НОМОЛОГИЈА

 

НОМОЛОГИЈА
 
НАРОДНА СХВАТАЊА ЗАКОНА
 
Сваки народ има своје умотворине, а то су песме, приче, пословице, молитве, тужбалице, бајке и др. Кроз те своје умотворине народи Божји на земљи трудили су се да даду израз односу или ставу човека према човеку, према божанству (у једнини или у множини), према живој природи и стихијама природним. Иако су те умотворине различне код разних раса, религија и култура, једна сличност јасно се запажа код свих. а то је убеђење да природа реагује на владање људи. Српски народ спада, по раскоши својих умотворина, међу најбогатије народе на свету. Па како год да се узму те умотворине, било с гледишта верског или практичног или уметничког, оне представљају једну драгоцену вредност. У нашем случају ми их узимамо за доказ онога што тврдимо. У истини један снажан доказ. Јер је речено: глас народа, глас Сина Божјега. То јест, као да сам Бог говори кроз народ. Својим умотворинама српски народ је јасно посведочио моћ моралног закона Божјег, моћ над људима и моћ над природом. Бог је законодавац и осветник закона.
Бог не плаћа сваке суботе.
Бог је спор али достижан.
Да Бог наспори и берићет учини.
Боље неправду трпети него неправду чинити.
Боље сиромашно поштење но богато непоштење.
Ко се не уме Богу молити нека пође на море.
Испред Божије воље никуд ни камо.
Шта ко ради оно ће и патити.
Бог се брине о сиротима.
Гријех једнога све село плаћа.
У песми Рођење Христово каже се да се земља по
тресла због тог догађаја:
„Ода шта се потресе „Ведро небо и земља? „Роди света Пречиста „Христа Бога нашега“.
У песми Свеци благо дијеле говори се како се због људских безакоња у Индији небо затворило за три године, те је од глади и болести пострадао многи народ.
У песми Бог никад дужан не остаје говори се о честитој сестри оклеветаној од завидљиве жене. и о крајњој плати једне и друге. Сестра је растргнута коњма на репове, но тамо где је она пала, црква се саградила и чудотворна вода јавила (Сестрољин, у селу Пољани код Пожаревца), а клеветница се разболела и тешко боловала за девет година, док није пожелела да и њу вежу коњма за репове и растргну. Тамо где је тело њено пало, отворило се језеро пуно змија и акрепа.
Са истим су мотивима песме:
Огњена Марија у паклу,
Љуба богатог Гавана,
Јован и дивски старешина,
Наход Момир,
Цар Константин и ђаче самоуче,
Цар Стјепан хоће сестру да узме.
Женидба Краља Вукашина,
цео Косовски еп
и многобројне друге.
Како у песмама тако и у причама и бајкама. У својим причама и бајкама – од којих су неке индијског порекла – српски народ је изразио апсолутну власт божанског начела и моралног закона над васцелим васионим светом. О неком природном или физикалном закону, мимо тога божанског начела и моралног закона, не постоји ниједан израз, чак ни једна слутња, у народном искуству од више хиљада година. Бог је творац и господар васионског света. Све стихије и сви елементи, из којих је васиони свет изграђен. стоје под Његовом светом влашћу и служе одбрани Његове свете правде. Српски народ, у хришћанском добу своје историје, јасно је то увидео, и дао је томе јасна израза у својим умотворинама.
Боља је и јача истина од лажи. Боља је и јача правда од неправде. Боља је и јача вера од безверства. Боља је и јача милост од суровости. Боља је и јача доброта од злобе. Боља је и јача љубав од мржње. Боља је и јача невиност од покварености.
И то у толикој мери боље је и јаче све оно прво од оног другог, да сва природа, тј. сав збир стихија и елемената васионског света, служи одбрани истине, правде, вере, милости, доброте, љубави и невиности, с једне стране; и сва природа опет с друге стране служи сузбијању и кажњавању лажи, неправде, безверства, суровости, злобе, мржње и покварености. Другим речима: бољи је и јачи несравњиво Бог од сатане, и боље је и јаче царство небесно од царства земаљског. Несвесна природа могла би бити и равнодушна према добру и злу у свету, да ју свест Творчева не надахњава и не управља на одбрану добра и сузбијање зла. Природа је оруђе добра у рукама свесилнога Бога.
Природа је слуга, није господар.
Природа је оруђе закона Божјег, није законодавац.
Природа није ни самобитна ни самостална. Нити је себе створила, нити себе држи, нити је поставила себи сврху, нити је прописала законе себи и човеку. Природа је слуга, није господар.
Природа не зна за законе, али служи закону Божјем, вођена и упућивана на то невидљивом и свемоћном руком Створитеља свога.
Ове истине су познате више или мање свима хришћанским народима. Но те истине су упијене у дух и у крв православних народа, нарочито српског народа.
Православни сељак на Балкану богат је јасном визијом промисла Божјег у свима стварима и догађајима, и богат је самосталним посматрањем и познавањем природе. Он сваки дан мисли о оним истинама, и посматра свет и себе у светлости оних истина. Посведневно општење са српским сељацима даје нам поуздано сведочанство о томе. Природа је за њ шатор састанка или шатор сукоба његовог с Богом. У првом случају тај шатор штити га од туђег зла, у другом обара се на њ и бије га тешким крилима својим због његовог сопственог зла. Све оно што западни научници називају природним законом он сматра само као детаљан опис тога шатора састанка и као начин дејства његовога од Бога на човека.
И народи исламски не верују у постојање природних закона, нити је тај термин икада био популаран код ових. Алахова воља једини је закон који они признају. И као што нема бога осим Бога, тако за њих нема закона осим воље Божје.
Народи Великог Истока, Китајци и Јапанци, Тибећани и Монголи, такође не верују у природне законе. Безбројни духови станују у планинама, у рекама, у дрвећу, у животињама, у мору, у стенама, у свакој хумци и на сваком месту, те отуда дејствују на људе кроз ова своја обиталишта сходно владању људи, час на корист час на штету. Свевишњи Бог, по њиховој машти, разбијен је као неко сунце у миријаде комада, у миријаде духовних монада, које су се сакриле у природне стихије и елементе, и отуда контролишу живот људски. Наравно, ово је у главном заблуда. Но и у тој заблуди крије се оно зрно истине које сведочи против самобитности и самосталности природе и против постојања природних закона.
Поремећен је појам о једноме истинитоме Богу и код разних староседелачких племена Северне и Јужне Америке, Канаде и тихоокеанских острва. Па ипак ни они не верују у постојање природних закона него у многе духове који обитавају у природи, владају природом и опредељују судбе људи сходно владању људи. Закон дакле не долази од природе него од тих духова, односно од „Великог Духа“, начелника свих осталих духова.
Па ма колико да је и ово веровање хаотично и нечисто, ипак сматрамо га врло поучним. Оно је поучно тиме што нам сведочи како су народи, чак и најпримитивнији, од памтивека тражили објашњење природе изван природе и господара природе изнад природе. Нису се поводили за очима. Нису могли веровати у материјална начела. Нису се уплашили од огромности васионе, да би њу прогласили самобитном и самосталном. Нису се дали збунити поретком у природи, да би признали неке природне законе. Нису покорили свој разум чулима, да би физичку природу прогласили некаквим законодавцем. Нису дозволили да им дух капитулира пред чулима као што су то учинили многи западни научници. Него су тражили духовно начело. Нашли су га у духовима. Погрешно? Да; но далеко мање погрешно од признања природних закона и природе као законодавца. И ближе истини.
На Страшном Суду Божјем ови ће народи бити пре оправдани него ли крштени Европејци, који презреше Бога па од природе направише телца идола и поклонише му се.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *