NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH

 

TUMAČENJA DELA APOSTOLSKIH
 
OSAMNAESTA GLAVA
 
1. A potom se udalji Pavle iz Atine i dođe u Korint. 2. I nađe jednoga Judejca, po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji beše skoro došao iz Italije, i ženu njegovu Priskilu, jer beše zapovedio Klaudije da se svi Judejci udalje iz Rima, i dođe k njima. 3. I pošto beše istoga zanata, ostao je kod njih i radio, jer im zanat beše pravljenje šatora. 4. A raspravljaše u sinagogi svake subote, i uveravaše Judejce i Jeline. 5. I kad siđoše iz Makedonije Sila i Timotej, ustreptala duha Pavle svedočaše Judejcima da je Isus – Hristos. 6. No pošto se oni protivljahu i huljahu, otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave vaše; ja sam čist, i od sada idem neznabošcima.
 
Dođe u Korint. Duh ga je doveo u Korint i u Korintu je trebalo i da ostane jer Atinjani, iako su voleli da slušaju novine, nisu obraćali pažnju na istinu. Oni, naime, nisu brinuli o suštini stvari, nego samo o tome da uvek budu u stanju da nešto kažu. Pavle je, dakle, smatrao da je dovoljno da tamo samo baci seme.
Jer beše zapovedio Klaudije. U Neronovo vreme Pavle je mučenički okončao život, a u vreme Klaudija rasplamsao se rat protiv Judejaca tako da su oni, kao opasni ljudi, progonjeni iz Rima. Zato je Promisao ustrojio da on tamo bude odveden kao sužanj umesto da, kao Judejac, bude proteran odatle.
I pošto beše istog zanata, ostaoje kod njih i radio. Ostao je kod njih, jer je tu pronašao ugodno utočište. Ono je za njega bilo ugodnije nego carske ložnice, kao i što je za atletičara palestra (vežbaonica) korisnija od mekih ćilima, i kao što je za vojnika gvozdeni mač korisniji nego onaj zlatni.
Otrese haljine svoje i reče im – da ih ne bi uplašio samo rečima, nego i delom.
Krv vaša na glave vaše. Nejasna izreka. Mislim da Pavle kaže sledeće: „Svaki, koji se odriče Hrista, Koji je život, postaje samoubica, jer iz života prelazi u smrt i, time što samome sebi uzrokuje ubistvo, na neki način proliva sopstvenu krv.“ On, dakle, kaže sledeće: „Zato, što neverjem ubijate same sebe, pred sudom ćete odgovarati vi sami, jer nema moje krivice u tome.“ Odatle se može zaključiti da se samoubica pred Bogom kažnjava kao ubica.
 
7. I otišavši odande, dođe u kuću nekoga po imenu Justa, koji poštovaše Boga, čija kuća beše do same sinagoge. 8. A Krisp, starešina sinagoge, poverova u Gospoda sa svim domom svojim, i mnogi od Korinćana koji slušahu poverovaše i krstšie se. 9. A Gospod reče Pavlu noću u viđenju: Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš. 10. Jer sam Ja s tobom, i niko se neće usuditi da ti učini zlo, jer Ja imam mnogi narod u ovom gradu. 11. I on je boravio onde godinu i šest meseci učeći ih reči Božijoj.
 
Čija kuća beš edo same sinagoge. Upravo zbog toga su se i rasplamsali verom, tj. zbog toga što se Pavle nalazio u susedstvu.
Krisp, starešina sinagoge, poverova u Gospoda. To je onaj isti Krisp, o kojem govori Pavle: Ne krstih nijednoga od vas, osim Krispa i Gaja (1. Kor. 1; 14).
Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš… Gospod najzad govori Pavlu ono, što mu je posebno trebalo, jer ga ništa nije tako žalostilo kao neverujući.
 
12. A kad beše Galion[1] namesnik u Ahaji, napadoše Judejci jednodušno na Pavla i dovedoše ga na sud, 13. Govoreći: Ovaj nagovara ljude da poštuju Boga protivno Zakonu. 14. A kad Pavle htede da otvori usta, reče Galion Judejcima: Da je kakva nepravda bila ili zlo delo, po dužnosti poslušao bih vas, o, Judejci; 15. Ali kad je u pitanju reč i imena i zakon vaš, gledajte sami, jer ja sudija tome neću da budem. 16. I istera ih iz sudnice. 17. Onda svi Jelini uhvatiše Sostena, starešinu sinagoge, i biše ga pred sudniiom, a Galion nije za to ništa mario. 18. A Pavle ostade još podosta dana, pa se oprosti sa braćom i otplovi u Siriju, i s njima Priskila i Akila; a ostriže glavu u Ksihreji, jer beše dao zavet.
 
Napadoše Judejci jednodušno… Dakle, kako su oni napali, upitaće neko. Tako što su ga iznenada uhvatili. Međutim, nisu se usudili da bilo šta učine, nego su ga odveli kod namesnika (prokonzula). On ih je pak isterao iz sudnice. Meni se čini, da je to bio jedan od čovečnih ljudi. Što se tiče onoga, da su tukli Sostena, učinili su to ili zato, što je i on, kao i Krisp, starešina sinagoge, bio odan Pavlu, ili zato što su u svojoj mahnitosti otišli tako daleko da su, zaboravivši svoje namere, umesto Pavla počeli da biju Sostena, Možda su ga pak tukli i zbog toga što su hteli da ubiju Pavla a Sosten im to nije dozvolio. Tukli su Sostena i postupali protivzakonito i u pogledu samog starešine, govoreći sledeće takvim postupkom: „Ako svaki čini ono što hoće, i ako Zakon više ne postoji, onda ćemo i mi njega udarati.“ Prokonzul (namesnik) ih nije zaustavio, nego im je dopustio da biju jedan drugoga. Da su tako postupili prema nekom drugom narodu, a ne prema samima sebi, on (namesnik) bi ih sigurno urazumio.
Otplovi u Siriju i s njima Priskila i Akila; a ostriže Glavu u Ksihreji, jer beše dao zavet. Kako se Judejcima činilo da on poučava odstupanju od Zakona, i kako su ga se mnogi gnušali i nisu prihvatali njegovu propoved, učinio je to u jerusalimskom hramu suzvišenim ciljem. To je ono isto, što je on govorio: Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona… da pridobijem one koji su bez zakona (1. Kor. 9; 20).
Jer se beše zavetovao. Podrazumeva se zavet odricanja. Dao je zavet da će odseći kosu, kako svoja dela ne bi više posvećivao svetovnim stvarima, nego da se, kao čovek koji živi po Bogu, posveti Crkvi. I Akila je, takođe prema zavetu, odsekao kosu, jer su to činili oni, koji su želeli da žive bogougodno. Pored toga, bio je to i drevni običaj Judejaca. Zbog toga je i monaški postrig svrsishodan.
 
19. I prispe u Efes, i njih ostavi onde, a on uđe u sinagogu i razgovaraše s Judejcima. 20. A kad ga oni moliše da ostane kod njih duže vremena, ne pristade. 21. Nego se oprosti s njima govoreći: Valja mi na svaki način da praznik koji dolazi provedem u Jerusalimu; nego ako Bog htedne, vratiću se opet vama.
 
Njih je ostavio tamo. Akilu i Priskilu ostavio je u Efesu, nesumnjivo zato da bi oni tamo poučavali jer su, boraveći tokom dužeg vremena uz Pavla, mnogo toga naučili.
Vratiću se opet vama. Budući da je bio prorok i da je znao da treba da se vrati, Pavle je obećao da će se vratiti u Efes. Da niko ne bi tako postupao usled nerazumnosti, dajući neodgovorno obećanje da će učiniti ovo ili ono, Pavle nas je naučio da ne dajemo nikakvo obećanje za budućnost bez dodavanja reči: ako Bog htedne, jer niko ne zna šta će doneti sledeći dan. Zato je bezuman onaj, koji svoje obećanje ne ograniči rečima: ako Gospod htedne, jer, ako neko bude obećavao sa samopouzdanjem, što će neminovno učiniti, dogodiće se da čuje sledeće reči: Ove noći tražiće dušu tvoju od tebe (Lk. 12; 20), i ono što si obećao, kako ćeš ispuniti?
 
I odveze se iz Efesa, a Akila i Priskila ostadoše u Efesu. 22. I sišavši u Kesariji, iziđe i pozdravi Crkvu, pa se spusti u Antiohiju. 23. I ostavši neko vreme, iziđe i prođe redom Galatijsku zemlju i Frigiju, utvrđujući sve učenike.
 
Posećivanje verujućih i njihovo ukrepljenje bio je svagdašnji Pa-vlov običaj da bi, ukoliko otkrije da su oslabili, olakšao njihovo breme učiteljskom poukom.
 
24. A dođe u Efes neki Judejac po imenu Apolos, rodom iz Aleksandrije, čovek rečit i jak u Svetome Pismu. 25. Ovaj beše upućen na Put Gospodnji i govoreći (plamteći), duhom, govoraše i učaše pravo o Gospodu.
 
Neki tvrde da je ovaj Apolos – Apolos, episkop korintski, o kojem Pavle piše: A što se tiče brata Apola, mnogo ga molih… (1. Kor. 16; 10) i Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste (1. Kor. 3; 6).
 
Znadijaše samo krštenje Jovanovo. 26. I ovaj poče smelo propovedati u sinagogi. A kad ga čuše Akila i Priskila, prihvatiše ga i još mu tačnije izložiše Put Gospodnji. 27. A kad on htede da pređeu Ahaju, ohrabriše ga braća i pisaše učenicima da ga prime. I on došavši onamo pomože mnogo onima koji su blagodaću poverovali. 28. Jer je silno opovrgavao Judejce pred narodom, dokazujući iz Svetoga Pisma da je Isus – Hristos.
 
Ako je Apolos bio kršten samo Jovanovim krštenjem, na koji je način plamteo Duhom? Duh Sveti se nije primao na taj način. Ako je njegovim sledbenicima bilo potrebno krštenje Jovanovo, onda je ono njemu bilo daleko potrebnije. Šta, dakle, da kažemo na to? Meni se čini da je to jedan od sto dvadesetorice, koji su kršteni zajedno s apostolima. Ako pak nije tako, onda se s njim dogodilo isto, što i s Kornilijem. Krštenje Jovanovo pozivalo je na pokajanje, ali nije istovremeno i otpuštalo grehove, jer se razlika između krštenja Jovanovog i krštenja verujućih sastoji u tome, što krštenje verujućih daruje otpuštanje grehova. Verujući se krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i očišćuje se od svih zabluda koje su prethodile krštenju. Ako oni, koje je krstio Jovan, nisu imali Duha Svetoga, kako je Apolos, kršten samo Jovanovim krštenjem, plamteo duhom? U tom slučaju, on, čak i da je plameo Duhom, nije imao Duha Svetoga, jer niti je govorio raznim jezicima, niti je prorokovao; jedno je plamteti Duhom, a drugo imati Svetoga Duha. Onaj, koji ima Duha Svetoga, ima Ga u sebi, i Sam Duh mu govori iznutra, iz srca, kao što je govorio i apostolima, čas im za-branjujući a čas zapovedajući da kazuju (evanđelsku) reč. Onaj pak, koji plamti Duhom, savršava nešto pod rukovođenjem Duha, kroz prosvetljenje i spoljašnje podsticanje.
Jer je silno opovrgavao Judejce pred narodom… Opovrgavati pred narodom značilo je pokazati odvažnost; silno opovrgavati znači pokazati silu, a opovrgavati na osnovu Pisma znači svedočiti o svom znanju; ni odvažnost ništa ne postiže bez sile, kao što ni sila ništa ne postiže bez odvažnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lucije Junion Galion, brat Lucija Eneja Seneke, rimskog filozofa i Neronovog učitelja. U starim Delfima pojavilo se jedno pismo cara Klaudija iz kojeg proizilazi da je Galion morao biti u Korintu između 51-52 godine posle Hrista… Na osnovu njega sa velikom verovatnoćom se može utvrditi da je apostol Pavle došao u Korint početkom 50. godine (V.Keler, „Biblija je u pravu“, Kragujevac, 1979.).
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Kad sam bio u Atini gledajući ruševine drevne grčke „kulture“, došao mi je u glavu izraz „rekvijem u kamenu“. A danas posle 2000 godina, reči Hristove izgovorene iz ustiju Svetog Pavla odjekuju večno žive između ruševina bezbožničke „kulture i istine“. Ko ima uši……..ko ima oči……

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *