NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA OSMA
 
Na nastavak stiha: Načinimo čoveka po slici našoj, i protiv onih koji pitaju zašto su stvorene zveri i kakva je korist od njihovoga stvaranja, i o tome da upravo to svedoči i o časti ukazanoj čoveku i o neizrecivom čovekoljublju Božjem.
 
1. Trudoljubivi zemljodelci, kada vide masnu i plodnu oranicu,obilno je seju, pa pokazuju veliku i neprestanu brigu svakodnevno je pregledajući nije li se gde primilo nešto nekorisno i po seme škodljivo, što bi moglo da im pretekne uzaludni trud. Tako se i mi, gledajući vašu duhovnu žeđ i želju za slušanjem, staramo da u vaš razum svakoga dana sejemo misli iz Božanstvenih Spisa, predočavajući vam i ono što može da šteti ovoj duhovnoj setvi, kako ne biste bili ulovljeni i da ne bi bilo oskvrnjeno zdravo učenje dogmata (διδασκαλίατων δoγμάτων) gadošću onih koji nastoje da ono što je [plod] njihovoga umovanja uvedu u dogmate Crkve. Vaše bi, dakle, trebalo da bude da brižljivo čuvate ono što vam je povereno i da to ne gubite iz pamćenja, kako biste mogli i ono što sledi lako da pratite. A ako ne siđemo u dubine smisla i ako vi ne naprežete svoj um sada, kada je vreme posta, kada su vam udovi okretni za plivanje, oko razuma izoštrenije i neometano lošim uticajem hrane, a duh izdržljiviji da se ne plane od besa, kada ćemo moći? Zar onda kada [izobiluju] hrana, opijanje i prejedanje i zla koja se otuda rađaju? Ili zar ne vidite da i oni kojibi da nađu [drago] kamenje iz mora ne traže ga tako što sede gore naobali i broje talase, nego ono čemu teže nalaze tek kada se spuste u samu dubinu i siđu u, takoreći, sama nedra bezdana? Pa opet, kakvu bi nam naročitu korist donelo i da nađemo to kamenje? Kamo sreće dato još ne povuče veliku štetu i gubitak! Otuda se upravo – od pomame za novcem – rađaju nebrojena zla. A, opet, mada toliku štetu nose,oni koji se tome posvetiše ničega se ne boje, nego se i opasnostima izlažu, i veliki napor podnose ne bi li kako mogli da pronađu to što traže. A kada su u pitanju Božanstvena Pisma i ovo duhovno i skupoceno kamenje, tu niti treba podozrevati opasnost, niti je napor velik, a dobitak je neizreciv, samo ako bismo sa revnošću učinili sve što od nas zavisi. Blagodat je spremna i traži one koji je u izobilju primaju. Jer takav je Vladika naš – kada vidi bodru dušu i ognjenu žeđ, On je, po Svojoj darežljivosti, štedro daruje svojim blagom koje prevazilazi i to što je traženo.
2. Znajući to, ljubljeni, očistivši um svoj od žitejskih stvari i raširivši razum, sa velikom usrdnošću primajte ono čime vas Duh daruje, da biste kao zemlja masna i plodna umnožili seme i doneli jedan sto, drugi šezdeset, a treći trideset. Čuli ste prethodnih dana neizrecivu premudrost Sazdatelja svega vidljivog i kako sve bi stvoreno tek rečju i željom. On kaza: Neka bude, i bi u mah nastadoše sve stihije: dovoljna je bila reč za postojanje tvari, ne zato što to beše prosto reč, nego reč Božja. Sećate se onoga što onomad uputismo onima koji unose u dogmate Crkve lična bezumna učenja, po kojima je sve nastalo iz pretpostojećeg veštastva. Saznali ste zašto je [Gospod] nebo stvorio savršenim, a zemlju bezobličnom. Tada pomenusmo dva razloga: jedan – da se ne bismo, u boljoj stihiji poznavši moć Vladičinu, više dvoumili misleći da to bi iz nedostatka sile; a drugi – da nam je zemlja i majka i hraniteljka, i iz nje se i hranimo, i sve drugo uživamo, i njoj ćemo se opet vratiti, jer ona nam je i otadžbina i grob. A da ne bi, dakle, to što nam je toliko neophodna učinilo da se nešto veliko o njoj misli, [Gospod] je pokazuje kao na početku bezobličnu, da bismo se učili i time da više ne pripisujemo prirodi zemlje sve ranije kazano, nego moći Tvorčevoj. Naučili ste, opet, kako [Gospod] razdeli vode, zapovedivši da nastane ovaj vidljivi svod. Videste životinje sa dušom kako ih daju i voda i zemlja. Nemam potrebu da to sada ponavljam vašoj ljubavi bez razloga, nego da bi oni koji su ranije već slušali imali mogućnost da to dodatno utvrde u razumu, a onima koji tada nisu bili prisutni da to bude dovoljna pouka i da ni u čemu ne budu oštećeni što nisu bili tu. I čedoljubivi otac odsutnoj deci čuva ostatke od trpeze, da bi ona, kada se pojave, našla u tom čuvanju utehu zbog odsustva. Zato i mi, starajući se o svima koji se ovde stiču kao o sopstvenim udovima i vaš napredak računajući u sopstvenu pohvalu, želimo da svi savršeni budete primljeni u slavu Božju, i na slavu Crkve i na pohvalu nama. I ako nije dosadno, hajde malo da se podsetimo i onoga što juče kazasmo vašoj ljubavi. Videli ste razliku u stvaranju [prethodne] tvari i sazdavanju čoveka. Čuste kolike je časti [Gospod] udostojio načalnika našega roda i kako je, prilikom samoga sazdavanja, samim rečima i snagom izraza projavio čast prema onome koga je namerio da stvori, govoreći: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. Saznali ste šta znači po slici – da se ne radi o dostojanstvu suštine, nego o podobnosti po vlasti, i da to nije rekao u vezi sa slikom [telesnoga] obraza, nego u smislu vlasti, te da stoga i dodade: I neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim i zverima i gmizavcima na zemlji.
3. Ali ovde se na nas dižu Jelini koji kažu da te reči nisu istinite, jer ne vladamo mi zverima, kako se tvrdi, nego one nama vladaju. A upravo to nije istina. Gde god se čovek pojavi, zveri se smesta daju u beg. A ako neki put, kada ih glad pritisne ili ako mi njih napadnemo, i postradamo nekako od njih, to ne biva zato što one vladaju nama, nego našom krivicom. Pa i kada nas i lopovi napadnu, ako se ne opustimo nego se naoružamo, to nije znak njihove vlasti nad nama, nego našega staranja o sopstvenom spasenju. Nego čujmo šta se dalje kaže. Načinimo, kaže, čoveka po slici našoj i po podobiju. Kao što reč slika upotrebi za sliku načalstvovanja, tako i podobije za naznačenje da po ljudskoj moći postanemo podobni Bogu, odnosno da Mu se upodobimo u krotosti i blagosti, i [uopšte] u smislu vrline, kao što i Hristos kaže: Da budete sinovi Oca svojega Koji je na nebesima (Mt 5,45). Kao što su na ovoj prostranoj i velikoj zemlji neke životinje više krotke, a druge divlje, tako su u našoj duši neke pomisli više blage (αλoγoτερoι – beslovesne) i pitome (κτηνώδεις – skotske[1]), a druge pre zverske (θηριωδέστερoι) i divlje (αγριωτερoι), pa njih, dakle, treba držati, nadvladati i predati razumu da on njima vlada. A kako neko može, pitaš, da savlada zversku pomisao? Šta to zboriš, čoveče? Lavove pobeđujemo i duše njihove pitomimo, a ti sumnjaš možeš li zverstvo pomisli u pitominu obratiti! Zveri je ionako po prirodi svojstvena surovost, a blagost joj je mimo prirode. A kod tebe je suprotno – po prirodi blagost, a protiv prirode surovost i zverstvo. I ti koji si iz duše zveri izagnao ono što joj je urođeno, a ispunio je onim što joj je mimo prirode, ne možeš li sam da sačuvaš ono što je tebi samome u prirodi? Kolike je to osude dostojno! A i od toga još je čudnije i neobičnije to da u vezi sa lavovskom prirodom postoji još jedna poteškoća: zver je lišena razuma, a ipak često vidimo gde ih pitome vode po trgovima, pa mnogi vlasnici prodavnica često i srebro bace vlasniku njegovom kao platu za umeće i mudrost kojima je pripitomio zver. A tvojoj su duši svojstveni i rasuđivanje i strah Božji i svakovrsna velika pomoć. Ne pominji, dakle, nikakve izgovore, jer, ukoliko hoćeš, možeš ti i da budeš i pitom i krotak i blag. Načinimo, kaže, čoveka po slici našoj i po podobiju.
4. Nego, vratimo se ponovo prethodnom pitanju. Vidi se na osnovu toga što je kazano da je čovek prvobitno imao savršenu vlast nad zverima. Neka vladaju, kaže, ribama morskim i pticama nebeskim i zverima i gmizavcima na zemlji. To da se mi sada bojimo zveri i da smo vlast nad njima ispustili – ja ne poričem. Ali to ne svedoči o lažnosti obećanja Božjeg. U početku, naime, to ne beše tako, nego se zveri bojahu i treptahu i saginjahu pred svojim vladikom. I pošto zbog neposlušanja [čovek] izgubi smelost, osta bez punote vlasti. A da sve beše potčinjeno čoveku, poslušaj Pismo gde kaže: Privede, kaže, zveri i sve beslovesne Adamu da vidi kako će ih nazvati (Post 2,19). Gledajući zveri kako mu prilaze, on ne pobeže, nego svima nadenu imena kao gospodar slugama koje su mu potčinjene. I svaku kako nazva, kaže, Adam, to joj beše ime. To je, eto, simvol gospodarenja. Bog mu zato i dopusti davanje imena, želeći upravo da ga i time pouči dostojanstvu vlasti. Dovoljno je, dakle, i to da bi se videlo da čoveku zveri isprva ne behu strašne. A ima i nešto drugo, ne manje od toga, nego i mnogo jasnije. Šta? Razgovor zmije sa ženom. Da su zveri bile strašne čoveku, žena, videvši zmiju, ne bi ostala, ne bi primila saveta, ne bi toliko slobodno sa njom razgovarala, nego bi se smesta užasnula i pobegla. A, eto, sada i razgovara i ne boji se, jer toga straha još nema. Ali kada uđe greh, oduzeše se i čast i vlast. Kao što među slugama oni koji su ugledni izazivaju strahopoštovanje i kod svojih drugova, a oni koji su omrznuti boje se i svojih saslužitelja, tako bi i sa čovekom. Dok imaše smelost pred Bogom, strašan beše i zverima, a kada pade u nemilost, počeo je da se ubuduće boji i poslednjih svojih slugu. A ako si uzdržan prema ovome što govorimo, dokaži mi da su pre sagrešenja čoveku zveri behu strašne. Ali teško da to možeš, Ako je i ušao posle toga strah, i to je najveći znak čovekoljublja Božjeg: da je, i pošto je čovek prestupio zapovest, ukazana mu čast ostala netaknuta, ne bi on lako ustao od pada. Kada neposlušni ljudi okušaju istu čast kao da su poslušni, utvrđuju se više u lukavstvu i ne udaljavaju se brzo od zla. A ako ni sada, kada prete strah, kazne i mučenja, ne uspevaju da celomudruju, kakvi bi bili da ništa ne stradaju zbog svojih strašnih sagrešenja? Tako se vidi da nas je [Gospod] vlasti lišio iz brige prema nama.
5. A ti, ljubljeni, i u tome gledaj neizrecivo Božje čovekoljublje – kako je Adam svu zapovest oborio i potpuno prestupio zakon, a čovekoljubivi Bog Koji dobrotom pobeđuje naša sagrešenja nije ga sve časti i potpunog vladičanstva lišio, nego je samo one životinje ostavio van njegove vlasti koje mu u životu ne koriste mnogo, a dozvolio da one koje su potrebne i korisne ostanu potčinjene i u pokornosti. Ostavio je, dakle, stada volovska, da bismo vukli plug, orali zemlju i sejali. Ostavio je i druge vrste tegleće stoke, da bi nas odmenile kada nosimo nešto teško. Ostavio je stada ovaca, da bismo imali dovoljno sredstava za odelo. Ostavio je i druge vrste životinja koje su nam od velike koristi. Kada je kažnjavajući čoveka za neposlušanje rekao: U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj (Post Z,19), da ne bi taj znoj i muka bili nepodnošljivi, On ih je olakšao velikim brojem beslovesnih koje saučestvuju u našem trudu i nevolji – učinio je isto, što bi učinio i čovekoljubivi i brižni gospodar koji, pošto išiba svoga slugu, privije na rane lek. Tako i Bog, kaznivši grešnika, na svaki način želi da učini tu osudu podnošljivijom, pa osudivši nas na znoj i na neprestanu muku, uredio je da mnoge vrste beslovesnih životinja učestvuju u našoj muci. Znači da je i to što je čast dao, i što ju je opet oduzeo, i što je nametnuo strah od zveri, i sve drugo, ukoliko se pažljivo i blagorazumno ispita – preispunjeno premudrošću i velikom brigom i čovekoljubljem. Više od svega drugog blagodarimo Onome Koji nam toliko dobra učini, jer On od nas nije tražio ništa teško i neugodno, nego samo da tolika dobročinstva ispovedamo i da za njih uznosimo blagodarenje. Nije to zato što je to Njemu potrebno – jer On je nepotrebit – nego da bismo se mi učili da priklonimo sebi Davaoca dobara i da ne budemo nezahvalni, nego da pokazujemo vrlinu dostojnu dobročinstava i tolike brige. Tako ćemo Ga pozvati i na još veću brigu o nama. Nemojmo, stoga, da budemo nemarni, molim vas, nego neka svaki od vas, svakoga časa, ako je moguće, rasuđuje ne samo o opštim dobročinstvima, nego i o sopstvenim koja mu [Gospod] ukazuje, ne samo o ispovedanim i svima očevidnim, nego i o mnogim za koja samo on zna i koja su skrivena od svih – jer tako će moći da neprestano blagodarenje uznosi Vladiki. To je najveća žrtva, to je savršeni prinos, to će nam biti zalog smelosti. A kako, reći ću. Onaj ko o tome stalno promišlja, ko tačno zna sopstvenu ništavnost (ευτελειαν – jeftinoću), a misleći na neizrecivo i preizobilno Božje čovekoljublje i kako On ustrojava naš život, ne dostojno našim sagrešenjima, nego gledajući na sopstvenu dobrotu, ko smirava svoj razum, skrušava svoju pomisao, svaku nadmenost i očajanje uspokojava, uči se umerenosti, preziranju slave ovoga života, ismevanju svega vidljivog, očekivanju budućih dobara i životu večnom i beskonačnom – taj čija je duša tako raspoložena, istinitu i ugodnu žrtvu Bogu uznosi, kao što prorok kaže: Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti (Ps 50,19). Blagorazumne sluge ne menjaju toliko muke i kazne, koliko dobročinstva i svest o tome da nisu kažnjeni dostojno sagrešenjima.
6. Skrušimo, onda, duh svoj, molim vas, smirimo razum, a posebno sada kada nam vreme posta u tome kao saveznik pruža veliku pomoć. A ukoliko smo tako raspoloženi, moći ćemo i molitve da sa velikom trezvenošću tvorimo i da, ispovedajući sagrešenja, sebi privučemo sviše veliku blagodat. I da biste se uverili da su takve duše Vladiki ugodne, čuj Ga gde kaže: Na koga ću pogledati, nego na krotkog i tihog i onoga koji trepti od reči Mojih (Is 66,2)? Zato i Hristos, besedeći [sa učenicima], govoraše: Naučite se od Mene, jer sam krotak i smiren srcem i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt 11,29). Onaj koji samoga sebe istinski smirava, nikada ne bi mogao u gnev da padne, niti da se razjari na bližnjeg, ako je duša umirena i u sebe zagledana. A ako je duša tako nastrojena, može li šta biti blaženije od nje? Takav čovek stalno u luci sedi, izbavljen od svake bure i radujući se tišini pomisli. Zato je i govorio Hristos: I naći ćete pokoj dušama svojim. Kao što se onaj koji je te strasti umirio naslađuje velikim spokojem, tako je nemarni i duhom klonuli, koji nije sposoban valjano da zauzda strasti koje se u njemu rađaju, neprestano pometen, sam sa sobom ratuje, smućen je i kada nikoga nema i strada od velike bure. Zato kada se podignu talasi i navali vihor zlih duhova, on često biva potopljen, jer mu lađa potone zbog kormilarevog neiskustva. Stoga treba biti trezven i bodar i neprekidno se brinuti za svoje spasenje. Hrišćaninu uvek valja ratovati sa plotskim strastima, on stalno treba da se opominje zakona koje nam je postavio zajednički Vladika svega i njima da se ograđuje, da se Njegovim velikim dugotrpljenjem prema nama koristi kako dolikuje i da ne očekuje iskušenje delima, pa da se tek tada smiri, da se ne bi i za nas govorilo: Kada ih ubijaše, tada Ga tražahu (Ps 77,34). Imajući, dakle, ljubljeni, saveznika u sadašnjem postu, svi hitajmo na ispovedanje sagrešenja i klonimo se svakoga zla, a sledimo svaku vrlinu. Tome i blaženi prorok David poučava kada kaže: Ukloni se od zla i satvori dobro (Ps 36,27). Ako tako ustrojavamo ono što zavisi od nas, sa uzdržavanjem od jela pokažemo i uzdržavanje od zla, moći ćemo i sami velike da okušamo smelosti, da se udostojimo štedroga od Boga čovekoljublja i u sadašnjem životu i u onaj strašni budući dan, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom, [pripadaju] slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Oba ova prideva korist se samo za domaće, pitome životinje, marvu – nasuprot divljim.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *