НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
 
1. А чуше апостоли и браћа који бејаху у Јудеји да и незнабошци примише реч Божију.
 
Запази икономију Божију. Бог није допустио да Петрова реч буде окончана и да се крштење саврши према Петровој заповести. Међутим, чим је (Бог) видео да је њихова мисао испуњена дивљењем, да је постављен темељ поуци и да су потпуно поверовали да је крштење отпуштање грехова, Дух је сишао. При том су почели да говоре на разним језицима, што је запрепастило све сабране. Бог је, међутим, у томе благовремено устројио велику апологију (одбрану) Петру.
Зар може ко забранити воду да се не крсте! Зар је било потребе за водом, кад је на њих сишао Дух Свети? Ја ћу објаснити то велико тајинство. У томе се потпуно изражавају божанствени символи: гроб и умирање, васкрсење и живот. Као што је нама лако да заронимо и да изронимо, тако је и Богу лако да сахрани старог и да покаже новог човека. То се догађа три пута због тога, да би ти научио да се све то савршава силом Оца и Сина и Светога Духа.
А да оно што је речено није само проста досетка, послушај Павла који каже: Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт (Рим. 6; 4) и Наш стари човекразапе се са Њиме (Рим. 6; 6) и Постадосмо сједињени са обликом смрти Његове (Рим. 6; 5).
 
2. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања. 3. Говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. 4. А Петар им отпоче казивати по реду говорећи: 5. Ја бејах у граду Јопи на молитви, и видех у заносу виђење: некакав сасуд силажаше као велико платно са четири краја и спушташе се с неба и дође до мене. 6. Загледавши у њега пажљиво, размотрих и видех четвороножне животиње земаљске и звериње и гмизавие и птице небеске. 7. И чух глас који ми говори: устани, Петре, закољи и једи. 8. А ја рекох: Нипошто, Господе, јер ништа погано или нечисто никада не уђе у моја уста. 9. И одговори ми глас са неба по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани! 10. А ово би трипут, и узе се опет све на небо.
 
Видиш ли колико су они били ревносни у односу на Закон? Нису се постидели ни Петровог достојанства, ни чудеса која су се догодила, ни оне прекрасне припреме која је начињена ради прихватања речи, него су почели да расуђују о таквим ситницама. Расуђивали су они који су долазили из обрезања а не апостоли. Нипошто. И не кажу: „Зашто си проповедао“, него: „Зашто си јео?“ Петар се није зауставио на тој ситници, него је утврдио на ономе што је имало велики значај. Ако су, каже, они задобили Духа, како онда да им то не предам? Том одбраном (апологијом) показао је да он ништа није узроковао, него да је увек и свагда свему узрок Бог Којем он све и приписује. Он (Бог) ми је показао сасуд, а ја сам приговорио. И опет је Он рекао, али ја ни тада нисам послушао. Дух је заповедио да пође. Ишао сам и нисам журио, нити сам одмах савршио кршгење, него је опет све савршио Дух.
И чух глас који ми говори. И то, што се појавила плашганица, било је довољно да га увери. Томе се, међутим присајединио и глас: Устани, Петре, закољи и једи. А ја рекох: Нипошто. Видиш ли, каже (Петар), да сам ја учинио своје? То је одбрана (апологија) против онога, што су рекли: Ушао си и јео си с њима. Он се брани, уместо да искористи своје достојанство учитеља јер, уколико им је кроткије одговарао, утолико их је више умиривао.
 
11. И гле у тај час три човека стадоше пред кућом у којој бејах, послани из Кесарије к мени. 12.А Дух ми рече да идем с њима не премишљајући ништа. А дођоше са мном и ових шесторо браће, и уђосмо у кућу човекову 13 И он нам каза како виде анђела у кући својој који је сшао и рекао му: Пошаљи људе у Јопу и дозови Симона званога Пешра, 14. Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој.15. А кад ја почех говорити, сиђе Дух Свети на њих, као и на нас у почетку. 16. Тада се сетих речи Господње како говораше: Јован је крстио водом, а ви ћете крстити Духом Светим. 17. Ако им, дакле, Бог даде једнак дар као и нама који поверовасмо у Господа ИсусаХрисша, ко бејах ја да бих могао спречити Бога? 18. А кад чуше ово заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот. А дођоше са мном и ових шесторо браће.
 
Није могао да каже ништа, што би више испољило његово смирење него ове речи, којима се позвао на сведочење браће. Он не понавља оно, што је анђео рекао Корнилију: Твоја молитва и твоја милостиња, не приповеда о праведности тога човека и не каже да је он поступио тако, јер га је Дух послао, да му је Бог заповедио, позвавши га тамо посредством анђела, него потврђује овим речима, јер је и то само по себи било несумњиви доказ. Не задовољавајући се оним шго је претходно речено, помиње изреку Господњу: Ви ћете крстити Духом Светим. Ништа се ново, каже, није догодило, осим онога што је Он предска-зао. Није, кажу, било потребно и да крстиш; крштење је, међутим, већ било извршено. Он пак не каже:“ Заповедио сам да се крсте“, него показује да он није учинио ништа. Оно, каже, што смо имали ми, добили су и они.
Ако им, дакле, даде једнак дар као и нама. Да би их ућуткао, каже: једнак дар. Бог не допушта, каже он, да они добију мање, ако је дао једнак дар свима, који су поверовали. И не каже: „као вама“,него: „као нама“. „Зашто их ви сматрате недостојним, када их ми називамо заједничарима?“
Ко бејах ја да бих могао спречити Бога! Бранећи се од оних што су га оптуживали, он их строго и тешко постиђује. Нисам ја, каже, могао то да забраним. Од тих речи постали су кротки и заћутали су. Видиш ли да је, због Петрове беседе, све било добро, јер им је исприповедао шта се догодило? Од тог доба, и незнабошцима су се коначно отворила врата (за улазак у Цркву).
 
19. Они међутим, који се расејаше од невоље, која наста због Стефана, прођоше све до Финикије и Кипра и Антиохије, не проповедајући реч никоме до само Јудејцима. 20. А неки од њих бејаху Кипрани и Киринејци, који упавши у Антиохију Говораху јелинистима проповедајући Еванђеље о Господу Исусу. 21. И рука Господња бејаше с њима: и велики број их поверова и обрати се Господу. 22. А дође реч о њима до ушију Цркве у Јерусалиму, и послаше Варнаву да прође све до Антиохије. 23. Кад овај дође и виде благодат Божију, обрадова се и мољаше све да искреним срцем остану у Господу; 24. Јер беше човек благ и пун Духа Светога и вере. И обрати се многи народ Господу. 25. Варнава пак изиђеу Тарс да потражи Савла, и када га нађе, доведе га у Антиохију. 26. И они се целе године састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најпре у Антиохији учениш бише названи Хришћани.
 
Прогони хришћана су учинили велику услугу хришћанству, јер онима, који љубе Бога, све помаже на добро (Римљ. 8; 28). Кад су убили Стефана, кад се Павле два пута налазио у опасности и кад су апостоли били бичева-ни, незнабошци су примани (у Цркву).
То каже и Павле: Вама је најпре требало да се говори реч Божија, али пошто је одбацујете и не сматрате себе достојнима… ево обраћамо се незнабошиима.
Говораху јелинистима. Каже „јелинистима“ и назива их тако можда због тога, што нису знали јеврејски. Израз: рука Господња бејаше с њима показује да су они творили чуда. Видиш ли зашто су и сад била потребна чуда? Да би веровали.
И послаше Варнаву да прође све до Антиохије. Зашто о томе нису писали Павлу, него су послали Варнаву? Зато што још нису знали за врлине тога човека.
Јер беше човек благ (добар) и пун Духа Светога и вере. Нема исто значење када кажемо да је благ (добар) Бог и да је благ (добар) човек. Бог је добар по суштини, будући да је почетак и извор сваког добра. Човек није добар по суштини, него због врлина.
Варнава пак изиђе у Тарс да потражи Савла. Био је веома добар, простодушан и смирен човек (Варнава). Да потражи, каже, борца и војсковођу.
И они се целу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ. Није мала похвала за град да се он пре свих осталих, током таквог времена, наслађивао његовим речима.
И најпре у Аншиохији ученици бише названи Хришћани. То говори о успеху Павлове проповеди, јер је он хришћанство уздигао на такву висину да се хришћанима могло дати име које је постало њихово обележје. Понегде је поверовало три, понегде пет хиљада, а понегде такво мноштво. Није постојало ништа слично, и хришћане су једноставно називали људима “ овога пута“. Овде су се најпре удостојили тога имена. Значајно је, да се Антиохија због тога, што су тамо хришћани први пут названи тим именом, удостојила главног старешинског престола.
 
27. А у те дане сиђоше из Јерусалима пророци у Антиохију. 28. И уставши један од њих, по имену Агав, предсказа духом велику глад која је имала бити по иелом свету, која и би за Клаудија ћесара. 29. А ученици одлучишеда сваки од њих, колико који могаше, пошаље, на помоћ браћи која живљаху у Јудеји. 30. Ово и учинише пославши старешинама преко руке Варнавине и Савлове.
 
Пророци. У ком смислу Христос каже: Закон и пророци су до Јована (Мт. 11; 13)? Он говори о оним пророцима, који су предсказали Његов долазак.
Предсказа духом. Да не би помислили да је до глади дошло зато, што се јавило хришћанство. Дух Свети то предсказује, јер је то и Христос предсказао. Глад није морала да се појави због одлуке изречене раније, него се појавила услед зла које је нането светим апостолима. Како се зло настављало, јавила се велика глад, предсказујући Јудејцима несреће које ће се догодити.
А ученици одлучише да сваки од њих, колико који могаше, пошаље. Погледај: за њих и глад постаје повод за спасење, прилика за милосрђе. Погледај, они истовремено постају верујући и доносе плодове (достојне вере) и то не само ближњима, него и далекима.
Послаше старешинама. Одатле постаје јасно да су апостоли имали достојанство старешина, иако су се налазили на степенима ђакона и епископа.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *