NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA PETNAESTA
 
I začuše glas Gospoda Boga koji hođaše po raju po podne. (Post. 3,8-19)
 
1. Mislim da smo se pre neki dan dovoljno, koliko smo mogli, pozabavili tumačenjem o drvetu, poučivši vašu ljubav tome zašto ga Božanstveno Pismo nazva drvetom poznanja dobra i zla. Zato mi je želja da danas pređem na ono što sledi, da biste poznali neizrecivo Božje čovekoljublje i kolikom je snishođenju On pribegao iz brige prema rodu našem. On sve stvori i uredi da bi ovo slovesno biće koje On sazda prebivalo u svakoj časti i da to ni u čemu ne bi bilo manje od života angeoskog, nego da i u telu stekne njihovu bestrasnost. A kada vide da oboje [praroditelja] iz nebrige prestupiše Njegove zapovesti i mimo toga što ih je On upozorio i osigurao pretnjom, On opet ne obustavlja Svoje čovekoljublje, nego, veran Svojoj dobroti, kao čedoljubivi otac koji gleda svoje dete gde zbog nemara čini ono što je nedostojno njegove plemenitosti i survava se iz najviše časti u krajnje poniženje, pa plamteći roditeljskim milosrđem ne podnosi da ga takvoga gleda, nego iznova pokazuje svoje staranje želeći da ga postupno izbavi iz te sramote i uzvede ga staroj časti – tako i blagi Bog, žaleći čoveka zbog [posledica] zloga saveta, koje podnese postradavši zajedno sa ženom i primivši preko zmije đavolov nagovor, kao lekar smesta odlazi bolesniku koji se i muči i leži i kome su potrebni mnogo brige i lekarska ruka. Ali i da biste iz ovih reči poznali neiskazano Božje snishođenje, treba da čujete šta je pročitano. I začuše, kaže, glas Gospoda Boga koji hođaše po raju po podne i sakriše se Adam i žena mu od lica Gospodnjeg sred drveća rajskog. Nemojmo površno preći, ljubljeni, preko onoga što kaza Božanstveno Pismo, a nemojmo se zadržati ni na rečima, nego smatrajmo da se ono smireno izražava zbog naše slabosti i da se sve bogodolično dešava radi našega spasenja. Pa i reci mi, ako poželimo da sve svedemo na doslovno značenje i da ne primimo bogodolično, kako nećemo mnogo toga pogrešno razumeti? Evo, pogledaćemo početak ovoga što je čitano. I začuše, kaže, Glas Gospoda Boga Koji hođaše po raju po podne i sakriše se. Šta kažeš? Zar Bog da hoda? Još ćemo Mu i noge pripisati? I ni na šta visoko nećemo pomisliti kada to čujemo? Ne hoda Bog – daleko bilo. A i kako bi: On Koji je svugde i sve ispunjava, Čiji je nebo presto, a zemlja podnožje – zar On da hoda po raju? Pa ko bi razuman to mogao da kaže? Šta onda znači: Začuše glas Gospoda Boga koji hodaše po raju po podne! Njegova je želja bila da učini da oni to i osete, kako bi im izazvao užas – i bi tako. Oni su to u toj meri osetili, da su pokušali da se sakriju od Boga Koji se pojavi – jer uđoše greh i prestup i u njima se razli stid. Usprotivi se nepotkupljivi sudija, savest, pa jasnim glasom vapijaše i osuđivaše, pokazivaše i predočavaše im veličinu sagrešenja. Upravo zato čovekoljubivi Vladika, kada je stvarao čoveka, na samom početku mu umetnu savest kao neumornog tužioca koji se ne da obmanuti. Makar grešnik i zločinac i uspeo da se sakrije od svih ljudi – ne može se sakriti od toga tužioca, nego ga stalno ima u sebi da ga muči, razbija, šiba, da nikada ne miruje, nego je u njemu i u kući i na trgu, i na sabranjima i za trpezom, i kada spava i kada ustane, tražeći pravdu za sagrešenje i predočavajući mu i gnusnost greha i kaznu koja mu sleduje, kao vrhunski lekar ne prestajući da mu daje svoje lekove, makar i video da se ovaj otima – ni tada ne odstupa, nego neprestanu brigu pokazuje.
2. To je upravo njen zadatak – da [grešnika] stalno podseća i ne dopušta mu da ikada zaboravi šta je učinio, nego mu to drži pred očima da bi tako izgubio volju da ponovi isti greh. Ako i pored toga što imaju u njoj takvoga saveznika i pomoć i strašnog obličitelja koji pritiska i šiba našu savest, razdire srce i tišti gore od svakoga krvnika, mnogi od nas ne odolevaju nemaru – dokle li bismo stigli bez nje? Zato se i prvozdani sada, osetivši to i pomislivši na prisustvo Vladičino, istoga časa sakriva. A zašto, reci mi. Zato što je video da se na njega podigao strašni izobličitelj – savest. On ništa drugo nije imao da ga proverava i da mu svedoči o gresima, nego samo ono što je nosio u sebi. Uz to, uz osudu savesti, i to što im je uzeta slava koja ih je prethodno kao svetla haljina odevala javljala im je golotinjom veličinu greha koji počiniše. Pošto se, dakle, posle onoga teškog greha obukoše u stid, oni pokušavaju da se kriju. I začuše, kaže, glas Gospoda Boga koji hođaše po raju po podne i sakriše se Adam i žena mu od lica Gospoda Boga sred drveća rajskog. Ništa nije gore od greha, ljubljeni. Kada uđe, ne samo da nas ispunjava stidom, nego čini bezumnim nas koji ranije bejasmo razboriti i preispunjeni mudrošću. Pomisli koliko je bezuman, dakle, postao onaj koji pre toga beše pričastan mudrosti, koji je na delu pokazivao datu mu mudrost i tako prorokovao. Začuvši, kaže, glas Gospoda Boga Koji hođaše po raju po podne, sakriše se on i žena mu od lica Gospoda Boga sred drveća rajskog. Kojega li je ludilo znak pokušati sakriti se od Boga Koji je svugde i Tvorca Koji je sve priveo iz nebitija u bitije, Koji poznaje tajne, Koji posebno sazda srca ljudska, zna sva dela njihova, Koji ispituje srca i bubrege, Koji poznaje same pokrete našega srca? Ali nemoj se čuditi, ljubljeni. To je običaj grešnika. Mada ne mogu, svejedno nastoje da se sakriju. Ne podnoseći stid u koji su se nakon greha obukli, obnaživši se od one nepropadljive slave, i [praroditelji] su to činili, a zamisli samo gde se kriju. Posred raja. Kao nevaljale i nezahvalne sluge koje ne mogu da se sakriju od svoga gospodara, pa u grču trče iz ugla u ugao, dok im strah potresa srce, tako i oni, nikakvo pribežište ne nalazeći, vraćaju se u samu kuću, odnosno – u raj. Nije bez razloga dato i vreme: Začuše, kaže, glas Gospoda Boga Koji hođaše poraju po podne, nego da bi ti spoznao čovekoljublje Vladičino i da nije zakasnio, nego smesta videvši šta se dogodilo i kolika je rana, pohita na isceljenje da se ne bi rana raširila i pokazala neizlečivom. Zato hita da to predupredi i odmah zaustavlja širenje i ranu, dosledan Svojoj blagosti, ni na kratko ne ostavlja bez nadzora. Toliku drskost pokaza neprijatelj našega spasenja, koji uvek zavidi našim dobrima, da je na samom početku dao zao i poguban savet i lišio ih onoga čudesnog života, ali blagoiskusni Bog, Koji sve naše ustrojava po Svojoj premudrosti, gledajući i đavolov zločin i čovekov nemar zbog kojega se on obuče u toliki stid i postrada zajedno sa ženom, pristupa i kao blagi i čovekoljubivi sudija seda u sudilište ispunjeno strahom i užasom, pa počinje sa podrobnim ispitivanjem, učeći nas time da ne osuđujemo svoje bližnje pre nego što sve dobro ne ispitamo.
3. Čujmo onda, ako je ugodno, šta pita Sudija, a šta odgovaraju optuženi, koju kaznu primaju, a kojoj se krivici podvrgava onaj koji im toliku podvalu nanese. Nego, molim vas, napregnite um i sa velikim strahom pazite na to što vam se govori. Ako gledajući zemaljskog sudiju gde sedi na visokom prestolu i na sredinu izvodi optužene, pa ih bije i kažnjava, sa velikim strahom stojimo želeći da čujemo šta on kaže, a šta odgovara krivac, mnogo pre nam priliči da to sada činimo, gledajući Tvorca prirode kako tvori pravdu na onima koji je Sam stvorio. Ali budete li pazili, videćete kolika je razlika između Božjeg čovekoljublja i strogosti [samih] ljudi prema onima čiju prirodu dele. I pozva Gospod Bog Adama i reče mu: Adame, gde si? Zbog ovoga pitanja dostojno je zadrhtati od prevelikog čovekoljublja Božjeg, ne samo zato što ga je pozvao, nego što je to Sam učinio, a što ljudi nikada ne bi dopustili kada je reč o njihovim bližnjim sa kojima su jedne prirode. Znate, uostalom, da, kada [sudije] sedeći na visokom prestolu tvore pravdu prema zločincima, ne udostojavaju ih ni sopstvenoga odgovora i time im pokazujući u koliko su se beščašće sunovratili zločineći, nego sudija odgovara, a neko drugi ko stoji prenosi od sudije krivcu i njegov odgovor opet vraća sudiji. Takav se sudijski običaj svugde može videti. Ali Bog ne [čini] tako, nego šta radi? Sam poziva. I pozva, kaže, Gospod Bog Adama i reče mu: Adame, gde si? Gledaj kolika sila leži u ovih nekoliko reči. I sam poziv znak je velikog i neizrecivog čovekoljublja prema posramljenom koji se ne usuđuje ni usta da otvori, niti jezik da pokrene, i priliku dati za [odgovor na] pitanje znak je velike blagosti. A reći: Gde si! osim što je znak čovekoljublja, nosi i veliku silu. Kao da hoće da ga pita: šta se dogodilo? Na jednom mestu sam te ostavio, na drugom te sada nalazim. Ostavivši te obučenog u drugu slavu, sada te nađoh u nagoti. Gde si? Otkuda ti se to desi? Ko ti je učinio da se toliko promeniš? Koji ti je razbojnik i kradljivac tako orobio celokupno tvoje bogato imanje i do tolike te sirotinje doveo? Ko je kriv što si ostao bez one čudesne odeće u koju si bio odeven? Kakva je ovo nenadana promena? Koja bura tako strašna u tren potopi sav tvoj tovar? Šta se to dogodilo te gledaš da se sakriješ od Onoga Koji ti toliko dobra učini i tolikoj te časti uzvede? Zašto sada u strahu hitaš da se sakriješ? Zar je tu tužitelj? Zar su došli svedoci? Otkuda te obuzeše toliki kukavičluk i strah? Tvoj glas začuh, kaže [Adam], dok hodiš po raju i pobojah se jer sam nag, i sakrih se. Otkuda pozna da si nag? Reci mi. Šta je to novo i neobično? Ko je to uopšte mogao da ti javi, ako sam nisi krivac za svoj stid? Da nisi od drveta, od kojega sam ti jedino zabranio da to činiš, jeo? Gledaj čovekoljublje Božje i dugotrpljenje. Mada je mogao bez okolišanja da onoga koji je toliko sagrešio ne udostoji ni odgovora, nego da ga podvrgne kazni koju je ranije odredio u slučaju prestupa, On trpi, podnosi, pita i čeka odgovor, pa ponavlja pitanje kao da ga poziva na opravdanje da bi dobio priliku da pokaže prema njemu svoje čovekoljublje i nakon tolikog prestupa – vaspitavajući i nas time da se, kada sudimo krivcima, ne ponesemo surovo prema njima i da ne pokazujemo zversku svirepost, nego veliko dugotrpljenje i milosrđe, kao da sudimo sopstvenim udovima i da, imajući na umu to da su oni naši bližnji, kaznu blažimo čovekoljubljem. Nije ni zbog čega drugo Božanstveno Pismo pribeglo tolikom snishođenju, nego da bi nas grubošću izraza poučavalo Božjem čovekoljublju i da bi navelo na revnost da i mi, po meri ljudskih moći, podražavamo Vladičinoj blagosti. I reče mu: ko ti javi da si nag, ako nisi od drveta od kojega ti zabranih jedino da jedeš, jeo? Otkuda si mogao, kaže, to da poznaš i tolikim stidom da se pokriješ, ako se nisi predao velikoj neuzdržljivosti i prezreo moju zapovest?
4. Gledaj, ljubljeni, krajnju blagost Božju i kako sa njim razgovara kao prijatelj sa prijateljem, koreći ga kao prestupnika Njegove zapovesti. Ko ti javi da si nag, ako nisi od drveta, od kojega ti jedino zabranih da jedeš, jeo? Nemaju mali značaj ni reči od kojega jedino. Zar sam ti ograničio, kaže, uživanje? Nisam li ti dao svu slobodu, a davši ti vlast nad svim u raju zapovedih ti da se jedino njega kloniš da bi znao da si ispod gospodara i jer si dužan da ukazuješ nekakvo poslušanje? Kakav je to toliki nemar, da kraj tolikih zadovoljstava ne uspevaš da se uzdržiš ni od njega jednoga, nego tako brzo gaziš zapovest koju ti dadoh i sam sebe tolikim nevoljama podvrgavaš? Šta si dobro dobio? Zar ti ne rekoh unapred? Nisam li želeo da te strahom od kazne uzdržim i osiguram? Ne rekoh li šta će vam se dogoditi? Nisam li zato zabranio kušanje, da vas ne bi ovo snašlo? Ko bi te udostojio oproštaja, tebe koji se posle tolikih upozorenja tako nerazuman pokaza? Zar ti nisam sve zapovedio kao otac zakonitom sinu i poučio da od drugoga jedeš, a ovoga se odvraćaš, kako ne bi protraćio sva svoja dobra? Nego može biti da si to učinio pomislivši da je tuđi savet dobar i verodostojniji od Moje zapovesti, očekujući da ćeš se dokopati čega većeg, pa si se, Moje zapovesti prezrevši, drznuo da jedeš od drveta. Evo, postradavši – opitno si saznao koliko je pogibeljan onaj savet. Videste li čovekoljublje sudijino? Videste li krotost i dugotrpljenje neizrecivo i snishođenje koje prevashodi svako slovo i razum? Videste li kako pitajući: Ko ti javi da si nag, ako nisi od drveta od kojega ti zabranih jedino da jedeš, jeo?! On želi da mu otvori dveri pokajanja, kako bi i onome koji tako sagreši pokazao Svoje čovekoljublje? Nego čujmo i optuženoga šta na to odgovara. I reče, kaže, Adam: žena, koju mi dade da bude sa mnom, ona mi dade od drveta i jedoh. Žalosne su to reči – kadre da izazovu veliko sažaljenje i privuku čovekoljublje Vladike Koji je tako krotak i blagošću pobeđuje naša sagrešenja. Pošto [Gospod] po dugotrpljenju potrese njegov um i pokaza mu veličinu greha, [Adam], gotovo smišljajući opravdanje, kaže Mu: Žena koju mi dade da bude sa mnom, ona mi dade od drveta i jedoh. Znam, kaže, da sam sagrešio, ali žena koju si mi dao da bude sa mnom, za koju Sam kaza: Načinimo mu pomoćnika prema njemu ~ ona mi beše kriva što posrnuh. Žena koju mi dade da bude sa mnom. Pa zar sam mogao očekivati da me ona tolikim stidom pokrije, ona koju si zato stvorio da bi mi pružala utehu? Ti si mi je dao, Ti si je meni priveo. Ona mi, dakle, ne znam otkuda podstaknuta, dade od drveta i ja jedoh. To se čini kao da nosi neko opravdanje, ali svakoga je oproštaja lišeno. A i kojega bi oproštaja bio dostojan, kaže, onaj koji je zanemario Moje zapovesti i koji je pretpostavio ženin dar onome što Ja kazah? Neka je žena i dala [plod], ali Moja zapovest i strah od nakazanja behu dovoljni da vas preduprede da pobegnete od kušanja. Nisi li to dobro znao? To i rekoh unapred starajući se za vas, da vas to ne zadesi, tako da, iako ti je žena poslužila za prestup zapovesti, svejedno nećeš biti oslobođen od krivice. Tvoje je bilo da verodostojnijom držiš Moju zapovest i ne samo da se ti kloniš jela, nego i da ženi ukažeš na veličinu greha – jer ti si glava ženina i ona zbog tebe beše stvorena. A ti okrenuo poredak i ne samo da nisi nju ispravio, nego si još zajedno sa njom pao. Telo je dužno da sledi glavu, a ovde se dogodilo suprotno, te glava pođe za ostatkom tela i sve se izokrenu. Zato, pošto si obrnuo celokupni poredak, sada si tu gde si, ti koji si bio pre toga obučen u toliku slavu. Ko bi, onda, mogao da dostojno zarida nad tobom koji ostade bez tolikoga blaga? Ali, ako ti se sve to i dogodi, ne pripisuj krivicu nikome drugom do sebi i svome nemaru. Da nisi hteo, ne bi žena mogla u toliku pogibao da te uvede. Zar te je nagovorila, zar je razgovarala sa tobom, zar te je obmanula? Samo ti je pružila i ti si se, ne časeći časa, toliko lako priklonio na kušanje, ni na tren se ne opomenuvši Moje zapovesti, nego si pomislio da te Ja obmanuh i da ti zato ne dozvolih kušanje, da ti ne bi dostigao i nešto veće. Pa kakav bih imao razlog da te obmanem Ja Koji Sam ti tolika dobročinstva učinio? I samo to što sam unapred odredio uzdržanje, da vas ne bi sada ovo zadesilo – koliko je dobročinstvo predstavljalo. Nego sve to ni u šta ne ubrojavši, ti si, eta, opitno poznao veličinu svoga greha. Dakle, ne pripisuj krivicu samo ženi, nego i svome nemaru.
5. Pošto je, dakle, dovoljno porazgovarao sa Adamom, a on Mu ispovedi grehe, prebacivši, kako je mislio, krivicu na ženu, gledaj blagoga Vladiku koliko ponovo snishodi, te i nju udostojava odgovora pred Sobom. I reče, kaže, Bog ženi: šta to uradi? Čula si, kažeš, muža kako na tebe prebacuje krivicu i sve pripisuje tebi koja si mu data na pomoć i zato beše sazdana, da bi mu predstavljala utehu ti sa kojom je jednoga roda i zajedničke prirode. Zašto si onda to uradila, ženo? I zbog čega posta i sebi i svome mužu vinovnica tolikog stida? Kakva ti je korist od tolike neuzdržljivosti? Šta si to dobila od obmane kojom si svojevoljno obmanuta, a još i muža učini zajedničarem u obmani? A šta će žena na to? Zmija me prevari i jedoh. Gledaj i nju kako je prestravljena i kako se pravda za greh. Kao što je muž rešio da svali krivicu [na nju], govoreći: žena mi donese i dade, te jedoh, tako i ona, ne nalazeći nikakvo pribežište, ispoveda šta se dogodilo i kaže: Zmija me prevari i jedoh. Ona lukava zverina nam, kaže, učini te padosmo, njen nas pogubni savet u toliki stid uvede – ona me prevari i jedoh. Nemojmo, ljubljeni, površno preći preko ovih reči, nego ih podrobno ispitajmo i izvucimo veliku korist iz njih. Sud je strašan i ispunjen užasom, te treba sa pažnjom saslušati sve i od toga što je rečeno u razum odlagati veliku riznicu. Evo i čoveka gde kaže: Žena koju si dao da bude sa mnom, ona mi dade i jedoh. Niotkuda prisile, nego volja i odluka. Ona je samo dala – nije prinudila ili primorala. I žena opet smišljajući opravdanje ne kaza: „Zmija me natera i jedoh“. Nego šta? Zmija me prevari i jedoh, a nad tim hoće li biti prevarena ili ne – ona beše vlasna. Neprijatelj našega spasenja, dejstvujući kroz onu podmuklu zver, obmanuo ju je savetom, ali nije je primorao niti prisilio, nego je navede na delo pogubnim savetom, pošto nađe da žena lako može da primi prevaru koja ne zaslužuje nikakav oproštaj. Zmija me prevari i jedoh. A gledaj i blagoga Vladiku Koji se zadovoljava njihovim rečima i Koji ih ne sili da išta više govore. Nije On ni pitao zato što nije znao – znao je On i to veoma dobro – nego da bi javio Svoje čovekoljublje On snishodi njihovim slabostima i poziva ih da ispovede sagrešenja. Zato On ništa više ne pita. Trebalo je saznati i kako je obmana izgledala, ali i da bi nam pokazao da pitanje nije bilo iz neznanja, On se zadovoljava onim što je već kazano. Jer rekavši: zmija me prevari i jedoh, [žena] je mislila na onaj kobni savet koji je primila od đavola kroz zmiju, jer – bićete nakon kušanja kao bogovi. Vidiš li koliko je određeno Adamu postavljeno pitanje? Sa kolikim je strpljenjem žena uvedena u sudilište? Kako su se oboje opravdali? Tu vidite izobilno i neizrecivo čovekoljublje Sudijino. Pošto žena kaza: Zmija me prevari i jedoh, On zmiju, dakle, više ne udostojava odgovora, niti joj daje priliku za opravdanje, niti je ispituje kao muža i ženu, nego, primivši od njih opravdanje, diže se na nju kao na vinovnicu svih zala. I kao Bog znajući i nerečeno, znao je i da je ona poslužila đavolovom lukavstvu i zavisti koju on pokaza prema čoveku, a da bi ti poznao Njegovu blagost i kako, i znajući odgovor, njega pitaše: Gde si? Ko ti javi da si nag?, a njoj: Šta to učini? – sa zmijom ništa slično ne čini, nego šta? I reče Gospod Bog zmiji – …jer to učini. Jesi li video razliku? Ženi je govorio: Šta to učini?, a zmiji: …Jer to učini. Zato što si, kaže, učinila zlo, zato što si dala taj pogubni savet, jer si tolikoj zlobi poslužila, jer si tako izoštrila [žalo] zavisti protiv onoga koga Ja sazdah, prokleta si među svim skotovima i među svim zverima zemnim; na prsima i trbuhu ići ćeš i zemlju ćeš jesti u sve dane života svoga. I neprijateljstvo ću staviti između tebe i žene i između semena tvoga i semena njenoga. Ono će ti stajati na glavu i ti ćeš ga u petu ujedati.
6. Gledaj ovde poredak i sled preispunjen čovekoljubljem. Ispitujući, počeo je, dakle, od muža, a potom je prešao na ženu. Pošto ona kaza ko joj beše kriv, [Gospod], došavši do zmije i ne udostojivši je više odgovora, nalaže joj kaznu i to toliku da traje dokle je vremena i koja bi očiglednošću sve potonje naraštaje trajno učila da ne primaju više onaj pogubni savet, niti da se prelašćuju njenim kovarstvima. Nego, mogao bi neko možda reći: „Ako je đavo i delujući kroz zmiju dao savet, zašto je zverina pretrpela toliku kaznu?“ I to je bilo delo neiskazanog Božjeg čovekoljublja. Kao što čedoljubivi otac koji kažnjavajući onoga koji mu je ubio sina zgromi i raskomada i nož i mač kojima je ubistvo počinjeno, tako i blagi Bog, kada ova zver posluži đavolovoj podmuklosti, podvrgava je večitoj kazni, da bismo mi vidljivo i jasno shvatili kojega je beščašća dopala. A ako je ona koja je poslužila [tek] kao oruđe iskusila toliki gnev [Božji, kakvu kaznu dolikuje da primi onaj? Upravo to nam je već i rekao Hristos, govoreći u božanskim Evanđeljima onima koji stoje sa leve strane: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, koji je pripremljen đavolu i angelima njegovim (Mt 25,41). Njemu je to od davnine pripremljeno i čeka ga onaj oganj neugasivi. Može li išta biti jadnije od onih koji iz nemara za svoje spasenje sami sebe čine odgovornima za istu kaznu koja je i njemu pripremljena? O tome da je nama, ushtemo li da pokažemo vrlinu i da sledimo zakone koje Hristos postavi, pripremljeno carstvo, čuj Ga gde opet kaže: Hodite, blagosloveni Oca Mojega, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od osnivanja sveta (Mt 25,34). Jesi li video kako je onome pripremljen oganj neugasivi, a nama, ukoliko ne budemo nemarni, carstvo? Imajući, dakle, to na umu, vodimo računa o životu, bežimo od zla i nemojmo se lastiti đavolovim smicalicama. Nego, ako hoćete i niste se zamorili, opet ćemo se pozabaviti kaznom koja je zmiji naložena, da bismo tako došavši postupno do kraja suđenja sagledali veličanstvo Božjeg čovekoljublja. I ako ljudi često gledaju sudiju gde u ime države zaseda i iznosi svoj sud o okrivljenima i po čitave dane ostaju i ne odlaze dok ne vide da je sudija ustao, utoliko pre nama priliči da sa većom usrdnošću vidimo blagoga Boga kako strašnu kaznu nalaže zmiji, da bi nam preko ove veštastvene zveri, kojom se kao oruđem poslužio onaj lukavi demon, dao da osetimo buduću kaznu koja onoga čeka i kako popustljivo ženi i mužu određuje odmerenu kaznu (την επιτιμησχν – opomenu), koja više ima smisao umudrenja, nego mučenja, da bismo se mi, sve dobro sagledavši, zadivili brizi Boga čovekoljupca koju on pokazuje prema našem rodu. Šta, dakle, kaže Pismo: I reče Gospod Bog zmiji: jer to učini, prokleta si među svim skotovima i među svim zverima zemnim; na prsima i trbuhu ići ćeš i zemlju ćeš jesti sve dane života svoga. I neprijateljstvo ću staviti između tebe i žene, i između semena tvoga i semena njenoga. Ono će ti stajati na glavu i ti ćeš ga ujedati za petu.
7. Veliki je i strašan gnev, jer je ogromna i prevara, koju preko zmije ustroji lukavi đavo. I reče Gospod zmiji: jer to učini… Pošto si, dakle, poslužila tolikoj zlobi i tako obmanu dovela do ostvarenja, davši koban savet i smešavši im otrov, jer si to učinila i poželela da one koje Ja sazdah lišiš Moje milosti posluživši naumu zloga demona koji je zbog zavisti i krajnje gordosti vrgnut sa nebesa na zemlju, pošto si, dakle, poslužila kao sredstvo za to – nalažem ti večnu kaznu da bi po onome šta tebi biva i on znao kolika njega kazna čeka i da bi se ljudi potonjih naraštaja vaspitali da nikada više ne dopuste da se priklanjaju njegovim savetima, niti da se daju obmanuti, kako ih ne bi isto snašlo. Zato si prokleta među svim zverima, jer se nisi dolično poslužila mudrošću, nego ti preimućstvo koje si imala nad svim zverima posta uzrok svih zala koja te postigoše. Jer zmija, kaže [Pismo], mudrija beše od svih zveri koje su na zemlji (Post 3,1). Zato ćeš postati prokleta među svim skotovima i zverima zemnim. Ali budući da prokletstvo ne beše čulno niti vidljivo, [Gospod] joj i nalaže čulnu kaznu, da bismo mi neprestano imali pred očima sećanje na njenu kaznu. Na prsima i trbuhu ići ćeš i zemlju ćeš jesti u svedane života svoga, pošto se, kaže, nisi svojim ustrojstvom poslužila kako valja, nego si se još drznula da stupiš u razgovor sa slovesnim bićem koje sam Ja stvorio. Kao što, dakle, đavo, koji je dejstvovao kroz tebe i poslužio se tobom kao sredstvom, umislivši [pogordivši] se beše vrgnut sa nebesa, tako ti Ja određujem da uzmeš drugi oblik i da gmižeš po zemlji i nju da imaš za hranu, kako ne bi ubuduće mogla da gledaš gore, nego da stalno budeš u ovom stanju i da se [jedina] među svim ostalim zverima hraniš zemljom. I ne samo to, nego i neprijateljstvo ću staviti između tebe i žene i između semena tvoga i semena njenoga. I ni time se neću zadovoljiti što ćeš gmizati po zemlji, nego ću ti od žene načiniti nepomirljivog krvnika. I ne samo od nje, nego ću učiniti da njeno seme semenu tvome bude večiti neprijatelj. Ono će ti stajati na glavu, a ti ćeš ga ujedati za petu. Toliku ću mu dati snagu, da će stalno nasrtati na tvoju glavu, a ti ćeš mu pod nogama ležati. Gledaj, ljubljeni, po kazni ove zveri koliko On staranje projavljuje prema ljudskom rodu. To je [rečeno] o čulnoj zmiji, a ko želi, može nakon toga da pronikne u ono šta dalje piše i da zna da, ako je to kazano za čulnu, utoliko pre to treba pripisati duhovnoj zmiji. I nju ponizivši, [Gospod] je baci pod naše noge i dade da nasrćemo na njenu glavu. Ne doznačuje li nam to kada kaže: Stajte na zmije i škorpije! (Lk 10,19) A da ne bismo pomislili da je to rečeno o čulnim zverima, On zatim dodade: I na svu silu vražju. Videste li po kazni kojoj je podvrgnuto sredstvo đavolovo preizobilno čovekoljublje Božje? Vratimo se, ako je ugodno, na ženu. Pošto je zmija ta koja je navela na obmanu, zato je prva i primila kaznu; a pošto je prvo obmanula ženu, i tada ujedno srušila i muža, zato prvo ženu kažnjava kaznom koja je preispunjena umudrenjem. I kaza [Gospod] ženi: Silno ću umnožiti žalosti tvoje i uzdah tvoj; u mukama ćeš rađati decu i kod muža tvoga biće pribežište tvoje i on će tobom gospodariti. Gledaj blagost Vladičinu, koliku je krotost pokazao posle ovoga prestupa. Silno ću umnožiti žalosti tvoje i uzdah tvoj. Ja htedoh, kaže, da ti imaš život bez bola i muke, lišen svake žalosti i straha i ispunjen svakom radošću i da, obučena u telo, ne osećaš ništa telesno. A kako toliki spokoj nisi iskoristila kako treba, nego te izobilje dovede do tolike nezahvalnosti, zato ti stavljam uzdu, da se ne bi više otimala i osuđujem te na žalosti i uzdahe. Silno ću umnožiti žalosti tvoje i uzdah tvoj; u mukama ćeš rađati decu. Ono što je zalog, kaže, velike radosti – dobijanje potomstva – učiniću da ti počne žalošću, da bi se sama neprekidno opominjala stalnim bolovima i svaki put porođajnim mukama kolika je veličina ovoga greha i neposlušanja i da ne bi, kako vreme prolazi, zaboravu predala ono što se dogodilo, nego da bi znala kako ti prelest posta vinovnica svega toga. On ovde nagoveštava bolove i onu veliku muku koju [žena] mora da trpi noseći kao breme plod tokom tolikih meseci i pojedinačne muke koje otuda potiču, čerečenje udova i one neizdržive bolove koje poznaju samo one koje su ih iskusile.
8. Čovekoljubivi Bog, međutim, sa mukama darova toliku utehu, da radost što je rođeno dete uravnotežuje te bolove koji tokom tolikih meseci kidaju utrobu. One koje trpe toliki bol i razdiru se njima toliko da bezmalo gube volju za životom, nakon porođaja i kušanja radosti od muka, ponovo se, kao da su zaboravile sve što se dogodilo, predaju rađanju dece, jer tako uredi čovekoljubivi Bog radi ustrojstva (πρoσ συστασιν) spasenja ljudi. Nada u buduća dobra uvek čini da se lakše podnose sadašnje muke. To može da se vidi i sa trgovcima koji se muče i daleka mora prelaze, trpe brodolome i gusare i posle tih brojnih opasnosti i često izneverenih očekivanja svejedno ne odustaju, nego se ponovo puta prihvataju. To se može reći i za zemljodelce. I oni će, kada zaseku duboku brazdu, veliku brigu pokazati prema zemlji i izobilno je zasejati, a često, ako se dogodi suša, ili poplava, ili rđa koja ih snađe na samom kraju [sazrevanja] žita, iako izigranih nada opet ne odustaju, nego se ponovo, kako priliku uhvate, laćaju zemljodelstva. To bi se moglo primetiti kod svakoga zanimanja. A tako i žena – i ona često, posle onih dugih meseci, nepodnošljivih bolova, noći bez sna, čerečenja udova, ako usled nekih okolnosti pre određenog vremena dete pobaci neoblikovano, ili i oblikovano ali ne sasvim, bolesno ili često i mrtvo, čim izbegne opasnost – kao da zaboravi na sve to, te se na isto to odvažuje i iste muke prolazi. I zašto kažem – „iste“? Nije se retko dogodilo ni da umre zajedno sa rođenim čedom, pa ni to ostale nije umudrilo i ubedilo da beže od toga. Tolikom je sladošću i radošću Bog prožeo žalosti. Zato i govoraše: Silno ću umnožiti žalosti tvoje i uzdah tvoj; u mukama ćeš rađati decu. To i Hristos govoraše Svojim učenicima i ukazujući na veličinu bola i izobilje radosti: Žena kada rađa žalost ima, jer dođe čas njen (Jn 16,21), a zatim, želeći da nam predstavi kako žalost u trenu mine i naslede je veselje i radost, kaže: A kada rodi detence, više se ne seća muke zbog radosti što se rodi čovek u svet. Jesi li video krajnje staranje? Jesi li video kaznu punu opomene? U mukama ćeš rađati decu. Zatim, kod muža tvoga biće pribežište tvoje i on će tobom gospodariti. Kao da Se opravdava pred ženom, čovekoljubivi Bog kaže: Ja te na početku stvorih ravnočasnom i poželeh da ti, kao istoga dostojanstva, učestvuješ u svemu u čemu i muž ti, i kako i njemu, tako i tebi poverih vlast nad svim. Ali pošto se nisi poslužila ravnom čašću kako dolikuje, zato te potčinjavam mužu i kod muža tvoga biće pribežište tvoje i on će tobom gospodariti. Pošto si, ostavivši onoga koji ti je iste časti i zajedničara iste ti prirode i radi koga si sazdana, poželela da uđeš u razgovor sa lukavom zveri, zmijom, i od nje da primiš savet, zato te ubuduće potčinjavam njemu i njega ti činim gospodarom, da bi njegovu vlast priznavala – pa pošto nisi umela da načalstvuješ, nauči da se tobom dobro načalstvuje. Kod muža tvoga biće pribežište tvoje i on će tobom vladati. Bolje je da budeš pod njim i da se nalaziš pod njegovom vlašću, nego da, uživajući u slobodi i vlasti, srljaš u provaliju, pošto je i konju korisnije da ima uzdu i krotko stupa, nego da bez njega ode u propast. Gledajući, dakle, na tvoje dobro, želim da kod njega bude pribežište tvoje i da, kao što telo sledi glavu, sa radošću priznaješ njegovo vladičanstvo. Znam da ste se zamorili od dužine besede, ali prenite se malo, molim vas, da ne bismo sud ostavili neokončan i da ne bismo otišli ostavivši sudiju gde još zaseda – uostalom, približili smo se samome kraju.
9. Pogledajmo, dakle, šta posle žene kaže mužu i koju to njemu kaznu nalaže. A Adamu reče: jer si poslušao glas žene svoje i jeo od drveta od kojega ti zapovedih jedino da ne jedeš, prokleta je zemlja u delima tvojim. U mukama ćeš je jesti sve dane života svoga. Trnje i korov davaće ti i ješćeš travu poljsku. U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj, dok se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer zemlja si i u zemlju ćeš otići. Velika je i neiskazana Vladičina briga prema čoveku i ovde se projavljuje. Nego čujmo pažljivo svaku reč. A Adamu reče: jer si poslušao glas žene svoje i jeo od drveta, od kojega ti jedino zabranih da jedeš… Pošto si poslušao, dakle, ženu svoju i jeo od drveta, te Mojoj zapovesti pretpostavio njen savet, ne poželevši da se uzdržiš od drveta za koje ti jedino zapovedih da ne jedeš (da nisam možda zapovedio da se uzdržavaš od više?), samo jednoga – pa se ni njega nisi klonio, nego si zaboravivši na Moje zapovesti poverovao ženi, zato ćeš na delu uvideti koliko si zlo učinio. Neka slušaju muževi! Neka slušaju žene! Oni da se klone njih koje savetuju na zlo, a one da ne daju takve savete. Ako se on, prebacivši krivicu na ženu, nije udostojio nikakvoga oproštaja, koje bi opravdanje mogao da ima onaj koji kaže: „Zbog žene sagreših to i to i učinih to i to“? Pa ona je zato i došla pod tvoju vlast i ti si joj se pokazao kao gospodar, kako bi ona išla za tobom, a ne glava za nogama. Moguće je, međutim, često videti gde suprotno biva i da onaj koji je dužan da predstavlja glavu ne zadržava ni čin nogu, a da ona koja treba da predstavlja noge, dobija čin glave. Zato je blaženi Pavle, učitelj vaseljene, sve to predviđajući vapio: Jer šta znaš, ženo, ako muža spaseš? Ili šta znaš, čoveče, ako ženu spaseš? (1 Kor 7,16) Ipak, i muž neka pokazuje veliki oprez da bi odbio nju koja daje pogubne savet i žena, imajući uvek na umu kaznu koju primi Eva prišaptavajući mužu onaj savet, neka se ne usuđuje da to savetuje i neka ne podražava Evi, nego neka tim primerom umudrena savetuje ono što će i nju i muža izbaviti od svakoga mučenja i kazne. Nego, vratimo se na predmet. A Adamu, kaže, reče Bog: jer si poslušao glas žene svoje i jeo od drveta od koga ti jedino zapovedih da ne jedeš… Pošto si se, kaže, pokazao toliko nemaran za čuvanje zapovesti koju ti Ja dadoh i niti ti je pomogao strah niti išta drugo od onoga što unapred odredih da će vam se dogoditi ako kušate, nego si došao do tolikog zla da nakon takvog užitka nisi mogao da se uzdržiš ni [onog] jednog drveta, prokleta je zemlja u delima tvojim. Gledaj čovekoljublje Vladičino – kako kažnjava zmiju, a kako ovo slovesno biće. Jer njoj kaže: Prokleta si od zemlje, a ovde ne tako. Nego šta kaže? Prokleta je zemlja u delima tvojim. I sa pravom. Pošto je radi čoveka stvorena, da bi on mogao da uživa u onome što ona daje, zato opet zbog čoveka koji je sagrešio na nju baca prokletstvo. Pošto je prokletstvo na nju bačeno opet [čoveka] lišavalo spokoja i slobode – prokleta, kaže, da je zemlja u delima tvojim. A da bi ti saznao šta znači prokleta, [Gospod] zatim dodade: U mukama ćeš je jesti sve dane života svoga. Gledaj kako se svaka kazna proteže u vekove, da ne bi imali koristi samo oni, nego kako bi se i potonji naraštaji učili na njihovim delima otkuda im je ta kazna. U mukama ćeš je, kaže, jesti sve dane života svoga. Obaveštavajući nas zatim podrobnije i o vrsti kletve i uzroku muke, dodade: Trnje i korov će ti davati. Eto spomenika prokletstva! Trnje će, kaže, dati i korov, a Ja ću učiniti da ti pričine veliki napor i muku i da u žalostima sve vreme provodiš, da bi te to obuzdalo da ne maštaš iznad svoje vrednosti, nego da neprestano imaš na umu sopstvenu prirodu i da nikada ne dozvoliš da te to opseni. I ješćeš travu poljsku; u znoju lica svoga ješćeš hleb svoj. Gledaj kako mu se nakon neposlušanja sve dogodilo suprotno pređašnjem životu. A Ja, kaže, kada te privedoh u ovaj svet, poželeh ti da obitavaš bez žalosti, nevolja i muka, bez znoja, u zadovoljstvu i blagovanju i da nisi podložan telesnim potrebama, nego da si svega toga rešen i da imaš svaku slobodu. Pošto ti takva sloboda nije koristila, zato ću ti i zemlju prokleti, da ti ne bi, kao ranije, nesejana i neorana davala plodove, nego posle mnogo truda i muke i nevolje, staviću na tebe neprestane žalosti i očaj i urediću da sve u znoju postižeš, da bi time tišten imao neprestanu pouku o umerenosti i da bi poznavao svoju prirodu. A ?o neće biti na kratko vreme, nego će se produžiti u tokom celoga života. U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj, dok se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer zemlja si i u zemlju ćeš otići. Dotle ćeš to trpeti, dok ti ne dođe kraj života i ne odeš u nju od koje si i sazdan. Ako sam te i darovao telesnom prirodom po čovekoljublju Svome, samo telo, budući da je od zemlje, zemlja će ponovo biti. Zemlja si i u zemlju ćeš otići. A da se to ne bi dogodilo, zato i rekoh da se ne mašiš drveta: U dan u koji budete jeli od njega, smrću ćete umreti. A Ja to ne htedoh. Budući da sve od Mene nasta, a ti si to sam sebi pribavio, ni na koga drugog ne svaljuj krivicu, nego je pripisuj sopstvenome nemaru. Nego, ovde nam se nameće ponovo drugo pitanje na koje ćemo ukratko odgovoriti, ako želite, i onda završiti besedu. Reče, kaže [Pismo], Bog: U dan u koji budete jeli, smrću ćete umreti, a pokazuje se da su oni poživeli još mnogo godina nakon neposlušanja i kušanja. To predstavlja nedoumicu samo onima koji se površno bave onim što leži u Pismima, a onome ko blagorazumno sluša te su reči jasne i onome koji pazi to ni u čemu nije sporno. Ako su i poživeli mnogo godina, otkako su čuli: Zemlja si iu zemlju ćeš otići, oni su primili smrtnu presudu i postali smrtni, pa bi se otada moglo reći da su umrli. Na to, dakle, misleći, i Pismo kaza: U dan u koji budete jeli, smrću ćete umreti, kao da reče: „Primite presudu da ste odsada smrtni“. Kao što je slučaj sa ljudskim sudovima, kada neko primi neopozivu presudu na odrubljenje glave, pa zatim bude bačen u tamnicu, ako i ostane tamo mnogo godina, neće živeti ništa bolje od mrtvaca, presudom već budući mrtav, tako i oni od onoga dana u koji primiše presudu o smrtnosti, iako i proteče mnogo vremena, po naredbi već behu umrli. Znam da smo mnogo rekli i da nam se pouka razvukla, pa, pošto vam blagodaću Božjom izložismo sve po meri svojih moći, okončasmo [tumačenje današnjeg] čtenija, ovde ćemo stati sa pričom.
10. Moguće je, doduše, još nečim pokazati da opet ista ta naložena kazna i to što ljudi postadoše smrtni svedoči o velikom bezdanu čovekoljublja. Ali da ne bismo previše opteretili vaš um, hajde da vas zamolimo da, odavde izašavši, ne idete na besmislene skupove, niti da se upuštate u neprilična brbljanja, nego promišljajte i između sebe sabirajte ono šta je rečeno, prisećajte se šta odgovori sudija, a kako se opravdaše krivci i kako onaj na nju svali krivicu, a ova na zmiju, pa kako [Gospod] i nju kazni i naloži da joj kazna bude večita, da se protegne u sve vekove i silno se razgnevi na nju pokazujući i na tome brigu prema prelašćenima. Po tome što je kaznio prelesnicu jasno je da je ona obmanula one koji su Mu bili veoma dragi. Setite se, zatim, otuda ženine kazne i mučenja, ili bolje, umudrenja koje joj je nametnuto, pa tako zapamtivši šta je rečeno Adamu i opomenuvši se presude jer zemlja si i u zemlju ćeš otići, uzdrhtite od neiskazanog čovekoljublja Božjeg jer obeća da se mi koji smo iz zemlje i koji u zemlju odlazimo, ako poželimo da sledimo vrlinu i uklonimo se od zla, udostojavamo onih neizglagolivih blaga, spremljenih onima koji Ga uzljubiše, koje oko ne vide i uho nečuiu srce čovekovo ne uziđoše (1Kor2,9). Veliku zahvalnost, dakle, dužni smo da ispovedamo Vladiki za tolika dobročinstva i nikada da ih ne prepuštamo zaboravu, nego treba da Ga umilostivimo dobrim delima i svakim uklanjanjem od zla i učinimo blagonaklonim. Ne bi li predstavljalo znak savršene nezahvalnosti da se, ako On, Bog Sušti i besmrtni, nije odbio da uzme na Sebe našu smrtnu prirodu i zemljanu suštinu i izbavi je od drevnoga mrtvila, uzvede je iznad neba, počasti sedenjem sa Ocem i udostoji toga da joj se svaka nebeska vojska klanja – mi ne posramimo da Mu uzvratimo suprotnim, nego da i besmrtnu dušu, takoreći, priljubimo ploti i učinimo je zemnom, mrtvom i nedelatnom. Nemojmo, molim vas, nemojmo biti neblagodarni za tolika dobra koja su nam učinjena, nego, sledeći zakonima Njegovim, činimo ono što Mu je prilično i ugodno, kako bi nas pokazao dostojnima večnih dobara, čega neka se svi mi udostojimo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [priliče] slava i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *