NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA PETA
 
I reče Bog: neka budu svetila na svodu nebeskom da svetle na zemlji i da dele dan od noći; i neka postanu znaci vremenima i danima i godinama. (Post. 1,14-19)
 
1. Hteo bih da se prihvatim uobičajene pouke, ali sve se premišljam i oklevam. To se nadneo i stao sipati oblak uninija, te mi smuti um, a i ne samo uninija oblak, nego i gneva, pa ne znam šta mi je činiti – dvojenje mi ovladava razumom. Kada pomislim da, tek što đavo malo dunu, svi vi, predavši zaboravu svu onu našu upornu pouku i svakodnevno savetovanje, pohitaste na onu satansku sramotu i posetiste konjske trke, sa kakvom ću radošću moći opet da vam prenesem pouku, kada je ovo prethodno tako brzo iščezlo? A ono što posebno moju malodušnost većom čini i moj gnev strašnijim to je da ujedno sa našim savetom iz svojih duša prognaste i svešteni stid od svete četrdesetnice i tako sami sebe predadoste u mreže đavolove. Kako bi iko mogao, makar i kamene duše bio, spokojno da podnese toliki vaš nemar? Stidim se, verujte, i crvenim kada vidim da se zalud trudimo i da sejemo po stenju. Ali slušali vi mene ili ne, mene čeka naznačena plata, jer ja sve svoje ispunih, srebro bacih i savet dadoh. Bojim se, ipak, i brinem da ne postanem time krivac za vašu veću osudu. Jer onaj sluga, kaže, koji je znao želju gospodara svojega i ne učini je, bijen će biti mnogo (Lk 12,47). Niko od vas ne može da se izgovori neznanjem, kada vam mi svakodnevno isto oglašavamo, ukazujemo vam na đavolove mreže i na to koliko je vrlina laka, samo ako želimo da budemo trezveni. Ili ne znate da one koji tako ne mare za sopstveno spasenje, pa se jedanput ovde pojave, a drugi put sami sebe predaju u đavolove mreže – Božanstveno Pismo poredi sa psima? Čovek, kaže, koji se okrene od greha svoga i opet mu se vrati sličan je psu koji se vraća na sopstvenu bljuvotinu (Pr 26,11). Vidiš li kome se upodobiše oni koji pohitaše na onaj bezakoni prizor? Zar ne čuste Hrista gde kaže: Svaki koji sluša ove reči Moje i ne tvori ih upodobiće se mužu ludom koji sagradi kuću svoju na pesku i dođoše reke i dunuše vetrovi i stropošta se kuća ona i pade, a pad njen beše velik (Mt 7,26-27)? A oni koji pohitaše na hipodrom postadoše i gori od toga čoveka. Njegova kuća pad pretrpe tek nakon što se na nju navalila velika sila, a [Gospod] pomenu reke i vetrove ne misleći na vodenu silu i silovitost vetrova, nego na strašni napad iskušenja, a pad kuće ne da bismo ga povezali sa veštastvenom kućom – reč je o duši koja pada od napada nevolja i ne može da se odupre. A na vas niti je vetar krenuo, niti se reke provališe – tek dunu neki đavolski vetrić i sve vas razduva. Može li išta strašnije biti od takvoga bezumlja? Koja ti je korist od posta, reci mi? Šta si dobio od toga što dolaziš ovamo? Ko se ne bi zaplakao nad vama, a i nas same požalio? Nad vama zaplakao jer sve što sabraste rastočiste u trenu i dveri razuma svoga otvoriste lukavome demonu, da bi ušao i bez ikakve muke izneo celokupno vaše duhovno blago. A nas požalio – jer oglašavamo mrtvim ušima i toliku štetu trpimo svakoga dana, jer sejemo, a nikakvoga ploda ne možemo da uzmemo. Zar se zato trudimo da govorimo, kako bismo prosto razveselili vaš sluh ili da bismo se od vas pohvale domogli? Ako ne mislite da imate neku korist od ovoga što vam govorimo, bolje nam je, konačno, da ućutimo. Ja ne želim da vas podvrgnem većoj osudi. Kao što trgovac, kada sabere veliki tovar i lađu ispuni mnogim blagom, pa se iznenada stušti oluja i silna vetrina potopi korab skupa sa ljudima koji su na njemu, svima bude sažaljenja dostojan prizor pojavivši se nag i nakon velikog i neizrecivog bogatstva dospevši u krajnju bedu – to i vama sada učini đavo. Našavši vašu duhovnu lađu gde je ispunjena mnogim blagom i videvši neprebrojivu skrivnicu koju ste uspeli sabrati od posta i od stalne pouke, on kao kakvu oluju posla ono beskorisno i štetno takmičenje konja, te vas njime liši i obnaži od svakoga izobilja.
2. Znam da sam vas mnogo ukorio, ali oprostite mi, molim vas – toliko mi je duša ojađena. Ne govorim vam ja ovo iz mržnje, nego u brizi i iz duše koja vas nežno ljubi, Stoga, popustivši malo strogost, jer je sprečeno širenje same rane, sada želim da vašu ljubav privedem dobrim nadama, kako ne biste pali u očajanje ili klonuli. Ovde ne biva isto što i u veštastvenim (επι των aισθητών – čulnim) stvarima. Tamo nije moguće da se onaj ko je od onoga bogatstva pao u krajnju bedu odmah oporavi, a mi ovde, čovekoljubljem Božjim, samo ukoliko hoćemo da priznamo ono što učinismo i da se okanemo svoje nebrige, možemo brzo da se vratimo u prethodno izobilje. Jer takav je naš Vladika, tako štedar i darežljiv, pa kliče kroz proroka: Ne želim smrt 1rešnika, neš da se obrati i živi (Jez 18,23). Znam da, budući blagorazumni, osećate svoj greh, a nije mala pomoć u vraćanju vrlini biti svestan veličine sagrešenja. Ali neka mi niko ne navodi opet one lukave demonske reči, te da kaže: „Pa koji je greh videti konje gde trče?“ Poželiš li da blagorazumno shvatiš sve što se tamo dogodilo, naći ćeš da je sve krcato satanskom energijom. Ne vide se tamo samo trkaći konji, nego se mogu čuti i urlanje, hule, nebrojene nepristojne reči i videti razvratne žene i ženskasti mladići. Ili ti se čini da je malo to što ti se zarobljuje duša? Ako često i običan slučaj saplete i gurne u sami bezdan pogibli onoga koji ne pazi, šta je pravda da snađe oni koji upravo zato tamo i dolaze da bi naslađivali oči onim bezakonim prizorima, odlazeći otuda kao savršeni preljubočinci? Znajući za sklonost naše prirode prema štetnim uticajima i kako je lukav i na sve spreman zloumni đavo, čovekoljubivi naš Vladika, ograđujući nas od svega što je izlišno i želeći da nas učini nepristupačnim za njegove mreže, ovaj zakon naloži, kada kaza: Koji pogleda na ženu sa željom prema njoj, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt 5,28), preljubom nazivajući pogled sa suvišnim zanimanjem. Ne govori mi zato: „Kakva je šteta u tome da se tamo provodi vreme“? Pa samo jedno gledanje trke konja dovoljno je da duši donese propast. Kada vreme traćimo na besmislice koje ne samo da ništa dobro duši ne domeću, nego je i skvrne, i kada se prepiremo i izgovaramo silne pristojne i nepristojne reči, koje će nam biti opravdanje? A ovde eto, ako samo malo odužimo sa poukom, mnogi gunđaju i gneve se i izgovaraju se telesnim bolom i tegobama, mada je ovaj čudesni hram pogodan da ih uteši. Ni hladnoća ne može da im zasmeta, niti kiše ili silni vetrovi. A tamo – makar lila i strašna kiša, i duvale vetrine ili palilo sunce, oni ne provode jedan niti dva sata, nego veći deo dana. I niti se starac srami sedina, niti se mladić stidi što ide na ono što sede glave raspaljuje. Ali prelest je tolika, da sa uživanjem primaju taj mamac za duše i ne razmišljajući o kratkovremenosti i privremenosti škodljive naslade, i o neprolaznosti bola i o osudi savesti. Gledam i sada lica nekih među vama, pa nastojim da ocenim stanje duše i koliko im sada pokajanje nailazi. Ali kako ne biste u isti greh pali i da ne biste nakon tolike naše pohvale opet pohitali na ona satanska zborišta, treba vam zapretiti. Nije uvek dobro propisivati prijatne lekove, nego kada je rana uporna, valja joj prineti i jake i one koji peku, kako bi se brzo iscelila.
3. Neka shvate, dakle, svi koji su krivi da se, ako i posle ovoga našeg saveta budu opet istrajavali u istom nemaru, nećemo libiti da se poslužimo zakonima (τoις νoμoις) Crkve i da ih sa velikom strogošću poučimo da ne čine taj greh i da ne slušaju sa takvim prezirom božanstvene izreke. A ovo ne govorim za sve koji se ovde sabraše, nego za one koji su krivi za to što o čemu je reč. Jer beseda je svima upućena, a svako ko sluša neka prima prikladan lek – ko je zgrešio da bi ovde stao sa nemarom i da ne bi uznapredovao u zlu, nego se posle ovoga prenuo i sa revnošću ispravio šta je pogrešio. A ?o nije – da bi još sigurnije odolevao i da nikada ne bi postao kriv. Ali kako bismo na delu uverili vašu ljubav da smo bili navedeni da vam to kažemo iz nežne ljubavi i jer nam dušu muči velika briga za vaše spasenje, hajde da vam opet, sami sebe hraneći dobrim nadama, ponudimo pouku i pokažemo očinsku naklonost koju prema vama imamo. Nego, molim vas, dobro pazite na ovo što se govori, kako biste više ploda poneli i tako se domu vratili. Vašoj ljubavi valja reći šta je to što je pročitano. I reče, veli, Bog: neka budu svetila na svodu nebeskom da svetle na zemlji i da dele dan od noć; i neka postanu znak vremenima i danima i godinama, i neka postanu svetila na svodu nebeskom, da bi osvetljavala zemlju. I bi tako. Budući da nas juče blaženi Mojsej pouči da je zemljinu bezobličnost Tvorac svega ukrasio biljem i cvetnim šarenilom i izrastanjem semena, danas kazuje o ukrašavanju neba. Kao što zemlju krasi ono što iz nje izrasta, tako je [Gospod] ovo vidljivo nebo načinio svetlijim i blistavijim i time što ga je osuo šarenilom zvezda i stvorio dva velika svetila – sunce i mesec. I načini, kaže, Bog dva svetila velika, svetilo veliko da vlada danom i svetilo manje da vlada noću, i zvezde. Vidiš li premudrost Tvorčevu? On samo kaza i ta se čudesna stihija – sunce – javi. [Mojsej] upravo to naziva velikim svetilom i kaže da je nastalo da bi vladalo danju. Ono, izblistavajući kao munje svoje zrake, dan čini svetlijim, pokazujući svakoga dana svoju nesravnjivu krasotu, pojavljujući se jutrom i sav rod ljudski budeći da ide na svoje poslove.
4. Na tu krasotu ukazujući, blaženi prorok kaže: I ono, kao ženik koji izlazi iz ložnice svoje, veseli se kao ispolin koji hita svojim putem. Sa kraja nebesa je izlazak njegov i hod njegov do kraja nebesa (Ps 18,67). Vidiš li kako nam je ovde predstavio i njegovu lepotu i brzinu njegovoga dejstva? Jer kazavši: Od kraja nebesa je izlazak njegovi hod njegov do kraja nebesa, doznačio nam je kako u jednom magnovenom trenu ono optrčava svu vaseljenu i da izliva svoju svetlost sa kraja nakraj, mnogo čime donoseći korist. Jer ono ne greje samo, nego i suši.I ne suši samo, nego i sažiže. Veliko je čudo ove stihije i to niko ne bi mogao sve dostojno da izrekne. A ovo govorim i rečju je veličam da se ti ne bi na njoj zaustavio, ljubljeni, nego da bi otuda pohitao i divljenje preneo na njenoga Tvorca. Koliko se većom pokaže stihija,toliko se više vidi Tvorčevo čudo.
5. Ali jelinska deca, zadivivši se i porazivši stihijom ne mogahu da vide išta ispod njene površine i da proslave Sazdatelja, negose zaustaviše na stihiji i nju obogotvoriše. Stoga i kaže blaženi Pavle: I više se pokloniše i poslužiše tvari pre nego Tvorcu (Rim 1,25). Pa šta bi moglo biti bezumnije od njih koji ne mogoše po tvorevini da poznaju Tvorca, nego su prelašćeni tolikom prelešću da sazdanje i tvar uzvedu na Tvorčev stupanj? Zbog toga nas i Božanstveno Pismo, znajući koliko su nemarni ljudi skloni prelesti, unapred obaveštava o tome da je ova stihija stvorena posle tri dana, nakon što je iz zemlje izraslo sve semenje i pošto je ona dobila svoj ukras,kako niko ne bi mogao posle toga da govori da zemlja bez sunčevoga dejstva ne bi mogla da donese ploda. Zato ti [Pismo] i pokazuje da je sve bilo ispunjeno pre njegovoga stvaranja, kako ne bi njemu pripisivao rađanje plodova, nego Tvorcu svega Koji u početku kaza: Neka isklija zemlja bilje travno. Kažu li da i sunce doprinosi sazrevanju plodova – ni ja ne odričem. Kao što kada govorim da i zemljodelac sadejstvuje zemljinom dejstvu ne pripisujem sve zemljodelcu, nego kažem da, ma koliki trud on pokazao, ako ne blagoizvoli Onaj Koji je Svojom zapovešću od iskoni pobudio zemlju da se pokrene na rađanje plodova – nikakve mu koristi od mnogih muka – tako kažem i da, makar zemljodelcu pomogli i sunce i mesec i blagorastvorenje vazduha,svejedno neće biti uspeha ne kosne li se toga desnica sviše. A ako želi ta krepka ruka, i dejstvo stihija veliku će korist doneti. Znajući to tvrdo, zatvarajte usta onima koji bi još da se varaju i ne dozvoljavajte da poštovanje prema Tvorcu prenose na tvorevinu. Zato i Božanstveno Pismo pokazuje ne samo krasotu, nego i veličanstvo i blagotvornost sunca time što kaže: kao ženik i raduje se kao ispolin koji hita putem – ali i slabost i ništavnost. Jer čuj šta na drugom mestu kaže: Šta je svetlije od sunca? A i ono iščezava (Sir 17,31). Neka te, kaže, ne prevari prizor: izvoli li da zapovedi Onaj Koji ga je Stvorio, sunce nestaje kao da ga nije ni bilo. Da to znaju deca jelinska, ne bi se tolikom prelešću prelastila, nego bi dobro znala da im od sozercavanja tvorevine valja ushitati Tvorcu. Zato On sunce i stvori u četvrti dan, da ti ne bi pomislio da ono čini dan. A i to što kazasmo za semena, reći ćemo i za dan – da je do stvaranja sunca prošlo tri dana. Vladika je poželeo da ovom stihijom svetlost dana učini jasnijom. Isto bismo mogli da kažemo i za manje svetilo, za mesec, jer i do njegovoga stvaranja behu tri noći. Ali i on nam, otkako je stvoren, koristi time što rasejava noćnu tamu i čini bezmalo sve drugo isto što i sunce. Jer sunce je određeno da vlada danju, a on da vlada noću. Šta znači ovo: da vlada danju i da vlada noću! Sunce, kaže, dobi vlast nad danom, a mesec nad noću, kako bi ono svojim zracima činilo dan svetlijim, a da bi ovaj razvejavao tamu i ljudskom rodu svojom svetlošću davao priliku da se neometano bavi svojim poslovima. Jer tada se i putnik osmeljuje na put, i brodar porine lađu da seče mora i svako se sa velikom slobodom prihvata svoga posla. Kada nas, dakle, pouči koja je korist od njih, [Mojsej] kaže: … I zvezde. I postavi ih Bog na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju i da vladaju danju i noću i da dele svetlost od tame.
6. Razmisli i o tome kako nam je pokazao kolika je njihova blagotvornost. Postavi ih, kaže, na svodu nebeskom. Šta znači postavi! Znači li to kao da je rečeno „utvrdio“? Daleko od toga. Pa mi vidimo da one često u samo jednom trenu prevale veliko rastojanje i nikada ne stoje na jednome mestu, nego ispunjavaju svoj tok koji im je Vladika naznačio. Šta, dakle, znači postavi! On im je zapovedio da budu na nebu. Može se videti gde Pismo kasnije i na drugom mestu kaže: Postavi Adama u raju (Post2,8) – nije ga dakle tamo utvrdio, nego je zapovedio da on u raju prebiva. Tako bismo mogli i za zvezde da kažemo da je [Gospod] naredio da se one nalaze na svodu nebeskom da bi isijavale svoje svetlo na zemlju. Pomisli, ljubljeni, koliko je veća radost videti usred noći nebo ozvezdano i kao kakvim cvećem ukrašeno raznolikim zvezdama što na zemlju izlivaju moćnu svetlost, nego lugove i vrtove? Za tu svrhu Gospod ih je i naznačio da svetle na zemlji i da načalstvuju danju i noću, što je uopšte kazano i za velika svetila. Jer kada nas obavesti o stvaranju onih dvaju svetila i zvezda, govoreći o svemu uopšteno, [Mojsej] kaže: … I da vladaju danju i noću i da dele svetlost od tame. Kao što nije moguće po danu videti zvezde gde hitaju nebom, jer sunčeva svetlost svojim silinom skriva njihovo dejstvo, tako se ni sunce nikada ne može pojaviti noću, jer je mesec dovoljan da svojom svetlošću ozari noćnu tminu. Svaka stihija ostaje u sopstvenim granicama i nikada ne prelazi sopstvenu meru, nego svoje dejstvo savršava čuvajući Vladičin poredak. Ko bi mogao da ukaže na sve drugo čime koriste ljudskome rodu ova svetila i zvezde? I neka postanu, kaže, znaci vremenima i danima i godinama. Šta znači: znaci vremenima i danima i godinama! Božanstveno Pismo hoće da nam kaže da nam njihovo kretanje pruža znanje o vremenima i o smeni doba, o broju dana i o toku godine i kako po njima sve možemo da raspoznajemo. I kormilar se prihvata plovidbe gledajući na njihovo kretanje i usredsređeno motreći na nebo, pa sve brižljivo ispitujući preseca debela mora, a često, zahvaljujući time što u njih gleda, usred mrkle noći uspeva da usmeri lađu i da svojom veštinom osigura spasenje onima koji su na njoj. I zemljodelac će, po njima se obavestivši, znati kada valja da zaseje, a kada plug da povuče i poore, kada srp da naoštri i da požnje. I u uređenju života znanje vremena, broja dana i godišnjega kruga nemalo nam pomaže. Mnogo bi se toga korisnog što te tvorevine čine ljudskoj dobrobiti moglo naći, da se ne bi moglo sve tačno ni nabrojati. Zato po malom prosuđujući treba da znamo kolika je njihova korist i, zadivivši se tvorevini, poklonimo se njenom Tvorcu i proslavimo ga poraženi neiskazivom ljubavlju koju On projavi prema ljudskome rodu time što sve to privede u postojanje ni zbog čega drugog nego radi čoveka, kojega je namerio da ubrzo potom postavi kao kakvoga cara ili vladara nad svim što je sazdao. I vide Bog, kaže, da je dobro. Vidiš li ti kako Božanstveno Pismo svakoga dana doznačava kako Mu je tvorevina ugodna, kako bi izmakao svako uporište onima koji se usuđuju da se protive onome što On stvori? To da upravo zbog toga [Pismo] ukazuje za svaku tvar, vidi se po tome koliko često to ponavlja – jer beše dovoljno nakon celokupnog stvaranja jedanput reći da je sve što [Gospod] načini dobro veoma. Ali znajući krajnju slabost našega razuma – [Pismo] i to postepeno čini, učeći nas da je sve stvoreno nekom promisliteljskom Premudrošću i čovekoljubljem neizrecivim. I bi, kaže, vene, i bi jutro, dan četvrti. Kada je odelio nebeski svet, ukrasivši ga zvezdama i stvorivši dva velika svetila, On postavi kraj danu. I kaže: Bi veče, i bi jutro, dan četvrti. Primeti kako za svaki dan to kaže, želeći da čestom poukom božanske nauke utvrdi u razumu.
7. Sve to, dakle, imajući upečaćeno u srcu i svaki nemar stresavši, brižljivo držimo zdrava učenja i one koji su jelinskom prelešću savladani sa svakom krotošću poučavajmo da ne narušavaju poredak i da se, ostavivši Tvorca, ne klanjaju tvari koja je nastala radi našega spasenja i koristi. Makar Jelini [svoju laž] do iznemoglosti ponavljali, ja jasnim glasom kličem da sve to bi stvoreno radi ljudskoga roda, pošto, kao nepotrebitom, Tvorcu ništa od toga ne beše potrebno, nego sve to stvori kako bi se pokazala ljubav prema nama i koliko On ceni ljudski rod, te da bismo Mu toga radi uznosili dolično poklonjenje. Pa koliko bi bilo bezumlje biti poražen lepotom tvorevine i kraj nje sedeti, a ne upirati oko razuma ka Sazdatelju i ne verovati blaženome Pavlu koji kaže: Jer nevidljivo Njegovo od sazdanja sveta na tvorevini umom sagledavano vidi se (Rim1,20). Šta kažeš, čoveče? Videvši nebo, diviš se njegovoj krasoti, šarenilu zvezda, izobilju svetlosti? Ne staj na tome, nego se pruži umom ka njihovom Tvorcu. Zadivljuje te, opet, sunčeva svetlost i dok gledaš koliko je velika njegova korist sav treptiš u čudu i kada vidiš da njegove zrake ozaruju tvoje oči, poražava te lepota te stihije? Ali ni tu nemoj stati, nego pomisli: ako je tvorevina tako čudesna i neobična i prevashodi svaki ljudski um, kakav bi mogao da bude Taj Koji ju je samo slovom i zapovešću stvorio. Tako razmišljaj i o zemlji – kada je vidiš ukrašenu cvetovima, kao šarenu haljinu prekrivenu rastinjem, ne pripiši njenoj sili to što iz nje rađa, niti sadejstvu sunca ili meseca, nego blagorazumno pomisli kako i pre stvaranja toga [Gospod] reče samo: Neka izvede zemlja bilje travno – i celo se lice zemlje u mah ozari. Ako o tome budemo svakoga dana promišljali, i sami ćemo biti blagorazumni i Vladiki ćemo usposlati dolično, a bolje reći – shodno našoj moći, slavoslovlje. A proslavićemo Ga ne samo time, nego i vrlinskim življenjem, ako ne padnemo opet u iste grehe, nego ukoliko, odbacivši đavolska lukavstva, pažnjom koja nakon toga usledi, velikom revnošću i strogim ispovedanjem privučemo višnju blagodat. Jer Njemu je, zbog Njegovog velikog čovekoljublja, dovoljno da mi samo odstupimo od zla, a ako se oko toga založimo, lako ćemo se prenuti i prema činjenju dobra. Nemojte, onda, molim vas, da mi se neko pojavljuje na konjskim trkalištima, a neka ne traći dan ni na nepriličnim zborištima. Neka se niko ne odaje kocki i tamošnjoj galami i drugim pošastima. Jer koja je korist, reci mi, od posta, kada gladan provedeš dan, a predaješ se kocki i bezumnom brbljanju, a često ga ceo i u kletvama i hulama protraćiš? Nemojmo, molim vas, nemojmo biti tako nemarno raspoloženi prema sopstvenom spasenju, nego radije neprestano besedimo o duhovnom i neka svako, uzevši božansku knjigu i sazvavši bližnje, napaja Božanstvenim besedama i svoj razum i razum svojim sažitelja, kako bismo tako mogli i da izbegnemo smicalice lukavoga i velika dobra da dobijemo od posta i da okušamo Božje čovekoljublje, blagodaću i milosrđem jednorodnoga Sina Njegovog, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [pripadaju] slava, sila i čast sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *