Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

ŠESTO POGLAVLJE
USNUĆE U GOSPODU

Vladika Mardarije je služio i radio sve dok ga bolest nije savladala. „Njegova duhovna i intelektualna snaga nisu nikada bile u pitanju, čak i kad je bio blizu umiranja“.[1]

Vladičin dugogodišnji prijatelj i saradnik, sveštenik Živojin Ristanović ostavio je pisano svedočanstvo o poslednjim danima vladičinog kratkog života na zemlji i času kada je njegova duša napustila to slabo i izmučeno telo:

„Desetog decembra bio sam u Alikvipi, Pensilvanija, gde sam, poslovima Crkve ostao nekoliko meseci. Oko ponoći zazvonio je telefon. Javljali su iz bolnice u An Arboru, da je Vladika Mardarije na umoru i da želi da me vidi. Sutradan, 11. decembra, oko pet časova posle podne, otišao sam u bolnicu. Bolničarka me je pozvala u njegovu sobu. Približavajući se sobi, čuo sam njegov glas. Pred otvorenim vratima sam zastao. Vladika je ležao na leđima i netremice je gledao gore, nad sobom. Kao da se sa nekim razgovarao, on je glasno ponavljao molitvu. Lagano sam ušao u sobu i stao. Vladika se i dalje, bez prestanka glasno molio. Ta molitva bila je njegova, nepisana i nikada pročitana. Molio se na srpskom, pa bi zatim prešao na engleski i ruski jezik, pa opet na srpski. Teško je po sećanju napisati tu molitvu tekstualno. Ostale su mi u svežoj uspomeni ove reči:

„Primi, Oče nebeski, mene slugu Tvoga … oprosti pregrešenija … smiluj se na narod moj, decu duhovnu… Gospode, prisloni uho Tvoje i čuj vapaj siročadi moga brata Stana (vladičin brat poginuo u automobilskoj nesreći 1934. godine i ostavio dvoje dece) … Smiluj se na sve nas nedostojne … Spasi i pomiluj rod srpski i pravoslavni, dom kralja našega i vsja pravoslavnije hristijani. Oprosti, Bože, kao što i ja opraštam svima … svima. Amin.“

Najzad sam rešio da ga oslovim. Mislio sam da me ne vidi, pa sam rekao: „Vladiko, vidite li me: dođoh da Vas obiđem.“ Gledajući i dalje u istu tačku, Vladika reče: „Znam da si tu, vidim te … stalno te vidim i kada nisi sa mnom … hvala.“ Zatim opet ponavlja istu molitvu. Bolničarka mu u prolazu popravlja jastuk. Vladika tek onda pogleda oko sebe. Ja mu priđoh i poljubih ruku. On se zaplaka. Usne mu zadrhtaše, htede da nešto kaže, suze potekoše kao bujica iz očiju. Seo sam i čekao … Zatim se na licu vladičinom pojavi izraz teškoga umora i malaksalosti. Teško je disao. Rukom daje znak bolničarki da izađe, pa meni pokaza na stolicu kraj kreveta. Seo sam i čekao … „Hvala ti što si došao … Eto, ja se pomirih sa Gospodom, … spreman sam … moli se za pokoj moje duše.“ Dalje nije mogao… Odjednom je zaspao kao čovek koji je prevalio težak i zamoran put … Najzad, uveče, 12. decembra, on je zatražio vode. Bolničarka je prinela čašu. Vladika je pogledao u mene i rekao tiho: „Ti, oče Žiko, ti me napoj.“ Uzeo sam čašu od bolničarke. Ona je polako podigla glavu vladičinu sa jastuka. Ja sam mu dao vode iz male kašičice jednom, dva puta … Vladika je odjednom pogledao gore i snažno zabacio glavu … Vladika Mardarije nije više disao … Pogledao sam na sat. Bilo je tačno 9:45.“

Plodove svoga rada Vladika Mardarije nije dugo uživao. Blaženo se prestavio Gospodu 12. decembra 1935. godine, u 9:45 časova uveče, u 46. godini života. Umro je u bolnici An Arboru, u Mičigenu. Na vest o njegovom upokojenju, parastos Vladici Mardariju služio je Patrijarh Varnava sa arhimandritom Vikentijem i dvojicom đakona u patrijaraškoj kapeli.

 

Najava parastosa Vladici Mardariju
u čikaškom dnevniku Daily Tribune od
15. decembra 1935.

„Telo je bilo u čamovom kovčegu sa natpisom „†Episkop Mardarije – 1889-1935“. Telo pokojnika obučeno je u potpuno arhijerejsko odjejanije od strane prote Sergija Snjegijeva i sveštenika Petra Stijačića i Živojina Ristanovića. Nasred crkve je postavljen katafalk sa šest velikih crnih čiraka sa svećama, uz kovčeg nalonj sa dikirijama, trikirijama i činovnik, a na sredini grudi stavljen i krst i Jevanđelje. Poviše glave postavljen je drugi nalonj sa Jevanđeljem, koje su naizmenično, bez prekida, čitali sveštenici od prvog pomena u subotu do sahrane u sredu. Hram je bio stalno otvoren i narod je prilazio da se pokloni senima svoga voljenoga Vladike. Pomene su održali grčki i ruski Vladika, sveštenici drugih jurisdikcija kao i konzul Vukmirović, Luka Hristiforović, Boža Martinović i u ime sveštenstva iguman Nikodim Stojaković.“

Za vreme pričasna na zaupokojenoj Liturgiji sveštenik Ž. Ristanović pročitao je Testament, kao i poslednju Vladičinu želju, da se na dan njegove sahrane unaprede za ppotojepeje jedanaestorica sveštenika i četvorica da se odlikuju crvenim pojasom. Među njima su se nalazili i oni koji su odmagali Vladici i činili njegov mukotrpni život još mnogo težim!

Posle Liturgije u Sabornoj crkvi u Čikagu, kovčeg je krenuo za manastir Svetog Save u Libertivilu, gde je telo bilo izloženo do srede 18. decembra ujutru, kada su obavljene Liturgija i opelo. Narod je dolazio sa svih strana, ponajviše iz Čikaga, Gere, Saut Čikaga, Milvokija, Džolijeta, Vokigena i drugih mesta. Došla su i trojica vladika: ruski Leontije, grčki Kalistos i rumunski Polikarp, kao i 18 srpskih sveštenika, 8 ruskih i po 2 grčka, rumunska i episkopalna, ukupno 37 sveštenoslužitelja. Sedmorica srpskih sveštenika su dali opravdana izvinjenja za nedolazak.

Liturgiji u manastirskom hramu načalstvovao je ruski Episkop Leontije uz učešće svih prisutnih arhijereja i sveštenika. Od strane Kraljevine Jugoslavije bio je prisutan konzul Vlada Vukmirović. Posle opela obnosili su ga tri puta oko manastira nakon čega je Vladika Leontije po testamentu Vladike Mardarija proizveo u čin protojereja nekoliko naših sveštenika.

 

Grobnica Vladike Mardarija u manastirskoj crkvi u Libertivilu.

„Potom je kovčeg spušten u kriptu u manastirskoj crkvi, koju je Vladika Mardarije za života pripremio. Poslednje oproštajno „Vječnaja pamjat“ tužno i potresno je odjekivalo u hramu u kome je nedostajao ikonostas, iako su za Vladičina života bile izrađene ikone od čuvenog srpskog akademskog slikara iz Beograda Uroša Predića“.[2]

Bio je i ostao siromah. Kraljevina Jugoslavija je platila troškove sahrane prvog američko-kanadskog Vladike Mardarija. List Ujedinjeno srpstvo iz Čikaga pisao je 25. decembra 1935. godine: „Gledajući na mali sprovod ubija srpsko lice led. Ubija ga sram od nešto stranoga naroda i 5 do 6 gradskih policajaca pred našom crkvom. Posmatrajući povorku vide se prvo kola, koja nose tri venca: od Kneza Namesnika Pavla, poslanika Fotića i Srpskog narodnoga saveza. Za prvim kolima mrtvačka kola, dve limuzine pogrebnih preduzeća sa ruskim Vladikom Leontijem i pet sveštenika, a za ovim slede 8 (i rečju osam) automobila koji voze narod srpski u vladičinom sprovodu.“

Vladika Mardarije je sahranjen 18. decembra 1935. godine u manastiru Svetoga Save u Libertivilu. Do poslednjeg momenta nije se znalo za plan njegove sahrane. U to vreme nije bilo nikakvih eparhijskih i narodnih odbora za sahranu. U manastiru Svetoga Save okupilo se svega oko 200 ljudi. Služba i pomen trajali su oko četiri sata.

Božidar Purić je pisao: „Misija prvoga Vladike uglavnom je bila završena. Podigao je manastir i stavio Eparhiju na noge. Plodove svoga rada nije dugo uživao. Njegovo bolovanje u tamnici života beše kratkoga veka, unapred obeleženo, jer ga je počela mučiti sušica. Suviše često služio je u neizdrživim ljetnim vrućinama, u znoju svoga lica, pod teškom mitrom i zlatnim odeždama u malim zagušljivim crkvama. Suviše često koračao bi zimi u procesijama sa ripidama, po dugim ulicama radničkih naseobina, poklecajući kolenima, dok su hladni vetrovi sa severa brisali američkim ravnicama“.

Životopis blaženopočivšeg Vladike Mardarija, ovde iznet u najkraćim crtama, ima širi crkvenonarodni značaj i prevazilazi uske nacionalne okvire. Njegovo zaveštanje prelazi u ruke svega Pravoslavlja.

„Organizator izvanrednih sposobnosti… civilni administrator i duhovni vođa kome su Jevrejin i Hrišćanin podjednako bili Božiji ljudi, čovek koji je nepokolebljivo izdržao bezbrojne napade, oćutao klevete i ostao na Božjem putu; monah koji se nazivao i „društvenim radnikom“, fantasta koji je sanjao o „radosnom času ujedinjenja oko Rusije svih bratskih slovenskih naroda u jednu zajedničku državu“, bio je sigurno jedan od najizrazitijih ličnosti toga doba. Iz svega toga izvajati jednu reljefnu ličnost nije jednostavan pothvat“.[3]

 

Vladika Mardarije sa narodom

Njegov podvižnički izgled i prodoran pogled ostavljali su dubok utisak koji se pamti i gotovo svi koji su o njemu ostavili pisana traga koriste epitet „sveti“, „svetački“ i slično, kada ga opisuju. Đoko Slijepčević je rekao: „Živ duh, budna savest, nesalomiva energija, slovenski svečovečanski opredeljen, bio je Mardarije Uskoković neobičan čovek, koji se nosio i sa vremenom, i sa ljudima i sa teškom nemaštinom. U svome svetačkom životu on je bio mučenik, koji je, kako je rekao Jovan Bratić, „stvarao prilike, a ljudi, kojima je to dano stoje uvek daleko iznad prosečnih ljudi, od kojih su prilike, odnosno neprilike, uvek jače. Eto i razloga da Bogu zahvalimo što nam je u ona vremena dao ovakvoga arhijereja, a nije prvi put u istoriji naše Crkve i naroda da nas je Svemogući iznenadio sa ljudima jačim od svega što im je na putu stajalo“.[4]

„Sav je bio u očima“, rekao je kratko, ali mnogo Mitropolit Amfilohije.

Lik Svetog Vladike Mardarija već je prisutan na zidovima pravoslavnih hramova u Severnoj Americi. Pobožni srpski pravoslavni narod gleda u njega kako bi prepoznao, spoznao velika iskušenja koja stoje na putu pravoslavnog, autentično-podvižničkog života u Hristu, srpskog stila i iskustva, i odoleo im. Svenarodno proslavljanje Svetitelja Mardarija Libertivilskoga od maja 2015. godine u kontekstu Svete Liturgije, omogućava svima da ga trajno susreću unutar liturgijsko-molitvene zajednice Svetih i crkvenih praznika u Americi i Kanadi i širom vaseljene. Kao istinski roditelj svim pravoslavnim Srbima koji toga možda nisu ni svesni, on ih kao svoju porodicu Božiju molitveno gleda i vodi, Boga za sve nas moli, danas više nego ikad pre. Za života ispunjen Duhom Svetim, bio je živi svetac koji je hodao, prvo sa Rusima širom Rusije, a potom zajedno sa našim doseljenicima u Americi, precima početkom XX stoleća. Mnogi koji možda i ne govore srpski jezik, naći će u svojoj familiji pretke koji su uzidavali sebe kao „živo kamenje“ (λιθοι ζωντες, 1 Petr. 2, 5) zajedno sa svojim prvim Episkopom u sve ono što je pravoslavno-srpskog stila i iskustva.

Spoznaja sebe samoga i krajnjeg određenja svog života kroz hristolik život i delo Vladike Mardarija ne ograničava se samo na prostore Severnoameričkog kontinenta. Mnogo listova bi moglo da se ispiše o vaselenskom značaju Vladike Mardarija i njegovom hristolikom žrtvovanju „za život sveta“. Tako je sa svim istinskim Svetiteljima Božijim.

 

Arhimandrit Sevastijan (Dabović) i Vladika Mardarije na fresci

Svoju žrtvu Vladika Mardarije ostavio je u amanet (την καλην παραθηκην, „dobro zaveštanje“, 2 Tim. 1, 14), ne samo Istoku već i Zapadu, pa čak i muslimanima. Navešćemo svedočanstvo muslimana N. N. koji je pronašao Hrista. Njegov preobražaj i okretanje ka Gospodu dovelo ga je prvo do Rimokatoličke crkve. Njegov iskren prelazak u hrišćanstvo i realno osećanje prisustva Hrista Spasitelja nije ispunjeno u crkvi u koju ide na nedeljna bogosluženja. N. N. u poslednjih 7-8 godina ponekad i svakog dana u nedelji dolazi na molitvu u manastir Svetog Save u Libertivilu na jutrenje, večernju službu. Svoje priloge usmerio je na manastir Svetog Save. N. N. se uvek moli pored kripte Svetog Vladike Mardarija. Uvek ide pravo gde su pohranjeni zemni ostaci našeg prvog Vladike. Upitan zašto baš tu odgovorio je: „Dok se molim u manastiru Svetoga Save volim da stojim pored moštiju arhiepiskopa Mardarija. Spokoj i snaga koju tu osećam umiruju moj um i misli, čini da mi se ramena i vrat opuste…U molitvi sa Vladikom Mardarijem, u slavu Božiju, molim se za spasenje mog 81-godišnjeg oca, mog mlađeg brata… tu mi je lako da se molim kako bi lakše čuli u svome srcu poziv Hristov…“.[5]

Ovo kratko izlaganje života Svetog našeg Vladike Mardarija nekako ponajviše ukazuje i neprestano vraća ka životima apostolskih Otaca, neposrednih učenika i naslednika apostola. U najkraćim crtama, očigledna sličnost sa apostolskim Ocima sastoji se u sledećem.

 

Sveti vladika Mardarije

Prvo, vreme u kome je Vladika Mardarije živeo i radio bilo je takođe sudbonosno, krizno (κρισις, sud), prvo u Rusiji a potom i po život Srpske Pravoslavne Crkve i Pravoslavlja uopšte u Americi i Kanadi, koliko zbog iskušenja u Obećanoj zemlji toliko i zbog ne samo unutrašnjih problema, pa i ponekih parasinagoga, već zato što do postavljanja Vladike Mardarija posebno Srbi nisu imali okosnicu u samom delu produženja Hristovog na zemlji, kroz Telo Njegovo koje je – „Crkva okupljena oko svoga Episkopa“. Svešteno delo spasenja, kojim je u svojstvu Episkopa rukovodio prvi Vladika američko-kanadski Sveti Mardarije (Uskoković), izneo na svojim slabašnim leđima, upravo jeste ta „bogočovečna apostolnost“ (Sveti Justin Popović). Ustanovivši i uredivši prvu eparhiju u Americi i Kanadi kao što su i postapostolski Oci to u svoje vreme radili, u okolnostima koje to nisu obećavale, Sveti Vladika Mardarije – obrazac novog čoveka, eshatološkog u Hristu – očuvao je pravu veru Svetih Otaca.[6] Pokazao je da je uloga i mesto jerarhijski naznačenog sveštenstva okosnica u samom delu produženja Hristovog na zemlji, kroz Telo Njegovo koje je Crkva.

Drugo, uspeo je da, sa jednim prekidom 1960-ih godina, ipak svi danas činimo „jedan hor“ (συντρεχειν, Sv. Ignjatije, Efescima 4, 2), jedan sabor koji se nikada ne razilazi, kao što Vladika Atanasije (Jevtić) kaže, da se „tek drugostepeno može shvatiti Crkva kao rasejani vernici u jednom mestu, ili u svetu, ali i tada kao vernici nisu konačno rasejani, nego ostaju stalno pozvani i uvek iznova pozivani na Sabor koji se nikada ne razilazi“.[7] Sveti Vladika Mardarije je to uspeo dobrim upravljanjem pokućstva (Θεου οικονομον), službom koja pripada samo Episkopu, domoupravitelju Božijem (οικο­νομος), koji je odgovoran da predsedava, nadzire, zatim da podučava (κηρυγμα), kao i da bude sudija. Da je istinska snaga u Pravoslavlju služenje slabijem čak i po cenu raspeća na Krstu, pokazao je Sveti Vladika Mardarije svojim blagim odnosom prema slabijima u veri koji u stvari „ne znaju šta čine“.

Treće, njegov odnos prema svetu u kome je živeo, počevši od sela Kornet u Lješanskoj nahiji, preko Srbije, Rusije i na kraju Amerike bio je – „za život sveta“ (του κοσμου ζωης). Jedan primer bismo naveli samo, kada mu se u jesen 1914. javio jedan mlad čovek, Jevrejin, i molio ga da mu pomogne da se zaposli u Trgovačkom institutu u Moskvi. Mardarije mu je naravno pomogao.[8] Pored do sada navedenih svedočanstva, ilustracije radi navešćemo samo njegove reči izgovorene na prvom Crkveno-narodnom saboru, od 1. do 5. septembra 1927:

„Dajte meni, vašem Vladici, tu veliku radost, da posle rada mogu reći Gospodu: „Evo nas, Gospode, mene i dece moje, svi smo spaseni“!”[9]

Ovo kratko žitije Svetog Vladike zaokružićemo rečima njegovog zemljaka, patriote, učitelja i narodnog guslara koji „…nije državni ali je narodni prosvetitelj, pa i mučenik“, Petra Perunovića Peruna, poznatog kao Gromovnik Perun iz Pješivaca kod Nikšića, koji je svoje ratove vojevao i izvojevao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a za koje smatramo da prenose taj crkveno-narodni poriv koji je Vladika imao:

„Vladika Mardarije na prvi pogled odaje smirena i krotka kaluđera više melanholičnog izgleda. Ali se pod tom kaluđerskom skromnošću i smirenošću, kao varnica u kamenu, krije vatreni revolucionar plamenog sangvinističkog temperamenta, sposoban za veliku i istrajnu borbu … Kakve muke nije pretrpeo taj mali i fizički slabo razvijeni kaluđer? Čas ga vidite kao vatrena novinara, čas kao apostolskog misionara, čas Bogom danog besednika i propovednika, a čas kao vrlo vešta organizatora. U svemu tome Mardarije je imao uspeha. Uvek skroman, smotren i obazriv, vešt i pronicljiv, neumorno se borio i išao napred“.[10] I dalje veli Perun: „Može šta ko hoće govoriti, ali mu se mora diviti kako je sa bednom platom živeo i kako je u vrlo slabom odelu i ogrtaču išao po ciči zimi na posvete crkava i agitacione zborove za podizanje crkve. Ako se ijedan naš Vladika u današnje doba, po svojim patnjama i borbi za Crkvu može nazvati mučenik, Mardarije je velikomučenik. Ako Srbima u Americi bude stalo do rada, reda i mira u Srpskoj Crkvi u Americi, ja verujem da će u Mardariju naći ne samo mudra savetnika i dobrog Vladiku, nego i pravog hrišćanina, vatrena i napredna Srbina i brata, čija je duša puna ljubavi i požrtvovanja za naš rad u Americi“.[11]

 

Sveti Vladiko naš Mardarije, moli Boga za nas!

 


NAPOMENE:

[1] Isto, str. 75.

[2] Isto, str. 146-147.

[3] Časopis „Savremenik“, broj 13, str. 85, Pariz, Francuska.

[4] D. Dragutinović, str. 180.

[5] „When I pray at St. Sava’s I like to stand in front of the relics of Archbishop Mardary. The peace and energy I feel there quiets my mind and thinking, makes my shoulders drop and my neck relax… In fellowship with Bishop Mardary with the glory of God, I ask for the salvation of my 81-year old faather, my younger brother,…; it is easy for me to pray here and that might help them hear Jesus’ call to their hearts.“

[6] Predavanja jeromonaha dr Atanasija Jevtića na Bogoslovskom fakultetu, jesen 1989. godine („ …Avraam, obrazac novog čoveka, eshatološkog u Hristu… U okolnostima u kojima ne bi imao uslove za probuđenje… probudio je strah u Avraamu pravu veru“).

[7] „Liturgijski život – srž parohijskog života“, Jevtić Atanasije, Teološki pogledi, Knjiga 12/3, mart 1980, str. 89-105, str. 92.

[8]Plavi žurnal“, br. 11, 18. mart 1916. godine.

[9] D. Dragutinović, str, 67.

[10] Isto. str. 89.

[11] Amerikanski Srbobran za 7. april 1926. godine.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *