Sveti Mardarije lješansko-libertivilski i sveamerikanski – prva struna svetosavsko-kosovskog zaveta u Americi i Kanadi

PRVI CRKVENO-NARODNI SABOR
(od 1. do 5. septembra 1927. godine u manastiru–sirotištu Svetoga Save u Libertivilu)

Prvi Crkveno-narodni sabor, istorijski datum za celu srpsku dijasporu, održan je od 1. do 5. septembra 1927. godine u manastiru Svetoga Save u Libertivilu.

U „našem dičnom banu Srbobranu“, Amerikanskom Srbobranu br. 3586 od aprila 21. 1927. godine objavljen je Proglas:

„Braćo,

Srpski narod u iseljništvu, u Americi i Kanadi, ima konačno i sa dostojanstvom da zbrine pitanje svoje Episkopije, svoje Crkve i prosvete. Pravoslavna vladičanska stolica proglašena je i sa visokom namerom namenjena plemenitom srpskom narodu i, od tog samog dana, poverena njegovom družnom staranju. Vladičanska stolica u Americi i Kanadi ne može opstati, ako se sva briga oko nje ostavi samo episkopu, to jest ako se između nje i naroda ne vaspostavi ona tesna saradnja, koju nalaže bratska idejna sloboda i život u tuđini.

U iseljeništvu je Episkopija jedina zajednička tekovina pravoslavljaPrema tome, pitanje zajedničkog rada naroda i njegove Episkopije dolazi na prvo mesto.

Preosvećeni Vladika Mardarije, čim je kao Episkop došao u Ameriku, počeo je neumorno raditi na ovoj misli. Odmah je preduzeo da u Libertivilu, kraj Čikaga, ustroji sedište Pravoslavne Crkve i prosvete. Koristeći se donekle prilozima darovalaca, a većim delom zadužujući se, ponajviše lično se zlopateći oko zidanja sirotišta i manastira Svetog Save u Libertivilu, Preosvešteni Vladika je najzad, blagodareći svojoj misionarskoj istrajnosti, dovršio zidanje, ali se sada nalazi teško bolestan, da bi i na dalje mogao sam produžiti započeti posao.

Da bi se episkopalni dugovi na manastirsko imanje i za izvršeno zidanje što pre isplatili, da bi proglašena srpska vladičanska stolica prešla faktički u narodnu svojinu, kako bi se time udario temelj trajnom životu Episkopije i blagotvornom njenom uplivu na narodnu Crkvu i prosvetu; da bi narod postavio i usvojio princip potrebe organizacije svoje Crkve i prosvete, sazivamo:

Veliki srpski narodni sabor
na sastanak 29. i 30. maja ove godine u Čikagu i Libertivilu

…Iznoseći u glavnim crtama suštinu posla ovoga velikog srpskog sabora, mi ostavljamo generalnom konzulu g. R. Jankoviću da, u dogovoru sa sveštenstvom, što pre, preko najšire srpske javnosti objavi detaljan dnevni red za dvodnevno zasedanje ovog sabora.

…Da se sabor ne bi razišao bez očekivanih rezultata i da se, potom, ne bi odugovlačilo sa hitnom pomoći Episkopiji, neophodno je nužno, da sve te organizacije i ustanove pošlju po svojim opunomoćenim delegatima jasnu pismenu odluku, kojom su novčanom sumom rešili svakomesečno pomagati episkopalni fond… Istovremeno te srpske ustanove i organizacije rešiće i uneće u tu istu pismenu odluku: da će svake godine prirediti po jednu zabavu u korist narodnoepiskopalnog fonda, kao i da će crkve nameniti jedan praznični prinos u crkvi, godišnje, kao pomoć narodno-episkopalnom fondu.

…Ako srpski iseljenički narod hoće da ima crkveno-narodnu prestonicu iz koje očekuje duševno i duhovno okuraženje u tuđini za sebe i svoj podmladak, ako istinski ljubi svoje ime i svoju veru, on će po cenu ove malene ali redovne pomoći to najlakše postići.

…Svešteno-narodni odbor, koji će biti izabran na ovome velikom saboru… izvršiće zakonske formalnosti, po naročitoj i hvale dostojnoj želji Preosvećenog Vladike Mardarija za prenos episkopalnog imanja sa imena vladičinog na ime srpskog naroda ili Srpske Patrijaršije.

…Da se narodna zgrada, odnosno crkva u Libertivilu sagradi, otrese dugova i pređe u svojinu američkih i kanadskih Srba i Srpkinja… sirotište o kojem je reč u ovom članku, nije skup popova, kaluđera i parazita, kako neki opskuranti i degenerici tvrde. Ova zgrada predstavlja kraljevski dvor među našim iseljencima i Patrijaršiju među istima. Šta više, ona treba da postane prosvetna i kulturna žiža.“

Šta narod očekuje od Velikog srpskog pravoslavnog narodno-crkvenog sabora, najvećeg događaja u istoriji amerikanskog Srpstva, u sirotištu–manastiru Svetog Save zvanični izvestilac je napisao u Amerikanskom Srbobranu od 4. maja 1927. godine.

 

Iz Amerikanskog Srbobrana od 4. maja 1927.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja bilo je neizvesno da li će saboru prisustvovati i Vladika Mardarije: „Naš Generalni Konsul u Čikagu gosp. Radoje Janković zamolio je Preosveštenog Gosp. Vladiku da, ako mu iole zdravlje dozvoljava, dođe na sabor i istome po svome visokom položaju predsedava. Iako se Preosvešteni Vladika još nije oporavio od svoje poslednje bolesti, zapaljenja pluća i potrebuje po savetu lekara da ostane u toploj i sunčanoj Arizoni celo leto, on je rešio da na molbu g. Konsula dođe i bude na saboru.

Ovaj neočekivani povratak našeg Preosveštenog Vladike, uvereni smo, obradovaće sve učasnike ovog znamenitog velikog srpskog sabora. Njegov povratak sa bolovanja biće i vidni dokaz da se naš Vladika oporavlja…“[1]

 

Pozdravni telegram Patrijarha Dimitrija upućen celom Narodnom saboru,
adresovan na Vladiku (Arhiv Srpske Pravoslavne Crkve u Severnoj i Južnoj Americi)

Prvi Crkveno-narodni sabor započeo je arhijerejskom Liturgijom kojom prilikom je Sveti Vladika Mardarije održao sledeću besedu:

„Draga braćo,

Čuli ste i čitali moje arhipastirske poslanice, kojima sam vas pozvao na ovaj istorijski prevažan sastanak, da pod svodom hrama (još nedovršenog), u bratskom razgovoru i dogovoru učvrstite temelje naše svete Pravoslavne Crkve i nacionalne svesti u ovoj zemlji. Otvarajući ovde početak velikog crkveno-narodnog sabora, na kome treba da radimo za dobro našeg naroda, ja kao vaš Vladika želim da ppe svega od srca blagodarim vama starima, koji ste dugom istrajnom borbom doprineli da se velika misao organizacije Srpske Crkve danas ostvaruje. Vi ste oni koji su tu svetu misao branili, vi ste čuvali našu veru i narodnost, i daleko od domaćih ognjišta, pod teškom borbom za hleb nasušni, sačuvali srpsko ime u tuđini. Vi ste pomagali naše mučeničke sveštenike, i vama zajedno ide hvala za ovo što danas dočekasmo. Još nas čekaju velike dužnosti i velika pregnuća. Imamo da zidamo zajedničku kuću, imamo da branimo jednu ideju, koja je i čovečanska, i nacionalna, i državotvorna u najboljem smislu. Pozivam vas da radite i da uklanjate sve prepreke koje su na putu. Pozivam vas da se borite sa onima koji naleću na svetu Pravoslavnu Crkvu, na veru našu, kojom smo čuvali i našu narodnost. Rat oglasite onima koji nasrću na srpske svetinje. Ne uspavajte se duhovno, ustanite i radite, jer će nas vera i rad sačuvati od propasti.

 

Vladika Mardarije

Braćo!

Hrišćanska Crkva traži od vas, izabranika narodnih, da za nju rat ratujete, i da posle pobede, po rečima apostola Pavla, sami sebi rečete: „Rat ratovasmo, trku svršismo, veru očuvasmo“. Tražim od vas, vernici moji, trku veliku, tražim žrtve koje će biti blagoslovene i deci vašoj korisne. Tražim da čuvamo ono što su naši preci u najteže dane ropstva kroz pet stotina godina očuvali, zato što su braća naša, i vi sami, na krvav nož i juriše činila od Timoka do Jadrana. Istorija vas ponovo zove da to veliko delo naših vitezova ne napuštate, zove vas da obezbedite sebi bratstvo, ljubav, mir i slogu. Zato vac zaklinjem Bogom Svemogućim, koga ovde osećam, i saborom srpskih Svetitelja koji nas gledaju, da jedan drugom svi ruku pružite i u ljubavi pristupite poslu radi koga smo se sastali. Dajte meni, vašem Vladici, tu veliku radost, da posle rada i vaših odluka na Saboru, mogu reći Gospodu: „Evo nas, Gospode, mene i dece moje, svi smo spašeni!“ Dajte mi mogućnost da posle svršenog posla sa radošću mislim na ostatak dâna, koji su mi suđeni da poživim. Gospod mi je dao sreću da doživim, evo, danas otvaranje crkveno-narodnog sabora, plod mojih i vaših višegodišnjih muka, i jemstvo da će život Srpske Crkve u Americi i Kanadi biti ono što treba. Čini mi se kao da je sve san, izgleda mi još da su ovo cve neki dogovori i pregovori, ali, evo, realnost je pred nama, ovo je sabor koji će rešiti naše najvažnije pitanje u iseljeništvu, pitanje srpsko-pravoslavne Eparhije u kojoj će svi biti postavljeni na svoje mesto, koje nam po našoj moralnoj i duhovnoj snazi pripada. Očistite svoja srca i duše, prelite ih ljubavlju hrišćanskom koja sve prašta i tako očišćeni stupite na ovaj veliki posao. Pomolimo se svi Hristu Spasitelju da nas On umudri, da cve rešimo po Njegovom zakonu i s Njegovom pomoći, jer bez Njegove pomoći nema spasenja.

Neka vam je rad srećan i blagosloven“.

 


NAPOMENA:

[1] Amerikanski Srbobran, 17. maj, 1927. godine.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *