NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
POKLONJENJE KRSTU HRISTOVOM
 
„Krestu Tvojemu poklanjajemsja, Vladiko, i Svjatoje Voskresenije Tvoje slavim“. (Krstu Tvom ce klanjamo, Vladiko, i Sveto Vaskrsenje Tvoje slavimo.) Duhovno poklonjenje Krstu je stalno osećanje zahvalnosti prema Bogu za krsna stradanja koja su nas izbavila od večne pogibli, od ognja paklenog, od groba bogoodbačenosti i zaborava u kojem je trebalo da nestane čitav rod ljudski.
Jedan bogoslov je rekao: “ Da te je ujela otrovna zmija i da si neizbežno morao umreti u strašnim mukama, ali da je tvoj prijatelj svojim ustima isisao otrov iz rane i sam umro od ovog smrtonosnog otrova, kako bi ti bilo dragoceno sećanje na njega, smatrao bi ga za svog najvećeg dobročinitelja; a Hristos je za tebe učinio mnogo više… On je ispio strašnu čašu paklenih muka koja te je čekala, čašu koju je trebalo večno da piješ.“ A čime mi odgovaramo Hristu Spasitelju našem? Uglavnom ravnodušnošću i hladnoćom. Duhovno poklonjenje Krstu je pokornost Promislu Božijem, to je trpljenje u žalostima i iskušenjima, – u onome što čini krst našeg zemaljskog života.
Neki Oci su govorili: najuzvišenija molitva je „Neka bude volja Tvoja, Gospode!“ Kada mrak teskobe kao crni oblaci postaje sve gušći oko nas, kada kao da ce gasi svetlost Božija za nas, i kada nam izgleda da više nema izbavljenja i spasenja, da propadamo pod težinom patnje tada neprestano treba da govorimo i ponavljamo: Tospode, neka bude volja Tvoja, neka bude volja Tvoja!“ I kada nam zasija svetlost nade i u žalostima Gospod će nam poslati nebesku utehu.
Duhovno poklonjenje Krstu je želja da čovek olakša patnje drugih, da uzme na sebe njihov trud, njihove nemoći i bolesti, kao što je Gospod na Krstu uzeo na Sebe naše grehove i stradanja. Prepodobni Agaton je rekao: „O, kada bih mogao da dam gubavcu svoje telo, a da uzmem od njega telo koje ce raspada od gnojnih prišteva i rana!“.
Duhovno poklonjenje Krstu je opraštanje svih uvreda. Krst je središte Božanske ljubavi, i zbog toga je najviše ispunjenje Jevanđelja – ljubav prema neprijateljima. Sveti Dimitrije Rostovski kaže: „Neki misle da ce u naše vreme čuda više ne dešavaju. He, Hrišćanstvo nam daje snage za veće čudo od vaskrsavanja mrtvih, to je čudo da iskreno, od sveg srca volimo svoje neprijatelje i ne samo da ih volimo, već da ih smatramo za naše najveće dobročinitelje!“.
Duhovno poklonjenje Krstu je i osećanje stalnog smirenja. Ako je Gospod Isus Hristos sišao na zemlju i primio najsramotniju smrt na krstu, onda je za nas poniženje na zemlji velika slava, kleveta – nagrada, a mučenja – radost. U „Otačniku“ ce govori kako je jedan skitski starac, prepodobni Mojsije, sreo mladog monaha Zahariju i video kako na njemu počiva Duh Sveti. Ovo je zaprepastilo starca, on pade pred mladićeve noge i reče: „Sine moj, kaži mi, šta je potrebno da bi čovek postao istinski monah i da ce spasi?“ Ovaj ce začudi i uskliknu: “ Avva! Ja to treba da pitam tebe, a ne ti mene.“ Ovaj, ne želeći da govori o viđenju odgovori: „Ima neko ko mi je zapovedio da te pitam.“ Tada Zaharija skide svoju kamilavku, baci je na zemlju, zgazi nogama i reče: „Ako ne budeš pod nogama svih ljudi, da te gaze, ne možeš da postaneš istinski monah i da ce spaseš.“
Braćo i sestre, na kraju, duhovno poklonjenje Krstu je borba sa svojim strastima, sa svojim pohotama, sa svojom gordošću. Neki podvižnik je zbog velike ljubavi prema Hristu želeo da postane mučenik za Njega. Naročito je želeo da za veru bude razapet na krstu. Međutim, prošlo je vreme, smrt ce približila, a on nije postao mučenik. Ovo mu je pričinjavalo veliku žalost. Ali mu ce u viđenju otkrilo da je čitav njegov život bio mučeništvo zato što ce hrabro borio protiv svojih grehova i strasti. I on će biti ovenčan istim vencem kao i drevni mučenici, oni koji su za ime Hristovo bacani zverima ili razapinjani na krstu.
U Svetom Pismu je rečeno da treba da proslavljamo Hrista u dušama i telima našim (1. Kop. 6, 20). Kada ce klanjamo Krstu, mi proslavljamo Hrista i u telu našem. Mi sebe osenjujemo krsnim znamenjem, savijajući tri prsta tako da ona označavaju Tajnu Svete Nerazdelne Jednosuštne Trojice; druga dva savijena prsta su simvol dve prirode: Božanskog i ljudskog u Licu Isusa Hrista. Ova dva prsta savijamo prema dlanu u spomen toga da je Gospod sišao sa Neba na zemlju, ovaplotio ce i sjedinio zemlju s Nebom. Ha taj način sam položaj prstiju u krsnom znamenju je kao kratak Simvol hrišćanske vere. Osenjujući ce krsnim znamenjem treba da ce sećamo Golgotskih stradanja Isusa Hrista. Prstima dotičemo čelo kako bi Gospod prosvetlio naše misli, dao nam duhovnu mudrost. Zatim ruku spuštamo niz grudi, kako bi čovek očistio naša osećanja, kako bi nam darovao ljubav prema Njemu i prema svakom čoveku, kako bismo silom Krsta pobedili svoje niske strasti. I zatim ce dotičemo rukom desnog i levog ramena kako naša vera ne bi bila mrtva vera, već kako bi ce ispoljavala u delima (jer je ruka simvol delatnosti); kako bi Gospod ukrepio našu volju za hrišćanski život, za vršenje dobrih dela, za ispunjenje Jevanđeljskih zapovesti u našem životu, u našim svakodnevnim poslovima.
Krst osenjuje čitav čovekov život. Krsnim znamenjem počinje čovekovo stupanje u Crkvu – Sveta Tajna Krštenja. Krst on nosi na svojim grudima kao moćno oružje protiv mračnih sila ada. Krst blagosilja grob Hrišćaninov posle njegove smrti.
Klanjajmo ce, stoga, Gospodu telesno i duhovno. Gledajmo očima vere pred sobom ne samo lik Hrista Spasitelja, nego i Njega Samog, Koji strada na Golgoti. Kada celivamo Krst Spasiteljev celivajmo ga tako kao da ce usnama dotičemo rana Hristovih iz kojih teče krv.
Braćo i sestre, Krst je oružje koje nam je Gospod dao kao dar, kao oružje protiv satanskih sila. Sveti Kirilo Jerusalimski je govorio: „Osenjuj krsnim znamenjem hranu koju jedeš, odeću koju oblačiš, vrata kada izlaziš iz kuće i kada ce vraćaš kući.“
Tako i mi pre svakog posla treba da ce prekrstimo i da kažemo: Gospode blagoslovi! A po završetku posla – Gospode, lomlluj me! ili, pak, Slava Tebi, Bože! Ujutru, ustajući iz postelje treba da celivamo krst sa odlučnošću da pretrpimo sve što nam donese dan koji dolazi. Kad ležemo da spavamo treba da celivamo krst sa rečima: „Zaštiti me, Gospode, silom časnog i životvornog Tvog Krsta i sačuvaj me od svakoga zla.“
Blagoverni knez Vladimir Monomah je u svom zaveštanju deci govorio: „Svake večeri, celivajući krst, kajte ce za grehe svoje i od srca vapijte Gospodu: „Gospode, kao što si ce smilovao razbojniku, mitaru i bludnici, tako ce i nama smiluj, jer je ime Tvoje – Ljubav“.
Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *