НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ДВАДЕСЕТА ГЛАВА
 
1. А кад се утиша метеж, дозва Павле ученике и утешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Македонију. 2. И пошто прође оне крајеве и посаветова их многим поукама, дође у Јеладу. 3. И остаде тамо три месеца; а како Јудејци створшие заверу против њега када је хтео отпутовати у Сирију, он намисли да се врати преко Македоније. 4. И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Солуњани Аристарх и Секунд, и Гај из Дерве и Тимотеј, и Тихик и Трофим из Азије. 5. Ови отишавши напред чекаху га у Троади. 6. А ми отпловисмо после дана бесквасних хлебова из Филипа, и дођосмо њима у Троаду за пет дана, и остадосмо тамо седам дана.
 
Утешио их је многим речима, јер им је после побуне била потребна велика утеха.
 
7. А у први дан недеље, кад се сабраше ученииџ да ломе хлеб, бесеђаше им Павле, јер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи. 8. И бејаху многе свеће у горњој соби где се бејасмо сабрали.
 
У први дан недеље. Тада је био празник Педесетнице и дан васкрсења.
До поноћи. Павле ни ноћу није мировао, него је тада још више беседио, пошто је то било време доколице. Погледај, колико је дуго говорио, чак и после вечере.
 
9. А сеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, он, савладан од сна, паде доле с трећега спрата, и дигоше га мртва.
 
Оптеретивши сном слушаоца, ђаво је нарушио празник. Младић је током ноћи седео на прозору, јер је била велика његова жеља за слушањем. Достојно је дивљења што он, иако младић, није био безбрижан и што, обремењен сном, није отишао, нити се уплашио да би га могли гурнути. Он није заспао због немарности, него због захтева природе.
 
10. А Павле сишавши паде на њ, и загрлшши га рече: Нe узнемиравајте се, јер је душа његова у њему. 11. Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. 12. А младића доведоше живог, и утешише се не мало. 13. А ми дођосмо раније у лађу и отпловисмо у Ас, да бисмо оданде узели Павла.
 
Душа је његова у њему. Није рекао: „Устаће, ја ћу га васкрснути.“ Обрати пажњу на његово смирење и на његову жељу да утеши. Тако беше заповедио, хотећи сам да иде пешицие.
 
14. А кад се састаде с нама у Асу, узесмо Га и дођосмо у Митилину. 15. И оданде отпловисмо и стигосмо сутрадан наспрам Хиоса; а идућега дана приближисмо се Самосу и застадосмо у Трогилији, па следећега дана дођосмо у Милит.
 
Хотећи сам да иде пешице. Сам је пошао пешице, препуштајући њима оно што је лакше а за себе изабравши оно што је теже, и уз то их много поучавајући и привикавајући да се растану с њим.
 
16. Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес да се не би задржао у Азији, јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
 
Видиш да Павле, и поред жеље и настојања, често није постизао оно што је желео, да не бисмо помислили да је он био изнад човечије природе. Свети и велики људи, били су исте природе као и ми, али не и исте воље, због чега су и имали обиље благодати.
 
17. Из Милита пак посла у Ефес и дозва старешине црквене (презвитере) 18. И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првогадана када дођох у Азију, да бејах са вама све време, 19. Служећи Господу са сваким смирењем и многим сузама и напастима које ме снађоше од завера Јудејаца. 20. Да нисам изоставио ништа што је корисно да вам не објавим и да вас поучим јавно и по домовима. 21. Сведочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и веру у Господа нашега Исуса Христа .
 
Са сваким смирењем. Не просто „са смирењем“, него са сваким смирењем(смиреноумљем),јер постојимного видова смирења (смиреноумља): смирење у речима, смирење у делу, смирење у односу на старешине, смирење у односу на потчињене.
Дозва старешине ирквене. Многима је непознат обичај Писма, посебно Новог Завета, да епископе назива презвитерима (црквеним старешинама) и презвитере епископима. То се, међутим, види и из овог места, и из Посланице Титу, а такође и из Посланице Филипљанима. Такође би могли да дознамо, да ли то следи, макар и као закључак, и из Прве посланице Тимотеју. Из књиге Дела апостолских можемо се убедити у то, јер је написано следеће: Из Милита пак посла у Ефес и дозва старешине ирквене (презвитере). Није речено да је дозвао епископе, али је зато касније додато: Дух Свети вас постави за епископе, да напасате Цркву Господа и Бога (ст. 28).
У Посланици Титу каже: Да поставши по свим градовима старешине (презвитере), као што ти ја заповедих (Тит. 1; 5), а у Посланици Филипљанима пише: Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима који су у Филипима, с еписк-пима и ђаконима (Филипљ. 1; 1).
Нисам изоставио ништа што је корисно да вам објавим. Ко што је скривање нечега обележје зависти, тако је и казивање свега обележје неразборитости, због чега и додаје: што је корисно.
 
22. И сад ево, ја свезан Духом идем у Јерусалим, не знајући шта ће ми се у њему догодити. 23. Осим да Дух Свети у свакоме граду сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају. 24. Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим еванђеље благодати Божије.
 
Ја свезан Духом. Реч „свезан“ требало би одвојити зарезом, како би проистекла следећа мисао: „Идем у Јерусалим, будући свезан, не дознавши претходно од Духа шта ће бити са мном.“ Осим тога, да неко не би помислио да он под тим подразумева окове и утамничење, и да би показао да иде добровољно, додаје: У свакоме граду сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.
Примећујемо да пророци не знају све, него само оно што им саопшти Дух Свети. Предсказавши као пророк о свему што ће се догодити с њим, и о томе да ће се међу Ефесцима наћи и лоши верници и јеретици, Павле каже да једно не зна – какав ће бити крај свега тога. Објавивши му све, Господ је једино то сакрио од њега, односно, шта ће се догодити с њим после окова и невоља. То се десило због тога да се, знајући да ће бити прогоњен, не би погордио и пао због гордости. Свети Дух га је оставио у сумњи да би, плашећи се телесне немоћи, молио Бога да га избави од искушења.
Да ме окови и невоље чекају. Знам да ме чекају искушења, али каква су искушења, то не знам, јер би то било неподношљиво. Зашто онда идеш, ако те чекају окови и невоље? Да бих био окован Христа ради и да бих Њега ради умро.
 
25. И ево сад ја знам да више нећете видети мога лица ви сви међу којима пролазих проповедајући Царство Божије. 26. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. 27. Јер не пропустих да вам објавим сву вољу Божију.
 
Да сам чист од крви свију. Чист сам, каже, у крви свију, ако се успа-вате и ако вас погуби убица душа, јер сам ја испунио обавезу учитеља.
Не пропустих да вам објавим сву вољу Божију. Значи, ко не говори сву истину Божију, тај је крив за крв, тј. за убиство. Чини се, да се оправдава, али он их заправо приморава да буду опрезни.
 
28. Пазите, дакле, на себе, и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом.
 
Пазите на себе и на све стадо, јер се спасоносна корист не састоји само у томе да исправљамо друге (да проповедајући другима, каже апостол, не будем сам одбачен – 1. Кор. 9; 27), нити у томе, да се бринемо само о себи, јер је такав самољубив. Такав, наиме, тражи само своју корист и сличан је ономе, што је свој талант закопао у земљу.
Пазите на себе, не због тога, што спасавање самога себе треба претпоставити спа-авању стада, него због тога што, када пазимо на себе, од тога и стадо има користи.
У коме вас Дух Свеши постави за епископе. Ви сте, каже, рукоположење добили од Духа. Значајно је да оне, које је претходно назвао презвитерима, овде назива епископима. То је или због тога што су и презвитери обавезни да мотре (надзиру) на словесно стадо Цркве, да мотре да неко не ослаби у вери, да некога не мучи глад или жеђ и да ли је некоме потребна поука или разобличење, као што заповеда сам Павле (прекори, запрети, утеши), или пак апостол епископима овде и назива епископе.
Коју стече крвљу својом. Веома важне ствари биле су у опасности, кад Господ није поштедео ни сопствену крв. Да би се помирио с непријатељима, Он је пролио чак и сопствену крв: ти пак можеш да их сачуваш сада, кад су постали пријатељи.
 
29. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; 30. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. 31. Зато пазите и опомињите се да три Годинедан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
 
Двоструко зло: с једне стране је оно, чега неће бити, а са друге – то што ће други нападати, и при том – што је посебно горко – међу вама самима. Страшно је, када дође до братоубилачког рата.
Да одвлаче ученике за собом. Циљ јеретика је да народ привуку не Господу него себи, како би ласкали свом славољубљу, јер они, које су привукли, почну да носе име овог или оног јеретика. Тако од Манеса потичу манихејци, од Арија – аријанци и други видови јереси. Ето шта значи: да одвлаче ученике за собом. Због тога Павле унапред их спречавајући у томе, ућуткује и прекорева оне који кажу: Ја сам Павлов, ја сам Аполосов (1. Кор. 1; 12).
 
32. А од сада браћо, предајем вас Богу и речи благодати Његове, која може назидати и дати вам наследство међу свима освећенима. 33. Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажелех. 34. Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном послужише ове руке моје.
 
Савет завршава молитвом. Пошто их је најпре силно уплашио, ево и утехе, да не би били сасвим престрашени. Сада вас, каже, предајем Богу и речи благодати Његове.
Сребра, или злата, или руха… Није рекао: нисам узимао, него: нисам чак ни пожелео. Још је узвишеније оно, што следи у наставку: Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном послужише ове руке моје. Истинска милостиња је давање од сопственог рада. Међутим, обрати пажњу на то да је радио човек који је непрестано беседовао, и дању и ноћу.
 
35. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Блаженије је давати него примати.Не можете се сакривати иза незнања. Ја сам вам самим делом пока-ао да се морате трудити и запамтити ове речи Господа Исуса. Међутим, где је Господ ово рекао? Можда су то апостоли усмено предали, или се то пак јасно може закључити. Један је степен – одрећи се свега, други – обез-бедити себи најнужније, трећи – обезбедити не само себи, него и другима, а четврти – не узимати ни онда, када проповедаш и имаш могућносг да узмеш. Није, међутим, речено, да је узимање рђаво дело, него да је боље не узимати.
 
36. И ово рекавши, клече на колена своја са свима њима и помоли се Богу. 37. И настаде велиш плач свију и грлећи Павла целиваху га. 38. Особито растужени због речи коју је казао да они неће више видети лица његова; и отпратише га у лађу.
 
Неопходно је да приметиш да онај, који се растаје, треба са свима присутнима да клекне на колена и да се помоле, па тек онда да оде. Снага њихове наклоности према Павлу види се из речи: грлећи Павла целиваху га, јер су га последњи пут грлили и јер су од његове последње беседе осетили силну љубав и пријатељство.

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *