НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ПЕТА ГЛАВА
 
1. А неки човек, pо имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање. 2. И сакри од новаca са знањем и жене своје, и доневши један део положи пред ноге апостолима. 3. А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаш што узе за њиву? 4. Кад је била у тебе, не беше ли твоја? И кад је продаде, не беше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу. 5. А кад чу Ананија речи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово. 6. И уставши младићи узеше га и изнесоше, те сахранише.
 
Јосија… чини ми се да то није она личност која се помиње заједно с Матијом (1. гл, 23. стих), јер се онај назива и Јустом а овај Варнавом, што значи „син утехе“. Такође ми се чини да је овај други добио такав надимак због своје врлине. На који је начин он могао да буде Левит и Кипранин? То се догодило зато, што је закон већ био нарушен, и што су се Левити пресељавали у туђе земље, где су извлачили корист за себе.
Намеравајући да исприповеда о ономе, што се догодило Ананији и Сапфири, и желећи да покаже да су они сагрепшли, писац најпре помиње човека који је поступио по правди. Без обзира на мноштво лица која су тако поступила (тј. продавала имање и новац предавали апостолима), без обзира на тако велика знамења и на такво обиље благодати, Ананија из свега тога није извео никакву поуку и привукао је на себе пропаст. Зачуђујуће је то, што је сагрешење починио у сагласности са женом, и нико други није био очевидац продаје. Ето одакле се код тог несрећника појавила мисао да поступи онако, како је поступио. Неки се питају зашто је кажњен Ананија, ако је сатана испунио његово срце? Зато, што је он сам томе био узрочник (да сатана испуни његово срце), јер је он сам себе припремио да прихвати сатанино дејство и да се испуни његовом силом.
Кад је била у тебе, не беше ли твоја! Зар су верујући услед насиља носили своју имовину апостолима? Зар вас ми привлачимо противно вашој вољи? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје! У том једном случају догодила су се три знака. Један се састојао и што је он (Петар) дознао оно, што је било потпуно тајно, други у томе што је одредио Ананијино душевно расположење а треће у томе што је Ананија и на саму заповест био лишен живота.
Многи од безбожних, указујући на оно што се догодило Ананији и Сапфири, осуђују врховног апостола због његове смрти. Та оптужба се, међутим, не односи на Петра, него на Духа Светога Који их је праведно казнио. Петар их је само разобличио због лажи, а живота их је обоје, као подједнако грешне, лишио Дух Свети, Који има власт над животом и смрћу. То исто се мора рећи и о Сапфири, јер њу није убио Петар. Међутим, како је њихово прегрешење било дело и једног и другог, Судија је подједнако казнио и једно и друго. Због тога је Петар, знајући за то и свагда обавештаван од Духа Светога, и изрекао такве речи, примљене од Духа Светога.
 
7. А кад прође три часа, уђе жена његова, не знајући шта се догодило. 8. А Петар је упита: Кажи ми, јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико. 9. А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, а тебе ће изнети. 10. И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина. 11. И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово.
 
А кад прође око три часа. Прошла су три часа, а жена још не беше дознала (за то, шта се догодило с мужем), и нико од присутних није јој о томе говорио. Зачудивши се томе, писац је изложио и једно и друго, тј. и о томе да су прошла три часа, и о томе да је она ушла, не знајући за оно, што се догодило. Запази да ју Петар није позивао али да ју је очекивао, како би дошла кад хоће и дајући јој времена да се покаје (да промени мишљење). То, што се нико није усудио да јој каже шта се догодило, десило се због страха пред учитељем и из послушности пред њим.
Кажи ми, јесте ли за толико продали њиву! Он је хтео да је спасе, јер је њен муж био зачетник греха. Због тога јој и даје времена да се оправда и покаје, говорећи: Кажи ми, јесте ли за толико продали њиву!
Можда ће неко приговорити да је Петар према њима сурово поступио. Међутим, где је ту суровост? Ако је онај, који је противно закону прикупљао дрва бивао каменован, онда утолико пре мора да буде кажњен крадљивац свештених ствари, будући да је то био свештени новац. Зашто је она пала поред Петрових ногу? Зато што је стајала поред њега. А стајала је поред њега зато да би, уколико се покаје могла да се исповеди, не стидећи се оних који би је могли чути. Нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише. Погледај: више не страхују од закона зато што ће се дотаћи нечег нечистог, него су непосредно и без икакве опрезности дотицали мртве. Обрати пажњу и на то, да су апостоли међу својима строги, док се међу туђима уздржавају од кажњавања. И једно и друго је природно.
Уздржавање од кажњавања било је потребно због тога, да неко не би помислио како они страхом од казне присиљавају људе да се, противно њиховој жељи, обрате истинитој вери. Кажњавање својих било је пак потребно због тога да онима, који су се већ обратили у веру и били удостојени небеског учења и духовне благодати, не буде допуштено да постану презрени људи и крадљивци свештених предмета, а посебно да се то не догоди на самом почетку. То би послужило као повод за вређање њихове проповеди. И вели-ки страх обузе сву иркву. Ови су (Ананија и Сапфира) били кажњени, док је другима то послужило на корист. Иако су раније постојала знамења, није било оволиког страха. Истина је, дакле, да се Господ познаје у творењу судова.
 
12. А рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бејаху сви једнодушно у храму Соломоновом. 13. Од осталих пак нико не смеде да им се придружи, али их народ хваљаше. 14. И све се више умножаваху они који вероваху у Господа, мноштво људи и жена. 15. Тако да су на улице износили и болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сенка његова осенила којега од њих. 16. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцељиваху.
 
Од времена кад су почели да их се плаше (апостола), Петар и остали апостоли творили су још већа чудеса. Бејаху у трему Соломоновом. Нису боравили код куће, него у храму. Будући да је писац рекао: у трему Соломоновом, и да се ти не би чудио на који је начин народна гомила то допуштала, он каже да нико није смео да им се придружи, али да су зато људи, тј. јудејски народ, хвалили апостоле. Тако су и на улице износили болеснике. У Христово време се није догађало да су и од саме сенке болесници на улицама добијали исцелење.
Нико не смеде да им се придружи. На који начин се у том случају савршавало исцељење? Било је то дело Онога, Који је рекао: Ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14; 12). Са свих страна нарастало је дивљење апостолима: и од верујућих, и од исцељених, и од кажњених, и због њихове одважносги у време проповеди, и због врлинског и беспрекорног живота. То дивљење није потицало само од чуда него и због тога што су и сам живот и врлине тих људи били уистину велики и апостолски.
 
17. Али се подиже првосвештеник и сви који бејаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти. 18. И дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор. 19. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече: 20. Идите и станите у храму, па говорите народу све речи овога живота. 21. А они, чувши то, уђоше ујутру у храм, и учаху. Пошто пак дође првосвештеник и који бејаху с њим, сазваше Синедрион и све старешине синова Израиљевих, и послаше у тамницу да оведоведу. 22. А кад слуге отидоше и не нађоше их у тамници, онда се вратшие и јавише, 23. Говорећи: Тамницу нађосмо чврсто закључану и чуваре где стоје пред вратима, али кад отворисмо, унутра ниједнога не нађосмо. 24. А кад чуше ове речи свештеник и војвода храма и првосвештеници, бејаху у недоумици шта се то догодило с њима. 25. А неко дође и јави им Говорећи: Ено они људи што их бацисте у тамницу стоје у храму и уче народ.
 
Шта значи: Подиже се првосвештеник? То значи да је био узрујан и узнемирен због онога, што су говорили. Овога пута нападају апостоле с већом озлојеђеношћу, али не почињу одмах да им суде, мислећи да ће их општи затвор више застрашити.
Погледај како се устројава живот апостола. Најпре жалост због Вазнесења Христовог, а затим радост због силаска Светога Духа, и опет жалост због људи који су им се ругали, и опет радост због умножавања верујућих и због знамења (чуда). Следи опет жалост због утамничења (Петра и Јована, в. 4; 3), али опет и радост услед оправдања. Најзад, сада је због блистања и знамења опет била радост, а због архијереја и оних што су их затворили – жалост. Може се рећи да је њихов живот исти, као и живот свих који живе по Богу. Анђео Господњи отвори ноћу врата од тамнице. Анђео их је извео на њихову радост и на корист Јудејаца.
 
26. Тада отиде војвода с момцима идоведе их не на силу, јер се бојаху народа да их не побије камењем. 27. А кад их доведоше, поставише их пред Синедрион, и запита их првосвештеник, Говорећи: 28. Нисмо ли вам строго забранили да не учите о Имену овом? А ви сте, ето, напунили Јерусалим вашим учењем, и хоћете да баците на нас крв овога Човека. 29. А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се треба покоравати више него људима. 30. Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте обесивши на дрво. 31. Њега Богдесницом Својом узвиси за Началника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење грехова. 32. И ми смо Његови сведоци ових речи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се Њему покоравају.
 
Требало је да се после тога уплаше Бога, Који је апостоле чувао као птиће од њихових руку. И двоструко осигурање тамнице, тј. и печат и људи (тј. стражари), и све, уопштено, било је довољно да их убеди да је оно, што се догодило, било дејствовање силе Божије. Они пак кажу: Нисмо ли вам строго забранили…? И шта ако сте забранили? Да су се они (апостоли) тада сагласили с вама и одлучили да вам се покоре, онда би ваши садашњи захтеви били праведни. Ако су пак они тада рекли да се неће покорити, какав је смисао ваших садашњих захтева?
Хоћете да баците на нас крв овога Човека. Још увек мисле да је Он (Христос) обичан човек. Говорећи на тај начин, желе да тиме покажу да је забрана била неопходна због њих и да су они тако наредили, штедећи свој живот. Осим тога, говорили су тако да би гомилу разјарили против апостола.
Богу се треба покоравати више него људима. Апостоли одговарају без озлојеђености, како због тога што су били учитељи, тако и због тога што се нису гневили на Јудеје него су их сажаљевали, имајући у виду да треба да их ослободе обмане и пометње.
И ми смо Његови сведоци ових речи. Каквих? Оних, којима је Господ заповедио отпуштање (грехова) и покајање. О васкрсењу више није било речи. А да Господ дарује отпуштање, сведоци смо ми и Дух Свети, Који никако не би ни сишао, да претходно нису били отпуштени греси. Погледај како апостоли, након што су поме нули злодела, говоре о отпуштању (грехова), показујући да су њихови поступци заслуживали смрт и да оно, што су они добили, као да су добили од доброчинитеља.
Што се тиче израза: Њега Бог узвиси за Началника и Спаситеља, они су га употребили тако, што су све приписали Оцу, како неко не би помислио да је Син туђ Оцу. Зашто пак архијереји и остали нису одмах дознали да су апостоли изашли из тамнице? Зато да би, буду-ћи неко време у недоумици, лакше могли да схвате и разумеју, да је то било дејствовање божанствене силе.
И Дух Свети којега Бог даде онима, који се Њему покоравају. Нису рекли: “ Дух Свети, којега је Бог дао нама“, него: „којега Бог даде онима који се Њему покоравају.“ Тиме истовремено испољава смирење и открива велике истине. Осим тога, објављује да би и они сами (Јудејци) могли да задобију Духа, Управо због тога је Бог и допустио да апостоли буду одведени на суд, како би и сами Јудејци били на добитку али и сами апостоли задобили још већу одва-жност и како би сви уопште добили поуку.
 
33. А кад они то чуше, разјарише се веома и договараху се да их побију. 34. Али устаде у Синедриону један фарисеј по имену Гамалило, законик, поштован од свега народа, и заповеди да апостоле мало удаље напоље. 35. Па им рече: Људи Израиљци, добро пазите шта ћете чинити са овим људима. 36. Јер пре ових дана устаде Тевда говорећи да је он нешто велико; уз њега пристаде људи бројем око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше.
 
Други су се збунили слушајући апостоле, а они (архијереји и они с њима) разјарише се и договараху се да их побију. Што се тиче Гамалила, то је био Павлов ученик. Заиста се треба зачудити како он, будући законик и човек разборитог ума, до тог доба није поверовао. То је због тога, што ни Павле још није поверовао.
Добро пазите шта ћете чинити са овим људима. Обрати пажњу на мудро прилагођавање речи – на то како их је он (Гамалило) одмах бацио у страх. Да не би посумњали како и он дели њихове (апостолске) мисли, разговара с њима (Јудејцима) као са људима истих убеђења и не приговара исувише оштро него користи следеће речи: Пазите шта ћете чинити… Пре ових дана… Наводи два примера и не помиње старе него недавне догађаје, јер је оно, што је било недавно, снажније у убеђивању. Због тога је, указујући на њих, Гамалило рекао: Пре ових дана… Знајући и за друге примере, он се задовољио да помене ова два (Тевду и Јуду Галилејца, в. ст. 37), јер ће пред двојицом сведока престати сваки приговор. Не каже ко га је убио, него каже да су се сви разбежали.
О Тевди говори и Јосиф Флавије у деветнаестој књизи О јудејским старинама, а говори и Јевсевије у другој књизи Црквене историје. Ево његових речи: „У време намесништва Фада, један лажни учитељ, по имену Тевда, убеђивао је народ да узме своју имовину и да пође с њим на реку Јордан. Говорио је о себи да је пророк, тврдећи да ће расећи реку и учинити ју проходном, и тиме је многе обмануо. Уосталом, Фад није допустио да остваре своју неразумну мисао, него је послао одред ко-њице, који је многе од њих побио а многе живе заробио, док је самом Тевди одрубио главу и донео је у Јерусалим.“
 
37. После овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа за собом; он такође погибе, и сви који га слушаху растурише се. 38. И сад вам кажем: прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дело, пропашће. 39. Но, ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете. 40. Онда га послушаше, и дозвавши апостоле избише их и забранише да говоре о Имену Исусовом, и отпустише их. 41. А ови онда одоше из Синедриона, радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово. 42. И сваки дан у храму и по домовима не престајаху да уче и да проповедају еванђеље о Исусу Христу.
 
Кажу да је у време Пилата дошло до устанка Галилејаца, које је привукло учење Јуде Галилејца. Јудино учење се састојало у следећем: он је говорио да никога не би требало звати господарем, нити ради части нити ради мудрољубља, и да тако не би требало звати чак ни цара. Многи од његових следбеника били су изложени жестоким казнама јер ћесара (цезара) нису називали господарем, као и због њиховог учења да Богу не треба приносити никакве друге жртве осим оних, установљених у Мојсејевом закону.
Следећи то учење, они су забрањивали да се приносе жртве за спасење цара и римског народа. Природно је да је Пилат узнегодовао против Галилејаца и што је наредио да се у време, кад они буду приносили, по њиховом мишљењу законите жртве, буду убијени и они сами, тако да се заједно са принетим жртвама мешала и крв оних, који су их приносили, а што се види из Лукиног Еванђеља.
Прођите се ових људи. Указујући на примере пропалих лажних учитеља, Гамалило им саветује да помисле и на себе, односно: пазите да у свом настојању да погубите друге не будете и сами погубљени јер, онај који иде против онога, што је Богу угодно, не погубљује противника, него самога себе. Ако је ово дело од људи, зар је то онда ваша ствар? Ако је пак од Бога, онда га ни поред свег свог старања нећете уништити. Он није рекао да је то дело од Бога, али није рекао нити да је оно од људи. Да је рекао да је од Бога, архијереји и остали с њима почели би да негодују. Да је пак рекао да је од људи, предао би апостоле у њихове руке.
Таквим мудрим устројавањем беседе Гамалило их је приморао да сачекају њено окончање. Погледај, он није рекао:“ Ако не пропадне, онда је од Бога“, него: „Ако је оно од Бога, неће пропасти.“ Они, који су га послушали, учинили су то стога, што није говорио пред апостолима. Како то да су Јудејци избили апостоле, ако су га послушали? Послушали су га у том смислу, што су одусгали од намере да их убију, иако су то желели. Затим су одустали од те своје жеље, али су их избили, удовољавајући свом гневу

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *