ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
СЕДМА ГЛАВА
 
1. А првосвештеник рече: Је ли то тако? 2. А он рече: Људи браћо и оци, чујте! Бог славе јави се оцу нашем Аврааму кад беше у Месопотамији, пре него што се досели у Харан. 3. Ирече му: Изиђи из земље своје и од рода својега и из дома оца својега, и дођи у земљу коју ћу ти показати. 4. Тада изиђе из земље Халдејске, и досели се у Харан; и оданде, по смрти оца његова, пресели Га у ову земљу, у којој сада ви живите. 5. И не даде му наследства у њој ш стопе, и обећа да ће је дати у посед њему и семену његовом после њега, докле још немаше детета. 6. А Бог рече овако: Семе твоје биће дошљаци у земљи туђој, и поробиће га и злостављаће га четири стотине година. 7. И народу томе коме ће робовати, Ја ћу судити, рече Бог.
 
И док се они сами нису бринули због сопствених богохулних поступака, њега су оптуживали да својим речима хули. Свагда им је на уму Мојсеј, и нису се толико бринули о делима Божијим, колико о прописима Мојсејевим. Он (Стефан) на самом почетку побија њихово мишљење и доказује да ни храм ни обичаји (обреди) немају значаја, да нису надмоћнији од (еванђелске) проповеди и да Бог тешко и немогуће чини лаким и могућим. Запази ово: беседа се управо и састоји у томе, што им говори да су се свагда наслађивали човекољубљем (Божијим) а да су свом Доброчинитељу узвраћали супротним и тежили немогућем. Показује такође да је обећање дато пре него та земља, пре обрезања, пре жртве и пре храма – да они ту земљу, исто као и обрезање и Закон, нису добили по заслугама, него да је земља била награда за послушање; када је дато обрезање, обећање још није било испуњено, и све су то били праобрази.
Прекрасно је на почетку беседе именовао Бога као Бога славе, јер је Он прославио унижене. Говори такође да још није било храма а да се Авраам удостојио да види Бога, да су његови преци (Авраамови) били Персијанци и да су живели на туђој земљи. Запази како он (Стефан) удаљује њихове мисли од телесног (чувственог), почевши од места, јер је и било речи о месту. Ако је Бог – Бог славе, онда Њему није потребно да има славу од вас посредством вашег храма. Он је извор сваке славе и сваког добра.
Изиђи из земље своје и од рода својега. Како то да Писмо каже да је отац Авраамов пожелео да изађе (1. Мојс. 11; 31), а овде се каже да је Аврааму било речено: Изађи из земље своје! Одатле закључујемо да је јављање Бога Аврааму утицало и на његовог оца и да је он пожелео да изађе (из земље Халдејске). Међутим, он (Стефан) самим тим доказује да они (Јудејци) нису деца Авраамова јер је онај, који је напустио и отаџбину и родбину показао послушање, док су они непослушни. И не даде му наследства у њој ни стопе. Погледај, како их беседом о (обећаној) земљи наводи (на истину). Зашто му је није дао? Зато што је та земља била праобраз друге (земље).
И обећа да ће је дати. Примећујеш ли да није без разлога поновио: Не даде, каже, него обећа да ће дати?. Ако је он (Авраам) био странац и придошлица, и ако је након извесног времена требало да се пресели, како је онда могао да поседује ту земљу? Дакле, његово наслеђе (Авраамово) сачувало се кроз његово семе, а то је Христос, јер ће с Њим (Христом) царевати и свети, према речи Писма: Када дође у слави Оца Својега, царујући над свим народима (в. Мт. 16; 27. и 25; 31). И семену његовом после њега, док он још немаше детета.
Поново указује да Бог има силу да немогуће учини могућим, јер је речено да ће господарем Палестине учинити онога, који је био у Персији и налазио се на тако далеком растојању. Ту се садржи и указивање на велико човекољубље Божије и на велику веру Авраамову, јер израз: док он још немаше де-тета показује његову (Авраамову) покорност и веру иако га је оно, што се с њим тада догађало, приклањало супротном мишљењу. Наиме, ни тада, када је дошао, а ни после тога, није имао ни стопе оне земље. Погледај, за колико је година дато обећање и колико је постојао његов праобраз? Никада, међутим, није постојао праобраз жртве, нити је постојао праобраз обрезања. Овим се такође показује да је Бог допуштао да Израиљци трпе недаће, иако ни у чему нису скривили. И поробиће га и злостављаће га четири стотине година.
Оно што је написано у Књизи Изласка, не противуречи овом месту. Тамо је речено: И беше да после четири стотине и тридесет година изађе сила Господња по свој земљи египатској (у српском преводу: Изиђоше све војске Господње из земље мисирске, 2. Мојс. 12; 41), а овде се каже: После четири стотине година. Требало би, међутим, запамтити да није речено: изашли су кад се напунило четири стотине година, него да је речено приближно после четири стотине година, чиме се не искључује и осталих тридесет година. Двадесет пет година – од седамдесет пете до стоте Авраамове године, шездесет Исаакових година, деведесет једна Јаковљева година, сто десет Јосифових година, сто четрдесет четири године у Египту – то је све заједно четири стотине и тридесет година. Међутим, каже се: Злостављаће га четири стотине година, и потом ће изаћи, и служиће Ми на овом месту. У изразу: потом може се видети указивање и на тих тридесет година.
И народу томе, коме ће робовати, Ја ћу судити, рече Бог. Они, који су их злостављали, нису то чинили некажњено. Јевреји су трпели горко и тешко ропство, јер Египћани нису на њих гледали као на слуге него као на противнике и непријатеље.
 
А потом ће изаћи, и служиће Ми на овом месту. И даде му завет обрезања, и тако роди Исаака и обреза га у осми дан, и Исаак Јакова, и Јаков дванаест праотаид. 9. А праоци позавидеше Јосифу и продадоше га у Египат, и Бог бејаше сњим 10.И избави га од свих невоља његових, и даде му милост и премудрост пред Фараоном, царем египатским, и постави га поглаварем над Египтом и свим домом његовим. 11. А дође глад на сву земљу Египатску и Ханаанску и невоља велика, и не налажаху хране оци наши. 12. А Јаков чувши да има пшенице у Египту посла први пут оие наше. 13. И кад дођоше други пут, каза се Јосиф браћи својој, и род Јосифов поста познат Фараону. 14. А Јосиф посла и дозва от својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа. 15. И сиђе Јаков у Египат, и сконча, он и оци наши. 16. И пренесоше их у Сихем, и положише у Гроб који купи Авраам за новце од синова Емора Сихемљанина.
 
Потомцима се дају обећања а прецима недаће. Обрезивање окрајка тела оцима је законом заповеђено због тога, што је Авраам изашао из земље Халдејске. Према обичајима њихових отаца, Халдејцима је, исто као и Миђанима и Персијанцима, било допуштено да се жене мајкама и сестрама. На тај начин, Авраам се обрезује у знак одрицања од таквог телесног мешања и пориче незаконите рођачке бракове. Неки тврде да је Аврааму и његовим потомцима обрезивање било допуштено због тога да би било очигледно да ће се од њих по телу родити Христос. Ми, међу-тим, знамо да је у Старом Завету обрезање било праобраз и да је у себи садржало праслику спасоносног крштења, јер је одбацивањем једног телесног делића означавало одрицање од живота по телу, чинећи обрезане синовима Божијима.
И тако роди Исаака, и обреза га у осми дан. Исаак, а одатле и Јудејци, обрезивали су се у осми дан. Исмаил[1] је обрезан са тринаест година, због чега се и његови потомци, Исмаелићани, како каже Јосиф (Флавије), обрезују са тринаест година.
И продадоше Га у Египат. Иако није имао никакве кривице пред браћом, они су тако рђаво поступили с њим, и то у време кад им је донео храну. Својим поступком су потпомогли пророштву а да то ни сами нису знали. И невољно су постали узрочници његовог благостања, премда после многих искушења. На себе су пак навукли велики страх и неподношљив стид, иако Јосиф није памтио зло и ништа страшно није смишљао против њих него је, напротив, нахранио њих, измучене глађу, и представио их фараону.
И сконча и он и оци наши, и пренесоше их у Сихем. Авраам са својом породицом и патријарси погребени су у Сихему који се, можда, називао “Сикема”. Авраам је сам купио то место, да би сахранио Сарру.
И положише их у гроб. Када је то рекао, Стефан је показао да Авраам све до погреба није био господар земље.
 
17.И како се приближаваше време обећања, за које се Бог закле Аврааму, народ се увећа и умножи у Египту. 18. Док не наста други цар над Египтом, који не знаше Јосифа. 19. Овај поступи лукаво са родом нашим, злостављаше оце наше да башју децу своју да не остају у животу. 20. У то време се роди Мојсеј и беше мио Богу, и би три месет Гајен у дому оца својега. 21. А када је био избачен, узе га кћи фараонова и одгаји Га себи за сина. 22. И научи се Мојсеј свој мудрости египатској, и беше силан у речима и у делима. 23. А кад му се навршаваше четрдесета година, дође му на срцеда обиђе браћу своју, синове Израиљеве. 24. И видевши некога где му се чини неправда, узе га у одбрану и освети угњетаванога убивши Египћанина. 25. А мишљаше онда браћа његова разумеју да им Бог његовом руком даје спасење; али они неразумеше. 26. А сутрадан појави се међу њима док су се тукли и стаде их мирити говорећи: Људи, ви сте браћа, зашто чините неправду један другоме? 27. А онај што чињаше неправду ближњему одгурну га рекавши: Ко тебе постави за старешину и за судију над нама? 28. Или хоћеш и мене да убијеш као што си јуче убио Египћанина!
 
Израз: Како се приближавало време обећања не указује на то да су се они умножили током четири стотине година, него да је требало да се приближи крај, јер је протекло четири стотине и више година у Египту. Народ се увећа и умножи се у Египту. Ако у вези с Јосифом зачуђује то, што су га браћа продала и што их је, иако продат, избавио (од глади), онда још више зачуђује што је цар одгајао онога, који ће поткопати његову власт (тј. Мојсеја). Онај, којег је требало да убије лице што га је осудило на смрт, васпитаван је и отхрањен да би свргнуо хранитеља.
Израз: Да бацају децу своју да не осшају у животу, наговештава да он (цар) није желео да се убијање младенаца извршава јавно. Запази и ово: обећање Божије учвршћивало се посредством оних истих околности, посредством којих је ђаво свим силама настојао да га поткопа. Израиљ је био злостављан, али се увећавао и множио. Због тога је Мојсеј примљен да буде одгајен и васпитаван у царском дому, али је побегао одатле. Међутим, у време бекства бива удостојен виђења, и њему се поверава руковођење народа. На тај начин, Бог устројава да и онај, што је продат као слуга, постане цар тамо где је био слуга.
Што се тиче израза беше мио Богу, он је употребљен уместо: “беше угодан (Богу)”. Баченог Мојсеја је подигла фараонова кћи. Родитељи су га родили и видели да је дете прекрасно, јер је благодат процветала у њему. Видевши да је дете прекрасно, поштедели су га. Међутим, уплашили су се заповести и сакрили га. Страх је победио, и због страха су одлучили да баце дете. Међутим, због осећања родитељске самилости (састрадања) употребили су лукавство (настоје да мимоиђу заповест): начинили су ковчег, који је подражавао Нојев. Призвавши Бога Нојевог, бацили су ковчег с дететом у реку, да би се истовремено и потчинили заповести и спасли дете. И ево, они бацају, а Бог подстиче фараонову кћерку, која није знала за то, да изађе на реку. Ништа не знајући, она је изашла, и пронашла оно, што није тражила. Мојсеј је био спасен символима општег спасења Цркве: ковчег је био од дрвета, дрво је потицало из воде, и спасао се безнадежни. Она, која је узела Мојсеја, није била Јудејка, него паганка и Египћанка.
И научи се Мојсеј свој мудрости египатској. Ни Мојсеј, ни Ананија, ни Данило, ни они који су били с њима, не би добили туђинско васпитање, да их нужда и насиље деспота нису присилили на то, иако им оно ни најмање није било потребно. Можда ће неко рећи да је ово васпитање било добро за искорењивање египатских заблуда. Убивши Египћанина, Мојсеј се осветио за онога, којега је Египћанин угњетавао. Он Египћанина није убио у јарости нити га је убио због гнева, него због ревности (по Богу). Иако је то било убиство, оно није убиство. Ево шта је чуо Финес, када је двоје убио једном руком: И прободе их обоје.., и одврати Гнев Божији, и преста погибија (4. Мојс. 25; 5-11). То, што је учинио Мојсеј, било је неразрешива загонетка, јер је то било знамење да ће Бог кроз Мојсеја погубити Египћане и спасти Израиљце.
Мојсеј мишљаше да браћа његова разумеју да им Бог његовом руком даје спасење. Уосталом, покровитељство Божије било је очигледно из самих дела. Они, међутим, и поред тога нису разумели. А сутрадан појави се међу њима док су се тукли и стаде их мирити. Погледај како благонаклоно говори онај, ко је испољио такав гнев против Египћанина: Људи, ви сше браћа, зашшо чинише неправду један другоме! Обрати пажњу на одговор: Ко тебе постави за старешину и судију над нама? То су оне исте речи, које су затим упутили Христу. У духу Јудејаца је да за добро плате увредом.
 
29. А Мојсеј побеже због ове речи, и поста дошљак у земљи Мадијамској, где роди два сина. 30. И кад се наврши четрдесет година, јави му се у пустињи Горе Синајске анђео Господњи у пламену огњеном у купини. 31. А када Мојсеј виде, дивљаше се виђењу. Када пак он приступи да размотри, би глас Господњи њему: 32. Ја сам Бог отаца твојих, Бог Авраамов, Бог Исааков и Бог Јаковљев. А Мојсеј се уплаши и не смијаше да погледа. 33. А Господ му рече: Изуј обућу са ногу својих, јер је место на којем стојиш света земља. 34. Гледајући видех муку народа Мојега који је у Египту, и чух њихово уздисање, и сиђох да их избавим, и сад ходи да те пошаљем у Египат.
 
А Мојсеј побеже. Међутим, то његово бекство није нарушило домострој Божији, јер је речено: И кад се наврши четрдесет Година, јави му се анђео Господњи. Јавио му се кад је Мојсеј био у бекству, када се није надао да ће се вратити, будући да је већ имао два сина. Запази и ово: анђелом, као и човеком, назива (Стефан) Сина Божијег. Анђео се њему (Мојсеју) не јавља у храму, нити у самој пустињи, него у купини. Мојсеј бива удостојен и гласа: Ја сам, каже глас, Бог отаца твојих, анђео Великог савета… Изуј обућу са ногу својих, јер је место на коме стојиш света земља. Место је свето ради јављања Христовог и достојно је већег дивљења него оно, на којем се налазила Светиња над светињама, јер тамо никада није било таквог виђења. У наставку се види и велика брига Божија, јер се каже: Гледајући видех муку народа Мојега.
 
35. Овога Мојсеја, којега се одрекоше рекавши: Ко тебе поспави за старешину и судију? – тога Бог посла за старешину и избавитеља руком Анђела који му се јави у купини. 36. Овај их изведе учинивши чудеса и знаке у земљи египатској и у Црвеном мору и у пустињи четрдесет година. 37. Овоје Мојсеј који рече синовима Израиљевим: Господ Бог ваш подигнуће вам пророка из браће ваше, као мене, Њега послушајте. 38. Ово је онај што беше у иркви у пустињи са Анђелом, који му је говорио на Гори Синајској, и са оцима нашим; који прима речи живе,даихнама даде. 39. Којега не хтедоше послушати оци наши него га одбацише, и окренуше се срием својим према Египту, 40. Рекавши Аарону: Начини нам богове који ће ићи пред нама, јер са овим Мојсејем, који нас је извео из земље Египатске, не знамо шта му се догоди. 41. И у дане оне начинише теле и принесоше жртву идолу, и радоваху се делима руку својих.
 
Онога Мојсеја, који је свој живот изложио опасности и којега су Израиљци без разлога оставили и одбацили, Бог је уздигао и послао руком Анђела који му се јавио у купини. Онај, којега Стефан назива анђелом, Мојсеј је видео и назвао Богом.
Ово је Мојсеј који рече синовима Израиљевим: Господ Бог ваш подтнуће вам пророка из браће ваше, као мене, тј. којега ћете, слично као и мене, напустити због онога, због чега је требало да Му укажете почаст. Фараон је хтео да убије Мојсеја, као што је Ирод хтео да убије Господа, па се Господ спасао у Египту. И један и други (и фараон и Ирод) смишљали су зло против младенца, и један и други су издали заповест, али ни једна ни друга заповест нису наишле на покорност. Ово је онај што беше у иркви у пустињи, са Анђелом који му је говорио… Речи које су пред нама показују нам да људи не постају лошији или бољи у зависности од места. Они, о којима се говори, већ су били изван Египта, али су својим расположењем још били у Египту и у помислима нису напуштали египатске обичаје, као што је и речено у Еванђељу: Где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше. Многи, будући још на земљи, сабирају благо на небу, јер је тамо и њихово срце. Иако су били на небу, анђели који су прекршили заповест Божију били су наклоњени ономе, што је на земљи, за чим је уследило и њихово свргавање на земљу.
Који прима речи живе… Живима се овде називају речи посебне врсте или пророштва, чије се значење објашњава уобичајеним речима, јер пророк Језекиљ каже: Зато им и ја дадох уредбе недобре (Језек. 20; 25). Имајући у виду ове речи пророка, он (Стефан) назива пророчке речи живим речима. Начини нам богове – не Бога, него богове. И у дане оне начинише теле. Исто се каже и код Давида: Начинише теле код Хорива. На Хорив није указао без циља, него намеравајући да покаже крајње безумље Израиљаца: овде се Бог јавио Мојсеју, а они су овде начинили идоле и приносили им жртве.
 
42. А Бог се окрену од њих и предаде их да служе војсии небеској, као што је писано у књизи Пророка: Еда што заклано и жртве принесосте ми за четрдесет Година у пустињи, доме Израиљев? 43. И прихвати се чадор Молохов, и звезду бога вашега Ремфана, кипове које начинисте да им се клањаше; и преселићу вас даље од Вавилона. 44. Ош наши имаху шатор сведочанства у пустињи, као што заповеди Онај што говори Мојсеју да га начини по обрасцу који беше видео. 45. Њега и наследивши оци наши унесоше са Исусом Навином при заузшшњу земље незнабожаш, које прогна Бог испред лиид отаиа наших, све до дана Давидових. 46. Који нађе благодат пред Богом и мољаше да нађе стан Богу Јаковљеву. 47. А Соломон му сазида дом. 48. Али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, као што говори пророк: 49. Небо Ми је престо а земља подножје ногама Мојим; какав ћете Ми дом сазидати, Говори Господ, или којеје место за почивање Моје? 50. Није ли рука Моја створила све ово?
 
Изрека: предаде их да служе постављена је уместо: допусти да служе, као што је и код апостола Павла речено: предаде их Бог у покварен ум (Римљ. 1; 28) уместо:”допусти да буду предати”. Према томе, он каже: Јудејци су страствено желели да уместо Творца служе творевину, и Бог их је кроз пророке често прекоревао за такву самовољу. Како су били упорни, допустио им је да учине оно што желе. Изрека: Одврати се од њих постављена је уместо: одвративши се од другог хтења, јер је једно што пројављује хтење Божије, а друго је оно што се догађа по допуштењу. Његово хтење је исто што и установљење закона: Господу Богу својему клањај се и Њему јединоме служи (Лк. 4; 8). Међутим, истрајнима у безбожништву допустио је (да у њему и остану), јер Он неће да Му служе по нужности, како не би угњетавао онога, који има слободну вољу. Што се тиче израза: војсци небеској, неки мисле да значи исто што и: анђелима (Ако је реч казана преко анђела, в. Јевр. 2; 2). Лука, међутим, не говори о анђелима, него о звездама, којима су они (Јудејци) указивали поштовање, односно, о телету које је заменило Денницу (Lucifer) и о месецу као царици неба. Та реч се употребљава готово свугде, где се говори о небеским светилима.
Еда шта заклано и жртве принесосте Ми, доме Израиљев? Запази да Он на почетку каже да су жртве најпре приносили Њему Самом а затим идолима. То је зато, што се до тада нигде не помиње реч “жртва”, него само заповести и живе речи. Он то сведочанство не помиње без разлога, него да би им показао да није било потребе за жртвама. Он каже: Еда шта заклано и жртве принесосте ми, уместо: “Не можете рећи да приносите жртве идолима због тога, што сте их при-носили Богу. Напротив, ви сте њима у почетку приносили жртве, и то у пустињи, где сам вас посебно штитио. Услед тога, ако сам рекао да ће тај храм бити срушен а обреди и жртве промењени, Ја нисам рекао ништа ново. Наиме, још Мојсеј о којем, како се чини, имате високо мишљење, током четрдесет година нити је приносио жртве нити подизао храмове. То није чинио ни Давид, иако сте већ поседовали ову земљу, која вам је дата у наслеђе. И пророци о њима говоре као о непотребнима. Како онда ви, за своје оправдање, можете да се позивате на Мојсеја, када сте га се одрекли и ви и ваши оци (в. Дела ап. 7; 35. и 39)? И прихватисте чадор Молохов, и звезду бога вашега Ремфана. Божанствени Мојсеј се удаљио на гору да би добио Закон док су они, Израиљци по крви, стали испред Аарона и рекли му: “Начини нам богове.”
Према томе, они су у пустињи начинили теле, и то теле било је очигледан идол. Постепено су начинили и многе друге идоле. Посебно су били предани поклоњењу звездама. Осим телета, они су прихватили и Молохов чадор (скинију, шатор). Кад су подигли скинију (чадор), поставили су у њу идола и назвали га Молохом. То је моавски идол. Он је, по узору на Денницу, имао прозиран камен на горњем делу чела. Реч Молох у преводу значи ” њихов цар”. Тако је тумаче Акила и Теодотион. Денницин лик су урадили уметници. Дакле, прихватисте чадор Молохов, тј. чадор вашег цара. Какав је то био цар?
Звезду бога вашега Ремфана, чије име у преводу значи “помрачење” или “ослепљење”. Они су се, дакле, поклањали Денници, као звезди која се јавља пре појаве сунчевог сијања. Уосталом, тим поклоницима се није догодило ослепљење или Ремфан због тога што звезда узрокује такво ослепљење, него што је поклоњење звезди постало узрок таквог помрачења. И преселићу вас даље од Вавилона. Пророк је рекао: Преселићу вас даље од Дамаска (Амос 5; 27). Лука пак каже: даље од Вавилона, или зато што следи излагање Јевреја, или зато што је Вавилон граница дамаскинске земље. Седамдесеторица тумача кажу: даље од Дамаска. Оци наши имаху шатор сведочанства у пустињи. Они су га имали због тога, да би имали сведочанство Божије. Називају га скинијом сведочанства, тј. чуда и заповести. Као што говори Онај што говори Мојсеју. Скинија је била установљена на гори и преносила се кроз пустињу, тј. није се налазила на једном месту. Ако је онај, који је с Мојсејем говорио на гори и био анђео, свеједно је говорио у име Божије. Много сличног томе може се наћи у Светом Писму. Тако се у Књизи Изласка каже да је анђео рекао Мојсеју: Мојсеју, Мојсеју, не иди овамо (2. Мојс. 3; 2,4,5). Нешто касније, тај анђео каже: Ја сам Бог отаца ваших, Бог Авраамов (2. Мојс. 3; 6) и слично.
 
51. Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. 52. Којега од пророка не протераше оци ваши? И побише оне који предсказаше долазак Праведника, којега сада ви издајници и убице постадосте. 53. Ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте.
 
Зашто онај, који је до тада кротко говорио народу, употребљава грубе речи? Зато, што је увидео да они не обраћају пажњу на оно што се говори.
Ви се свагда противите Духу Светоме. Не само сада, него свагда. Тиме је показао да је оно, што је рекао, било од Духа Светога, а посебно онда, кад се приближавао његов смртни час. Он је то знао, јер је био испуњен Духом Светим. Он је показао велику и непоколебиву смелост. То, што им је рекао, нису биле његове, него речи пророка.
Свагда се, каже, противите. Кад Бог није хтео да постоје жртве, ви сте приносили жртве. Када је затим хтео да их приносите, ви их нисте приносили. И опет, кад је постојао храм, ви сте служили идолима. Када пак Он хоће да се одрекнете храма, ви чините сасвим супротно. При том није рекао: “противите се Богу”, него: противите се Духу Светоме, јер нема никакве разлике између Бога и Духа.
Како су се ваши оци противили, тако се противите и ви. Показује да тог зла више има у њима, јер се од предака преносило и на њих. Тако је чинио и Христос, јер су се силно хвалили својим прецима. Којега од пророка не протераше оци ваши! Ако су ваши очеви убијали те веснике, а будући да се исувише гордите својим прецима, онда није ништа чудно што ћете убити и мене јер проповедам Онога, Којег су они благовестили, а ви се исувише гордите својим прецима. О доласку Праведника. Говорећи: Праведника, показује да су Га они неправедно убили. Ако је Он праведан, онда су они, што су Га убили, веома неправедни. Назива Га праведним, јер то ни они нису могли да порекну, будући да Га нигде нису осудили као неправедног. Како би иначе за такво нешто могли да осуде Онога, Који ни кров над главом није имао? Стефан им, међутим, предочава два вида преступа: убиство и издају, јер каже: Ви издајници и убице постадосте, ви који примисте Закон наредбама анђелским, и не одржасте, тј. оно што су анђели наредили и што им је предато од Онога, Који се јавио у купини. Показује да се они не покоравају ни Богу ни анђелима, ни пророцима, ни Духу.
 
54. Кад ово чуше разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега. 55. А он, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу. 56. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу.
 
Ако су Јудејци хтели да га убију (Стефана), зашто га нису одмах убили? Зато што су хтели да нађу добар изговор за своју дрскост: увреда, коју им је нанео, није била добар изговор за његово убијање. Поред тога, оно што су сматрали за увреду није била лична увреда, него је то било разобличење онога што су (Јудејци) учинили пророцима. Они нису хтели да се о њима мисли да су га убили због онога, што се односило на њих лично, као (и кад су на смрт осудили) Христа, него да су га убили због безбожништва. Њима није било довољно да себе оскрнаве убиством, него су се надали и трудили да оскрнаве и част убијенога. Плашили су се да он не задобије опште поштовање, уколико га убију због увреде њих самих.
И Исуса где стоји с десне стране Богу. Стајање означава чврстину и непоколебивост. То су и они допуштали, јер су тада већ сматрали да Он стоји.
 
57. А они повикавши иза гласа затиснуше уши своје и навалише једнодушно на њега. 58. Па избацивши га изван града стадоше га каменовати. А сведоци метнуше хаљине своје код младића по имену Савла. 59. И каменоваху Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими дух мој! 60. Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! И ово рекавиш, усну.
 
Оно што су (Јудејци) учинили са Христом, учинили су и овде. Као што је Он рекао: Видећете Сина Божијега где седи с десне стране (в. Мт. 26; 64), а они су то назвали богохуљењем и напали Га, тако су учинили и овде. Међутим, тамо су поцепали своје хаљине а овде су затворили уши.
Избацивши га изван града стадоше га каменовати. Како се показало да нису у стању да прекину Огефанову беседу, они су га каменовали. Чак и да је говорио неистину, требало је да га отпусте као безумнога. Ако је пак говорио истину, требало је да се запитају. Убили су га тако што су га извели изван града, као што је учињено и са Исусом.
А сведоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла. Сведоцима назива оне, које су истакли (с циљем) да изнесу лажно сведочење против њега. Тиме он наговештава две околности: прво, да су и они, које су сматрали сведоцима, били спремни да почине убиство кад су скинули одећу да би слободно и несметано бацали камење, а друго, да је онај, који ће касније постати проповедник васељене, и сам тада саучествовао у убиству и да је на тај начин у њему дошло до неке божанствене, задивљујуће и човеку несвојствене промене. Изрека: Господе Исусе, прими дух мој, јесте изрека оног што поучава и показује им да он неће умрети.
И каменоваху Стефана. Оправдање се савршава вером у Христа. Човечија природа се у Њему обогатила ослобађањем од греха и подарила нам ново право, због којег душе више не иду у ад него, као и раније, бивају послате у руке Бога Живога. Знајући све то, Стефан је рекао: Господе Исусе, прими дух мој. И блажени Петар пише: Зато и они који страдају по вољи Божијој, нека њему као верном Саздатељу повере душе своје у доброчинству (1. Петр. 4; 19).
Онда клече на колена и повика иза гласа: Господе, не урачунај им грех овај! Не само да се просто моли, него се моли усредсређено, јер је Бог допустио да његова душа све до тог тренутка остане у телу. Запази овај глас и неизмерну трпељивост у страдањима. Тиме показује да оно, што им је раније рекао, није рекао услед гнева, него да би их побудио, разобличио и прекорео.
 

1. Син којег је праотац Авраам добио са робињом, Мисирком (Египћанком) Агаром (в.Мојс. 16. и 21.)