НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ТРЕЋА ГЛАВА
 
1. А Петар и Јован иђаху заједно горе у храм у девеши час молитве.[1] 2. И бејаше неш човек хром од утробе матере своје, којега ношаху и полагаху сваки дан пред врата храма која се зову Красна,[2] да проси милостињу од оних који улазе у храм. 3. Овај видевши Петра и Јована да хоће да уђу у храм, затражи милостињу. 4. А Петар погледавши на њега с Јованом рече: Погледај на нас! 5. А он их пажљиво гледаше, очекујући да од њих нешто добије. 6. А Петар рече: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У Име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи! 7. И узе Га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи.
 
Ова два апостола су у свему пројављивали велико једномислије. Петар даје знак Јовану (в. Јн. 13; 24), заједно прилазе гробу (Јн. 20; 3). Петар Јовану каже да упита Христа: Ко би то био? (в. Јн. 13; 24). Онај, који је писао ову књигу, пропушта остала (знамења) а говори о оном знамењу, које је утицало на све. Зашто су одлазили у светилиште? Зар су они још увек живели на јудејски начин? То није могло бити. Они су тако поступали због снисхођења и ради користи за народ.
Погледај, како су се они стално молили и како су у деветом часу били на заједничком мољењу. Да би дао извештај о ономе што описује, писац помиње тачно место и време. Ако је тако, зашто онда не помиње име хромога? Зато, што апостоли нису ни знали његово име, будући да тог човека уопште нису познавали. То се, можда, тако догодило и стога, да се не би испоставило да они исцелења савршавају као знак благодарности и услед пристрашћа, и да нико, па чак ни они најбезочнији људи, не би могли да посумњају да је реч о обмани, да посумњају да су тобоже из благодарности према апостолима неки од њихових познаника измислили исцелења која су наводно била сатворена над њима самима.
Како то да, након исцелења, нису дознали име хромога? Зато што нису имали времена да се занимају за оно, што не доноси никакву корист. Мени се чини да многи нису знали име тог човека и да су га, због природе његове болести, једноставно називали хромим, јер је његова болест била тако приметна и тако позната да су, кад је неко чуо да се говори о хромом – без обзира на то, што је можда, било и других хромих – одмах замишљали овог хромог. Како су, међутим знали да је он хром од мајчине утробе? На основу широко раширене гласине, по заједничком сведочанству, јер су га сви знали због његовог непрестаног обитавања у храму. Апостоли су то могли да дознају и од њега самог, након његовог исцелења. Зашто га нису довели код Христа да га Он исцели? Можда неки од ревносних посетилаца храма нису веровали у Христова исцелења. Нису га одвели ни код апостола, без обзира што су их виђали како улазе и што су, наравно, знали каква су чуда они савршавали.
Сребра и злата немам. Није рекао: „Немам код себе“, као што ми обично говоримо, него је рекао: „Немам уопште“. Погледај, Јован свагда ћути, а Петар говори и за њега. И шта онда? Будући да немаш сребра, остављаш човека који проси без икакве пажње? Не, него: Што имам, то ти дајем, каже Петар. Тако је поступао и Христос, исцељујући често болесне једном једином речју, а често, кад је био окружен људима слабе вере, и додиром, да се не би показало да се оно, што се догодило (исцелење), догодило само по себи. И узе га, каже се, м подиже га. Тај начин исцелења је указивао на васкрсење, јер је био праобраз васкрсења.
 
И одмах се утврдише стопала његова и глежњи. 8. И скочивши стаде, и хођаше, и уђе с њима у храм ходећи и скачући и хвалећи Бога. 9. И виде га сав народ где иде и хвали Бога. 10. А познадоше Гада то беше онај што милостиње ради сеђаше код Красних врата храма и испуншие се чуђења, и беху ван себе од онога што му се догоди.
 
Ходао је и скакао, тј. испитивао је себе да би се што је могуће више уверио да је заиста оздравио. Будући да је исцелење било необично и изнад очекивања, природно је било да и он сам посумња у погледу самога себе. Неки кажу да он није ни знао да хода и да је зато померао ноге као да скаче. Погледај, он се не смирује. То је једним делом због задовољства а другим зато да би затворио уста (злобнима) и спречио да то исцелење сматрају за обману. Најзад, скакао је и због тога да не би било никога, ко не би знао за тај догађај. По свом расположењу и по својој љубави према апостолима (Петру и Јовану), а можда и због осећања благодарности према њима или пак из жеље да им учини што веће задовољство, он се није одвајао од њих. Ово се чудо пак савршило у храму због тога, да би било што корисније и спасоносније (за народ).
 
11. А док се исцељени хроми држаше код Петра и Јована, сав народ задивљен навали њима у трем који се зваше Соломонов.[3]12. А видећи то, Петар се обрати народу: Људи Израиљци, што се чудите овоме или шта гледате у нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? 13. Бог Авраамов и Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави Сина Својега Исуса, кога ви предадосте, и одрекосте Га се пред лицем Пилатовим када он пресуди да Га пусти. 14. А ви се одрекосте свет и праведника и испросисте човека убицу да вам поклони. 15. А Началника живота убисте, којега Бог васкрсе из мртвих, чему смо ми сведоци. 16. И ради вере у име Његово, овога кога видите и познајете утврди Име Његово и вера која је од Њега подари му ово исцелење пред свима вама.
 
Шта значи израз: Исцељени хроми држаше се Петра и Јована?. Значи да се он плашио да их напусти јер је мислио да ће од своје болести бити слободан само дотле, док се буде држао њих и док их буде дотицао. Особито је тако размишљао стога, што га је Петар исцелио узевши га за руку и подигавши. Све се догодило у трему зато, што је од Соломоновог здања остао само тај трем. Наиме, Навуходоносор је порушио Соломонов храм а Кир Персијски га је обновио.
Људи Израиљци, што се чудите овоме! Ова беседа, која је упућена народу, испуњена је већом одважношћу него претходна али не због тога што се у претходној он плашио да смело говори, него зато што Јудејци тада, као људи лукави и дрски, нису више могли да издрже такав тон. Због тога их је, започевши претходну беседу, приклонио да обрате пажњу на следеће речи: Ово нека вам је на знање, и саслушајте речи моје (Дела ап. 2; 14). Овде му више нису потребни такви обрти, јер Јудејци више нису били изненађени. Он пажњу свих (присутних) обраћа на знамење, тако да су се испунили страхом и запрепашћеношћу. Погледај, како избегава да говори о слави самих апосгола. За слушаоце, наиме, није ништа корисније него кад беседник не само да ништа не говори о својој величини, него и свима другима забрањује да говоре о томе. Презревши славу коју су могли задобити код људи, они (апостоли) су се још више прославили, показавши људима да оно што се догодило није било људско, него божанствено дело.
Бог отаца наших прослави Сина Својега, Исуса, али се у беседи и даље придржава смирења (Христовог) и указује дрскост Јудејаца уместо да је заклања, као раније. То чини због жеље да делује на њих, и то је утолико више постигао, уколико је више истицао њихову кривицу. Њега предадосте и одрекосте Га се пред лицем Пилатовим када он пресуди да Га пусти. Овде су две оптужбе против Јудејаца: једна се садржи у томе што је Пилат, пореклом Јелин и човек који није видео ниједно знамење и није знао ни за једног пророка, хтео да пусти Исуса, а друга у томе што ви, пореклом Јудејци, народ одгајен међу знамењима и посвећен у пророчанства о Христу, нисте хтели да Га ослободите, иако је Пилат хтео.
Одрекосте се Свеца и Праведника и испросисте човека убицу да вам поклони. Рекавши да су они (Јудејци) уместо Христа испросили убицу, Петар је у потпуности објаснио њихово дело, јер се тиме доказује да су имали могућност да Га пусте. Ако су ослободили разбојника, онда су утолико пре могли да отпусте недужног човека. Они су пак ослободили злочинца а убили су Доброчинитеља, јер су убили Началника живота. Ако је Он Началник живота онда је, имајући живот у Себи и као узрочник Живота, Он Самога Себе и васкрсао. Чему смо ми сведоци. Више не прибегава пророштву него, како су му поверовали, приводи за сведоке збор апостола: Чему смо, каже, ми сведоци.
Утврди име Његово. Рекавши: Ради вере у име Његово он, поправљајући реч, каже: Утврди име Његово, јер је исцељени поверовао због исцелења. То значи: шта ја кажем, да је хроми чврсто стао на ноге, поверовавши у име Христово? И пре него што је поверовао, име Христово већ је било призвано, већ га је утврдило, јер оно има тако велику силу и излива тако изобилну благодат. Ради вере у Њега. А каква је то вера, објашњава Сам Господ: Да познају Тебе једнога истинитог Бога и кога си послао, Исуса Христа (Јн. 17; 3). Да неко не би рекао: „Ако је на тај начин и само призивање Његовог имена утврдило, тј. укрепило хромога, онда ће исцелење уследити чак и кад би неверни призвали Његово име, па чак и кад би призвали то име ради исцелења неверујућег човека“, Петар је додао: Ради вере у име Његово, односно, иако је то име велико и страшно, иако оно излива исцелења, потребно је да душе које се исцељују буду достојне такве милости и да молитељи, који посредују за њих, буду у стању да умилостиве Дароватеља исцелења. Ако онај, који тражи исцелење, намерава да остане неверујући, исцелење ни у ком случају неће уследити тако лако. То име неће савршити своје дело, уколико га призива неверујући. Синови Скевини не само да другима нису донели никакву корист него су и самима себи нашкодили (в. Дела ап. 19; 14). Иако су неки то објаснили другачије него што ми објашњавамо, вера, која је то сатворила, једна је иста, јер није речено: именом Његовим, него: у име Његово. Они (апостоли), међутим, још нису имали храбрости да се изразе на следећи начин: вера у Њега. Да би у изразу: Њега ради ослабио карактер крајњег унижења, додаје: Утврди Га име Његово.
Међутим, како, с друге стране, тај израз одише карактером величине и савршенства, он га потврђује, сјединивши величину с унижењем и примењује то или на врсту догађаја или на расположење и способности слушалаца. Карактер унижења носе следећи изрази: ради вере у име Његово и вера којаје од Њега. Карактер величине пак носе следеће речи, које је изговорио Петар: утврди име Његово. Ова изрека би збунила Јудеје да је била непосредно изречена; међутим, оно што је речено на другачији начин, било је за њих лако прихватљиво.
 
17. И сад, браћо, знам да из незнања оно учинисте, као и старешине ваше. 18. А Бог оно што је предсказао устима свију својих пророка да ће Христос пострадати, тако је и испунио.
 
Пошто их је снажно прекорео, поново ублажује своје речи како би им омогућио да промене мишљење. Да би их оправдао, истакао је две околности – једна је њихово незнање а друга околност да је све што је рекао, унапред било обзнањено. Како то да он (Петар) не наводи сведочења Писма о Његовом распећу? Уосталом, он је и претходно рекао: По одређеном савету и промислу Божијем преданога узесте. И сада излаже то исто, само опширније, говорећи: Оно што је предсказано устима сви ју Својих пророка. Непосредно сведочанство наводи због тога што су, заједно с обзнањивањем Јудејцима кривице и казне, изречена и сва сведочанства, као на пример: Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатима (Иса. 53; 9). Да би их утешио, каже да су то учинили услед незнања, и да је Бог тако испунио. То је истовремено и одговор на речи свих њих, Јудејаца, које су они, вређајући Га, изговарали чак и под Крстом, односно, да Га (Исуса) Бог избави ако Му је по вољи (в. Мт. 27; 43) и Ако си Син Божији, сиђи са крста (Мт. 27; 40). Петар им није изговорио само једно а то је: „Неразумни, то су биле празне речи, јер је тако морало да буде. Ако сви пророци сведоче о томе, онда је очигледно да се то (распеће) није догодило због немоћи Христове него због неописиве моћи, превелике власти и неизрецивог човекољубља.“
 
19. Покајте се, дакле, и обратите се, да се очистите од грехова својих. 20. Да дођу од лица Господњег времена утехе, и да пошље унапред назначеног вам Исуса Христа. 21. Којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему је Бог говорио устима свих светих пророка својих од вајкада.
 
Не говори о оном прегрешењу Јудејаца на које су се дрзнули у време распећа, јер је претходно рекао: И сад знам да из незнања оно учинисте, као и старешине ваше (3; 17). Какво је значење имало, што је тамо рекао: И сад знам? Сада знам, каже, тј, сматрам за корисно да тако кажем, како бих устројио ваше спасење. Или: „Сада знам да то учинисте из незнања, јер се многи од вас обраћају и спасавају.“ Очигледно је, наиме, да говори онима међу њима, који су се већ обратили и поверовали. Како су то учинили из незнања? Каквог незнања има у томе, што су испросили слободу за разбојника и нису прихватили Онога, за Којег је (Пилат) пресудио да буде ослобођен него су Га, напротив, убили? Међутим, он је говорио тако да би им отворио врата преобраћања. Он стога не каже: „Покајте се, због онога на шта сте се дрзнули на дан Распећа“, него: Да се очистите од (осталих) грехова својих.
Ту, међутим, показује да ће они бити изложени многим недаћама, јер се таква беседа може упутити само ономе, којем престоје сузе и који очекује неку утеху. Погледај, како се постепено приближава циљу. У првој беседи указао је на Исусово васкрсење и на Његово седење на небесима. Овде већ указује на Његов славни долазак, које назива временом утехе јер, која би то још друга времена могла да буду времена утехе или васкрсења?
И апостол Павле поставља питање о тим временима када каже: Будући у овом шатору, уздишемо оптерећени (2. Кор. 5; 4). Ако пак неко под временом утехе мисли да назове времена која су уследила после освајања Јерусалима, неће наићи ни на какву препреку, јер је и времена несреће и поробљавања Јудејаца Бог скратио због изабраних, односно да би они, што су поверовали, задобили утеху и ослободили се тог страшног угњетавања. И да пошаље унапред назначеног вам Исуса Христа.
Уместо да каже: „Небу је неопходно да Га прими, јер је Он Бог и мора свагда да седи заједно са Оцем“, Петар каже: Којега требада прими небодо времена… Показује разлог због којег Он не долази сада, и каже да све мора да дође до свог краја: тада ће Он доћи. Међутим, како он каже: Треба да Га прими небо! Зар Га (Исуса) оно још није примило? Несумњиво да Га је примило. Зашто онда није рекао:“ Којега је небо примило?“ Он тако говори као човек, који беседи о претходним временима. Што се тиче израза:“ до“ или “ док“, ти изрази у Светом Писму не изражавају одређено време јер, како би онда требало разумети следеће речи, упућене Богу: Ти јеси до века! Дакле, смисао текста је такав, да се много од онога што су пророци предсказали још није испунило, него да се испуњава и да ће се испунити до свршетка света, јер ће Христос, Који се вазнео на небеса обитавати тамо до свршетка света, и доћи ће са силом, васпостављајући затим све што су предсказали пророци, односно, кад настане крај и кад се прекрати све чувствено: тада ће се Христос узвисити изнад небеса.
 
22. Јер Мојсеј оцима рече: Господ Бог ваш подигнуће вам Пророка из ваше браће, као мене; њега послушајте у свему шта Год вам каже. 23. И биће да ће се свака душа, која не послуша тог Пророка, истребити из народа. 24. А и сви пророии од Самуила и даље који Говорише, такође најавише ове дане. 25. Ви сте синови пророка и завета који учини Бог с оцима вашим Говорећи Аврааму: У семену твом благословиће се сва племена на земљи. 26. Вама прво Бог подигавши Сина Својега Исуса посла Га да вас благослови и одврати свакога од злих дела ваших.
 
Рекао је: пророка као што сам ја. Израз: као што самја не би требало схватити у смислу природе него у смислу дејства. Дакле, Мојсеј је себе уподобио Христу не по природи (суштини) него по дејствима. Наиме, ако је израз: као што сам ја употребио у смислу природе, онда није васкрсао један него многи. Господ Бог ваш подигнуће вам Пророка.
Пророком је по Својој људској природи назван Емануил, посредник између Бога и људи, као што је то својевремено био и Мојсеј. Уподобљујући га у пренесеном смислу Мојсеју, ја допуштам себи чак и да Га назовем Мојсејем, допуштам себи да истину упоредим са сенком. Христос се рађа у Витлејему, Мојсеј је рођен у Египту. Мојсеј је Израиљац, као што је то и Исус по телу. Мојсеј је од свештеничког рода, док је Исус посредством Дјеве од Давидовог рода.
У време Мојсејево био је фараон, а у Исусово време Ирод. Фараон убија новорођенчад, Ирод погубљује децу (младенце). Један убија децу мушког пола, други чини то исто. Мојсеј се спасава посредством мајке, посредством Мајке и заједно с Мајком спасен је и Христос, Истребиће се из народа. Будући бесмртна, човечија душа никад не може потпуно да се истреби него пада из неког доброг стања, у какво је пре била постављена. Тако је и Јуда истребљен, тј. искључен из збора апостола. Дакле, будући да је душа бесмртна, под њеним истребљењем подразумевамо лишавање оних блага, каква би окусила да је живела богоугодно. Ви сте синови пророка… Каже: синови пророка, уместо да каже: „Не би требало нити да очајавате нити да мислите да сте лишени обећања.“ Ви сте синови пророка, јер су они вама говорили и што се вас ради све то савршило. А шта значи: синови завета! То је речено уместо: наследници, али не наследници који су само прибројани, него онакви, какви су синови. Синови – рекао је између осталог и због тога, да би показао да су они наследници по усиновљењу. Дакле, ако ви то сами хоћете, ви сте наследници.
Због тога Петар каже: Ви сте синови пророка и завета Исусовог, којега посла Бог да вас благослови. Послао Га је (Бог) и другим народима, али Га је вама, који сте Га распели и убили, послао раније. Када? Само са крста? Не, него и после тога, и после Васкрсења. Због тога Петар и каже: Вама прво Бог подигавши Сина Својега Исуса посла… Шта да сатвори?
Да вас благослови и спасе, ако и ви сами заиста пожелите да се одвратите од ваших грехова.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Око три сата поподне
  2. Красна врата су била изливена од бакра и водила су у женско двориште, које се са источне стране приближавало унутрашњем дворишту храма.
  3. Соломоновим тремом се називала источна страна спољашње колонаде, која је окруживала храм с његовим двориштима. Први, Соломонов храм био је срушен још око 586. г. пне, а други, Зоровавељев, подигнут је након повратка Јевреја из вавилонског ропства. Овај, други храм, пострадао је у време Антиоха Еупатора, о чему се говори у 1. Књизи Макавејској. Пљачкања и уништавања храма наставила су се и у доба римског освајања. Храм о којем је овде реч био је трећи, тзв. Иродов храм, за који Јосиф Флавије каже да је био „најчудеснија грађевина на свету“. Овај храм је до темеља срушен и запаљен у време јудејске побуне, у доба Веспазијана. Драгоцени храмовни украси однети су у Рим и представљени су у рељефу на Титовом славолуку.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *