НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
 
1. И кад се избавише с лађе који бејаху с Павлом, шада сазнадоше да се острво зове Малта. 2. А мештани нам указиваху не мало човекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. 3. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изађе змија од врућине и уједе Га за руку. 4. А када видеше мештани змију где виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи. 5. А он отресе змију у ватру и не претрпе никакво зло.
 
И када Павле скупи гомилу грања… Док је Павле скупљао грање, змија је ујела његову руку, али му нимало није нашкодила, јер је овај свети човек био преиспуњен вером. Спустивши жалац у руку апостола и не нашавши у њој рану греха, змија је истог часа одскочила и бацила се у ватру, као да тражи казну за саму себе. Ми се плашимо звери, јер не поседујемо свео-ружје врлине.
Говораху један другоме. Погледај да је и код варвара природно расуђивање препуно праведности. Не само да просто осуђују, него с осећањем сажаљења (састрадања) разговарају једни с другима.
 
6. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но, кад задуго чекаше, и кад видеше да му ништа зло не би, променише се и говораху да је он бог.
 
Очекиваху да ће он отећи, тј. мислили су да ће се Павлово тело распрснути.
Кад задуго чекаше… Чудо се није одмах пројавило, него су људи неко време морали да чекају на њега. На тај начин, та појава није била обмана или само вештина.
Говораху да је он бог, јер су имали обичај да свакога, ко учини нешто необично, називају богом. Слично томе, и древни људи су боговима називали оне, који су телесном снагом, као Херакле, из-вршавали веће подвиге него њихови савременици, или пак оне који су, као Симон у Самарији, избезумљивали посматраче магијском вештином.
 
7. Око места пак онога бејаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. 8. А догоди се да отац Публијев имаше грознииу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцели га. 9. Када се пак то догоди, и други на острву који бејаху болесни долажаху, и исцељиваху се. 10. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно.
 
Публије је био гостољубив човек јер их је примио не знајући ништа о њима и само из сажаљења према њиховој судбини. Он је прихватио две стотине осамдесет људи, видевши у томе корист за себе.
Отац Публијев имаше грозницу и срдобољу… Срдобоља је била тешко исцељива болест; Павле ју је исцелио, што је многе преобратило у веру.
 
11. А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура.[1] 12. И допловивши у Сиракусу остасмо онде три дана. 13. А оданде обилазно приспесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо, дођосмо други дан у Потиоле. 14. Онде нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим.
 
Имаше ознаку Диоскура. Готово увек, а посебно на александријским лађама, постојао је обичај да се лево и десно од прамца брода изобража-вају такви ликови. Како су, при тадашњој владавини идолопоклонства, на тој лађи вероватно били представљени Диоскури, отуда се може закључити да је крманош на њој био странац и идолопоклоник, као што и Исаија на једном месту каже: Испловиће на туђинским лађама и похитаће на море.
 
15. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их виде Павле, заблагодари Богу и охрабри се. 16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи.
 
До Апијева трга… Означава нека места испред Рима. Прво, тј. Апијев трг, јесте место на којем се налазила Апијева статуа. Због тога је, вероватно, то место и названо тргом, местом испред статуе. Под крчмама треба подразумевати гостионице.
 
16. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. 17. После пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се ош скупише, говораше им: Људи браћо, ја ништа неучиних против народа или обичаја отачких, и предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима. 18. Они пак испитавши ме, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица.
 
И кад их виде Павле.., охрабри се. Иако је сатворио толико чуда, Павле је задобио велику храброст због тога, што је видео браћу. Одатле дознајемо, да је он на људски начин прихватао и утеху, и противљење.
Али Павлу се допусти… Павле је био толико уважаван да му је било допуштено да живи одвојено. Како се и до тог доба капетан према њему благонаклоно односио, утолико је то више учинио сада.
С војником који Га чуваше, да би спречио нове завере против Павла, јер војник њега није чувао, него је мотрио да му се не догоди нека непријатност.
 
19. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. 20. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце.
 
Како је Павле знао да је сасвим неумесно да се суди, а посебно код неверујућег човека, брани се и с једне и с друге сгране, односно, да није поступио против закона него да су, напротив, несумњиво њега самог неправедно оптужили Јудејци, и да није по својој вољи призвао ћесара, него да су му сами Јудејци за то дали повод, јер нису ни помислили да ми суде по закону Цркве, ни да се потчине законитом мишљењу власти. Власти су хтеле да ме ослободе, али ме нису ослободиле зато, што су се Јудејци томе успротивили. Шта то значи? Ти си призвао ћесара да би оптужио Јудејце? Не, каже, него да бих избегао опасност.
Због наде Израиљеве окован сам у ове ланце, односно, Писмо Јудејцима оставља једну наду -Христа. Проповедајући ову наду, постао сам сужањ.
 
21. А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. 22. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш.
 
И пре Павловог доласка у Рим, Јудејцима је саветовано да не прихва-те проповед о Христу, и не само римским Јудејцима, него Јудејцима по васцелој земљи. Међутим, одакле се то зна? У делима древних писаца налазимо да су свештеници, књижевници и старешине, који су живели у Јерусалиму, написали посланице и послали их у све земље, упутивши их Јудејцима који у њима живе.
У тим посланицама они су Христово учење вређали као туђе Богу, и убеђивали их да га не прихвате. Чини се да то исто означава и следеће Исаијино пророштво: Тешко земљи која сен чини крилима с оне стране река етиопских; која шаље посланике преко мора, у лађама од сите по водама (18; 1-2). Тиме се означава да ће се безбожни глас људи, који су населили Јудеју, у брзим лађама развејати преко граница етиопске земље и до последњих крајева земље, и да ће њихови апостоли, пловећи по водама и препливавши море, продрети у све земље, разносећи посланице и вређајући учење о нашем Спаситељу. Треба рећи да је код Јудејаца све до сада обичај да апостолима, тј. изасланицима или весницима, називају она лица која разносе посланице њихо-вих старешина. Следећи део пророштва говори о ученицима Спаситељевим, које пророштво назива брзим гласницима – за разлику од јудејских апостола – јер су они благовесници свим народима.
 
Јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње. 23. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао сведочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и уверавајући их о Исусу из Закона Мојсејева и Пророка. 24. И једни вероваху ономе што он говораше, а други не вероваху.
 
Веру у Христа Јудејци називају „јерес“. Међутим, и они сведоче да се Христос свуда проповеда, иако не прихватају сви ту проповед, а неки од Јудејаца и Јелина јој се и супротстављају.
 
25. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну реч: Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, 26. Говорећи:
 
Погледај како Јудејци сплеткаре против Павла; у Јудеји су били као тирани, а овде, где их Павле чак и прекорева, не усуђују се да кажу ништа против њега, јер оно, што се тицало Павла, није више било у њиховој власти.
Добро је казао Дух Свети. Овде Павле благовремено побија оне што тврде да је Дух Свети лице које служи Оца, јер Духа Светога назива Господом, Који седи на престолу високом и узвишеном и који (престо) је видео Исаија (6;1), пошто је Дух Свети једносуштан Оцу и има исту власт као и Он.
 
Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети. 27. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцелим. 28. Нека вам је, дакле, на знање, да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути. 29. И кад ово рече, отидоше Јудејии препирући се много међу собом.
 
Учинили су то, каже, људи, који су затворили очи и уши.
Да се не обрате да их исцелим. Указује на велико безбожништво и на истрајно одвраћање тих људи. Говори то с циљем да их привуче и приклони и да им покаже да ће и они, уколико се преобрате, бити исцељени.
Отврднуло је срце овога народа. Не говори у том смислу да је Бог, Који хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине, помогао томе да они не виде и да настоји да не чују; међутим, ми смо навикнути да тако говоримо о људима који се удаљују и не желе да слушају речи спасења. Такав човек бежи и затвара уши, да ни на који начин не би могао да чује речи које би могле да га преобрате и уздрже од зла.
 
30. А Павле остаде пуне две године у свом изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху. 31. Проповедајући Царство Божије и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смелошћу и неометано.
 
Павле није поступао као онај Синопљанин (Диоген) који се облачио у крпе и живео у бурету, који је многе задивио оним, што им није било потребно и никоме није донео корист. Павле није чинио ништа слично, јер своје погледе није управљао ка славољубљу.
Напротив, он се одевао са сваком доличношћу и стално живео у кући, показујући свесрдну бригу о доличности (пристојности), коју је поменути циник запостављао и јавно нарушавао, живећи неуздржано и будући привучен страшћу према слави. Ако неко намисли да потражи узрок његовог становања у бурету, не-ће пронаћи ниједан други разлог за то осим славољубља. Павле је, међутим, плаћао чак и стан, који је изнајмио у Риму.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Према грчкој митологији, Диоскури су близанци, Кастор и Полидеук (Полукс), синови Леде и Зевса, који јој је приступио у обличју лабуда.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *