НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Догоди се пак, кад беше Аполос у Кориншу, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, 2. Рече им: Јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали? А ови му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. З.Аон им рече: У шта се, дакле, крстисте? А они рекоше: У крштење Јованово. 4. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да верују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. 5. А кад то чуше, крстише се у Име Господа Исуса.
 
Нисмо ни чули да има Дух Свети… Ови, који нису знали чак ни да постоји Дух Свети, много су се разликовали од осталих ученика јер је из следећих речи: да верују у Онога који долази за њим, очигледно да нису веровали ни у Христа. Није рекао да је крштење Јованово ништавно, него да је оно несавршено. Како су они, будући у Ефесу, примили крштење Јованово? Можда су у то време путовали у Јерусалим и вратили се одатле, а да нису дознали за Христа. Не каже им: „Да ли верујете у Христа“, него: Јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали? Павле је знао, да они нису имали Духа Светога, али жели да им каже тако, да дознају чега су се лишили и да то сами затраже.
 
6. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху, и прорицаху. 7. А беше људи свега око дванаест.
 
Нису видели Духа, јер је Он невидљив; међутим, неки доказ Његовог присуства, који се могао опазити чулима, представљао је дар језика. Један је говорио персијски, други римски (латински), а трећи на неком другом језику. И по спољашњим обележјима је било видљиво, да у сваком од њих говори Дух.
 
8. И уђе у синагогу и говораше смело три месеца, расправљајући и уверавајући о Царству Божијем.
 
Шта значи: смело? Да се излагао опасностима или да је почео да говори још јасније, не прикривајући (досл. не засењујући) своје учење. Погледајте: он (Павле) свуда улази у синагоге и свагда излази на исти начин, јер је свугде желео да искористи прилику.
 
9. И када неки остајаху упорни и не вероваху, хулећи на Пут Господњи пред народом, одступи од њих и одвоји ученике, па вођаше разговоре сваки дан у школи некога Тирана. 10. И ово је трајало две године, тако да сви који живе у Азији чуше реч Господа Исуса, и Јудејци и Јелини.
 
Хулећи на Пут… Путем Лука назива Христа, за којег се и каже да је Он Пут. Или пак Путем назива истинску веру, коју је проповедао Павле. Речима:
Одвоји ученике даје се поука да се они, који верују у Сина Божи-јег, удаље од оних, који Га вређају.
 
11. И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим. 12. Тако да су убрусе знојаве од тела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.
 
Носили су убрусе знојаве од тела његова или појасеве… Нису их додиривали само у оно време, кад их је Павле носио, него су их узимали са собом и полагали на болеснике. Међутим, обрати пажњу на каменосрдност Јудејаца. Они се нису узнемирили, кад су видели да одећа Христових ученика твори чудеса, иако су чудеса од појасева, убруса и сенке ученика већа од оних чудеса, која је творио Христос. И појасеви и убруси су били ланени; појасеви (повези) су се стављали на главу а убрусе су носили у рукама они, који нису могли да носе повез, као на пример лица, која су носила конзулску столу. И једно и друго је служило за брисање зноја, суза и сл.
 
13. А покушаше и неки од Јудејаца заклињача (егзорцисти) који се скитаху, да над онима у којима бејаху зли духови спомињу име Господа Исуса Христа, Говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда.
 
Нису хтели да поверују, а хтели су да изгоне демоне именом Исусовим, јер те речи јасно показују да су ти заклињачи (егзорцисти) заклињали нечисте духове именом нашег Господа Исуса Христа, али не као они који верују у Њега, него као они који Га кушају. Израз: покушаше показује да су они, иако се нису надали успеху, ипак полагали руке да би достигли циљ искушавања. Због тога су убрзо и платили за своје безумље.
 
14. А беху неки седам синова Скеве Јудејца, првосвештеника, који ово чињаху. 15. А зли дух одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте? 16. И скочшши на њих човек у коме беше зли дух надјача их и савлада, тако да голи и изранављени утекоше из оне куће. 17. И ово дознаху сви који живљаху у Ефесу, и Јудејци и Јелини; и страх спопаде све њих, и величаше се име Господа Исуса.
 
Који ово чињаху. Иако су то чинили у тајности, пројавила се њихова немоћ. Достојна је дивљења околност да овај дух није потпомагао обмани ових заклињача, него их је разобличио и пројавио њихову превару. Мени се чини да је он био веома разјарен, слично као што неко, кога у крајњој опасности угњетава неко јадно и ништавно биће, хоће да на то биће излије сав свој гнев.
 
18. И многи од оних који су поверовали, долажаху те се исповедаху и казиваху дела своја.
 
Требало би да сваки верујући исповеда своје грехове и да се, разобличујући самога себе, зарекне да то неће поново учинити, како би добио оправдање, ради онога што је речено у Писму: Опомени ме, да се судимо, казуј, да се оправдаш (Иса. 43; 26) и Праведан се чини ко је први у својој распри (Приче Сол. 18; 17).
 
19. А многи од оних који се занимаху чаролијама, сабраше књиге своје и спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да им је вредност педесет хиљада сребрника. 20. Тако силно растијаше и јачаше реч Господња. 21. И када се ово сврши, науми Павле у духу да прође Македонију и Ахају, па да иде у Јерусалим рекавши: пошто тамо будем, ваља ми и Рим видети.
 
Спаљиваху их пред свима, видевши да им те књиге више ничему не користе. Ефежани су у тој мери били предани идолима и чаробњаштву, да су и чаробњачке књиге много ценили, сматрајући да садрже оно, што је најбоље у животу. Кад су поверовали у Христа, они те књиге нису продали него су их спалили, како се нико не би заразио њиховом душегубном раном, али и због тога, да ништа не би добили њиховом продајом. Наиме, било је забрањено да се новац, добијен за пса или приход од идолопоклонства, приноси Богу, и они су сматрали да није праведно да пред ноге апостола баце новац, који су добили на тај начин.
 
22. И посла у Македонију двојицу од оних који му помагаху, Тимотеја и Ераста, а он оста неко време у Азији.
 
Послао је у Македонију ученике да их обавесте да ће и он доћи, и да у Македонце усаде још већу жељу да га виде. Што се тиче тога, да је он још неко време остао у Азији, то је било неопходно, јер је у Азији постојала тиранија филозофа.
 
23. А у време оно настаде не мала буна због Пута Господњег. 24. Јер некакав златар по имену Димитрије, правећимале сребрне Артемидине храмове,[1] даваше мајсторима не мали посао.
 
Сребрне храмове. То су, можда, невелики кивоти. Погледај: свуда су идолопоклонство бранили због новца. И овај Димитрије се залагао због новца; није се залагао због тога, што је њихова безбожна религија у опасности, него због тога што се лишавао добитка. Он је знао да обмањује људе правећи им златне богове и златне кивоте, па се плашио да Павлово истинито учење не разобличи његово лукавство. Такође се плашио да ће сасвим нестати Артемидин храм, који се налазио у Ефесу, и на тај начин је предсказао ишчезнуће храма, што се и догодило.
 
25. Сакупивши ове и њима сличне занатлије рече: Људи, ви знате да од овога посла зависи наше благостање. 26. И видите и чујете да не само у Ефесу него Готово по свој Азији овај Павле убеди и одврати многи народ говорећи да то што се рукама човечијим прави нису богови. 27. И не само што ће ова опасност снаћи наш занат да буде презрен, него се и светилиште велике богиње Артемиде неће рачунати ни у шта, и пропашће величанство оне, коју сва Азија и сав свет поштују.
 
Од овог посла… Обратио је њихову пажњу на опасност; ми се, каже, налазимо у опасности да због нашег заната почнемо да гладујемо. Међутим, то што им је он рекао могло је да их доведе и до истинског богопоштовања. Ако је, како је он говорио, тај човек (Павле) тако силан да због њега постоји опасност да их све преобрати и ако од њега прети опасност ономе, што припада боговима, требало би онда размислити, какав је његов Бог. Димитрије свагда своје речи своди на занат.
Одврати многи народ. Управо тако и треба убеђивати, а не насиљем. Довољно је и то, што је Павле рекао, да то нису богови. Ако се тако лако може разобличити неодрживост тога култа (досл. безбожништва), онда га је одавно требало одбацити. Ако пак он у себи садржи снагу, онда се не може тако брзо искоренити.
 
28. А кад они ово чуше, испунише се гнева, и викаху говорећи: Велика је Артемида Ефеска! 29. И сав град напуни се метежа; и навалише једнодушно на позориште и ухватише Македонце Гаја и Аристарха, сапутнике Павлове.
 
Испунише се гнева. Разјарили су се кад су чули о Артемиди и подри-вању заната, јер је гомили својствено да се распламса и узнемири од сваке, макар и испразне ствари. У њиховом граду постојали су богови, и они су почели да прете, како би виком обновили поштовање богова и заглу-шили оно, што се догодило. Викали су без престанка, као да су страховали да ће се у потпуности угасити поштовање богова.
 
30. А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици. 31. А неки и од азијских поглавара, који му бејаху пријатељи, послаше к њему молећи га да се не појављује у позоришту. 32. Једни пак викаху једно а други друго; јер збор беше смућен, и већина их не знадијаху зашто су се скупили.
 
Ученици нису допустили Павлу да оде у разјарену гомилу; толико су га волели сви верујући. Павле их је послушао, јер није био частољубив.
И већина их не знадијаху, зашшо су се скупили. Такво је својство гомиле; она нагонски насрће тамо-амо, као пламен бачен у шуму.
 
33. А из народа извукоше Александра кад га Јудејци истакоше. Александар пак махнувши руком хтеде да се брани пред народом. 34. А кад препознаше да је Јудејац, повикаше сви у глас и викаху пуна два часа: Велика је Артемида Ефеска!
 
Зашто је Александар хтео да одговори иароду (да се оправда)? Зар су њега оптуживали? Хтео је да искористи тренутак, да свему да други правац и да умири гнев народа.
 
35. А градски писар, утишавши народ, рече: Људи Ефесци, ко је тај човек који не зна да је град Ефес служитељ велике богиње Артемиде и њезиног кипа (у изворном тексту: Диопета), који је с неба пао? 36. Па кад је то неоспорно, треба да будете мирни и да ништа нагло не чините.
 
Праведно и с прекором одговара писар. Није рекао: „Који човек не зна за Артемиду“, него: Ко још не зна да је наш град служитељ велике богиње Артемиде! Ви галамите, као да је то нека непозната ствар! Израз: служитељ заправо и означава служитеља који чисти храм. Диопетом назива Зевсов храм са куполом или кип Атине Паладе, која се назива Паладијум. У вези с тим кипом, код Јелина је постојао мит да га је наводно Зевс збацио са неба а не да су га људи начинили, чиме су изазивали чуђење код наивног народа.[2]
 
37. Јер доведосте ове људе, који нити храм покрадоше, нити на богињу похулише. 38. А Димитрије и мајстори с њим, ако имају тужбу на некога, постоје судови и постоје намесници, нека туже један другога. 39. Ако ли нешто друго иштете, то ће се решити на законитом збору. 40. Иначе смо у опасности да будемо оптужени за данашњу буну, а нема ниједнога разлога којим бисмо могли оправдати овај данашњи метеж. И ово рекавши распусти збор.
 
Кротко их прекорева, показујући да су непромишљено поступили и да није требало правити општи збор због појединачних кривица; Агореји – то је у Азији класа судија, који су разматрали жалбе сиромашних, што су се у гомилама окупљали на трговима. Због тога су их и називали агорејима, тј. онима, који расправљају о делима која се догађају на трговима. Слично томе, у неким градовима постоје елксики, тј, заштитници. Проконзули (намесници) су се бавили тужбама богатих и крвним преступима. Агорејима су се називали и заступници судских послова (адвокати), јер су они говорили на трговима, пред народом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Артемида или римска Дијана, Зевсова кћи и Аполонова сестра, поштована је као бжанство месеца и лова и заштитница деце. Као што се наводи и у Делима Апостолскимј, њен култ је био дубоко укорењен у малоазијском граду Ефесу. Овде се налазио њен чувени храм, Артемизион, који су сматрали за једно од седам чуда античког света. Статуа Артемиде Ефеске оредстављала је женску фигуру са великим бројем дојки и у овом граду њен култ је имао оргијастички карактер.
  2. У античко доба у храмовима су се могли видети аниконични камени или дрвени идоли, за које се веровало да су пали с неба. Тако је на пример, Артемидина статуа у Патрасу имала облик каменог стуба. Опширније код Д. Срејовић – А.Цермановић, „Речник грчко-римске митологије“, Београд, 1989. година

Један коментар

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке „културе“, дошао ми је у главу израз „реквијем у камену“. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке „културе и истине“. Ко има уши……..ко има очи……

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *