НОМОЛОГИЈА

 

НОМОЛОГИЈА
 
ЈЕДАН ЗАКОНОДАВАЦ И ЈЕДАН ЗАКОН
 
1. У Библији се говори само о једном законодавцу и о једном закону, и то о Богу и о моралном закону.
2. За другог законодавца изван Бога, Библија не зна и о неком другом закону, сем моралног, не говори. Како је уобичајено, да се старозаветни закон назива Мојсијевим законом, то се мора учинити јасна примедба, да је Бог био законодавац, а Мојсеј само богом изабрани прималац и објавитељ закона Божјега.
3. Кад људи хоће да праве законе, они бирају између себе, по правилу, најсвесније и најсавесније па им поверавају законодавни посао. Дакле, вишу свесност и савесност сматрали су људи од памтивека за квалификацију оних који законе састављају. Још су тим бирањем и одабирањем лица за законодавни посао људи признавали да чак ни сваки човек, иако свесно и разумно биће, није довољно способан за тај посао.
4. Зар и тај свеопшти факт по свима народима земаљским и у свој историји људској не говори јасно против физичке природе као законодавца? И свесност људска свих племена и свих времена буни се против тога, да биће, мање свесно и мање савесно, може давати законе људима.
5. Бог је Творац и Свети Цар, савршена Свест и савршена Савест. Због тога је ауторитет и надлежност Бога као законодавца ван спора и сравњења. Људи као законодавци – такозвани законодавци – или објављују закон добијени од Бога, или га парафразирају, ситне и гранају, ради примене у више или мање разгранатим околностима и приликама живота.
6. Наравно, где је слобода ту је и злоупотреба. Људи су често злоупотребљавали како закон Божји тако и своју законодавну власт. И наметали су своје законе, личне и себичне, вређајући тиме Бога и понижавајући своје ближње. Такве злоупотребе у законодавним радњама вршили су или поједини владари, или завојевачи, или олигархијске групе и партије.
7. Злоупотребе закона и законодавства Бог није благосиљао, али их је Он попуштао, да би се очувала човекова слобода и објавила човекова злоба.
8. У самој ствари једини Творац једини је и законодавац. Па како човек представља образ Божји или икону Божју, то он највише личи на Бога Створитеља. И по сили те своје сличности са Богом Створитељем човек је примао и усвајао закон Божји, или потпуно, или делимично, или никако. У последња два случаја човек је покушавао да и сам буде законодавац себи и својима. Но у томе он је морао пре или после осетити своју немоћ, свој пад и отпад од Бога.
9. Један је савршен и непогрешив Законодавац. И један је само закон Његов. То је закон морални, од Бога јављен и објављен човеку и за човека.
10. Нити је ко други могао бити законодавац осим Бића савршене свести и савести (светости), нити је коме другом могао бити дат закон у овоме свету осим човеку који је као свесно и савесно (свето) биће најближи Богу, жива икона Божја.
11. Бог није могао открити човеку два закона, морални и физички или природни, као два паралелна закона, зато што и постоји само морални закон, а не и физички или природни. Постоји само један закон, и то је морални закон. Оно што људи називају физичким или природним законом није у ствари закон него само символ моралног закона.
12. Како у погледу бића, тако и у погледу закона. Као што је духовни свет једини стварни и битни свет, а свет материјални, чулни или феноменални, само символ онога духовног света, исто тако морални закон једини је прави и стварни закон, док физички или природни закон није закон него само символ моралног закона.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *