NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA DEVETA
 
Savet onima koji se stide da nakon trpeze učestvuju na večernjoj službi i na nastavak stiha: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju i: I stvori Bog čoveka; po slici Božjoj stvori ga; muško i žensko stvori ih. (Post. 1,26-2,3)
 
1. Manje nam je danas sabranje. Otkuda to? Može biti da su se neki postideli da se posle veštastvene trpeze pojave na ovoj duhovnoj gozbi, pa to im beše uzrok izostanka. Ali neka ti slušaju onoga mudraca gde kaže: Postoji stid koji navodi na greh i postoji stid – slava i blagodat (Sir 4,21). Nije zazorno da onaj koji je učestvovao na telesnoj trpezi dođe na duhovni pir. Duhovne stvari nisu kao ljudske naznačene za strogo određeno vreme, jer za razgovor o duhovnom svaki deo dana je pogodan. I zašto samo dana? I noć neka padne, pa to opet nije prepreka duhovnoj pouci. Zato i Pavle govoraše Timoteju, pišući: Nastoj u pravo vreme i u nevreme; izobliči, zapreti, zamoli (2 Tim4,2). Slušaj opet i blaženoga Luku: Nameravajući da izađe sutradan iz Troade, kaže, Pavle razgovaraše sa njima i produži besedu do ponoći (Dap 20,7). Je li vreme omelo, reci mi, ili prekinulo besedu? Budan slušalac, makar i obedovao, može biti dostojan ovoga duhovnog sabranja, kao što, opet, nemaran i duhom klonuo, makar ostao i gladan, nikakvu korist odavde neće poneti. A ?o govorim ne da bih ublažio strogost posta, daleko bilo, nego i hvaleći one koje poste i dajući im za pravo, a želeći da vas poučim da sledite duhovno trezveno rasuđujući, a ne sledeći običaju. Nije sramota da onaj koji je uzeo hranu učestvuje u ovoj duhovnoj pouci, nego biti nemarnoga uma, skoljen strastima i ne smirivati kiptaje ploti. Nije jesti zlo, daleko bilo, nego je štetno prejedati se i opterećivati stomak, što uništava i nasladu od hrane, kao što, konačno, nije zlo ni uzimati umereno vina, nego predati se pijanstvu i zbog neumerenosti izgubiti rasuđivanje. A ako usled telesne slabosti, ljubljeni, ne možeš gladan da provedeš dan, niko blagorazuman neće moći da ti prigovori zbog toga. Mi imamo Vladiku blagog i čovekoljubivog Koji ne zahteva ništa od nas preko naše snage. On ne traži bez razloga da se uzdržavamo od jela i da postimo, niti je to zato da bismo tek ostajali gladni, nego da bismo, odvraćajući se od žitejskih stvari, svaku priliku posvetili duhovnim stvarima. To znači da, kada bismo trezvenoga razuma ustrojavali svoj život i svako staranje pokazivali prema duhovnom, a hrani pristupali samo da bismo ispunili nuždu i u dobrim delima sav život provodili, nikakvu potrebu ne bismo imali za pomoći od posta. Ali kako je ljudska priroda nemarna i više se predaJe raspusnosti i raskoši, čovekoljubivi Vladika kao čedoljubivi otac izumi nam lek posta, i kako bi nas odvojio od raskoši, i da bismo mi brigu o žitejskom preneli na delanje duhovnog. Ako ima, dakle, nekih među onima koji ovamo dolaze a da ih telesna slabost sprečava da gladuju, njima savetujem i da krepe telesnu slabost i da se ne lišavaju ove duhovne pouke, nego da štaviše upravo u njoj pokazuju veću revnost.
2. Ima, ima puteva koji su umnogome bolji od uzdržavanja od jela, a mogu da nam otvore vrata smelosti pred Bogom. Onaj, dakle, koji jede i ne može da posti, neka pokazuje štedrije milosrđe, usrdnije se moli, neka više porevnuje za slušanje Božanstvenih izreka. Ništa nam tu ne smeta telesna slabost. Neka se sa neprijateljima miri, svako zlopamćenje neka izgoni iz svoje duše. Ukoliko to dobro želi da tvori, pokazaće istinski post i onaj koji najviše od svega traži od nas Vladika, jer i samo uzdržanje od hrane On zato zapoveda da bismo, zauzdavajući kiptaje ploti, činili je krotkom za ispunjavanje zapovesti. A ako ne budemo koristili zbog telesne slabosti ni pomoć od posta, a budemo veći nemar pokazivali, sebi, ni ne znajući, najviše škodimo. Ako nam i uz post ništa ne koristi ukoliko nema pomenutih dobrodetelji, mnogo veći ćemo nemar pokazati ako ni lek posta ne možemo da koristimo. Kada su to od nas čuli, molim vas da oni koji sami mogu da poste, po meri svojih moći, pojačaju ovu dobru i pohvalnu revnost. Jer koliko se spoljašnji čovek raspada, toliko se unutrašnji obnavlja (2 Kor 4,16). Post obuzdava telo i sapinje razuzdane želje, a dušu oblistava, daje joj krila i čini je visokom i lakom. A braću svoju, koja ne mogu da poste zbog telesne slabosti, hrabrite da ne ostavljaju ovu duhovnu hranu, poučavajući ih time što ćete im nositi naše glasove i pokazivati im da onaj koji umereno jede i pije nije nedostojan ovoga slušanja, nego koji je nemaran i predat zadovoljstvima. Kazujte im i onu apostolsku izreku, da koji jede Gospodu jede i koji ne jede, Gospodu ne jede i blagodari Bogu (Rim 14,6). I onaj koji posti, dakle, blagodari Bogu, jer imaše silu da savlada napor posta; i koji jede opet blagodari Bogu, jer, ako želi, ništa od toga ne može da ga omete u spasenju duše. Tolike nam neizbrojive puteve razmaknu čovekoljubivi Bog, kojima nam je moguće da idući, hoćemo li, steknemo najveću smelost. O ovome smo, dakle, dovoljno rekli zbog odsutnih, odbacismo stid kao izgovor i pokazasmo da se ne treba zbog toga stideti. Nama ne donosi sramotu jedenje, nego grešenje. Velika je sramota greh. Ako njega činimo, ne samo da treba da se stidimo, nego i da se pokrivamo i da jadikujemo nad sobom kao da nas je neko uvredio. A još je bolje ni tada ne klonuti duhom, nego hitati na ispovest i umudrenje. Jer takvoga Vladiku imamo Koji ništa drugo od nas ne traži pošto počinimo greh, ako neki put zbog nemara budemo svladani, osim da ga ispovedimo, na tome da se zaustavimo i da nikada više ne padnemo u isto. A ako sa merom uzimamo hranu, nemojmo se nikada stideti, jer nas je Vladika spleo takvim telom koje ne može drugačije da opstaje, osim ako nju ne uzima – samo neka se odseca neumerenost. Upravo to najviše i doprinosi njegovom zdravlju i dobrobiti. Zar ne vidite kako raskošne trpeze i prejedanje svakodnevno izazivaju silne bolesti? Otkuda je bol u nogama? Otkuda težina u glavi? Otkuda mnoštvo pokvarenih sokova? Otkuda ostale brojne bolesti? Zar ne od neumerenosti i prekomernog nalivanja jakim vinom? Kao što se pretovarena lađa brzo potopi i nađe pod vodom, tako i čovek, kada se preda prejedanju i pijanstvu, pada u ponor i davi svoj razum i, konačno, leži kao živi mrtvac koji, doduše, može da čini mnoga zla, ali za sva dobra ništa bolje od mrtvaca nije sposoban.
3. Molim vas zato, kako kaza blaženi Pavle, staranje o telu ne pretvarajte u pohote (Rim 13,14), nego [se brinite] da budete neokrnjeni i da možete da pokazujete veću revnost u duhovnom delanju. Sve to govoreći braći svojoj, ubeđujte ih da se nikako ne lišavaju ove duhovne hrane, nego da dolaze, makar i posle obeda, sa svom usrdnošću, kako bi, primivši ovdašnju pouku, mogli da se srčano suprotstave smicalicama đavolovim. A mi, dakle, hajde da vam ponudimo uobičajenu trpezu, uzvratimo vašoj ljubavi za revnost u slušanju i isplatimo dug prema vama. Znate, uostalom, i pamtite da, počevši da govorimo o stvaranju čoveka, zbog ograničenog vremena ne mogasmo protumačiti sve čtenije, nego pouku okončasmo kod stiha o zverima, pokazujući da je vlasti koju je u početku nad njima imao čovek lišen zbog onoga greha neposlušanja. Zato želimo da vas odavde otpustimo oduživši vam danas i preostalo. Ali da bi vam naša beseda bila jasna, potrebno je da se setite gde smo onda prekinuli pouku, da bismo počevši otuda ispunili ostatak. Gde smo, dakle, prekinuli sa pričom? Rekavši [šta smo imali] u vezi sa stihom: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju; i neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim, budući da se beseda mnogo odužila i kako nam se rodilo čitavo more misli, ne mogasmo dalje nastaviti, pa se, zaustavivši se tu, nismo dotakli ovoga što sledi. Zato je sada potrebno da se vašoj ljubavi pročita ono što sledi, da biste znali šta je to što nameravamo da vam kažemo. Božanstveno Pismo, dakle, odmah dodaje: I stvori Bog čoveka; po slici Božjoj stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog govoreći: rastite i množite se i napunite zemlju i zagospodarite njom. I vladajte ribama morskim i pticama nebeskim i svom stokom i celom zemljom i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji. Malo reči, ali u to malo reči veliko blago leži. Jer Duhom govoreći blaženi ovaj prorok želi sada da nas pouči nečem neizrecivom. Kada Tvorac svega kaza: Načinimo čoveka, to behu, da tako kažem, savet i rasuđivanje, i on je time ukazivao na to koliko ceni onoga koji je imao da bude stvoren, te nas i pre stvaranja obavesti i o veličanstvu vlasti koju nameravaše da mu poveri. Rekavši, dakle, načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju, dodade: I neka vladaju ribama morskim. Gledaj kako nam na početku otkriva skrivenu riznicu, jer, Duhom Božanstvenim vođen, prorok vidi i ono što čega još nema kao da jeste i da je bilo. Reci mi, onda, zašto rekavši: Načinimo čoveka, sada kaže: I neka vladaju! Biće da nam već ovde otkriva neku skrivenu tajnu. Ko to neka vladaju! Nije li jasno da to bi kazano nagoveštavajući stvaranje žene? Vidiš kako ništa od onoga u Božanstvenom Pismu nije napisano bez razloga i tek tako, nego se i u neznatnoj reči čuva veliko blago.
4. Nemoj se čuditi, ljubljeni, zbog toga što je rečeno. Takav je običaj svih proroka – da o onome što se još nije dogodilo govore kao da jeste. Budući da ono što je imalo da se dogodi tek nakon dosta godina gledahu – duhovnim očima, zbog toga sve i govorahu gledajući ga kao da već leži pred njihovim očima. A da bi se sasvim u to uverio, slušaj blaženoga Davida koji govori i toliko naraštaja unapred prorokuje i vapije o krstu Hristovom: Iskopaše ruke moje i noge moje; i opet: Razdeliše haljine moje sebi (Ps 21,17.19). Vidiš li kako o onome što ima da se zbude nakon mnogo vremena unapred govori kao o već bi/va/ lom? Tako i ovaj blaženi prorok, već nam nagoveštavajući stvaranje žene, u zagonetki kaže: I neka vladaju ribama morskim. Zatim dalje opet jasnije : I stvori BOG čoveka; po slici Božjoj stvori š; muško i žensko stvori ih. Gledaj koliko se tačno izrazio više puta isto govoreći, kako bi to moglo da se utvrdi u razumu slušalaca. A da mu nije to bila namera, dovoljno bi bilo da je rekao: I stvori Bog čoveka. Ali, on dodaje: Po slici Božjoj stvori ga. Poučivši nas prethodno u vezi sa čime beše kazano: po slici, ovde isto to ponavljajući kaže: Po slici Božjoj stvori ga. A da onima koji bi da ratuju sa dogmatima Crkve ne bi preostalo nikakvo bestidno opravdanje, malo dalje ponovo isto to uči – kako se [Gospod] poslužio pojmom slike u vezi sa gospodovanjem [čovekovim] nad tvorevinom i njenom potčinjenošću [njemu]. Da vidimo, dakle, šta kaže: I stvori Bog čoveka; po slici Božjoj stvori ga; muško i žensko stvori ih. Ono što je gore nagoveštavao, rekavši: I neka vladaju, ovde kaza jasnije, ali i o tome nas, ipak, skriveno poučava. Još nas ne obavestivši o stvaranju [čoveka i žene] i ne kazavši otkuda žena bi sazdana, kaže: Muško i žensko stvori ih. Jesi li video kako je ispripovedao o onome što se još nije dogodilo kao da jeste? Jer takve su duhovne oči: ni telesne oči ne mogu tako da gledaju vidljivo, koliko oči duha [mogu] nevidljivo i nepostojeće. Rekavši, dakle, muško i žensko stvori ih, oboje ih blagosilja i kaže: I blagoslovi ih Bog govoreći: rastite i množite se i napunite zemlju i zagospodarite njom i vladajte ribama morskim. Gle divnoga blagoslova! Ovo rastite i množite se i napunite zemlju zna se da je kazano i za beslovesne životinje i za gmizavce; a zagospodarite i vladajte – za čoveka i ženu. Gledaj samo čovekoljublje Vladičino. I pre nego što ju je stvorio, čini je učesnicom u vlasti i udostojava je blagoslova. I vladajte, kaže, ribama morskim i pticama nebeskim i svom stokom i celom zemljom i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji.
5. Vide li ti vlast neizrecivu, vide li veličanstvo načalstvovanja i kako mu celokupna tvorevina beše potčinjena? Nemoj, dakle, da potcenjuješ to slovesno biće, nego misli na veličanstvo časti i naklonost Vladičinu prema njemu, neka te porazi neizrecivo Njegovo čovekoljublje. I reče Bog: gle, dadoh vam svaku travu semenu koja seje seme, koje je povrh cele zemlje; i svako drvo koje ima u sebi plod semena semenog – to će vam biti za hranu; i svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svakom gmizavcu koji gmiže po zemlji, koji ima u sebi dušu života – i svaku travu zelenu za hranu. I bi tako (Post 1,29,30). Obrati pažnju, ljubljeni, na to koliko se tačno izrazio, i na neizrecivo čovekoljublje Božje, pa nemoj tek površno pretrčati ni preko čega što je rečeno. I reče, kaže, Bog: gle, dadoh vam svaku travu semenu. On kao da govori dvoma – i to još dok žena nije stvorena. Potom da bi poznao nesravnjivu Njegovu dobrotu, gledaj kako čovekoljublje i izobilno milosrđe projavljuje ne samo prema čoveku i još nestvorenoj ženi, nego i prema samim beslovesnim [životinjama]. Jer rekavši: To će vam biti za hranu, dodade: i svim zverima zemaljskim. Gledaj opet drugi bezdan čovekoljublja. Nije Se pobrinuo samo za pitome životinje i one koje su nam pogodne za hranu i da nam služe, nego i za zveri. Pa ko bi mogao dostojno da dosegne tu beskonačnu blagost? Biće vam za hranu, kaže; i svim pticama nebeskim i svakom gmizavcu koji gmiže po zemlji koji ima u sebi dušu života – i svaka trava zelena za hranu. Veliku brigu pokazuje Vladika o čoveku kojega stvori. Kada ga privede i u ruke mu predade svaku vlast nad tvorevinom, da on ne bi mogao da na samome početku, gledajući mnoštvo beslovesnih, očajava što ne može da zadovolji hranom tolike životinje, a pre nego što je i primio takvu pomisao, dobri ga Vladika unapred tešeći i, takoreći, pokazujući kako će i on i sve beslovesno uživati svako izobilje, jer, po zapovesti Vladičinoj, zemlja služi za ishranu njihovu, On rečima: Vama će biti zajelo, smesta dodade: I zverima zemaljskim i pticama nebeskim i svakom gmizavcu koji ima u sebi dušu života i svaka trava zelena za jelo. I bi tako. Sve što Tvorac zapovedi, kaže, u delo se obrati i sve dođe u dolični poredak. Zato i dodade odmah [Pismo]: I vide sve što stvori i, gle, dobro beše veoma.
6. Ko bi dostojno proslavio tačnost Božanstvenoga Pisma? I ovde, eto, rekavši samo: I vide Bog sve što stvori, ono zapuši usta svima koji nastoje da posle toga suprotno govore. I vide Bog sve što stvori, kaže, i gle, dobro beše veoma. I bi veče, i bi jutro, dan šesti. Kako za svaku tvar govoraše: i vide Bog da je dobro, sada, kada se sve savrši i okončaše se dela šestoga dana, i kada bi stvoren onaj koji ima da uživa u celokupnoj tvorevini, [Mojsej] kaže: I vide Bog sve što stvori i, gle, dobro beše veoma. Gledaj kako, obuhvativši celokupnu tvorevinu ovom rečju sve, svu je i pohvali. A nije se zadovoljio da kaže samo sve, nego dodade: što stvori. I ni tu ne stade, nego kaže: I, gle, dobro i to veoma dobro beše, odnosno – sasvim dobro. Kada, dakle, Vladika Koji je privede iz nebitija u bitije kaže da je tvorevina dobra i to sasvim dobra, ko bi se drznuo, makar i pomućenoga uma, da otvori usta i prozbori nešto suprotno tome što Bog kaza? Pošto u vidljivom ne beše stvorena samo svetlost nego i tama kao suprotnost svetlosti, i ne samo dan nego i noć kao suprotnost danu, i od semena koja daje zemlja [rađahu se] ne samo korisne, nego i štetne biljke, i drveće ne samo plodonosno nego i besplodno, i životinje ne samo pitome, nego i divlje i nepokorne, pa od onoga što provrve iz voda ne samo ribe, nego i kitovi i druge zveri morske, [pošto beše stvorena] ne samo naseljena nego i nenaseljena zemlja, i ne samo ravnice, nego i brda i doline, a kod ptica ne samo pitome i nama pogodne za hranu, nego i divlje i nečiste životinje – kopci, jastrebi i kojekakve druge slične, a od onoga što zemlja dade ne samo pitome životinje, nego i [razne] zmije, ljutice, drakoni, lavovi i leopardi, pa vazduh [ne dade] ne samo kiše i dobre vetrove, nego i grad i sneg – i ako ko bude hteo da podrobno ispita, kod svake će tvari naći mnogo toga što ne samo da nam [nije] korisno, nego se smatra i štetnim – i da, dakle, posle toga niko od onih koji gledaju tvorevinu ne bi mogao da se diže na nju i da se pita: zašto ovo? čemu ono? i da kaže: ovo beše dobro, a ono ne – zato Božanstveno Pismo, da tako kažem, zatvarajući usta svima koji se usuđuju da budu nerazumni, šestoga dana, nakon celokupnog stvaranja, kaže: I vide Bog sve što je stvorio i, gle, dobro beše veoma. Šta bi moglo da bude ravno takvoj potvrdi, kada sami Tvorac svega odobrava sve što je nastalo i kaže da je dobro – i to veoma dobro? Kada, dakle, vidiš nekoga ko se povodi za sopstvenim umovanjem i hoće da se protivi Božanstvenom Pismu, odvrati se od njega kao od bezumnika ili, bolje, ni to nemoj učiniti, nego, milostiv budući prema njegovom neznanju, navedi mu što govori Božanstveno Pismo da vide Bog sve što stvori i da kaza da je veoma dobro i možda ćeš moći da uzdržiš njegov neobuzdani jezik. Pa ako se kada su ljudske stvari u pitanju ne suprotstavljamo, ako vidimo da ih odobravaju ugledni ljudi, nego se saglašavamo i često sopstvenim rasuđivanjima pretpostavljamo njihov sud, utoliko pre tako treba da činimo u vezi sa Bogom svega, Tvorcem svega vidljivog, i da poznavši Njegov sud – uspavljujemo svoje pomisli i ni na šta se više ne osmeljujemo, nego da znamo i budemo uvereni da sve nasta sa nekim razlogom i Njegovim čovekoljubljem i da ništa ne posta bez razloga i uzalud. Ali makar mi, po slabosti svojih umova, i ne znali svrhu toga što nasta, [znajmo da] On sve sazda Svojom premudrošću i promisliteljskim čovekoljubljem.
7. I bi, kaže, veče, i bi jutro, dan šesti. Na kraju šestoga dana on položi kraj i celokupnom stvaranju, te zato i dodade: I dovršiše se nebo i zemlja i sva sprema (κόσμoς – ukras) njihova (Post2,2). Gledaj nenametljivost i prostotu Božanstvenoga Pisma. Pomenuvši najvažnije stihije, ono više ne govori pojedinačno o ostatku [tvorevine], nego rekavši: Dovršiše se nebo i zemlja, kaže: I sva sprema njihova, ukazujući time na sve što je na zemlji i nebu. Zemljina je sprema to što ona daje, bilje, rod, plodovi drveća i sve drugo čime je Tvorac ukrasi. A sprema nebeska su, opet, sunce, mesec, šarenilo zvezda i sva tvorevina među njima. Zbog toga Božanstveno Pismo, pomenuvši nebo i zemlju, ovim stihijama obuhvati celokupno stvaranje. I okonča, kaže, Bog u šesti dan dela Svoja koja učini. Gledaj kako više puta isto ponavlja, da bismo videli da je celokupno stvaranje trajalo do šestoga dana. Jer okonča, kaže, Bogu šesti dan dela Svoja koja učini i počinu u sedmi dan od svih dela Svojih koja učini. Šta znači: i počinu u sedmi dan od svih dela Svojih koja učini! Gledaj kako nam Božanstveno Pismo sve kazuje sa ljudskom merom i snishodeći nam – jer mi, inače, ništa ne bismo shvatili od toga što se govori, da nismo udostojeni tolikoga snishođenja. I počinu, kaže, Bog u dan sedmi od svih dela Svojih koja učini. Prestade, kaže, da stvara i da privodi iz nebitija u bitije, jer stvori sve što je trebalo, uključujući i onoga koji je u tome trebalo da uživa. I blagoslovi, kaže, Bog dan sedmi i osveti ga, jer u njemu počinu Bog od svih dela Svojih koja poče da tvori. Pošto prestade sa stvaranjem i sve što htede po Svome čovekoljublju sazda sopstvenom zapovešću, pa položi kraj stvaranju u šesti dan, a ništa drugo ne željaše da privede u sedmi dan, jer sve što htede bi ispunjeno, a da bi i ovaj dan imao neko preimućstvo i da se ne bi smatrao manjim zato što u njemu ništa ne bi stvoreno – On ga udostojava blagoslova. I blagoslovi, kaže, Bog dan sedmi i osveti ga. A zašto to? Zar ostali nisu bili blagosloveni? Jesu, kaže, ali njima umesto svakoga blagoslova beše dovoljno to što u svaki od njih nasta [poneka] tvar. Zato za njih ne kaza blagoslovi, nego, rekavši to samo za sedmi dan, dodade: i osveti ga. Šta znači: i osveti ga? Izdvoji ga. Potom Božanstveno Pismo, upućujući nas i razlogu iz kojega kaza i osveti ga, dodade: Jer u njemu počinu Bog od svih dela Svojih koja poče da tvori. Već ovde, na početku, Bog nam, odgonetajući, pruža pouku, upućujući nas da jedan dan u sedmičnom krugu ceo namenjujemo i odvajamo duhovnom delanju. Zbog toga Vladika, ispunivši u šest dana celokupno stvaranje, i sedmi osveti, udostojivši ga blagoslova, jer u taj dan počinu Bog od svih dela Svojih koja poče da tvori. Nego vidim da nam se ovde opet rađa neizmerno more misli i želim da ga ne prođemo prosto, nego da i vas uzmem za učesnike u ovom duhovnom blagu. Koje nam se to, dakle, pitanje tu nameće? Dok ovde Božanstveno Pismo kaže da Bog počinu od dela Svojih, u Evangelijima Hristos kaže: Otac Moj do sada dela i Ja delam (Jn5,17). Ne čini li se iz ovih reči da tu postoji neka protivrečnost? Daleko bilo! Nikakvih oprečnosti u onome što leži u Božanstvenom Pismu nema. Rekavši ovde da počinu Bog od dela Svojih, Pismo nas uči da je On prestao u sedmi dan sa stvaranjem i privođenjem od nebitija u bitije. A Hristos govoreći: Otac Moj do sada dela i Ja delam, objavljuje nam Njegov neprestani promisao, a delanjem naziva Njegovo održavanje postojećeg, to što ih darova trajnošću i što upravlja njima celim tokom vremena. Jer da nije tako, kako bi postojala ova vaskolikost, ako svim vidljivim i ljudskim rodom ne upravlja i gospodari ruka sviše? A bude li neko hteo da, sa velikim blagorazumijem, sagleda sve što Tvorac svega, radi dobrobiti naše, savrši svakoga dana pojedince, naići će na bezdan čovekoljublja. Pa koji će razum ili duh moći da dokuči neizrecivu dobrotu koju [Gospod] ukazuje prema ljudskom rodu, dajući da sunce izlazi i na zle i na dobre i šaljući kišu pravednim i nepravednim (Mt 5,45) i svakovrsnim drugim obiljem snabdevajući? Može biti da smo preko potrebnog razvukli besedu, ali ne bez razloga, nego da bi oni koji su izostali zahvaljujući vama shvatili koliku štetu sami sebi nanesoše time što se zbog telesne hrane lišiše duhovne pouke. Ali da se ne bi uvećala njihova malodušnost, pokažite im bratsku brigu, prenevši im ono što mi kazasmo. To je, upravo, znak istinske ljubavi. Ako oni koji tako postupaju sa čulnim jelima i koji svojim poznanicima čuvaju od trpeze projavljuju najveći znak ljubavi, mnogo pre će nama to doneti pohvalu, a i korist, kada je reč o duhovnom. Koji revnuje da bližnjega poučava, ne čini dobro toliko njemu, koliko sebi samome pribavlja platu i dvostruki dobitak ubira – time što dobija veću nagradu od Boga, a i samog sebe time čime brata nastoji da uputi, podseća se i obnavlja sopstveno pamćenje na to što je rečeno.
8. Misleći, dakle, na svoju dobit, ne uskratite [je ni] braći svojoj, nego neka i oni čuju ono što vam mi sada kazujemo. A kako ne bi morali da se tome uče od vas umesto [da primaju punotu] blagodati[1], privlačite ih nama, uveravajući ih da uzimanje telesne hrane nije nikakva prepreka za duhovnu pouku, nego da svaki trenutak treba smatrati pogodnim za razmenu duhovnih reči. Ako to shvatimo kako treba, moći ćemo da, i ostajući kod kuće, i posle jela, i pre jela, uzevši u ruke Božanstvene knjige zahvatamo korist iz njih i da duši dajemo duhovnu hranu. A kao što je telu potrebna čulna hrana, tako i duša zahteva svakodnevno opominjanje i duhovnu hranu, kako bi, ukrepljivana, mogla da se suprotstavlja nasrtajima ploti i večitom ratu koji se protiv nas vodi i dušu nam pleni, poželimo li i na kratko da lenstvujemo. Zato i prorok David blaženim nazva onoga koji se u zakonu Gospodnjem poučava dan i noć (Ps1,2). A i blaženi Mojsej, vaspitavajući judejski narod, govori: Jedući i pijući i nasitivši se, seti se Gospoda Boga svoga (Ponz 8,10). Vidiš li kako i posebno tada, posle jela, treba da sebi postavimo duhovnu trpezu, da ne bi, razlenjena nakon zasićenja telesnom hranom, duša pala u propast i dala prostora smicalicama đavola koji svaku priliku vreba da nam zada smrtnu ranu. A opet i na drugom mestu isti taj prorok govoraše: Kada ležete i kada ustajete opominjite se Gospoda Boga svojega (isto,6,7). Jesi li video kako to sećanje nikada ne treba da istisnemo iz duše, nego da ga priljubimo savesti, neprestano da se borimo i nikada odmora sebi ne dajemo, nego da, znajući pomamu neprijatelja koji se na nas podiže, budemo trezveni i bodri, da mu onemogućujemo pristup i nikada da ne prenebregavamo duhovnu hranu. Upravo to je naše spasenje, to je duhovno blago, to je sigurnost. Budemo li se tako svakodnevno ograđivali – i čitanjem, i slušanjem, i duhovnom besedom, i sami ćemo moći da budemo nepristupačni, i da smicalice lukavoga demona obesnažimo i da carstvo nebesko steknemo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [pripadaju] slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. u hramu
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *