NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA DVANAESTA
 
I uze Gospod Bog čoveka koga sazda i postavi ga u raj sladosti da ga obrađuje i čuva. (Post. 2,15-20)
 
1. I danas ćemo se opet, ako želite, postarati da vam, dotakavši se onoga što je juče kazano, izatkamo duhovnu pouku. Velika se sila krije u ovome što je sada pročitano i valja nam da se spustimo u dubinu i da, sve podrobno ispitavši, uzmemo ploda. Pa ako oni koji se reše da traže morsko kamenje podnose toliki napor i muku, svojevoljno se izlažući sili vodenoj da bi se domogli toga što žele, mnogo pre nama priliči da napregnemo um i da se zagledamo u dubinu ovih reči, kako bismo obreli to drago kamenje. Ali nemoj se uplašiti, ljubljeni, kada čuješ reč „dubina“. Nije ovde reč o razuzdanoj vodenoj sili, nego o blagodati Duha koja oblistava naš razum i daje nam da sa lakoćom pronađemo to što tražimo, svaki napor olakšavajući. Pronalazak onoga kamenja ne donese naročitu korist onome ko ih se domogao, a često mu i naškodi i pokaže se krivim za brojne nevolje, pa taj ko ga nađe nije od toga toliko osetio radost, koliko kasnije oseti neugodnost jer privuče pažnju zavidljivaca i pobudi pohlepnike da ratuju protiv njega. Tako ne samo da, nađemo li njih, ništa korisno u životu ne stičemo, nego nam to postaje i uzrok mnogih neprijateljstava. To je predmet pohlepe i kada raspali vatru srebroljublja, opseda dušu onih koji su njome obuzeti. A kada je reč o ovim duhovnim dragocenostima – nema ničega takvog čega se treba bojati, nego je i blago otuda sabrano neizmerivo i sladost neuvenjiva i uveliko premašuje svaku radost koja otuda biva ljudima. A ?o čuj od Davida koji kaže: Željeni je su reči Tvoje od zlata i mnogo kamena dragog. Vidiš li kako on, pomenuvši ona veštastva koja se smatraju veoma dragocenim, ne samo da se nije zadovoljio tim poređenjem, nego je dodao i pridev mnogog, pokazavši nam time i njihovu dragocenost? Od zlata, kaže, i mnogo kamena dragog. I to ne zato što su samo toliko željene reči Božje, nego jer vide da među ljudima samo ta veštastva imaju najveće preimućstvo, pa ih pomenu pokazavši tako njihovu prevashodnost i kako je plamenija želja za izrekama Duha. A da biste se uverili da Božanstveno Pismo uvek korist od ovoga upoređuje sa čulnim stvarima i da time pokazuje prednosti [duhovnog], čuj i sledeće: I slađe od meda iz saća (Ps 18,11). Ni ovde [ne kaže] to zato što su samo toliko slađe, niti što toliko zadovoljstvo mogu da pričine, nego zato što ništa drugo među čulnim stvarima nije imao da sravni sa sladošću božanskih izreka., pa ih zato i pomenu i tako im ponovo dade prvenstvo i predoči veću sladost duhovnih pouka. Naći ćeš da se istim pravilom i Hristos poslužio u Evanđeljima – kada je razgovarao sa učenicima koji su hteli da saznaju tumačenje paravole o sejaču koji polje zaseja dobrim semenom i o neprijatelju koji baci kukolj među žito, On podrobno razloži celu paravolu, rekavši ko je onaj koji seje dobro seme, šta je njiva, šta je kukolj i ko ga seje, ko su žeteoci i šta je žetva, pa kada im sve jasno otkri, tada kaza: Pravednici će zasijati kao sunce u carstvu Oca svoga (Mt 13,24-30). [To ne reče] jer će sijanje pravednika biti samo toliko, nego pokaza da će biti i mnogo veće, a toliko kaza jer u vidljivim stvarima ne može se pronaći veća ikona od te. I kada čujemo nešto takvo, nemojmo se zaustaviti na tome, nego po čulnom i vidljivom razmerimo koliko je preimućstvo duhovnoga. A ako se, dakle, ovde može pronaći i veća radost i dragocenija naslada (jer to su božanstvene i duhovne izreke i mogu da u duši rode veliku duhovnu radost), sa velikom žudnjom i silnom željom predajmo se tome što se govori, kako bismo se domu vratili stekavši otuda istinsko bogatstvo i primivši mnogo semena za filosofiju po Bogu.
2. Čujmo, dakle, šta je to što je danas pročitano, a vi napregnite um i stresavši svaki nemar i brigu žitejsku pazite na to što vam govorimo – jer to su božanski zakoni koji siđoše sviše, sa nebesa, radi našega spasenja. A ako vlada veliki mir dok se čita carska gramata i nema ni galame ni meteža dok svi stoje napregnutoga sluha, želeći da čuju šta je to što carska gramata objavljuje, a velika opasnost preti onome ko i zucne i prekine tok čitanja – mnogo pre ovde treba stati sa strahom i trepetom, sasvim se stišati i izbegavati smutnju pomisli, kako biste mogli i da pratite što se govori i da bi vas Car nebeski, primivši poslušanje, udostojio većih darova. Pogledajmo, dakle, šta nas i sada uči blaženi Mojsej koji ovo ne govori samo svojim jezikom, nego posvećivan blagodaću Duha. I uze, kaže, Gospod Bog čoveka ?o?a sazda. Lepo je on odmah na početku i jedno i drugo naveo – jer ne reče Gospod i ućuta, nego dodade „Bog“, doznačavajući nam otuda nešto tajno i skriveno, da bismo mi znali, čujemo li Gospod“ ili „Bog“, kako ta imena ne nose nikakvu razliku. To sada ne pomenuh bez razloga, nego da ti, kada čuješ Pavla da kaže: Jedan je Bog Otac, iz Kojega je sve, ijedan Gospod Isus Hristos, kroz Kojega je sve (1 Kor8,6), ne bi pomislio da u tim izrazima postoji razlika i da jedan pokazuje nešto veće, a drugi manje. Zbog toga se Pismo i koristi bez razlike ovim imenima, da oni koji su prepirački nastrojeni ne bi mogli da pravilnosti učenja dodaju ono što je njihova lična nedoumica. A da bi uvideo kako Božanstveno Pismo ništa od toga ne pominje zasebno i odvojeno, razmotri pažljivo na ovim rečima: I uze, kaže, Gospod Bog. Za koga bi jeretik želeo da je to kazano? Samo za Oca? Slušaj onda Pavla gde kaže: Jedan je Bog Otac iz Kojega je sve i jedan Gospod Isus Hristos kroz Kojega je sve. Vidiš li kako je ime Gospod“ dodelio Sinu? Šta bi, onda, rekli [jeretici] – da je naziv Gospod“ veći nego „Bog“? Vidite li koliko je to bezumno i koliko je strašna hula? Kada neko odbija da se povinuje da sledi pravilo Božanstvenoga Pisma, nego bi da povlađuje sopstvenim rasuđivanjima, taj smućuje razum i u pravilnosti učenja unosi beskonačna prenja. I uze, kaže, Gospod Bog čoveka ?o?a sazda i postavi ga u raj sladosti da ga obrađuje i čuva. Gledaj koliki je promisao pokazao o stvorenom čoveku. Pošto nas juče blaženi Mojsej pouči govoreći da nasadi Bog raj i postavi tamo čoveka, jer požele da mu tamo bude prebivalište i da živi naslađujući se rajem, danas nam, opet, pokazuje neizrecivo čovekoljublje Božje i ponavljajući to, kaže: I uze Gospod Bog čoveka ?o?a sazda i postavi ga u raj sladosti. Ne kaza prosto u raj, nego dodade: sladosti, da bi nam predstavio nesravnjivo zadovoljstvo koje je on uživao prebivajući tamo. Pa rekavši: postavi ga u raj sladosti, kaže: da ga obrađuje i čuva. I to je znak velike brige. Pošto obitavanje na tom mestu obilovaše svakom nasladom i pružaše prizorom radost i veselje kušanjem, da čovek ne bi bio lišen prevelikog spokoja (jer svakom zlu naučila je, kaže, dokonost [Sir..3.3,2.8.]), [Gospod] zapovedi da ga on obrađuje i čuva. Šta, dakle, reći će neko, zar je raju bilo potrebno staranje? Ne kažem to, nego [Gospod] je hteo da [čovek] vodi makar neku malu i umerenu brigu i oko čuvanja i oko obrađivanja. Jer da je bio dalek svakoj muci, on bi se smesta odao lenjosti, uživajući veliki spokoj, a sada bi, radeći neki posao lišen bola i napora, bio celomudrije nastrojen. A reći da čuva ne stoji slučajno, nego je to snishođenje izraza, da bi savršeno znao da je pretpostavljen Vladiki Koji mu je dao toliku nasladu, a uz uživanje, poverio mu i čuvanje. Bog sve čini i dela na našu korist, a sa time daruje i uživanje i spokoj. Ako nam je zbog Svoga velikog čovekoljublja i pre nego što nas je stvorio pripremio ona neizglagoljiva dobra, kako Sam kaže: Hodite, blagosloveni Oca Moga, nasledite Carstvo koje vam je pripremljeno pre stvaranja sveta (Mt 25,34), utoliko će pre sve ovdašnje u izobilju dati.
3. Kada, dakle, tolikim dobrima darova stvorenoga, privevši ga prvo iz nebitija u bitije i izvolevši da od praha sazda telo i potom ga dahom obdarivši onim pretežnijim – bestelesnom dušom, a onda zapovedivši da postane raj i odredivši mu da tamo obitava, Bog Vladika posle toga, kao što čedoljubivi otac malome detetu koje uživa u punoj slobodi i spokojstvu, da ne bi bez toga ostalo, smišlja neku malu i primerenu brigu, naloži opet Adamu da [raj] obdelava i čuva, kako bi kraj velike naslade, slobode i spokojstva ova dva laka [zaduženja] mogla da sprečavaju njegove buduće [grešne] porive. Nešto je, dakle, već postojalo radi stvorenoga [čovekaj, a ono što potom nastaje ponovo svedoči o velikom i prevashodnom čovekoljublju i snishođenju, koje [Gospod] iz sopstvene blagosti projavljuje. Jer šta kaže Pismo: I zapovedi Gospod Bog Adamu. I ovde se ono, evo, povelo za svojim običajem, kako bismo mi kroz sažeti izraz primili punu pouku i nadalje se klonili onih koji se usuđuju da odvajaju imena i da jedno dodeljuju Ocu, a drugo Sinu. Budući da Obojica imaju jednu suštinu, nalazi se i da Božanstveno Pismo bez razlike isto ime pripisuje čas Ocu, čas Sinu. I zapovedi, kaže, Gospod Bog Adamu, govoreći… Ovde je dostojno zadrhtati od neizrecivog Božjeg čovekoljublja koje nam se javlja u ovoj kratkoj reči. I zapovedi, kaže. Gledaj po tome kako je započeta rečenica kolikom je čašću [Gospod] darovao čoveka. Jer On ne kaza „naredi“ (πρoσεταξεν) ili „naloži“ (εκελευσεν), nego šta? Zapovedi.[1] Kao što prijatelj razgovara sa prijateljem tražeći mu nešto što je potrebno, tako se i Bog obraća Adamu, kao da želi da ga tolikom čašću pridobije za poslušanje onoga što mu je zapoveđeno. I zapovedi Gospod Bog Adamu govoreći: od svakoga drveta u raju jedi; a od drveta poznanja dobra i zla – ne jedite sa njega. A u dan u koji budete jeli od njega, smrću ćete umreti. Zapovest je laka, ali nemar je ono što je strašno, ljubljeni. Kao što on čini da nam se i lako čini teškim, tako nam revnost i bdenje čine i teško lakim. Pa reci mi, šta je lakše od toga? Zar bi išta moglo biti veće od te časti? [Gospod Adamu] dade da obitava u raju, da uživa u lepoti vidljivog, da se razveseljuje tamošnjim prizorom i da kušanjem oseti veliku nasladu. Pomisli kolika radost beše gledati drveće od plodova otežalo, šarenilo cveća, raznolikost trava, lišće i ostalo što je sa pravom u raju i to u raju koji Bog nasadi. Zato gore Božanstveno Pismo kaza: Izraste [?o?] još iz zemlje svako drvo lepo za gledanje i dobro za jelo, da bismo znali koliko je izobilje kušao [Adam] kada se zbog velike neuzdržljivosti i nemara ogrešio o datu mu zapovest. Pomisli, ljubljeni, na visoku čast kojom ga [Gospod] udostoji, namenivši mu sopstvenu i određenu trpezu u raju, da [on] ne bi pomislio da je ista hrana beslovesnima i njemu, nego da bi se, kao car provodeći u raju život, naslađivao tamošnjim milinama i kao vladika živeo izdvojeno od onih koji su mu dati za službu. I zapovedi, kaže, Gospod Bog Adamu, govoreći: od svakoga drveta koje je u raju jedi; a od drveta poznanja dobra i zla – ne jedite od njega; a u dan u koji budete jeli od njega, smrću ćete umreti. Kao da mu govori: „Da ne tražim od tebe nešto teško i mučno? Jer dozvoljavam ti kušanje svega, samo ovoga jednog zapovedam da se ne takneš, ali određujem i veliku kaznu, da bi i strahom umudrivan sačuvao zapovest koju ti dadoh.“ Kao neki darežljivi gospodar koji je nekome poverio veliku kuću, a da bi mu vlast ostala netaknuta, uredio da sa svoje strane daje neku malu platu, i čovekoljubivi naš Vladika, darovavši ga uživanjem u svemu što se nalazi u raju, naloži mu da se uzdržava samo od jednoga drveta, da bi znao da je pod Vladikom Kome valja da se potčinjava i Čijim zapovestima da se povinjava.
4. Ko bi mogao da se dostojno nadivi velikodušnosti zajedničkog Vladike svega? Ništa nikada ne pokazavši, [čovek] se udostojava tolikog dobra! A [Gospod] mu ne dade pola uživanja, niti mu zapovedi da se uzdržava od većine [plodova rajskih], a da u ostalom uživa, nego poželevši da čovek kuša sve što je u raju, zapoveda mu da se uzdržava samo od jednoga drveta, pokazujući na delu da to ne učini ni zbog čega drugog, nego da bi čovek poznao uzrok tolikih dobročinstava. I gledaj uz ostalo i ovde dobrotu Božju – kolikom je čašću darovao i ženu koja je trebalo da bude sazdana od čoveka. Dok ona još nije bila stvorena, kao da oboma daje zapovest, govoreći: Ne jedite od njega i U koji dan budete jeli, smrću ćete umreti, On na samome početku pokazuje da su muž i žena jedno, kako i Pavle kaže: Glava ženina je muž (Ef 5,23). Zato, dakle, i govori kao da govori oboma, da bi mu, sazdavši potom iz njega ženu, dao priliku da i njoj omogući da pozna ono što On zapovedi. Znam, doduše, da se mnogi bave ovim pitanjem o drvetu i da mnogi površni pokušavaju da krivicu sa čoveka prenesu na Boga i usuđuju se da pitaju zašto mu je [On] dao zapovest, ako je znao da će biti prestupljena, i, opet, zašto je zapovedio da u raju bude drvo, i koješta drugo. Nego da ne bismo sada, pre trenutka prestupa, preskočili na objašnjenje toga, potrebno je da sačekamo povest blaženoga Mojseja, da bismo tako došavši dotle u pravi čas povedeni onim što da blagodat Božja, poučili vašu ljubav istinitom smislu Pisma, kako biste, znajući tačno šta je to napisano, i Vladiki uznosili dolično slavoslovlje i da ne biste, zanemarivši [ulogu] onoga koji je sagrešio, prenosili krivicu na nevinoga Boga. A dotle, ako je ugodno, vratimo se u vezi sa ovim na to što je dalje pročitano. I reče, kaže, Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam. Eto, [Mojsej] opet kaza slično kao i pre – Gospod Bog – da, utvrdivši to u umu, ne bismo mislili da su ljudska rasuđivanja važnija od Božanstvenoga Pisma. Gledaj kako se Bog ne zaustavlja na tome, nego dobru domeće dobro i, bogat blagošću, želi da u svaku čast obuče ovo slovesno biće i da ga, uz čast, daruje i lakoćom življenja. Reče, kaže, Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam. Načinimo mu pomoćnika prema njemu. Eto, i ovde ponovo [kaza] načinimo. Kao što na početku govoraše: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju, tako je i sada, nameravajući da stvara ženu, upotrebio istu reč i kaže: Načinimo. Kome On to govori? Ne nikakvoj stvorenoj sili, nego Onome Koji Se od Njega rodi, Čudnom Savetniku, Vladaru, Knezu Sveta, Jednorodnom Svom Otroku. A da bi Adam shvatio da je biće koje ima da bude sazdano jednake časti sa njim, kao što [Gospod] u vezi sa njim govoraše: Načinimo, tako i sada kaže: Načinimo mu pomoćnika prema njemu. Oba izraza puna su sile – i pomoćnika i prema njemu. Ne želim, kaže, da on bude sam, nego da ima neku utehu od sabivstvovanja i ne samo to, nego treba i da mu se stvori odgovarajući pomoćnik – žena. Zato kaže: Načinimo mu pomoćnika i dodade: prema njemu, da ne bi kada ubrzo budeš video kako [mu] se privode zveri i sve ptice nebeske pomislio da je to za njih rečeno. Mada mnoge beslovesne životinje dele njegove muke, ništa nije ravno slovesnoj ženi. Zato [Gospod] i kaza: Pomoćnika prema njemu i dodade: I sazda Bog još od zemlje sve zverinje poljsko i sve ptice nebeske i dovede ih Adamu da vidi kako će ih nazvati; i kako Adam nazva dušu živu, to joj je ime. To se ne dešava bez smisla, nego zbog onoga što ima da se zbude ubrzo nakon toga, a Bog, znajući to unapred, pokazuje nam veliku mudrost kojom je obdario onoga koga stvori, da, kada dođe do prestupa Bogom dane zapovesti, ti ne bi pomislio da je onaj prestupio zbog neznanja, nego da bi znao da je grehopad [posledica] nemara.
5. A da je [Adam] bio preispunjen velikom mudrošću, uveri se iz onoga što se sada zbiva. I dovede ih Adamu da vidi kako će ih nazvati. To [Bog] čini želeći da nam pokaže njegovu veliku mudrost. I opet: Kako je nazva, kaže, Adam, to joj je ime. Ne dešava se to samo da bismo se sasvim uverili u njegovu mudrost, nego da bi se imenom pokazao simvol njegove vlasti. Uostalom, i kod ljudi postoji običaj da, prilikom kupovine slugu, simvolišu vlast time što im promene imena. Zato i [Gospod] priprema Adama kao gospodara da svim beslovesnim nadene imena. Nemoj površno preći preko tih reči, ljubljeni, nego pomisli kolike je mudrosti znak imenovati tolike vrste ptica, gmizavaca, zveri, stoke i drugih beslovesnih, pitomih, divljih, koje obitavaju u vodama, koje zemlja dade – i to im dati imena opravdana i shodna svakoj vrsti. I svv, kaže, kako nazva Adam, to mu je ime. Jesi li video punotu vlasti? Vide li neograničeno gospodstvo? Razmišljaj osim toga i o tome kako i lavovi, i leopardi, aspide, škorpije i zmije i sve drugo i svirepije od ovoga, privedeno njemu kao vladici, sa svakom krotošću primi ime, a Adam se ne uplaši nijedne od tih zveri. Neka, dakle, niko ne optužuje Vladiku za to što se dogodilo i ne oštri jezik protiv Tvorca ili, tačnije, protiv sopstvene glave i neka ne postavi bezumno pitanje – zašto je [Gospod] stvorio zveri? To što sve poput pitomih [životinja] priznadoše svoju potčinjenost i gospodstvo [Adamovo] tačno nam pokazuje njihovo imenovanje. Ona imena koja im je on dao ostaju do sada. Tako ih Bog potvrdi, da bismo se mi neprekidno opominjali i časti koju na početku [čovek] primi od Vladike svega, time što je dobio da mu se sve potčinjava i da bi smo krivicu za to što smo je sada lišeni pripisivali onome ko zbog greha umanji vlast. I nareče Adam, kaže, imena svoj stoci i svim pticama nebeskim i svim zverima zemaljskim. Već po tome primeti samovlasnost volje i njegovu visoku mudrost i ne govori kako on nije znao šta je dobro, a šta loše. Ako je mogao da nadene odgovarajuća imena stoci i pticama i zverima, a da ne naruši poredak time što bi pitomim životinjama dao ona koja priliče divljim, niti divljim nameni ona koja dolikuju pitomim, nego svima dade ona koja im odgovaraju, kako ne bi bio ispunjen svakom mudrošću i svešću? Razmeri po tome kolika beše sila Onoga Daha i kolika je mudrost bestelesne duše kojom ga Vladika obdari, kada sastavi iz dva suštastva to čudesno i slovesno biće i telom splete bestelesnu suštinu duše, vrhunskog umetnika, kao kakvim oruđem. Kada, dakle, pomisliš na toliku mudrost ovoga bića, zadrhti od moći Tvorčeve. Jer ako krasota neba blagorazumnog posmatrača ponese na slavoslovlje Tvorca, mnogo pre će ovo slovesno biće, promišljajući o činjenicama sopstvenoga stvaranja i prevashodstvu časti koja mu je ukazana, o veličanstvu darova i neizrecivim dobročinstvima, moći da neprestano slavopoje Onoga Koji ga privede u bitije i da, po meri svojih moći, uznosi slavoslovlje Vladiki. Želeo sam da se dotaknem i onoga što sledi, ali da vam ne bismo suvišnom pričom opteretili pamćenje onoga što je već rečeno, ovde valja prestati sa poukom. To je zato što mi ne težimo samo da prosto mnogo kažemo, nego govorimo da biste ovo uvek tvrdo držali u svojim umovima, kako ne biste samo vi sami znali šta leži u Božanstvenim Pismima, nego da biste i drugima postali učitelji koji mogu i druge da umudruju. Molim vas, dakle, da svaki od vas, kada ode odavde, sa bližnjim obnavlja sećanje na to o čemu je ovde bilo reči i da, dajući svoje, prima i ono što pomene i drugi. I tako, sabirajući sve i živo pamteći, pođite kući promišljajući ove božanske pouke, da biste, svaku brigu pokazujući prema njima i time zabavljajući svoj razum, mogli sa lakoćom da odolite i tegobnim strastima i da izbegne te smicalice đavolove. Jer kada tu vidi onaj lukavi demon dušu koja se stara o Božjem i neprestano o tome razmišlja – i ne usudi se da se približi, nego se brzo udaljava, kao od kakve vatre, gonjen dejstvom (υπo της ενεργείας) Duha. Da bismo, dakle, i sami imali najviše koristi i da bismo mogli i da privučemo više naklonosti Božje, zabavimo svoj razum time. Tako će nam i sve lako poći za rukom, i teško će postati lako, i ono što se smatra mučnim povoljno će se okončati i ništa prolazno neće moći da nas ožalosti. Jer ako se mi staramo o onom što je Božje, On će se postarati za ono što je naše, te ćemo sa velikom smelošću zaploviti morem sadašnjega života i od velikoga Kormilara, nad svim Boga, vođeni, pristaćemo u luku čovekoljublja Onoga Kome [priliče] slava i sila, sada i uvek i u beskonačne vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčki glagol glasi „??????o?a?“, ali srpski sa sličnim značenjem nema izričito tu semantičku nijansu o kojoj sv. Jovan ovde govori.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *