NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA ČETRNAESTA
 
O prestupu prvozdanih: I behu oboje nagi, i Adam i žena njegova, i ne beše ih stid. (Post. 2,25-3,7)
 
1. Danas bih, ljubljeni, da vam odškrinem vrata duhovne riznice koja se razdeljuje i nikada ne iscrpljuje, koja sve bogati i ni u čemu se ne umanjuje, nego se još i uvećava. Kao što je slučaj sa veštastvenom riznicom, iz koje ako neko uspe makar i neznatni trun da uzme, pa se opet mnogo obogati, tako je i sa Božanstvenim Pismom – i u kratkoj reči mogu se sresti sila i neizmerno bogatstvo smisla. Takva je priroda ove riznice – bogateći one koji je primaju, nikada se ne prazni, jer ključa iz izvora Duha Svetoga. A vaše bi, onda, bilo da brižljivo čuvate ono što vam je povereno i da to tvrdo pamtite, kako biste mogli da sa lakoćom pratite šta se govori, a naše samo da sa revnošću doprinesemo onim što je do nas – jer blagodat je spremna i traži one koji je u izobilju primaju. Čujmo i ono što se danas čitalo, da bismo poznali neizrecivo Božje čovekoljublje i to kolikom je On snishođenju pribegao radi našega spasenja. I behu oboje naš, i Adam i žena njegova, i ne beše ih stid. Zamisli krajnje blaženstvo [u kojem su uživali], kako su bili iznad svega telesnog, na zemlji živeli kao na nebu i kako, mada u telu, nisu trpeli telesne potrebe – ne behu im potrebni ni zaklon, ni krov, ni odeća, niti šta slično, A to nam Božanstveno Pismo nije bez razloga naznačilo, nego da bismo, znajući za to njihovo bitovanje bez žalosti i bola, za to, bezmalo, angeosko stanje, kada vidimo da se kasnije svega toga lišiše i od velikoga bogatstva padoše u krajnju bedu sve to pripisali njihovom nemaru. Nego, da čujemo šta je pročitano. Rekavši da behu nagi, a da se nisu stideli (jer nisu ni znali da su nagi, jer ih je odevala neizreciva slava i ukrašavala bolje od svakoga odela), blaženi Mojsej kaže: A zmija beše mudrija od svih zveri koji su na zemlji, koje stvori Gospod Bog. I reče zmija ženi:je li istina da kaza Bog: ne jedite od svakoga drveta u raju! Obrati pažnju na to kakva je to kleveta i spletka lukavoga demona. Kada je video stvorenoga čoveka gde obitava u najvišoj časti i da gotovo ništa manje nema od angela, kao što i blaženi David kaže: Učinio si ga malo manjim od angela (Ps 8,6), a i samo to malo učinio je greh neposlušanja, jer prorok ovo kaza nakon prestupa, gledajući, dakle, angela zemaljskog na zemlji pa razjedan zavišću, zlonačalni demon koji, i sam prebivajući među višnjim silama, zbog pokvarene volje i prevelikoga zla bi vrgnut za one visine, velikom se smicalicom poslužio kako bi čoveka lišio naklonosti Božje i da bi ga, učinivši ga nezahvalnim, lišio tolikih milina kojima Božjim čovekoljubljem beše darovan. I šta čini? Našavši tu zver – zmiju – koja ostale zveri premašuje mudrošću, što i blaženi Mojsej posvedoči kada kaza: A zmija beše mudrija od svih zveri koje su na zemlji, koje stvori Gospod Bog, pa posluživši se njom kao nekom vrstom oruđa, kroz razgovor mami na prevaru prostiji i slabiji sasud – ženu. I reče, kaže, zmija ženi. Zaključi iz ovoga, ljubljeni, kako isprva nijedna od stvorenih zveri nije bila strašna ni mužu, ni ženi, nego su znale kome su potčinjene i čija je vlast i kako su i divlje i neukrotive tada bile, kao danas pitome, naviknute na ljudsku ruku.
2. Nego, možda bi se neko ovde mogao naći u nedoumici i potražiti da sazna da nije možda i zver bila slovesna. Nije, daleko bilo, nego uvek, shodno Pismu, treba rasuđivati da su to bile reči đavola kojega je zavist pobudila na tu prevaru, a koji se poslužio ovom zveri kao pogodnim oruđem, kako bi mogao, zabacivši mamac svoje prevare, da obmane prvo ženu, jer nju je uvek moguće lakše prevariti, a zatim preko nje i prvozdanoga. Posluživši se ovom beslovesnom životinjom za ostvarenje podvale, kroz nju se obraća ženi i kaže: Je li istina da kaza Bog: ne jedite od svakog drveta rajskog? Gledajte samo kako je samo to tanano zlodelo. Ono što Bog nije rekao ona navodi kao savet i pitanje, kao da se brine za njih, jer na to upravo ukazuje [Pismo], kada kaže: Je li istina da kaza Bog: ne jedite od svakog drveta rajskog? Ovaj lukavi demon kao da pita: „Zbog čega vas je [Bog] lišio ovolikog uživanja? Zašto ne dopušta da učestvujete u rajskim milinama, nego je dao da uživate u njihovom prizoru, a ne dopušta da ih uzmete i još veću radost osetite?“ Je li istina da kaza Bog? Čemu to, kaže. Koja je korist od prebivanja u raju, kada neće moći da se kuša ono što je u njemu, nego da se tako još oseća velika muka jer se gleda, a nema radosti od kušanja? Jesi li video kako rečima, kao mamcem, ubrizgava svoj otrov? Žena je trebalo da po tom nastupu pozna krajnje besnilo [đavolovo] i da [on] kroz zmiju namerno, izigravajući zabrinutost, govori ono što nije, da bi mogao da sazna šta im je Bog zapovedio i tako ih naveo na prestup. Mada je mogla, dakle, odmah da prepozna demonsku prevaru i da odbije da razgovara sa zmijom kao sa onom koja govori uprazno (ωσ περιττά λέγoντα – izlišno) i da ne dovede samu sebe do tolikoga poniženja – ona nije htela. Trebalo je, naime, da ni otpočetka uopšte ne dopusti razgovor sa njom, nego da razgovara sa onim radi koga beše stvorena, kome posta zajedničar dostojanstva i za pomoć kome bi sazdana. Budući da, ne znam ni ja kako, dade da se sablazni na besedu sa zmijom i stade da prima pogubne reči đavolove kroz njegovo oruđe, trebalo je onda da se, videvši odmah protivrečnost između onoga što je Tvorac zapovedio i što je sama zmija rekla, okrene i pobegne od razgovora i da se uzgnuša nje koja se drznula da svoj jezik oštri protiv date im zapovesti. Ali zbog velike neobazrivosti ona ne samo da se nije odvratila, nego joj još i celu zapovest otkriva i baca bisere pred svinje, ispunjavajući ono što Hristos kaza: Ne bacajte bisere svoje pred svinje, da ih ne izgaze nogama svojim i, okrenuvši se, rastrtu vas (Mt7,6). A upravo to se sada i dogodilo. Stavila je pred svinju, tu lukavu zverinu, odnosno đavola koji kroz nju dejstvuje, božanske bisere, a ova ne samo da ih je zgazila i usprotivila se kazanom, nego, okrenuvši se, ne samo nju nego sa njome i prvozdanoga, sunovrati u provaliju neposlušanja. Toliko je zlo bez rasuđivanja otkrivati svima božanske tajne. Neka čuju i oni koji prosto i bez razlike govore sa svima. Ni Hristos tamo ne govori o veštastvenoj svinji, nego misleći na svinjolike ljude i one koji se, poput beslovesnih životinja, valjaju u blatu, učeći nas da razlikujemo ličnosti i da ispitujemo kako ko živi i kada kome treba da otkrivamo šta od božanskih reči, da ne bismo i njima i samima sebi naškodili. Takvi [nedostojni] ne samo da nikakvu korist nemaju od toga što im se govori, nego često i one koji im bez rasuđivanja daju ove dobre bisere povuku u isti ponor pogibli kakav je njihov. Zato treba dobro paziti na to, da ne bismo trpeli isto što i sada prelašćeni [praroditelji], jer da je i sada žena poželela da ne položi pred svinju božanske bisere, niti bi se sama sunovratila u tu propast, niti bi muža povukla sa sobom.
3. Nego čujmo šta žena odgovara zmiji. Kada ova upita: Je li istina da reče Bog: od svakog drveta rajskog ne jedite! – kaže joj žena: Od svakog drveta rajskog jedemo; a od ploda drveta koje je posred raja, reče Bog, ne jedite, niti ga se dotičite, da ne biste umrli. Vidiš li lukavstvo? Zmija je rekla ono što nije, da bi, izazvavši je na razgovor, saznala šta jeste. A žena, poverovavši joj jer se ova prema njoj pokazala ljubazna, celu joj zapovest otkriva i podrobno joj je kazuje, pa time što je odgovorila lišava sebe svakoga opravdanja. A šta bi i imala da kažeš, ženo? Reče Bog: ne jedite od svakog drveta rajskog. Tvoje je bilo da se odvratiš od nje kao od one koja je rekla ono što protivreči [Gospodnjoj zapovesti] i da joj kažeš: „Idi od mene, ti si varalica, ne znaš ni silu zapovesti koja nam je data, ni veličinu radosti, ni bogatstvo darova. Ti si rekla da Bog kaza da ne kušamo ni sa jednog drveta, a Vladika i Tvorac zbog velike dobrote, davši nam da se koristimo i vladamo nad svim [drvetima], zapovedio je da se samo jednoga uzdržimo i to opet iz velike brige prema nama, kako ne bismo, uzevši ploda njegovog, bili svladani smrću.“ Da je bila blagorazumna, trebalo je da joj kaže ove reči, sasvim se okrene i tu prestane sa svakom pričom, a ne da posluša išta od onoga što ova govori. Ali, otkrivši zapovest i rekavši šta im Bog kaza, ona od nje prihvata pogubni i smrtonosni savet. Jer kada žena reče: Od svakoga drveta rajskog jedemo, a od ploda drveta koje je posred raja, reče Bog, ne jedite od njega niti ga se dotičite, da ne umrete, lukavac i neprijatelj našega spasenja opet daje savet suprotan Vladikinom. Pošto čovekoljubivi Bog, iz velike brige, zabrani da se jede [od onoga drveta], da oni ne bi zbog neposlušanja postali smrtni, ova kaže ženi: Nećete umreti. Kojega bi se opravdanja udostojila žena, kada je tako dozvolila da do kraja sasluša tu koja tako bezočno govori? Jer dok Bog reče: Ne dotičite se, da ne umrete, ova kaže: Nećete umreti, a onda, ne zadovoljivši se time što se suprotstavila Božjim rečima, Tvorca još kleveće i kao zavidljivog, da bi tako mogla da je navede na prelest i da, obmanuvši ženu, ispuni svoju nameru. Nećete, kaže, umreti. Jer znadijaše Bog da će vam se u dan u koji budete jeli od njega otvoriti oči i bićete kao bogovi[1] znajući dobro i zlo. Eto celoga mamca – ispunivši čašu otrovom, predade ga ženi koja ne htede da vidi koliko je to smrtonosno. A mogla je, da je htela, odmah to da shvati, ali čuvši od ove da im Bog zabrani da jedu [od onoga drveta], jer – znadijaše da će se otvoriti oči vaše i bićete kao bogovi, znajući dobro i zlo, pa nadahnuta nadom u to da će biti ravna Bogu, umisli se. Takva su vražja lukavstva. Kada on obmanom uzvede na veliku visinu, tada gurne u duboki bezdan. Uzmaštavši o ravnoboštvu ona pohita na kušanje, pa tamo pruži i srce i um i ništa drugo ne gledaše, do kako da ispije čašu koju zameša lukavi demon. A da bi se uverio da je ona tome hitala, pošto je primila onaj pogibeljni otrov po savetu zmijinim, slušaj Pismo gde kaže: I vide žena da je dobro drvo za jelo i da š je ugodno očima videti i da je lepo radi znanja; i uze od ploda toga i jede. Zli razgovori uistinu kvare dobre običaje (1 Kor 15,33). Pa zašto nije tako postradala pre saveta toga lukavog demona – niti je pomislila na drvo, niti je videla njegovu lepotu? Zato što se bojala Božje zapovesti i buduće kazne koja sledi ako okuša [plod]. A sada, pošto je prelasti ta lukava zverina da ne samo da neće postradati od toga, nego će još biti i ravni Bogu, nada u obećano podstaknu je na kušanje, pa ne suzdržavajući se da ostane gde joj je mesto, nego pomislivši da je vrag i neprijatelj našega spasenja dostojniji poverenja od Božjih reči, ubrzo je opitno počela da uviđa pogubnost saveta i nevolju koja će ih zbog kušanja stići. Videvši, kako kaže [Mojsej], da je dobro drvo za jelo i da ga je ugodno očima videti i da je lepo radi znanja, ona, razume se – obmanom đavolovom na koju je on preko zmije navede, razmisli: „Ako je drvo dobro za jelo i toliko može da uveseljava oči, i neka je neizreciva lepota u njemu, a kušanje nam daje i najvišu čast i dostojanstvo ravno Tvorčevom – zašto da ga ne probamo?“
4. Jesi li video kako je đavo savlada, zavede, pomete joj rasuđivanje i navede je da preko mere umisli o svome dostojanstvu, kako bi nadahnjivana praznim nadama ostala i bez onoga što joj je već dato? I uze, kaže, od drveta toga i jede. I dade i mužu svome jedoše. I otvoriše se oči njihove i poznadoše da su naš. Šta učini, ženo? Ne samo što si, primivši taj pogubni savet, pregazila zakon i zapovest od Boga ti date i predala se takvoj neumerenosti da se nisi zadovoljila tolikim blagovanjem, nego si se i jedinoga drveta za koje je Vladika zapovedio da ga se ne dotičete drznula da se dohvatiš, poverovavši onome što zmija kaže, pomislivši da je njen savet verodostojniji od zapovesti koju Tvorac dade i tolikom se prelešću prelastivši da ni oproštaja nisi dostojna. Da možda nije bila tvoga roda ta koja ti dade savet? Bila je jedna od potčinjenih, od slugu koji behu pod tvojom vlašću. Zašto si se tako osramotila i ostavivši onoga radi koga si sazdana, kome si na pomoć stvorena, kojega si postala zajedničar u dostojanstvu i sasuštastvena, sa kojim si delila isti jezik, zašto si prihvatila da uđeš u razgovor sa zmijom i kroz tu zver da primiš savet od đavola i to takav koji je očevidno bio suprotan zakonu Tvorčevom, pa se opet nisi odvratila, nego si se usudila na kušanje, nadajući se na obećano? Neka bude, dakle: samu sebe u toliki bezdan si sunovratila i lišila visoke časti – ali zašto i muža uzimaš da ti bude drug u toj teškoj pogibli i njemu kome si namenjena za pomoćnicu postaješ na zlo savetnik, pa zbog maloga zalogaja i njega i sebe činiš tuđim naklonosti Božjoj? Koje te je to krajnje bezumlje navelo na takvu drskost? Nije li ti bilo dovoljno da provodiš bez muke život, da si obučena u telo a ništa telesno da ti ne treba, da u svemu rajskom uživaš, osim u jednom drvetu, da je sve vidljivo pod vašom vlašću i da stekoste načalstvo nad svime, nego si, obmanuta nadama, očekivala da ćeš dospeti i do krajnjega vrha? Zato ćeš opitno uvideti da ne samo da to nećeš dostići, nego ćeš i svega što vam je već dato lišiti i samu sebe i muža, a toliko će vas kajanje stići da će vam uzalud biti ako se i predomislite, a onaj lukavi demon koji dade taj pogubni savet podsmevaće vam se i nogom vam stajati za vrat, jer ste konačno pali i postradali isto kao i on. Kao što se on, uzmaštavši o sebi više nego što mu pripada, lišio datoga dostojanstva i sa nebesa beše vrgnut na zemlju, to je i vama poželeo da priredi, da vas, prestupite li zapovest, podvrgne smrtnoj kazni i da nasiti svoju zavist, kao što i jedan mudrac kaza: A zavišću đavolovom smrt u svet uđe (Sol 2,24). I dade, kaže, mužu svome. I jedoše, i otvoriše im se oči. I muževljev je nemar velik. Mada [ona] beše i jednoga roda sa njim, i žena [mu usto] beše, trebalo je da kao onaj koji dobro pamti zapovest Božju nju pretpostavi ženinoj nepriličnoj želji i da ne učestvuje u prestupu, niti da se zbog kratkotrajne naslade liši tolikih blaga i zavadi sa Onim Koji mu je toliko dobra učinio i toliko čovekoljublje projavio i darovao mu tako život dalek svakom bolu i nevolji. Zar ti ne beše, [Adame], dozvoljeno da izobilno uživaš u svom drugom drveću u raju? Zašto ni sam nisi hteo da sačuvaš toliko laku zapovest? Može biti da si od žene čuo obećanje zloga savetnika, pa si se, i sam ponesen nadom, spremno pridružio jelu. Eto zašto oboje i nasleđujete kaznu, pa ćete se iskustvom naučiti da ne smatrate savet lukave besine dostojnijim poverenja od Božjeg. I dade i mužu svome; i jedoše, i otvoriše im se oboma oči i poznadoše da su nagi.
5. Ovde nam se rađa veoma važno pitanje, [odgovor na] koje smo ranije obećali vašoj ljubavi. Sa pravom bi neko upitao: koju je snagu imalo to drvo, pa da je jedenje od njega otvorilo njihove oči, i zašto se naziva drvetom poznanja dobra i zla? Strpite se, ako je ugodno, jer bih i o tome da vam malo prozborim i da poučim vašu ljubav da nam se, ukoliko želimo da blagorazumno primamo ono što kaže Božanstveno Pismo, ništa od toga ne čini teškim. Nije njima jedenje sa drveta otvorilo oči. Videli su oni i pre jedenja. Ali budući da je jelo bilo pretpostavka neposlušanja i prestupa od Boga im dane zapovesti, pa se zbog te krivice, dakle, lišiše i slave u koju behu obučeni i učiniše sebe nedostojnima tolike časti, Pismo, shodno svome običaju, kaže: Jedoše, i otvoriše im se oči i poznadoše da su naš. Obnaženi zbog prestupa zapovesti od višnje blagodati, oni osećaju i čulnu nagotu, da bi zbog stida koji ih je obuzeo tačno poznali do kolikoga ih posrnuća dovede to što su prestupili Vladikinu zapovest. A oni, okušavši pre toga toliku slobodu, nisu ni znali da su nagi – jer ni ne behu nagi, sila s visine pokrivala ih je bolje od svake haljine – a nakon jela, odnosno pošto prestupiše zapoveđeno, padoše u toliko poniženje, da su, dakle, počeli da traže pokrivalo jer ne podnošahu stid. Prestup zapovesti skide sa njih onu novu i čudesnu haljinu, haljinu slavu i višnje blagodati u koju su bili odeveni, dade im osećanje nagote i obuče ih u neizrecivi stid. I sašiše, kaže, lišće smokve i načiniše sebi pregače. Pomisli, ljubljeni, sa kolike ih visine u koliki duboki bezdan surva đavolov savet: oni koji behu u toliku slavu obučeni – sada šiju smokvino lišće i prave sebi pregače. To je plod đavolove obmane. Takvo je lukavstvo onoga saveta, da ne samo da ne daje više, nego ih otkriva nagim i lišenim i onoga što postoji. Pošto, dakle, taj razlog, jedenje, dovede do neposlušanja, Pismo kaže: I jedoše, i otvoriše im se oči, ne govoreći o čulnim očima, nego o čulu duhovnom. Pošto su prestupili zapovest, Vladika je učinio da osećaju ono što ranije nisu zbog blagovoljenja koje im je On ukazivao. Kada, dakle, čuješ da im se otvoriše oči, shvataj pod tim da je [Bog] učinio da oni osete nagotu i gubitak slave u kojoj su pre kušanja uživali. Da je takav običaj Pisma, slušaj ga šta na drugom mestu kaže. Kada je služavka Sarina lutala [po virsavejskoj pustinji], bežeći od gospodarice, i bacivši dete pod jednu jelu, izdaleka gledaše njegov kraj, [Pismo] kaže: Otvori Bog oči Agarine (Post 21,19) – ne zato što pre toga ona nije videla, nego jer [On] razbudi njen um. Vidiš li da izraz otvori koristi ne u vezi sa telesnim očima, nego sa duhovnim čulom? Isto bismo mogli da kažemo i o drugom pitanju koje se ovde nameće: zašto se to drvo naziva drvetom poznanja dobra i zla? Mnogi raspoloženi za sporenje usuđuju se da govore da je,’ nakon jedenja od drveta, Adam dobio znanje da razlučuje dobro i loše, što je krajnje bezumno tvrditi. Upravo to predviđajući i da niko ne bi mogao to da govori, toliko smo govorili o mudrosti koju Bog dade čoveku, dokazujući je time što on dade imena svim zverima i pticama i beslovesnim, a osim te neizrecive mudrosti beše udostojen i proročkoga dara. Zar on koji je i imena dao i izrekao tako čudesno proroštvo o ženi, kako već rekosmo, zar je on mogao da ne zna šta je dobro, a šta zlo? Dopustimo li to (a daleko bilo!), opet bi se hule prenele na Tvorca – pa kako je On i zapovedao onome koji ne zna da je prestup zlo? Ali nije tako – dobro je znao. Upravo je zbog toga On i stvorio na početku to biće samovlasnim. A da nije bilo tako, niti bi ga trebalo kazniti za prestup zapovesti, niti ga udostojiti nagrade ukoliko je sačuva. To da je kroz prestup postao smrtan očevidno je i iz same zapovesti i iz onoga što se posle toga dogodilo. Slušaj šta sama žena govori zmiji: Od ploda drveta koje je posred raja, reče Bog, ne jedite od njgga, da ne umrete. To znači da su oni pre kušanja bili besmrtni, jer da nije bilo tako, ne bi im [Gospod] posle kušanja u vidu kazne uveo smrt.
6. Ko može da trpi one koji bi da tvrde da je čovek posle kušanja dobio znanje dobra i zla, kada i pre toga beše preispunjen tolikom mudrošću i, sem nje, udostojen i proročkoga duha? I kako bi moglo da ima smisla to da koze i ovce i svaka vrsta beslovesnih zna koja je trava pogodna za ishranu, a koja je smrtonosna, pa da se takve svim snagama kloni, a onoj da hita, a da čovek, slovesno biće, ne zna šta je dobro a šta zlo? Ali eto, kažu, drvetom poznanja dobra i zla nazvalo ga je Pismo. Znam to i ja, ali ako poželiš da upoznaš osobenosti Božanstvenoga Pisma, znaćeš zašto je ono tako nazvalo drvo. Nije tako nazvano jer je pružalo znanje, nego zato što je kraj njega došlo do prestupa zapovesti i od njega, dakle, uđe nadalje poznanje greha i stid. Običaj je Božanstvenom Pismu da mesta imenuje po događaju koji se tamo savršio. Zato ga, dakle, Božanstveno Pismo i nazva drvetom poznanja dobra i zla, jer kraj njega se nalazilo mesto [odluke] o prestupu ili očuvanju zapovesti. A čovekoljubivi Vladika, otpočetka vaspitavajući čoveka i želeći da ga pouči da On ima Sazdatelja i Tvorca svega vidljivog Koji i njega stvori, ovom malom zapovešću nameravao je da pokaže Svoju vlast nad njime. I kao milostivi gospodar koji da nekome na uživanje veliki i čudesni dom, a ne želi da uzme dostojnu platu, nego tek neki njen mali deo, kako bi i za sebe sačuvao vlast i da onaj [koji je sada u njoj] tačno zna da nije gospodar od kuće, nego da je koristi blagodaću i milošću, tako je i naš Vladika, poverivši čoveku sve vidljivo, obitavanje u raju i uživanje u svemu tamošnjem, da on ne bi, sablaznivši se vremenom u srcu, pomislio da je vidljivo samobitno i umislio se, zapovedio da se uzdržavaju jednoga drveta, strašnu kaznu odredivši ukoliko je prestupi, da bi znao da je ispod gospodara i da i u ostalom učestvuje po milosti Vladičinoj. Ali pošto beše toliko neobazriv, te zajedno sa ženom on pade u ovaj bezdan prestupivši zapovest i okušavši od drveta, [Pismo] ovo drvo nazva drvetom poznanja dobra i zla. Ne, dakle, zato što pre toga [Adam] nije razaznavao dobro i zlo – on je sasvim dobro znao da je žena razgovarajući sa zmijom rekla: Reče Bog, ne jedite od njega da ne umrete, tako da je znala da je, prestupe li zapovest, kazna smrt, ali pošto se kušanjem od njega obnažiše i od višnje slave i iskusiše čulnu nagotu, [Pismo] ga zbog toga nazva drvetom poznanja dobra i zla, jer to kraj njega beše, takoreći, vežba u poslušanju ili neposlušanju. Jeste li razumeli zašto je rečeno: Otvoriše im se oči i poznadoše da su naš i zašto se drvo naziva drvetom poznanja dobra i zla? Pomisli kolikim se stidom oni ispuniše kada jedenjem prestupiše zapovest Vladičinu: Sašiše lišće smokve i načiniše sebi pregače. Gledaj iz kolike se slave u koliko poniženje survaše. Oni koji su pre toga živeli kao zemaljski angeli – smišljaju sebi pokrivalo od lišća. Toliko je zlo greh. Ne samo da nas odvaja od višnje blagodati, nego nas uvodi u stid i poniženje i, lišivši nas već postojećih blaga, svaku nam slobodu uzima. Ali da ne bi beseda bila baš sasvim mračna zato što se stalno vraćamo na greh koji je obuzeo čoveka zbog kušanja od drveta i neposlušnosti, hajde da, ako je ugodno, sa ovoga drveta pređemo na drugo, sa ovoga na krsno drvo i da vidimo koja zla ono pričini, a koja dobra ovo donese. Istini za volju – nije drvo donelo zlo, nego nemarna volja i prezir pokazani prema zapovesti. Ono drvo uvede smrt, jer nakon prestupa ona uđe. Ali ovo darova besmrtnost. Ono nas izagna iz raja, ovo nas uzvede na nebesa. Ono zbog jednog prestupa krivca Adama podvrgnu tolikoj kazni, a ovo nam zatre nebrojena bremena grehova i darova nas smelošću prema Vladiki. Jeste li videli razliku među njima? Videste li podvalu đavolovu i nemar čovekov i Vladikino čovekoljublje? Molim vašu ljubav, opašimo se zato oružjem ovoga životodavnog drveta i umrtvimo njegovom silom dušegubne strasti, kao što i apostol Pavle kaže: Koji su Hristovi, plot razapeše sa strastima i pohotama (Gal5,24), što će reći: oni koji su se svecelo posvetili Hristu umrtvili su svaku nepriličnu želju koja nastaje u ploti na štetu svih duševnih dejstava. Na njih se ugledajući, učinimo svoje udove nedelatnim tiraniji đavolskoga dejstva koja se podiže na nas, da bismo i u sadašnjem životu spokojno prebrodili ovo burno i opasno more i pristavši u tihe luke Božjega čovekoljublja udostojili se da nađemo blaga naveštena onima koji Ga ljube, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem [priliče] slava, sila i čast sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. U jevrejskom izvorniku upotrebljena je reč Elohim (sile, vlasti – u množini), koja predstavlja jedno od Božjih imena, a Sedamdesetorica su je na grčki prevela ne menjajući broj.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *