НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
 
1. А док они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода храма, и садукеји, 2. Срдећи се што они уче народ и јављају у Исусу васкрсење из мртвих, 3. И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру, јер већ беше вече.
 
Апостоли нису још одахнули од претходних искушења а већ их сналазе друга. Гледај, како су се устројавали догађаји. У почетку су сви апостоли заједно били исмејани, а затим доспевају у опасност, али не сви одједном. Претходно су се оправдали на народним зборовима и након тога сатвори-ли велико чудо. Затим су, поставши по Божијем допуштењу храбрији, почели да прихватају подвиге. Обрати пажњу на напредовање Јудејаца у лукавству и бестидности.
Раније су, у Христовом присуству, тражили човека који ће Га издати а сада већ сами полажу руке, поставши после крста дрскији и бестиднији. А са њима, каже, и војвода храма. То је због тога, да би таквим околностима овом поступку дали обележје јавне оптужбе, и приказали га као туђи а не као свој. Они се свагда труде да тако поступе. И метнуше их у затвор до ујутру. Тако су Јудејци поступали с апостолима и мотрили на њих, желећи да их обесхрабре. Међутим, протекло време је апостоле учинило неустрашивијима.
 
4. А многи од оних који чуше реч повероваше, и достиже број људи око пет хиљада.
 
Шта је то? Зар нису видели да су се апостоли оправдали па су их, без обзира на то, свезали? Како су они поверовали? Видиш ли очигледно дејствовање Божије? И било је потребно да се то догоди, како би они, који су поверовали, потицали од оних слабијих. Подстакнута божанственим Духом, Петрова беседа је бацила семе у дубину мисли и дотакла се саме њихове душе. Свештеници су их свезали пред народом како би посматраче учинили плашљивијима. Међутим, догодило се супротно. Апостоле су испитивали појединачно, из страха да њихова одважност не остави утисак на слушаоце.
 
5. И би сутрадан да се скупише кнезови њихови и старешине и књижевници у Јерусалим. 6. И Ана првосвештеник и Кајафа и Јован и Александар и колико их год беше из рода првосвештеничкога. 7. И поставивши их у средину питаху: Каквом силом или у чије име учинисте ви ово? 8. Тада Петар, напунивши се Духа Светога, рече им: Кнезови народни и старешине Израиљеве, 9. Ако нас данас испитујете због доброчинства болесном човеку, како он оздрави, 10. Нека је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, Њиме стоји овај пред вама здрав.
 
Осим других неправди према апостолима, они (кнежеви, старешине, књижевници и јудејски архијереји), нису очували чак ни оно што је закон захтевао. Обрати пажњу и на мноштво архијереја, иако би по закону требало да буде само један, и да то остане док је жив. И овога пута су свом делу дали облик суда, да би захтевали од апостола да одговарају пред неправедним судом. Распитивали су се којом силом и у чије име то чине, иако су и сами знали, јер су апостоле и задржали због тог имена, јер их је мучила њихова проповед о васкрсењу у Христу. Због чега их, дакле, испитују?
Очекивали су да се апостоли уплаше суда и мноштва и да се одрекну својих речи. Мислили су да ће тиме исправити ствар. Погледај како злонамерно испитују: Којим именом, каже, учинисте ово? Штавише, прижељкивали су да апостоли прогласе исцелење за своје дело а не за дело силе Христове. Погледај, пак, у какву су тешкоћу ставили апостоле. Они нису желели ни да буду изговорене речи – исцелење хромога, јер не кажу шта заправо, него: учинисте оно. Кнезови народни и старешине Израиљеве.
Погледај каква је то философија. Тамо, где постоји потреба, Петар их строго прекорева. Овде их је пак назвао почасним именима. Међутим, када је прешао на саму ствар, не одступа од доличног разобличења, посредно напомињући да су се због таквих ствари свагда спорили на суду и били огорчени. Оно што је рекао, јесте заправо следеће: „Пре би требало да нас овенчате због тога и да нас прогласите за доброчинитеље. Ми смо међутим, мучени, нека је на знање свима вама и свему народу Израиљеву да у име Исуса Христа, итд, а што је посебно тешко пало Јудејцима. Управо то им је и говорио Христос, односно, оно што сте слушали ушима, о томе проповедајте по домовима.
У Име Исуса Христа Назарећанина. Не мислите, каже, да ми прикривамо Његову постојбину. Не, ми и постојбину објављујемо. И то није све: ми и страдања Његова исповедамо и васкрсење проповедамо. Којега ви распесте. Изговорио је и речи које су могле да преплаше Јудеје. Шта мислиш, каква се рана задаје тим речима?
 
11. Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде Глава од угла; и нема ни у једном другом спасења. 12. Јер нема другога Имена под небом данога људима, којим бисмо се могли спасти.
 
Такав је, тј, брижљиво је испробаван онај камен, који је постао глава ова два народа, сједињена кроз Њега у јединствено здање Цркве, тј. оних који су поверовали међу Јудејцима и васцелог незнабоштва које је поверовало.
И нема другога којим бисмо се могли спасти. Овде се обзнањују и узвишене истине. Чим је наступио час да поучава, помиње и пророштва. Кад је наступио тренутак да се одважно проговори, излагали су само своје мисли. Кад није постојало ништа, што би могло да дејствује на слушаоце у циљу њиховог поправљања, али кад је требало смело обзнанити истину, тада они (апостоли) нису штедели речи. Петар се сада није ни плашио да ће их престрашити. Зато и није поступио онако, као што је поступао у другим случајевима, управљајући своју беседу и прилагођавајући се њи-ма, ради њиховог спасења. Познато вам је, каже, да то Име није даровано само нама, него свима, јер су Јудејци признавали васкрсење. али равноду-шно и детињасто.
 
13. А видећи смелост Петрову и Јованову, и знајући да су људи неуки и прости, дивљаху се, а препознаше их и да су били с Исусом. 14. Но гледајући исцељеног човека где стоји с њима, не могаху ништа рећи против.
 
Неко може да буде неук али не и прост, и може да буде прост али не и неук. Овде се међутим, подударило и једно и друго (тј. неукост и простота). Због тога су се Јудејци и дивили док су Петар и Јован говорили и беседили. Одакле су они знали (да су Јован и Петар такви)? На основу речи самог Петра и Јована. Не каже једноставно (писац Лука): препознаше их, него: препознаше их и да су били с Исусом, у време Његових страдања, јер су тада само они били с Њим. Јудејци су их тада видели скрушене и понижене, и зато их је запрепастила та неочекивана промена. Онај, који тада није могао да поднесе поглед љубопитљиве слушкиње, сада долази међу саме архијереје и у Синедрион, и одважно говори.
 
15. Онда им заповедише да изађу из Синедриона, па се саветоваху међу собом. 16. Говорећи: Шта ћемо чинити овим људима? Јер знаменито чудо што се догоди кроз њих очигледно је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи. 17. Али да се не би даље ширило по народу, да им строо запретимо да никоме од људи више не Говоре о Имену овоме. 18. И дозвавши их заповедише им да ништа не говоре нити уче о Имену Исусову. 19. А Петар и Јован одговарајући рекоше им: Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога? 20. Јер ми не можемо да не говоримо оно што видесмо и чусмо. 21. А они запретивши им отпустшие их, не налазећи ништа како би их мучили, и то због народа, јер сви хваљаху Бога за ово што се догодило. 22. Јер више од четрдесет Година беше ономе човеку, на којем се догоди ово чудо оздрављења.
 
Зашто их свештеници не воде код Пилата, него им сами суде? Зато што су се стидели и црвенели због пређашњег, и плашили су се да апостоли не оптуже њих.
 
23. А кад их отпустише, онидођоше својима ијавише шта имрекоше првосвештеници и старешине. 24. А кад они чуше, једнодушно подигоше Глас Богу и рекоше: Господе, Ти који си створио небу и земљу и море и све што је у њима, 25. Ти си устима Давида, слуге Својега, рекао: Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари? 26. Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и Помазаника (Христа) Његовог. 27. Јер се заиста сабраше у овоме Граду на Светога Сина Твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат са незнабошцима и с племенима Израиљевим, 28. Да учине оно што рука Твоја и савет Твој унапред одреди да буде.
 
И јавише. Нису, међутим, јавили услед частољубља, него да би показали очигледна знамења благодати Христове. Господе, Ти, Боже, Који си створио. Погледај колико су целисходне апостолске молитве. Кад су од Господа тражили да им укаже на човека способног за апостолско служење, молили су се овако: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију… (Дела ап. 1; 24). Сада, кад је било потребно да затворе уста противницима, призивају: Господе, Ти, Боже, који си створио небо и земљу…
Међутим, многи међу јеретицима деле Божанство, говорећи да је један Бог, Творац света а други – Отац Христов. Због тога деле и Писмо и кажу да је Стари Завет написао Творац света а Нови – Отац Христов. Следећи даље своје безбожно мишљење, тврде да су и ти богови и њихово писање противни једни другима; они који прибегавају Господу јесу непријатељи Творца света и налазе се у бољем стању него они људи који му (Творцу света) притичу. Дакле, људи Творца света су по свом предубеђењу непријатељи Христа и Његовог учења.[1]
Због тога свети апостоли, искорењујући ову јерес, својом молитвом омогућују да разумемо да су и Творац света и Отац Спаситељев један исти Бог, Који је подарио оба Завета. Ти си устима Давида, слуге Својега рекао: Зашто се буне незнабошци, и народи помишљају залудне ствари? Указујући на ово пророчанство, као да тражи од Бога да испуни споразум и истовремено се теши да непријатељи смишљају залудне ствари.
 
29. И сад, Господе, погледај на њихове претње, и дај слугама Твојим да са сваком смелошћу Говоре реч Твоју. 30. Пружајући и Ти руку Своју на исцељивање, да бивају знаци и чудеса именом Светога Сина Твојега Исуса. 31. И пошто се они помолише Богу, затресе се место Где бејаху сабрани и испунише се сви Духа Светога, и Говораху реч Божију са смелошћу.
 
Да учине оно што рука Твоја и савет Твој унапред одреди да буде (ст. 28), односно, нису они у самима себи имали такву силу, него Ти, Господе, Који за све дарујеш сагласност и све доводиш до краја. Ти, као добри и мудри уметник, непријатељска дела обраћаш у испуњење Твоје воље, јер су се они (свештеници и остали Јудејци) понашали као непријатељи, а учинили су оно, што је Теби било угодно. Шта значи израз: рука Твоја! Мислим да тај израз овде изражава силу и вољу. Он има исто значење као и израз: „довољно је само да Ти хоћеш“, јер нико унапред не одређује оно што Ти установљујеш. Погледај сада… Запази да они нису рекли: „Порази их и збаци.“ Него шта су рекли?
Погледај на њихове претње, и дај слугама Својим да са сваком смелошћу говоре реч Твоју… И пошто се они помолише Богу, затресе се место где бејаху сабрани. Било је то сведочанство о посети Божијој и знамење да су они услишани. Понекад то бива знамење гнева, а понекад знамење посете Божије. Апостоли се нису молили да буду избављени од подношења тешкоћа, него за успех своје проповеди. Међутим, зашто је Бог потресао дом? Да би на оне, који прете, навео страх а апостоле окрепио. Будући да је то био тек почетак проповеди, било је неопходно чувствено знамење. Дакле, место се затресло и још више утврдило апостоле.
И испунише се сви Духа Светога, тј. распламсали су и разгорели у себи благодатни дар.
 
32. А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не Говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. 33. И апостоли с великом силом даваху сведочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа, и благодат велика беше на свима њима. 34. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће продаваху и доношаху новце од проданога. 35. И полагаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме према потреби коју је имао.
 
Једно срие… Срце и душа означавају овде једно исто. С великом силом даваху (апостоли) сведочанство о васкрсењу Господа Исуса Христа. Истиче их (писац, еванђелиста Лука) као људе којима је нешто поверено и о томе говори као о њиховој обавези. Управо то значи израз: даваху сведочанство. Нико међу њима не беше у оскудици. Због тога и јесте велика благодат, јер нико не беше у оскудици, тј, услед посебне великодушности оних, што су продавали своја имања, није било ниједног убогог. Они нису давали један део, тако да други део задрже за себе, него су давали све. Давали су то не као нешто своје, него као нешто, што није њихово, и сви верујући као да су се хранили у једном дому.
Који продаваху доношаху новце од проданога… То сведочи о великој части и великом благочешћу давалаца, јер се нису усуђивали чак ни да предају у руке, него су полагали пред ноге апостола и тако учинили да они (апостоли) буду господари дарованог и да га они расподељују. не издржавајући се као од сопственог него као од заједничког. То је и дароватеље избављало од славољубља, док је онима, што су добијали, представљало двојаку радост – и олакшање сиромаштва и ослобађање од стида.
 
36. А Јосија, прозвани од апостола Варнава, што значи син утехе, Левит родом са Кипра, 37. Имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Оваква учења карактеристична су за многобројне гностичке секте, у којима је направљен неприродан спој хришћанског откровења, јудаизма и елемената преузетих из паганских религија. Неке од њих подвлаче начело дуализма, чији се корени могу пратити до персијске, зороастринске религије.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *