.
 
На реци. То се највероватније догодило зато што тамо, због малобројности Јудејаца није постојала синагога, тако да су се они међу њима, који су били посебно побожни, тајно сакупљали изван града, на реци. Као народ који је био више наклоњен телесном начину живота, Јудејци су се тамо, где није било синагоге, молили и изван ње, одредивши за то неко место – молили су се суботом, кад се обично и окупљао народ.
Ако сматрате да верујем у Господа. Погледај, како је мудрољубива ова жена: од почетка је сама посведочила, да ју је Бог призвао. Обрати пажњу и на њену скромност. То је проста жена, и каже се, да је била продавачица порфире, односно, предмета обојених у пурпур. Писац се не стиди да помене њено занимање. Она не каже: ако сте видели да сам угледна или да сам побожна жена, него каже: Ако сматрате да верујем у Господа. Ако верујем у Господа, утолико пре верујем вама. Није их једноставно позвала у свој дом, него је то препустила њиховој вољи, иако је била веома упорна у својој жељи.
 
16. Догоди се пак кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима. 17. Она пође за Павлом и за нама и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. 18. И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час. 19. А кад видеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре. 20. И кад их доведоше војводама, рекоше: Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су. 21. И проповедају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.
 
Која је имала духа… Какав је то демон? Називају га, према месту, богом Питоном.[2] Он је хтео да апостоле уведе у искушење. Иначе то је она жена Питија, за коју кажу да је раширених ногу седела на Аполоновом троношцу и да је зли дух, појављујући се из удубљења које се налазило испод троношца, продирао у њу и доводио је у занос. Тада је она поста-јала махнита, из уста јој је излазила пена, и у стању таквог заноса (избезумљености) изговарала је неповезане речи.
Ови су људи слуге Бога Вишњега. О, душе нечисти, ако већ знаш да они јављају пут спасења, зашто се не удаљиш од њих?
А кад се Павлу досади, тј. кад је постао узнемирен и забринут. Затворивши јој уста, премда је она говорила истину, он нас поучава да не прихватамо демоне, чак и ако би изгледало да они штите истину, него да, напротив, прекратимо сваки повод за саблазан и да не слушамо ништа, што они говоре. Да је Павле обратио пажњу на сведочење тога духа, онда би овај дух обмануо многе од верујућих. Због тога Па-вле најпре само није прихватио његово сведочење и одбацио га је, не же лећи да увећа број својих знамења. Међутим, како је дух истрајавао, Павле му је заповедио да изађе из девојке. Према томе, дух је дејствовао лукаво, а Павле мудро.
А кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка. Свагда је узрочник зла – новац. Да би се обогатили, господари ове девојке су желели да она буде обузета демоном. Погледај: они ни демона не желе да препознају, јер су обузети само својом страшћу: среброљубљем. Демон је говорио, да су ови људи слуге Бога Вишњега, док они (господари) кажу: Ови људи узбуњују наш град. Демон је говорио, да они јављају пут спасења, а господари ове девојке кажу да они проповедају обичаје, које нама не приличи примати.
 
22. И слеже се народ на њих, и војводе им раздреше хаљине, и заповедише да их шибају. 23. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамнииу, и заповедише тамничару да их добро чува. 24. Примивши такву заповест, он их баци у најдоњу тамнииу и ноге им метну у кладе. 25. А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога, а сужњи их слушаху. 26. Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови. 27. А кад се пробуди тамничар и виде отворена врата тамничка, извади нож и хтеде да се убије, мислећи да су сужњи побегли. 28. А Павле повика јаким гласом говорећи: Не чини себи зла никаква, јер смо сви овде! 29. А он заискавши светиљку улете и дрхтећи паде пред Павла и Силу. 30. И извевши их напоље рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем? 31. А они рекоше: веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој! 32. И говораху му реч Господњу, и свима у дому његову. 33. И узевши их у онај час ноћи опра им ране; и одмах се крсти и он и сви његови. 34. И уведе их у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога. И слеже се народ на њих.
 
Павлово дело било је да твори чудеса и да поучава, а у опасности је с њим учествовао и Сила. Знај, да и демони знају да је распети Исус вишњи Бог а да је Павле његов слуга, што је и он сам тврдио, говорећи: Павле, слуга Исуса Христа (Рим. 1; 1).
Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се тамнички стражар пробудио. Отвориле су се двери на тамници, и оно што се догодило запрепастило га је. Сужњи, међутим, нису то видели, иначе би сви побегли. Да се тамничару не би учинило да се то догодило само од себе, за земљотресом је уследи-ло да су се двери отвориле, сведочећи му о необичности те појаве.
Веруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој. Павле се ни у тамници није одмарао, него је и ту придобио тамничара и учинио ово поробљавање корисним.
И узевши их у онај час ноћи, опра имране. Тамничар им је опрао ране, док је сам био опран од грехова.
И радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога, иако ништа није добио осим добрих речи и добре наде.
 
35. А кад настаде дан, војводе послаше служитеље говорећи: Пусти оне људе. 36. А тамничар јави ове речи Павлу: Послаше војводе да будете пуштени. Сад, дакле, изиђите и идите с миром. 37. А Павле им рече: Избише нас јавно без суда, људе Римљане, и бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и изведу нас. 38. А служитељи казаше војводама ове речи; и уплашише се кад чуше да су Римљани. 39. И дошавши извиншие им се, и кад их изведоше, мољаху да отиђу из града. 40. А кад изиђоше из тамнице, дођоше Лидији, и видевши браћу утешише их, и отидоше.
 
А Павле им рече… И након што су то војводе наредиле, Павле не излази из тамнице. Међутим, ради поуке Лидији, продавачици порфире и осталима, застрашује војводе, да не би помислили да су ослобођени на нечију молбу. Он чак оптужује војводе због тога што су их јавно изударали – њих, који ни због чега нису оптужени, и при том су римски грађани. Видиш ли да су они често поступали онако, како често поступају обични људи? Павле је то рекао (тј. да су они римски грађани и да ни због чега нису оптужени) зато, да се не би показало да га ослобађају као штетног и при том због нечега оптуженог човека.
Што се тиче тамничара, то је Стефанин којега Павле помиње у Првој посланици Коринћанима, када каже: А крстих и дом Стефанинов (1. Кор. 1; 16).
А кад изађоше из тамнице, дођоше Лидији, и видевши браћу утешише их, и отидоше. Није приличило да жену, која им је указала гостопримство, оставе у стању неспокојства и бриге. Без обзира на наговор војвода, нису хтели да се удаље а да најпре не посете просту жену и остале, које су називали браћом.
О, колико су велики њихово смирење и љубав!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Названа тако по учењу сво утемељивача, полуаријанца Македонија, цариградског епископа, који је тврдио да је Дух Свети створ, и то створ Сина, јер је нижи и од Оца и од Сина. Ово заблудно учење осуђено је на Другом Васељенском сабору, на којем је донета догматска одредба о Духу Светоме као Господу животворноме, једносуштном са Оцем и Сином. Опширније види „Јеромонах др. Јустин (Поповић) Догматика Православне Цркве“
  2. Тако се назива Аполон, јелинско божанство сунца и уметности. Према Хомеру („Химне“) и Хесиоду („Постанак богова“), Аполон је убио страшног змаја, змију Питона, символ мрачних и подземних сила и присвојио његово име. Убио га је у Делфима, где је постојао култ Аполона Питијског. У име Аполона прорицале су питије или сивиле, које су седеле на троношцу. У античко доба највише је поштована делфијска сивила.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *