NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » PUT KA SPASENJU

PUT KA SPASENJU

 

PUT KA SPASENJU
 

 
KAKO SE U NAMA USAVRŠAVA, SAZREVA I JAČA HRIŠĆANSKI ŽIVOT
 
Zaustavićemo svoju pažnju na onom momentu u kome čovek tek što se obratio od tame ka svetlosti, prešavši iz ropstva satanskog u naručje Božije, tek što je stupio na novi put, ne učinivši još nijedan korak, ali gori od revnosti da učini sve što je neophodno kako bi se odupro iskušenjima koja ga odvraćaju od započetog dela, te da se ne preda ponovo svojim pređašnjim gospodarima, koji su ga udaljavali od Boga i Spasitelja i odvlačili ga u propast.
Postavlja se pitanje: kuda da u tom trenutku čovek krene i šta da čini kako bi stigao kuda treba, i to sigurno, pravo, brzo i uspešno?
Cilj na koji čovek koji se obratio Bogu valja da usmerava čitavu svoju pažnju i sve svoje napore jeste zapravo onaj krajnji cilj i naznačenje čovekovo, cilj domostroja našega spasenja, a to je opštenje (zajedničenje) sa Bogom, živi savez sa Gospodom i udostojenje Njegovog useljenja u nas. Bogoiskateljski i revnošću ispunjeni duh naći će sebi pokoja tek kada stekne Boga, kada okusi od Njega i nasiti se. Zato je njemu prvi zakon: tragaj ga Bogom, išti svagda Lice Njegovo. U čemu se sastoji ovo bescen-blago, koje je ljudskom razumu nepojmljivo? Čovek nije u stanju čak ni da pomisli na takvu visinu. Ali, pošto je Bogu bilo ugodno da mu dodeli takvo zvanje i naznačenje, od čoveka bi bilo drsko da Tvorca svoga odbacuje neverovanjem, nepažnjom, zaboravljanjem na Njega u mislima, čak i pri radu. „Useliću se u njih“ (2. Kor. 6, 16), govori Gospod Svedržitelj, i to u svim Licima Presvete Trojice. O Bogu Ocu i Sebi Gospod svedoči: „njemu (onome koji veruje i koji ljubi Boga) ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti“ (Jn. 14, 23); o Sebi Jedinome: „ući ću k njemu i večeraću s njim“ (Otkr. 3, 20); i još jasnije: „Ja sam u Ocu Svome, i vi u Meni, i Ja u vama“ (Jn, 14, 20). O Duhu Svetome Apostol govori: „Duh Božiji obitava u vama“ (1. Kor. 3,16), ili: „da primimo obećanje Duha kroz vjeru“ (Gal. 3,14). Ovde valja primetiti da se Bog u čoveku nastanjuje ne samo mislenim putem, kao što biva u čovekovom bogomisliju i u Božijem blagovoljenju, već na živ, životan način, u odnosu na koji ono prethodno treba držati samo za sredstvo. Umno i srdačno stremljenje ka Bogu, po Božijem blagovoljenju, priprema čoveka da prihvati Boga u istini; to je takvo sjedinjenje u kome Bog, ne upijajući snage ni ličnost čovekovu, „čini“ u njemu „i da hoće i da tvori po Njegovom blagovoljenju“ (Filiplj. 2,13); i čovek, po rečima Svetog Apostola, „ne živi više sam, nego živi u njemu Hristos“ (Gal. 2,20). To nije samo cilj čovekov, već i cilj Samoga Boga. Svaka tvar obitava u Bogu i postoji blagodareći Bogu. Slobodne tvari prepuštene su same sebi, ali ne potpuno i do kraja, već s tim da se i one predaju Svemogućem Bogu, ne čineći sobom nekakvo posebno carstvo u Carstvu Božijem, koje bi bilo nezavisno od Tvorca i Svedržitelja.
Može se učiniti čudnom tvrdnja da treba postići opštenje (zajedničenje) sa Bogom, kada ono već postoji ili se daje čoveku u Svetim Tajnama krštenja ili pokajanja, kao što je pisano: „Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3, 27), ili: „Umrijeste i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu“ (Kol. 3, 3). Pa i po zdravom rasuđivanju Bog je svuda prisutan, “ On nije daleko ni od jednoga od nas, jer u Njemu živimo i krećemo se, i jesmo“ (Dap. 17, 27), i spreman je da se nastani u svakome koji je gotov primiti Ga. Samo nas nedostatak želje, nebriga i grešnost mogu odvajati od Njega. Ali sada, kada je pokajnik sve odbacio i potpuno se privoleo Bogu, šta bi moglo da bude prepreka da se Bog u njemu nastani?
Da bi se ovakve nedoumice otklonile, valja razlikovati nekoliko vidova bogoopštenja (bogozajedničenja). Ono otpočinje u trenutku čovekovog duhovnog buđenja, a projavljuje se u njegovom iskanju, stremljenju ka Bogu, kao i u Božijem blagovoljenju, sadejstvu i pokrovu pod kojim se čovek spasava. Ali Bog je još uvek izvan čoveka, kao što je i čovek izvan Boga: oni se ne prožimaju, ne ulaze jedan u drugoga.
U svetoj Tajni Krštenja ili Pokajanja Gospod blagodaću Svojom ulazi u čoveka, živo opšti (zajedniči) sa njim i daje mu da okusi svu slast Božanskog, tako preizobilno i primetno, kao što je svojstveno najsavršenijima, da bi potom iznova sakrio ovakvo projavljenje Svoga opštenja (zajedničenja), obnavljajući ga samo povremeno, i to slabo, reklo bi se, ne kao u neposrednoj stvarnosti, nego kao u ogledalu, ostavljajući čoveka u nepoznavanju Sebe i Svoga prebivanja u njemu do određenog stepena duhovnog uzrastanja, odnosno vaspitavanja prema Svom premudrom rukovođenju. Posle svega ovoga Gospod opažljivo pokazuje Svoje nastanjivanje u duhu čovekovom, koji od tada postaje hram Triipostasnog (Troličnosnog) Božanstva Koje ga ispunjuje.
Postoje, dakle, tri vida bogoopštenja (bogozajedničenja): najpre – misleno, svojstveno periodu obraćenja, a zatim još dva, delatna vida, pri čemu je jedan skriven, nevidljiv za druge ljude i neopaziv za samog čoveka, dok je drugi očigledan i za njega, i za druge ljude.
Prvi vid opštenja (zajedničenja), najdostupniji razumevanju i najopštiji, ne prestaje ni u drugom, pa čak ni na trećem stepenu, budući da je duhovni život – umni život. Međutim, na tim kasnijim etapama on se suštinski razlikuje od prvog stepena svoga projavljivanja, ali ovo se rečima ne da iskazati. Čitav duhovni život sastoji se u prelaženju sa mislenog na delatno. živo. osetno, vidljivo opštenje (zajedničenje) sa Bogom.
Pred nama je čovek koji se pokajao, dakle, čovek koji je vaistinu stupio u opštenje (zajedničenje) sa Bogom, ali još uvek skriveno, tajno, bez projavljivanja; cilj njegov je da ostvari potpuno, opipljivo, opažljivo opštenje sa Gospodom. Neophodno je sve to što jasnije sebi predstaviti i uveriti se u to lično, jer se na ovim pojmovima nužno temelji celokupno delanje pokajnika na svom spasenju. U svetoj Tajni Pokajanja (ili Krštenja) blagodat silazi na način opažljiv duhu, da bi se potom skrila od svesti, ne udaljujući se od čoveka na delu, i tako biva sve do očišćenja srca, kada se ta blagodat u čoveku nastanjuje na vidljiv način i konačno. Očigledno, duhovni učitelji u ovom delu mogu nam biti samo Sveti Oci. Niko od njih nije tako dobro opisao ova stanja kao Sveti Diodoh, episkop Fotije, i Sveti Makarije Egipatski. Navešćemo sada njihova svedočanstva kao potvrdu postavki koje smo ovde izneli.
1) Blagodat se useljava u čoveka i u njemu prebiva još od momenta primanja Svete Tajne. „Blagodat se od momenta zadobijanja Krštenja (ili Pokajanja) nastanjuje u dubini uma“, kazuje Sveti Diodoh (t. 77). I dalje: „Božanska blagodat se kroz sveto Krštenje sjedinjuje sa nesaznajnom ljubavlju, crtama izobraženja po Obrazu Božijem, radi zaloga podobija“ (t. 78). Sveti Makarije uči: „Blagodat je neprestano prisutna u čoveku, ukorenivši se u njemu još od mladosti i sjedinivši se (sa njim), kao nešto prirodno i neodvojivo od srca njegovog, postavši poput jednog bića sa njim.“ (Beseda 8, t. 2).
2) Prilikom prvog useljavanja preko Svetih Tajni, blagodat Božija udostojava čoveka da okusi potpuno blaženstvo od opštenja (zajedničenja) sa Bogom. „Svesveti Duh,“ uči Sveti Diodoh, „u početku usavršavanja (duhovnog), ako sa revnošću uzljubimo dobrodjetelj Božiju, daje duši da okusi slast Božiju svim svojim čuvstvom i zadovolji se njome, kako bi um imao tačno poznanje konačne nagrade za bogougodne trudove“ (t. 90). I dal3e: „Blagodat spočetka obično obasjava dušu svojom svetlošću tako da je ona oseti u izobilju“ (t. 69). Ovo krajnje opažljivo prvo obasjanje blagodati simvolizuje se belom odećom koju tokom sedam dana nose na sebi oni koji se krštavaju. Da ovo nije samo stvar obreda i običaja vidi se iz primera novoobraćenih među Svetima: jedni su se na vidljiv način oblačili u svetlost, na druge je silazio golub, trećima bi zasjalo lice čudesnom svetlošću. Uopšte, svi koji su iskreno prilazili Gospodu osećali su u sebi kako im duh igra od radosti, kao što je Preteča Gospodnji zaigrao u utrobi Jelisavetinoj kada mu priđe Mati Božija sa Gospodom u utrobi Svojoj. U Žitiju Svetih Simeona i Jovana (proslavljaju se 21. jula) opisuje se kako su ugledali svetlost oko brata koji je primio Krštenje i monaški obraz, i to čitavih sedam dana. Pošto su, primivši monaški obraz, u sebi osetili osobito dejstvo Božije, uzaželeli su da ga zanavek očuvaju, radi čega su se odmah udaljili od sveta i otpočeli život otšelnički, što je način podvizavanja najprimereniji postizanju toga cilja.
3) Zatim se blagodat skriva od čoveka koji hodi putem ka spasenju, i, premda u njemu prebiva i deluje, on to ne primećuje, pa se čak neretko oseća i ostavljenim od Boga, osuđenim na propast, zbog čega dospeva u stanje tugovanja, jadikovanja i lakog beznađa. Tako Sveti Diodoh, posle mesta koje smo u dosadašnjem izlaganju već naveli, nastavlja (t. 90): „Uostalom, još dugo se od čoveka skriva dragocenost toga životvornog dara, kako bismo, makar dostigli sve vrline, sebe držali za ništa, jer svetu ljubav još nismo stekli kao naviku“ (t. 69), (…) „ali, za vreme podvizavanja u duši ispunjenoj bogoslovstvovanjem Duh Sveti proizvodi Svoja tajna dejstva na njoj nepoznat način, kako bi u prvom slučaju nas prizivane obratio iz neznanja u poznanje, te da sa radošću kročimo na stazu Božanstvenih sazrcanja (sagledanja), a u drugom, za vreme podvizavanja, naše znanje sačuvao od taštine“. Na drugom mestu (t. 85) on objašnjava kako, uopšte uzev, deluje blagodat: “ Blagodat najpre skriva svoje prisustvo, iščekujući blagovoljenje (dobru volju) duše, i čim se čovek savršeno privoli Gospodu, ona jednim neiskazanim osećanjem otkriva srcu svoje prisustvo i opet iščekuje pokret duše, dopuštajući u međuvremenu demonskim strelama da prodru do njenog najdubljeg osećanja, kako bi duša sa revnosnim blagovoljenjem i smirenim nastrojenjem zavapila za Gospodom… Uostalom, valja znati da, bez obzira što skriva od duše svoje prisustvo, blagodat njoj ipak pruža pomoć na skriveni način, kako bi pokazala neprijateljima da pobeda pripada samoj duši. Zbog ovoga u takvom stanju duša prebiva u uniniju, tuzi, poniženju, pa čak i u umerenom očajanju“ (t. 87). I Sveti Makarije Egipatski (v. Besedu 9, t. 7) uči da se „sila blagodati Božije koja prebiva u čoveku (koja mu je već podarena) i dar Svetoga Duha, kojega se duša udostojava da primi, zadobija velikim trudom – dugim iščekivanjem, dugotrpljenjem, kroz iskušenja i nevolje“. Ovde Sveti Makarije nema u vidu zadobijanje prve blagodati, već potpuno njeno nastanjivanje i delovanje u čoveku, što se vidi iz njegovih reči da „blagodat počinje da deluje sa velikim dugotrpljenjem, premudrošću i tajanstvenim iskušavanjem uma u čoveku koji se već dugo vreme podvizavao na različite načine“. Ovu tvrdnju Sveti Makarije potkrepljuje primerima Avraama, Jakova, Josifa i Davida, koji su, udostojivši se velikih obećanja Božijih, dugo morali da stradaju i trpe u neizvesnosti, dok najzad nisu videli ispunjenje zaveta. (Beseda 9, t. 16). Ovde valja primetiti da blagodat ipak nije potpuno i neprekidno skrivena i neosetljiva, već se povremeno projavljuje u utehama, premda su ovakve utehe potpuno drugačije od onih koje čovek prima kasnije, pošto primi u sebe Duha Svetoga.
4) Najzad, kada se okonča period skrivenog opštenja (zajedničenja) sa Bogom i skrivenog dejstva Božijeg u duši a koliko će on trajati, ne zavisi od samog čoveka, već od rukovodne premudrosti blagodati koja ga spasava – Bog se na jedan osobiti način useljava u čoveka, dakle, ispunjava ga, sjedinjuje se i opšti (zajedniči) sa njime, što zapravo i predstavlja cilj svakoga podvižništva, svih trudova čovekovih, sveg domostroja njegovog spasenja i svega što se sa svakim čovekom zbiva u ovome životu od dolaska njegovog na svet do groba. Sveti Makarije poučava da se blagodat, nakon dugih iskušenja, na kraju potpuno projavljuje, te duša prima savršeno usinovljenje Duha. Bog se Sam poverava srcu, i čovek se udostojava da bude jedan duh sa Gospodom. Iskušan čovek, prema Svetom Diodohu (t. 82), postaje već u potpunosti obitalište Svetog Duha. Blagodat osenjuje čitavo njegovo biće u nekakvom najdubljem osećanju (t. 85). Ovakvo dejstvo otkriva se na različite načine i ima različite propratne pojave.
Dva opisana načina delatnog bogoopštenja (bogozajedničenje) izvanredno je predstavio i opisao Premudri Sirah (Sirah 4,1821), govoreći o Premudrosti, koja zapravo i jeste blagodat Božija što nas spasava: „U strogosti ona hodi s njim isprva, bojazan i strah navodi na nj, i pomuči ga u poučavanju svojem, sve dok veru ne useli u dušu njegovu, i ne iskuša ga u držanju zakona svojih; i opet se vraća pravo njemu, i veseli ga, i otkriva mu tajne svoje“.
U strogosti opa hodi s njim isprva“ – odnosno, postupa surovo, strogo, nemilosrdno, čak i sa, reklo bi se, nekim odsustvom ljubavi;
bojazan i strah navodi na nj“ strah da će ga Bog ostaviti i gotovost na svagdašnje napadaje ljutih neprijatelja; pri tome, po Svetom Diodohu (t. 89), blagodat deluje slično materi koja se skriva od deteta, a dete zbog bojazni počinje da plače i traži majku, osobito kada pred sobom ugleda nepoznata lica;
i pomuči ga u poučavanju svojem“ dugo ga zadržava u ovom svom skrivenom i strogom poučavanju. Po Svetom Makariju (Beseda 8, t. 2), „blagodat na najrazličitije načine, po svome proizvoljenju i saobrazno koristi čovekovoj, svime raspolaže, održavajući čoveka u mnogim iskušenjima i u tajanstvenim isprobavanjima uma“;
sve dok veru ne useli u dušu njegovu, i ne iskuša ga u držanju zakona svojih“ odnosno, sve dok ga ne dovede do takvog stanja u kome se na njega, kao na iskušanog i vernog slugu, možs u potpunosti osloniti.
Sveti Makarije govori: „Kada volja, nakon mnogih iskušenja, uobičaji da blagougađa Svetom Duhu i kada se duže vremena u tome pokazuje kao trpeljiva i nepokolebiva, kada duša ni u čemu ne žalosti Duha, već je saglasna sa blagodaću u svim zapovestima“, tada
„i opet se vraća pravo njemu“ otvoreno mu se, licem u lice, javlja kao posle dugog odsustva i neviđanja. Tada se, po Svetom Makariju (Beseda 9, t. 1), blagodat u njemu u potpunosti projavljuje, te on prima savršeno usinovljenje; ili, po učenju Svetog Diodoha, blagodat osenjuje čitavo biće čovekovo u jednom najdubljem čuvstvu, te on postaje sav obitalište Svetog Duha, na njemu se odražava svetlost lica Božijeg (Ps. 4, 7); Gosiod i Bog dolazi i u njemu se nastanjuje (Jn. 14, 23);
„i veseli ga“ „Radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas“ – govori Gospod (Jn. 16, 22). Carstvo Božije „radost je u Duhu Svetome“ (Rimlj. 14,17). Svetlost koja sija u čoveku, uči Sveti Makarije, tako prožima svo biće čovekovo, da se on, pogružen u slast i prijatno osećanje, nalazi izvan sebe zbog preizobilne ljubavi i skrivenih tajana koje sazrcava (sagledava). „Duša tada plamti, i sa neizrecivom radošću i ljubavlju stremi da izađe iz tela i ode ka Gospodu, kao ne poznajući ovaj privremeni život“, govori Sveti Diodoh (t. 13).
i otkriva mu tajne svoje“ tajne Božanske Premudrosti, Premudrosti svakog poklonjenja dostojne Svete Trojice, domostroja našega spasenja, njegovog usvojenja, tajne greha i vrline, promišljanja o umnim i veštastvenim tvarima i uopšte svega Božanstvenog poretka stvari, što se podrobno opisuje u Poslanici Simeonu Svetog Isaka Sirina. „Kada se um obnovi i kada se osvešta srce (…), oseća se duhovno poznanje tvorenja, u srcu prosijava sazrcanje (sagledanje) tajanstava Svete Trojice zajedno sa tajnama Njenog promišljanja o nama dostojnog klanjanja, i tada um zadobija svesavršeno poznanje nade budućeg veka. Takav se čovek ne uči, ne istražuje, već sazrcava (sagledava) slavu Hristovu, naslađujući se zadovoljstvom sazrcanja (sagledanja) tajni novoga sveta. Takvo savršenstvo poznanja dolazi sa primanjem Svetoga Duha, Koji uvodi naš duh u onaj svet, poredak ili oblast sazrcanja (sagledanja)“ (Slovo 55, od str. 375 i dalje). Duh Sveti oduzima duši njenu pokrivku, odvodi je u onaj svet i pokazuje joj čudesa (Sveti Makarije Veliki, Slovo o uzvišenju uma, t. 13, o slobodi 24, 20 i 21. Beseda 17, t. 4).
Dakle, sada je očigledno da se blagodat koja posećuje novoobraćenog preko Svetih Tajni sjedinjuje sa njim i u početku mu daje da okusi svu slast življenja po Bogu, da bi potom skrila od njega svoje prisustvo, ostavljajući ga kao da je sam, u trudovima, naporima, nedoumicama i čak padovima; najzad, kada prođe ovaj period iskušenja, blagodat se u njega useljava očigledno, delatno, snažno, osetljivo.
Postavlja se pitanje: kakav je uzrok da se blagodat Božija ne useljava u čoveka odjedanput, u potpunosti, odnosno, da se toržestvo potpunog opštenja (zajedničenja) duše sa Bogom ne otkriva odmah? Potrebno je poznavati taj uzrok, kako bi se delovalo protiv njega, i to što uspešnije, jer se samo njegovim otklanjanjem može postići potpuno nastanjenje blagodati u čoveka.
Da bismo shvatili zbog čega se ovako dešava, obratićemo pažnju na unutarnje nastrojenje čoveka koji se obratio Bogu. Greh ovladava čovekom, privlačeći sebi njegovu pažnju, sva njegova stremljenja i snage. Delajući iod uticajem grsha, čovek čitavo svoje biće njime prožima, navikavajući ga da dela onako kako greh nalaže. Ovakvo spoljašnje, čoveku nametnuto delanje, od dugog prebivanja u njemu postaje tako blisko našoj prirodi da dobija oblik prirodnog, neminovnog i neophodnog delanja. Tako se, recimo, gordost sjedinjuje sa umom, koristoljublje – sa željama, pohota sa srcem, egoizam i nekakva zloba prema drugima sa svim našim poduhvatima. Tako je u svojoj svesti i proizvoljenju, u duševnim snagama – umu, volji i čuvstvima, u svim telesnim funkcijama, u svim svojim delima, ponašanju, odnosima sa drugima, normama i običajima, čovek sav prožet grehom – egoizmom, strastima, samougađanjem. Sveti Makarije to predstavlja na sledeći način: greh koji je nakon pada ušao u nas ima skoro potpuni obraz čovekov, zbog čega se i naziva plotskim, duševnim, spoljnim čovekom, i zato svojim udovima prekriva odgovarajuće udove naše prirode: naš um svojim umom, našu volju svojom voljom, i slično; pošto sobom uguši prirodno delanje naših snaga, proglašavajući za njega svoju neprirodnu delatnost, čoveka drži u ubeđenju da je baš ona prirodna. U ovakvom mraku, pod teretom greha, pod okriljem satane prebiva svaki čovek koji se nije obratio, pokajao i postao rešen da služi Bogu u duhu i istini (Beseda 2, gl. 1, 2, 4 12).
Božija blagodat koja posećuje čoveka – najpre kroz njegovo probuđenje, a zatim i kroz čitav period obraćenja – raseca čoveka nadvoje, ulivajući mu svest o ovoj podvojenosti, da sagleda ono neprirodno i ono što bi valjalo da bude prirodno, i izaziva u njemu rešenost da iskoreni, očisti sve neprirodno, kako bi se u punom svetlu projavilo bogopodobno jestastvo njegovo. Ali, očigledno, ovakva rešenost tek je početak dela koje mu predstoji. Blagodareći njoj čovek se tek svešću i proizvoljenjem (htenjem) udaljio od spoljašnje, nametnute mu neprirodnosti, odrekao je se i priklonio se onoj prirodi za kojom čezne i žudi; međutim, u stvarnosti, čitavim svojim bićem on još ostaje onakav kakav je bio – prožet grehom: u duši po svim njenim snagama, u telu po svim njegovim funkcijama; kao i ranije, svojstvena mu je strasnost, ali sa tom razlikom što je ranije sve to sam želeo, izabirao i svesno tako postupao, sa žudnjom i nasladom, dok sada to ne želi, ne izabira, već mrzi, odgoni, udaljava od sebe. Pri tome čovek izlazi iz sebe kao iz zlosmradne lešine i gleda kakvo strasno zlosmradije ishodi iz svakoga uda njegovog, i nekada i protiv volje udiše, do pomračenja uma, sav smrad koji iz njega ishodi.
Prema tome, istinski blagodatni život u čoveku u početku predstavlja tek seme, iskricu; ali to je seme bačeno u trnje, iskra na koju se odasvud baca pepeo. To je još malena sveća čije slabo svetlo gori u gustoj magli. Svojom svešću i proizvoljenjem (htenjem) čovek se pribio uz Boga, i Bog ga je prihvatio, sjedinivši se sa njim u ovoj sili samopoznanja i proizvoljenja, odnosno u umu i duhu, kao što o tome kazuju Sveti Antonije i Makarije Veliki. U čoveku postoji samo ono dobro, spasenjsko i bogougodno. Sve drugo još se nalazi u ropstvu, ne želeći i ne mogući da se pokorava zahtevima novog života: um još ne ume da misli na novi način, već razmišlja po starom čoveku; volja još ne ume da želi na novi način, već su njena htenja po starom čoveku; srce još ne ume da oseća na novi način, već su čuvstva njegova po starom čoveku. Isto to svojstveno je i telu u svim njegovim funkcijama. Sledstveno tome, čovek je još uvek sav nečist, izuzev jedne jedine tačke, koju čine sila poznanja i slobode – um i duh. Bog se, budući savršeno čist, sjedinjuje samo sa ovim delovima bića čovekovog, dok sve ostalo, kao nečisto, ostaje izvan Njega i Njemu strano, premda je Bog gotov da ispuni čitavog čoveka, ali to ne čini zbog njegove nečistote. No potom, čim se čovek očisti, Bog se potpuvo nastanjuje u njemu. Sveti Grigorije Sinait niše: “ Ako se naše jestastvo posredstvom Duha ne sačuva od nečistote i ne postane onakvo kakvo je nekada bilo, dakle, čisto, ono se ni u sadašnjem, ni u budućem veku neće moći sjediniti sa Hristom u jedno telo i jedan duh. Jer sveobujmljujuća i sjedinjujuća sila Duha nije navikla da novoj odeždi blagodati prišiva kao zakrpu staru haljinu strasti“ (Dobrotoljublje, gl. 41). Gospod ne može da se u potpunosti nastani u čoveku, jer mu dom još nije ugotovljen; blagodat ne može da se u potpunosti na njega izlije, jer sasud još ne može da je drži. Ovako učiniti značilo bi uzaludno rasipati i upropašćavati duhovno blago. „Kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom, a kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom?“ (2. Kor. 6, 1415). Obećavajući da će doći sa Ocem i nastaniti se u nama, Gospod je postavio kao neizostavni uslov držanje zapovesti Njegovih, i to, razume se, svih, drugim rečima, pravednost u svemu, koja nije mogućna bez ispunjenja ljudskih snaga pravdom, odbacivanja nepravde koja im se spolja nameće, udaljavanja grehovnosti i strasnosti. Na ovo se, na izvestan način, odnosi i sledeće mesto: „Ako rečemo da imamo zajednicu s Njim a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istinu. Ako li u svjetlosti hodimo, kao što je On Sam u svjetlosti, imamo zajednicu jedni s drugim“ (1. Jn. 1, 67). Ova tama predstavlja zapravo tamu strasti, jer i kasnije Sveti Jovan na sličnim mestima govori o mržnji i trojakoj pohoti (1. Jn. 2, 1011,15). Svetlost je, nasuprot ovome, zapravo svetlost vrlina, opet zbog toga što kasnije Sveti Apostol govori o vrlinama. Iz ovoga se vidi da se u savršenstvu bogoopštenja (bogozajedničenja) može istinski prebivati tek kada se izagna tama strasti i kada zasija svetlost vrlina, kada se one urežu i, recimo tako, srastu sa našim bićem, kada zaogrnu i prožmu naše snage, odagnavši i udaljivši iz njih strasti, tako da se u njima ova svetlost ne odražava, nego da one budu izvor svetlosti. Do tog trenutka bogoopštenje (bogozajedničenje) je do te mere skriveno i čoveku neznano, da se može činiti da ga nema, pa se u izvesnoj meri i mora smatrati nepouzdanim, neodlučnim, nepotpunim ili neprimerenim.
Dakle, to što Gospod, stupivši u savez sa duhom nekog čoveka, ne ispunjava i ne nastanjuje se u njegovo biće odmah, ne zavisi od Gospoda, Koji je gotov da sve ispuni Sobom, već od nas, odnosno od naših strasti koje su se stopile sa snagama naše prirode, a ove se. pak, od njih nisu odvojile niti su zamenjene njima suprotnim vrlinama. „Grehovne strasti ne dopuštaju Bogu da sija u nama“, govori Sveti Antonije Veliki (Dobrotoljubljs, tom 1, gl. 150). Ako je glavni cilj prema kome treba da stremi pokajnik potpuno bogoopštenje (bogozajedničenje), svetlonosno i blaženo, glavna prepreka za njegovo ostvarivanje jeste postojanje u čoveku još uvek živih strasti, činjenica da se u njega nisu dovoljno urezale vrline, slabost njegovih snaga; zato je očigledno da je kao svoj glavni zadatak, neposredno po obraćenju i pokajanju, čovek dužan da postavi iskorenjivanje strasti i sticanje vrlina, jednom rečju, ispravljanje sebe. Udaljavanje od svake nepravde i sticanje, odnosno prihvatanje svake pravde, odgonjenje grehovnih strasti, navika i nedostataka, makar nam se one činile i prirodnima, kao i drugih slabosti, ma koliko ih mi smatrali oprostivim, i usvajanje vrlina, dobrih običaja, pravila i uopšte svake ispravnosti, naravno, bez gubljenja iz vida onog krajnjeg cilja, već uz revnosnu borbu protiv strasti, sa Bogu upravljenim očima uma – to je polazno načelo koga se valja držati u uspostavljanju celokupnog poretka bogougodnog života, i kojim valja meriti valjanost ili pogrešnost normi koje prihvatamo i podviga koje otpočinjemo. U to se valja uveriti što potpunije, pošto, kako nam se čini, sve zablude na delu proističu iz nepoznavanja toga načela (ovo se podrobno opisuje u Poslanici Svetog Isaka Sirina Svetom Simeonu Stolpniku; v. takođe i 1. i 2. besedu Svetog Makarija Velikog). Ne razumevajući svu silu ovoga, neki se zaustavljaju samo na spoljašnjoj strani duhovnog upražnjavanja i podvizavanja, drugi – samo na dobrim delima i navici da se ona čine, ns težeći ka višem cilju, dok se treći neposredno usmeravaju na sazrcanje (bogosagledanje). Sve je to potrebno, ali ima svoj poredak. Najpre je čitav duhovni život u zametku, zatim se on razvija ne isključivo, nego prevashodno sa ove ili one strane, međutim, neophodna je postupnost – ushođenje od spoljašnjih ka unutarnjim podvizima, zatim i od jednih i od drugih ka sazrcanju (bogosagledanju), a ne obrnuto (Sveti Diodoh, Besede 9, 13, 10, 11, slovo 2, 3 i 4).
Uverivši se u sve ovo, sada lako možemo da iznesemo pravila rukovođenja u bogougodnom življenju, odnosno da opišemo duh i ustrojenje podvižništva.
Vratimo se malo unazad i zaustavimo svoju pažnju opet na čoveku koji se privoleo Bogu i zavetovao da će vazda i u svemu delati po volji Njegovoj, u slavu Njegovu, bogateći se istinski dobrim delima. Odlučivši se na ovo, kako će moći da postupa u navedenom smislu, kada mu, kao što smo videli, ni telo ni duša nisu za to sposobni? Greh je mrzak duhu, ali telo i duša mu saosećaju i ka njemu streme, pošto su zaodenuti strastima. Dobro ili volja Božija omileli su duhu, ali telo i duša tom dobru ne saosećaju, odvraćaju se od njega, ili, ukoliko to nije slučaj, ne umeju da čine dobro. Zato je čovek koji je, zbog revnosti svoje, odlučio da ostane veran obećanju i da, prema spoznatoj neophodnosti, prebiva u dobru, neizostavno mora da se u svakom dobrom delu (a rđavih dela on ne sme imati) protivi zahtevima svoga tela i duše i, odbacujući ih, da ih primorava na suprotno, a pošto telo i duša predstavljaju neodvojive delove njegove ličnosti, takav zahtev znači – protiviti se sebi u svemu rđavom i primoravati se na dobro. Simoprotivljenje i samopripuda – to su dva preokreta izazvana revnošću raspaljenom u duhu, valjani počeci podvižništva. I jedno i drugo čini borbu čoveka sa samim sobom, ili, drugačije kazano, podvig.
Zbog toga pokajnik koji se obratio Bogu od prvih trenutaka novog života neminovno stupa na put podviga, borbe, truda, i počinje da nosi breme, jaram. To je tako prirodno, da svi Sveti za jedino ispravan put vrlinovanja smatraju njegovu mukotrpnost i napornost, dok je tome suprotna lakoća odlika lažnog puta: „Carstvo Nebesko s naporom se uzima i podvižnici ga zadobijaju“ (Mt, 11, 12). Ko nije u borbi, u podvigu, taj je u prelasti. Tako i Apostol govori: ko ne trpi, taj nije sin (Jevr. 12, 8).
Tako, dakle, podvižnik revnuje za samoprinuđivanje i samoprotivljenje radi samoispravljenja, odnosno vlastitog uznošenja u prvobitnu čistotu, kako bi se što pre udostojio opštenja (zajedničenja) sa Bogom. Očigledno je da se ovaj cilj postiže utoliko uspešnije, ukoliko je podvižnik revnosniji, marljiviji, vatreniji. Isto tako možemo reći: ko ide protiv sebe sa većim prezirom i neprijateljstvom, delujući što odlučnije i oštrije, taj će pre dospeti u čistotu. Zbog ovoga je jasno zašto su svi Sveti koji su dostigli visinu hrišćanskog savršenstva neposredno nakon obraćenja otpočinjali najstrože podvige samoumrtvljavanja – postove, bdenja, ležanje na zemlji, osamljivanje i slično. Bile su to svesno odabrane, Božijom blagodaću nadahnute mere koje su oni prihvatili radi vlastitog što skorijeg sazrevanja, što su uistinu i postizali. Nasuprot tome, sve olakšice, zastoji, žaljenje samog sebe – makar se to javljalo i samo povremeno – uvek su usporavali i usporavaju duhovno uzrastanje.
Dakle, zadatak onoga ko se odlučio da revnuje Bogu, da se što odlučnije laća podviga, takođe odlučnih i primerenih jer v među njima jedni više, a drugi manje doprinose umrtvljavanju strasti i sticanju vrlina. Ako je to tegobno stanje neizbežno, premda samo privremeno, ima li smisla samo zbog nebrige odugovlačiti sa tim? Neodlučnost, nebriga, slabost – sve su to velike prepreke na putu duhovnog uzrastanje.
Ako si se već odlučio (na podvig), nemoj da čekaš, već se bori; to je ono što zavisi od samog čoveka. Ali, valja neprestano imati na umu da, premda je revnovanje bez samosažaljenja spasonosno za onoga ko se privoleo Bogu, ipak uspeh i plodovi njegovih trudova i podviga, odnosno njihov uticaj i delovanje na očišćenje strasti i oblikovanje istinski dobre naravi ne zavise od njega samog. Klice duhovnog života niču i njihovi plodovi sazrevaju u podvizima, ali ne samo blagodareći njima i kroz njih, već zahvaljujući blagodati. „Ja posadih, Apolos zali, ali Bog učini da uzraste“ (1. Kor. 3, 6). Kao što se duhovni život začinje blagodaću Božijom, tako ona taj život može i čuvati i učiniti da sazri. „Onaj Koji je otpočeo dobro djelo u vama dovršiće ga “ (Filiplj. 1, 6). Prvo seme novoga života sastoji se od sjedinjenja slobode i blagodati, a plod njegov biće uzrastanje upravo ovih elemenata. Kao što je pokajnik, zavetujući se da će živeti io volji Božijoj, u slavu Njegovu, govorio: „Samo Ti osnaži i učvrsti“, tako je i sve preostalo vreme dužan da se predaje u ruku Božiju sa molitvom: „Ti Sam učini ono što je ugodno Tvojoj Svetoj volji“, kako bi na taj način kako u svesti i u proizvoljenju, tako i na samom delu Bog bio „Onaj Koji čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju“ (Filiplj. 2,13). Momenat u kome čovek želi da sam postigne nešto sa sobom i u sebi samom jeste momenat gašenja istinskog, duhovnog, blagodatnog života. U takvom stanju, bez obzira na ogromne trudove, nema istinskoga ploda. Rađaju se samo posledice, koje ne možemo nazvati lošim, ukoliko ih posmatramo same po sebi; ali u čitavom toku stvari one predstavljaju zastoj i stranputicu, a neretko i zlo, pošto odvode u gordost i uobraženost, a ovo je seme đavolsko, koje seje neprijatelj roda ljudskoga i koje nas njemu približava. Pri tome se Božijem delu u nama pridružuje ono što nije Božije, kvareći ga, tako da, umesto da uzdiže čoveka koji se dozvao sebi, blagodat preduhitrujući još i očišćava i uklanja ono što se samovoljnim delanjem pokvarilo. „Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani“, uči Apostol (2. Kor. 13,5). Sjedinivši se sa Gospodom u svetoj Tajni Pokajanja ili Krštenja, dužni smo da Mu se predamo, kako bi On, ušavši u nas, kao Gospod Svedržitelj, „kako ume i kako zna“ ustrojio naše spasenje. Reči su Gospodnje: „Bez Mene ne možete ništa činiti“ (Jn. 15, 5); njima treba poverovati i moliti se Gospodu da On dela u nama, da nas očišćava od strasti, urezuje u nas vrline i tvori sve ono što je po nas isceljujuće. Takvo je suštinsko nastrojenje pokajnika: „Gospode, kako znaš i kako umeš, spasi me, a ja ću se truditi i nelicemerno, neodstupno, bez skretanja, po čistoj savesti tvoriti sve što umem i mogu!“ Ko postigne ovakvo unutarnje nastrojenje, Gospod će ga vaistinu prihvatiti i delovaće u njemu kao Vladika. Takvome je čoveku učitelj Gospod, molitvenik – Gospod, pokretač njegovih htenja i delanja – Gospod, plodonosac – Gospod, vladika – Gospod. To je seme i srž nebeskog drveta života u njemu. Ali takav čovek neizostavno mora da ima veštastveno-duhovnu ogradu, koju sačinjavaju duhovni rukovoditelj i pravila.
Pokajnik, pošto se preda Bogu, istog trena dospeva pod Njegovo neposredno rukovodstvo i biva prihvaćen. Ko ovo učini kako treba još u samom početku, biće Božijom blagodaću brzo, mirno i blagonadežno vođen ka savršenstvu. Na delu je, međutim, takvih veoma malo. To su izabranici Božiji koji su se jednim silovitim i naglim porivom predavali u ruke Božije, bili od Boga prihvatani i vođeni, poput Marije Egipćanke, Pavla Tivejskog, Marka Tračkog i drugih, koje je spaslo samo odlučno privoljenje Bogu. Tako je, recimo, Marija Egipćanka u svim svojim žestokim borbama sa strastima postavljala za pravilo da se prepušta Desnici Božijoj, te su se strasti, razume se, nakon podviga, udaljavale. To je, bez sumnje, činila i u drugim slučajevima: obraćala se Bogu, na primer, da je On urazumi i prosvetli, i zadobijala ono što je tražila.
Ali takav put nije bio niti je mogao da bude svima zajednički. On je svojstven samo posebnim izabranicima Božijim. Svi ostali sazrevaju pod vidljivim rukovođenjem iskusnih muževa. Stojeći u veri da samo Bog daruje duhovno uzrastanje, pokajnik se, da bi uspeo, neizostavno mora predati duhovnom ocu – rukovoditelju. Neophodnost takvog postupanja proističe iz činjenice da nema potpunog predavanja sebe Bogu, a to je nedostatak svojstven većini. Do potpune predanosti Gospodu treba sazrevati i sazrevati, kroz veliko iskustvo, a do sticanja toga iskustva nema tačke koje bi se dotakla rukovodna ruka Gospodnja, nema povodca kojim bi podvižnik bio vođen. Sledstveno tome, bez ovog uslova onaj koji sam otpočinje delo spasenja neizbežno će ići putem za koji se ne može reći da je pravilan, što je i opasno, i mučno po duh. Sveti Antonije Veliki, zamislivši se nad tim da li su njegova pravila dobra, zavapio je: „Pokaži mi, Gospode, put“, i, pošto je dobio uveravanje, uspokojio se. Onaj ko stupa na put duhovnog života može se uporediti sa čovekom koji kreće na putovanje u uobičajenom, svakodnevnom smislu. Pošto nam je taj put nepoznat, neophodno je da nas neko prati. Bilo bi suviše samouvereno zaustaviti se na misli da možemo i sami. Ne, tu ne pomaže ni zvanje, ni učenost. Nije manje samouveren ni postupak da neko bez krajnje nužde, imajući, dakle, mogućnost da pronađe duhovnog učitelja, takvoga ne traži, pomišljajući da će ga Bog neposredno voditi. I zaista, uzvođenje ka savršenstvu pripada Gospodu, Koji nas je prihvatio, ali pod rukovodstvom duhovnog oca. Duhovnik nas ne uzvodi na stepene savršenstva, ali doprinosi da budemo uzvođeni od Boga. U uobičajenom poretku stvari Bog rukovodi nama preko drugih, urazumljujući nas, očišćujući i saopštavajući nam volju Svoju. Ko ostane sam sa sobom nalazi se u krajnjoj opasnosti, da i ne govorimo o tome da će takav čovek tumarati u mestu bez ikakvog ploda. Ne poznajući ni podvige, ni duhovna zanimanja, ni dužnog poretka u njima, on će mnogo šta uzaludno činiti, budući da se dela latio bez potrebnog umeća. Iz ovog razloga neretko se mnogi zaustavljaju, hlade se i gube revnost. Ali najveća opasnost dolazi od unutarnje neustrojenosti i satanske prelasti. Kod početnika je u duši magla, kao od smradnih isparenja, a nju stvaraju strasti, nepravda, oskvrnjene snage. Ta magla, ređa ili gušća, svojstvena je svakome, u zavisnosti od stepena iskvarenosti. Kako u toj magli jasno i pouzdano razaznavati predmete? Onome ko je izgubljen u magli neretko se i slabo rastinje pričinjava kao šuma ili selo; isto tako početniku u duhovnom delanju mnogo šta se priviđa onde gde u suštini nema ničega. Samo iskusno oko može da razabere i razjasni u čemu je stvar. Dalje, ovakav čovek je bolestan, pa kako bi onda mogao da samoga sebe leči? On će sebe usmrtiti i ugušiti iz ljubavi prema sebi samom; a poznato je da ni lekari sebi samima ne poveravaju lečenje svoga tela. Ali najveća opasnost u ovome delu preti od satane. Pošto je on sam prevashodno samovoljan, među ljudima najviše voli one koji se rukovode sopstvenim umom, i upravo ih u tome ponajvećma smućuje i upropašćuje. Moglo bi se kazati da baš ovo svojstvo daje satani pristup do nas, odnosno pruža mu mogućnost da nas odvuče u propast. Ko, pak, ne veruje svome razumu i srcu, već, naprotiv, sve što postoji u njegovim čuvstvima i mislima prepušta sudu drugoga, neće postradati, makar mu đavo i posejao u misli i čuvstva nešto opasno i pogubno, pošto će iskustvo i razum drugog čoveka razgoniti prelast i sačuvati ga. Zbog toga se i kaže: ko ima duhovnog učitelja i poveri mu se, satana mu neće pristupati, kako ne bi vazda bio posramljivan i kako se ne bi razotkrile sve zamke njegove. I obrnuto: satana ne odstupa od čoveka koji veruje isključivo sebi i koji se u svemu oslanja jedino na svoj razum. Takvoga će, stvarajući mu u uobrazilji svakakve lepe prizore, delujući na njegovu maštu, neprijatelj roda ljudskoga voditi po raznim bespućima, sve dok ga, najzad, u potpunosti ne odvede u propast.
Iz ovih razloga, koji se svakako moraju uvažavati, početvik mora da se saglaei sa neophodnošću da ima duhovnog rukovoditelja, i dužan je stoga da ga izabere i da mu se preda. Sa njim je bezbedan, kao pod krovom ili unutar ograde, jer će duhovnik i pred Bogom, i pred ljudima odgovarati za sve propuste. Čudesno je i svake hvale dostojno to što ovaj koji iskreno ište neizostavno i zadobija istinskog duhovnika. A duhovnik, ma ko to bio, uvek daje pravilno i pouzdano rukovodstvo, čim mu se njegovo duhovno čedo preda svom svojom dušom i sa iskrenom verom.
Sam Gospod čuvaće onoga koji se tako savršeno predao svome duhovnom ocu. Moli se, i Gospod će te uputiti na duhovnog rukovoditelja i pokazati ga; predaj mu se, a Gospod će ga poučiti kako da te vodi.
Druga stvar koja je neophodna svakome ko odlučno zakorači na put pokajanja jesu pravila. Pravila određuju, ustanovljavaju i propisuju način delanja, bilo unutarnjeg, bilo spoljašnjeg. Njima se određuje pravac i čitav tok delanja, njegov početak, vreme, mesto, mogućni obrti i kraj. Tako, recimo, čitanje predstavlja jedno od podvižničkih delanja. Pravilom treba da bude propisano: kakve knjige čitati, kada, koliko, kako se pripremiti, kako otpočeti, nastaviti i završiti čitanje, šta činiti sa pročitanim. Slično važi i za molitve, rasuđivanje i druga delanja. Očigledno, pravilima su obuhvaćena sva podvižnička delanja; ona predstavljaju spoljašnji „omotač“ podvižništva, nešto poput njegovog tela. Pravila treba primeniti na sve naše snage i na sve naše aktivnosti, tako da se ništa ne čini, ni najmanji pokret, bez odgovarajućih pravila.
Neophodnost postojanja pravila očigledna je sama po sebi; naime, mi otpočinjemo potpuno novi, za nas neuobičajen život, u kome se još nismo upražnjavali i na koji naše snage nisu naviknute. Da bismo se naučili i utvrdili u različitim delanjima, neophodno je propisati određena pravila u vezi sa time šta i kako činiti, isto kao što se novom regrutu pokazuje kako treba da drži pušku, kakav položaj da zauzima i slično. Bez pravila ne oblikuju se naše snage, niti bez njih može biti pravilnog delanja. Ko nema molitvenog pravila, neće umeti da se moli; ko nema pravila posta, nepravilno će postiti; jednom rečju, podvižnik lišen pravila ništa neće činiti kako treba, pa stoga i njegovo življenje neće biti ispravno i istinito, bez obzira na sve njegove trudove i napore, jer se življenje i sastoji od ukupnosti naših aktivnosti. Osim toga, življenje bez pravila ne može se spokojno, skladno i valjano razvijati. Kao što se dete povija da ne postane grbavo ili obogaljeno, tako i duhovno delanje mora da bude povijeno pravilima, svrsishodno, tako da se čitavo življenje pod njihovim uticajem odvija skladno i ravnomerno, te da nijedna aktivnost ne poprimi, u neznanju, pravac različit od drugih aktivnosti i zato štetan po celinu, ili da sama no sebi ne skrene na lažan put, kao što se, na primer, može desiti sa postom. Mlada biljka se podupire ili vezuje za jače stablo kako ne bi klonula i kako bi rasla pravo. Podvižnik koji se razvija bez pravila, sam po sebi, neobučen je, neiskusan, nešto sposoban, a nešto nesposoban da učini; neki su mu postupci pogrešni, neki valjani, ali neprimereni određenom mestu, licu, i slično. Najzad, u odsustvu pravila krije se i nemala opasnost: bez njih se, kao bez oslonca, neminovno pada i greši. Kod takvog čoveka sve što on čini zavisiće od prisustva duha, njegovog rasuđivanja i želje. Ali može li se u potpunosti na ovo osloniti? Prisustvo duha nećeš uvek očuvati; rasuđivanje se stiče učenjem, i opet ono nije uvek dovoljno sveže, britko, nego se njegova oštrica otupljuje; a ko je u stanju da postojano upravlja svojim željama? Zbog svega ovoga, ukoliko nema pravila, neizbežni su propusti, greške i zastoji. A kod pravila je jasno: nije važno da li želiš ili ne želiš, već si dužan da postupaš onako kako je propisano, i delo će biti okončano; neće biti zastoja, i ići će se napred. I još nešto: kako drugačije obuzdati svojevoljnost i svojeglavost – ta izuzetno opasna raspoloženja?
Na ovaj način, postupajući po pravilima, pod rukovodstvom duhovnog oca, podvižnik koji revnuje za svoje spasenje, podvizavajući se u samoprinuđivanju i samoprotivljenju, ili prebivajući u neprestanoj borbi, napredovaće u savršenstvu iz dana u dan, približavajući se čistoti putem iskorenjivanja svojih strasti i sticanja vrlina. Ali valja znati da je ushođenje ka savršenstvu samome podvižniku nevidljivo: on se trudi u znoju lica svog, ali mu se čini da su mu napori besplodni, jer blagodat dela svoje delo skriveno. Videlu ljudskom, oku, dobro je neprimetno; čovek uviđa samo jedno – da je slab i nepotreban sluga Gospodnji. Put ka savršenstvu jeste dolaženje u poznanje istine da je podvižnik i slep, i ništ, i nag, sa čime je neraskidivo povezana skrušenost duha, ili bol i tuga zbog svoje nečistote, koja se izliva pred Boga, ili neprestano pokajanje, što je sve zapravo isto. Pokajna osećanja su suštastvene odlike istinskog podvižništva. Ko izbegava takva osećanja i kome su ona strana, znači da je skrenuo sa puta. Na početku novog puta postavljen je temelj pokajanja; pokajanje, dakle, u duhovnom uzrastanju treba da vazda prati podvižnika i da sa njim sazreva. Onaj ko duhovno uzrasta sazreva u poznanju svoje oskvrnjenosti i grehovnosti, pogružavajući se u skrušena pokajna čuvstva. Mera duhovnog napredovanja jesu suze, a neprestane suze znak su skorog očišćenja. Da ovako treba da bude vidi se iz činjenice da smo mi pali, da smo izgonjeni, da prebivamo van Očevog doma, i to našom krivicom. Svaki izgnanik plakaće i tužiće za svojim zavičajem; isto tako i oni koji su krenuli la put samoočišćenja treba da se žaloste, da tuže i sa suzama ištu povratak u raj čistote. Pri tome je podvižnik svakog trena u borbi – čas sa odsustvom htenja, čas sa suprotnim htenjima; pomisli, želje, strasti, gresi, premda nevoljni, svakog trena zamućuju čistotu njegovog uma i podsećaju ga da on u sebi sadrži samo nečistotu, samo ono što je grehovno i Bogu protivno, Tako on sebe vidi sličnim zlosmradnoj lešini koja leži pred njim i pomračuje mu glavu svojim vonjem. „Položi grehe svoje pred sobom i kroz njih gledaj ka Bogu“, uči Sveti Antonije Veliki (Skitski paterik). Najzad, česti padovi i kolebanja početnika, do kojih dolazi zbog njihovog neiskustva, neznanja, a ponekad i zbog slabosti, terete njihovu savest poput teškog bremena, pa možda i više nego što su ih ranije, u pređašnjem stanju nemarnosti, opterećivali čak i veliki gresi. Početnik u duhovnom delanju nalikuje detetu koje tek uči da hoda i koje stalno pada. A padovi iziskuju očišćenje, odnosno skrušenost, pokajanje, suze; zbog toga se svima kao zapovest postavlja svakodnevno i neprekidno, u svakom trenu, pokajanje. Bože, milostiv budi meni grešnome! – ovakva treba da bude neprestana molitva podvižnika.
Na ovaj način početnik u duhovnom delanju se sa vatrenom i hitrom revnošću sav predaje najodlučnijim podvizima, ali pri tome sva dobra očekuje samo od sile i pomoći Božije predajući se Njemu i nadajući se uspehu, ali ne budući sposoban da svoj napredak i primećuje; zato je on u neprestanom otpočinjanju, pod rukovodstvom duhovnog oca, povinuje se pravilima i čuva u sebi smirenje.
U takvom duhu i sa opisanim nastrojenjem podvižnik može da blagonadežno otpočne svoje delo – iskorenjivanje strasti, odnosno očišćenje svoje prirode od primesa neprirodne strastvenosti. U duhu njegovom vlada silna, od smrti jača usrdnost; ali i najjača usrdnost ima potrebu za planom, kako bi pouzdano išla ka naznačenom cilju. Sva pravila namenjena onome ko stupa na put duhovnog podviga služiće razjašnjenju toga plana. To neće biti ništa drugo do izlaganje onih pravila o čijoj neophodnosti smo već govorili. Njih je najviše dužan da poznaje upravo duhovnik, mada ih on, i uopšteno govoreći, i prema svakom konkretnom duhovnom čedu, može i menjati prema prilici.
Radi ustanovljivanja ovakvih pravila, opet ćemo se zadržati na stanju podvižnika-pokajnika. Dejstvom blagodati Božije, primljene u Svetim Tajnama, u njemu vaskrsava i oživljava duh. Ali samo je taj duh u njemu isceljen, kao naskriveniji deo njegovog bića. To je, dakle, isto kao da je spasonosni lek primio samo jedan ud tela koje se već čitavo raspada. Međutim, izvan toga (dakle, isceljenog duha) njegova duša sa svim svojim snagama, kao i telo u svim njegovim funkcijama, i sama ličnost čovekova, zajedno sa svim njenim odnosima sa drugim ljudima, ispunjeni su i prožeti strasnošću, koja nikako nije mrtva, već živo deluje u njima. Glavni je zadatak trudova da se strasnost umrtvi u svim svojim projavljivanjima, te da se jestastvo vaspostavi u svojstvenoj mu čistoti, kako bi na taj način blagodat, po meri čovekovog očišćenja, ishodila iznutra, kao da prožima deo po deo čovekovog bića, sa mudrom nostupnošću i svrsishodnošću.
Iz ovoga se može sagledati čitav poredak pravila koja valja formulisati; drugim rečima, znajući ovo, raspolažemo merilom kojim ćemo ih označiti i odrediti njihove granice. Prema tome:
 
1) Ako je već posejano seme života, čuvaj ga sa najvećim oprezom, jer u protivnom tvoji trudovi neće imati svrhe i nećeš imati snage da ih poneseš. Ako si primio Duha, ne gasi ga; revnuješ li – revnuj što usrdnije. Čuvaj sve što ti je dato i što si stekao, jer to što imaš je novčić kojim ćeš kupiti veliko blago. Ako ti to, pak, ne uspe, čitavo delo će ti propasti. Kao što se u ratu vojnici trude da na sve moguće načine odbrane svoje položaje, tako to važi i za duhovni život.
2) Neophodno je odbacivati strasnost, koja je postala sastavni deo našeg jestastva. Pošto je njena sjedinjenost sa našom prirodom nalik na jedinjenja hemijskih elemenata,načini njenog odbacivanja slični su načinima hemijskog razlaganja. Naime, da bismo neku supstancu oslobodili od njene prinudne sjedinjenosti sa drugom, moramo je dovesti u dodir sa nekim trećim elementom, izvan tog jedinjenja, a kojem je ona srodnija nego onom pređašnjem. Kada se to učini, elemenat iz prethodnog jedinjenja se uklanja, dok se oslobođena supstanca sjedinjuje sanovim elementom, zadobijajući pri tome novi oblik. U primeni na duhovni život ovo bi značilo: svim silama naše duše i tela i čitavom našem delanju, koji su porobljeni strastima i nalaze se u jednom neprirodnom stanju, stanju prinude, valja dodati nešto drugo, što bi im bilo srodnije i bliže, kako bismo, sjedinivši se sa time, bili oslobođeni okova strasti, i kako bi naše biće zadobilo novi, zapravo svoj prirodni oblik.
Ovo je pravilo svih delanja i upražnjavanja koje namenjujemo snagama našeg bića. Primenjujući ih, uz čuvanje stečenog Duha blagodati, srodnog i odabranim delanjima i bavljenjima, i snagama naše prirode, čovek će se sve više i više ispunjavati ovim Duhom, čiji će oganj, zadobivši na taj način veću slobodu, prodreti u njegovu unutrašnjost i utoliko brže spaliti svu nečistotu, ukoliko nađe veću i širu prirodnost u biću čovekovom.
3) U ove dve tačke u potpunosti je sadržano ustrojstvo pozitivnih delanja podvižnika, odnosno njegovog upražnjavanja samoprinuđavanja. Moglo bi se u potpunosti iznetim i zadovoljiti, ukoliko bi radi našeg dobra prezrena i izgonjena strast dalje mirovala, ili ukoliko bi lako napustila naše biće; međutim, pošto strast, delom zbog prirodne upornosti greha, delom zbog toga što je jačaju i krepe ili đavo, od koga greh ishodi, ili njemu srodne stihije ovoga sveta, ne podnosi mirno i popustljivo pokoravanje, ta strast, čak i kada napusti čoveka i udalji se od njega, ipak iznova ustaje na njega, težeći da zauzme svoje nekadašnje mesto, na koje je navikla i gde je vladala; zbog toga se ne možemo zadovoljavati samo onim o čemu smo govorili, već je uz to potrebno i neposredno delovati protiv strasti, suprotstavljati im se, boriti ss sa njima i pobeđivati ih – i u sebi samima, i u njihovim izvorištima i uporištima. Određivanje pravila koja se na ovo odnose predstavlja oiis unutarnje ili duhovne borbe, kako u celini, tako i u pojedinostima. Reč je o podvizima samoprotivljenja.
Na taj način, sva pravila moraju da se svedu na jedno polazno: čuvaj unutarnji duh življenja, usrđe i revnost, prebivaj u delanju i upražnjavanjima koja, s jedne strane, dovode do oživljavanja klonulih snaga, a s druge, umrtvljuju i zaglušuju strasti. Prema tome, sve što se na ovo odnosi može se uvrstiti u sledeće tri tačke:
 
1) pravila čuvanja unutarnjeg duha revnosti;
2) pravila upražnjavanja naših snaga u dobru, odnosno samoprinudi, i
3) pravila borbe sa strastima, odnosno upražnjavanje samoprotivljenja.

Ključne reči:

7 komentar(a)

  1. Gdje je deo „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrastae „? To je veoma važan deo za našu omladinu

    • Bibliotekar

      Dragi brate, koje izdanje knjige imaš? Mi smo ovde postavili šta je bilo u originalnom izdanju.

      • Poštovani brate,
        Podnaslov „Saveti i upozorenja koja se tiču mladićkog uzrasta “ koliko vidim nije posebno izdvojen u ovom izdanju knjige koju je izdala Svetigora, već se taj tekst nalazi u okviru podnaslova „Delovanje na srce“. U izdanju koju je izdao Obraz Svetački/Očev Dom iz 2013. godine taj tekst je posebno izdvojen u okviru prvog poglavlja knjige sa navedenim podnaslovom.
        Svako dobro od Boga Vam želim.

  2. Posetilac

    Pomaze Bog!

    Cini mi se da ni jedna grafika na novom website-u nije dobro povezana na strani gde treba da se vidi.
    Na primer: Slika (grafika) na vrhu ove strane nije prikazana ( https://svetosavlje.org/put-ka-spasenju/SvetiTeofanZatvornik.jpg )

    Takodje, nema ni linkova za elektronske kopije knjiga koje su postojale ranije. Na primer, strana knjige ‘Starac Siluan’ ( https://svetosavlje.org/starac-siluan ) je na starom website-u imala link sa skeniranom knjigom u pdf formatu za download. Sada nema linka.

    Da li mozete to da popravite?

    P.S. Izbrisite ovu poruku nakon sto poravite, da ne bude konfuzije.

    Blagodarim unapred.

    • Bibliotekar

      Brate, hvala za komentar. Knjige su sa starog na novi sajt prebačene automatski i predstoji im konačno doterivanje što smo već počeli da radimo. Ovo uključuje i slike i dodatne fajlove gde bude potrebe. Molimo vas za još malo strpljenja. Hvala!

  3. Stari sajt je imao linkove za download knjiga, sto je jedna veoma korisna i bitna opcija jer korisnicima ovog sajta omogucava citanje i kad nisu online ili nemaju pristup internetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *