NOMOLOGIJA

 

NOMOLOGIJA
 
DRAMA SVETA
 
Kad se naši putnici približiše kraju svoga puta, mesec se kradljivo izvirivaše iznad planine, a ponoćni pevci zapevaše.
Putovođ: Evo nas već pri kraju putovanja, pa je vreme da završimo naš razgovor i predamo se molitvenom ćutanju.
Putnik: Dozvoli mi, molim ti se, još jedno pitanje?
Putovođ: Vrlo rado.
Putnik:Priznaješ li ti znanje i znanstvene pronalaske?
Putovođ: Svakako.
Putnik: To znači ti ipak priznaješ nauku?
Putovođ: Ako bi me ti pitao, da li ja jedem jabuke posute prašinom, ja bih odgovorio: jabuke jedem ali prašinu ne jedem. Isto tako ja primam sva pouzdana znanja i priznajem sve moderne pronalaske, ali prašinu naučnih teorija i hipoteza kojim su do sad bila pokrivena moderna znanja i pronalasci niti primam niti priznajem. Naročito nemoguće je i meni i tebi primiti i priznati teoriju o prirodnim zakonima, tu osnovnu zabludu jučošnje nauke. Nije li tako?
Putnik: Sada sam u stanju reći, tako je. No reci mi, da li ti priznaješ veličinu vasione onako kako se ona kroz teleskop otkriva naučnicima?
Putovođ: Priznajem. I sam sam više puta posmatrao zvezdano nebo kroz velike teleskope.
Putnik: Ali ako tebe nije ustrašila ogromnost vasione, zar te nije ustrašila malenkost naše planete i čoveka na njoj?
Putovođ: To ne. Ni neizmerivo prostranstvo zvezdanoga neba ni neizračunljivi broj otkrivenih zvezdanih kola niti pak ogromni obim mnogih nebesnih tela, neuporediv sa obimom naše planete, nisu pokolebali moje ubeđenje, da je zemlja, ova naša malena zemlja, glavna pozornica svetske drame.
Putnik: Hoćeš li ti time da kažeš, da sva ona ogromna vasionska svetila imaju jedinu svrhu da služe igranju i odigravanju čovječje drame na zemlji?
Putovođ: Upravo to, i tako. Neka te to nimalo ne iznenađuje. Uporedi vasionu sa jednim pozorištem u velikom gradu. Šta je najvažnije u jednom pozorištu ako ne bina na kojoj se igra drama?
Putnik: Svakako bina.
Putovođ: Međutim, bina je sasvim malena kad se uporedi sa velikom zgradom pozorišta, sa dvoranama, galerijama, hodnicima i drugim prostorijama. Ako si bivao u velikim pozorištima, morao si se ponekad začuditi kako je bina malena prema ogromnoj palati pozorišta. Pa ipak svet dolazi u tu palatu samo zbog bine, odnosno zbog igre koja se izvodi na bini. Jer igra na bini predstavlja svrhu i smisao cele pozorišne palate. Tačno tako i dramatična igra, koja se istorijom odigrava na zemlji, predstavlja smisao vasionske palate.
Putnik: Kad govoriš o dramatičnoj igri na zemlji, ti svakako misliš na ljude, zar ne?
Putovođ: Na ljude; na sve ljude i na sve pojedinačne i grupne drame ljudske od Adama pa do kraja vremena. Mislim na ukupnost istorije roda ljudskog, koja se dramatično odigrava hiljade godina kroz sve nova i nova pokolenja, sve nove i nove igrače, po celoj kugli zemaljskoj, i koja se sve hitnije i burnije kloni svome završetku. Mislim na Boga Stvoritelja i na bezbrojne duhovne sile, svetle i mračne, koje nevidljivo no stvarno učestvuju u ovoj drami ljudskog života. Mislim na Glavnog Junaka svečovečanske drame, koji se jednom javio u pastirskoj tišini, prerušen i nepoznat, i koji će se neprerušen javiti u poslednjem činu, na kraju krajeva, u buri, u strašnom i munjevitom veličanstvu pobedioca. I mislim na mnoge milione i milione onih ljudi koji će tada biti proslavljeni slavom večnom i, avaj, na mnoge premnoge koji će ostati postiđeni stidom večnim. Jer je moralno merilo jedino pravo merilo, a moralni zakon jedini zakon u drami sveta, tj. u drami čovečanstva. Ako poreci okružavajuće nas vasione, liče na neke zakone, to su samo refleksi, slike ili simvoli, zakona one drame na pozornici. Nije bina refleks galerije no galerija bine.
Putnik: Govori mi tako još i još. To mi je prijatno slušati. Oslobađaš me avetinjskog pritiska materijalne vasione i uzdižeš čovečje dostojanstvo.
Putovođ: Ne uzdižem ja čovečje dostojanstvo; uzdigao ga je Onaj koji je prvog čoveka, Adama, nadahnuo svojim duhom i predao mu u početku vlast nad materijalnim svetom; i uzdigao mu je dostojanstvo Glavni Junak drame sveta kad se zbog čoveka spustio na zemlju i za čoveka podneo krsne muke i smrt. Ako još sumnjaš, da je naša malena planeta duhovni i moralni vođ cele zvezdane vasione, seti se vidovitog Pavla, koji je rekao: Što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da postidi jako. I što je maleno i neznatno izabra Bog da postidi veliko i znatno. Zaista je zemlja slaba i malena i neznatna, no samo za fizički vid. Ali je ona izabrana zvezda među zvezdama, da bude pozornica svetske drame. Nekada je Bog izabrao bio maleni narod izrailjski između tolikih velikih naroda, da kroz taj narod („crvića Jakovljeva“) objavi svoju volju i svoj zakon i – Sina svog, Mesiju sveta. Pa je onda izabrao ribare za apostole mesijanske nauke spasenja, ribare, a ne kneževe i velmože. Čoveku je dao vlast nad dinosaurusom i mamutom, a ne obratno. Takav je metod Božji od uvek, da maleno uzdiže, da neznatno proslavlja, da kroz prezreno javlja svoju moć. Ko će mu reći: zašto tako činiš? Jesi li kad na vedroj noći pri blistanju zvezdanih rojeva išao u pozorište da gledaš neku čuvenu dramu?
Putnik: Jesam.
Putovođ: I nisi svakako zaboravio, kako si se na putu za pozorište divio mnogim i divnim svetlima na nebesnom svodu. Međutim, kad si video na pozornici borbu između istine i laži, herojstva i podlosti; kad si svom dušom delio mučenje i agoniju glavnoga junaka drame do petoga čina, da se na kraju opet svom dušom veseliš zbog njegovog trijumfa – tada, pri povratku kući, zvezde su ti izgledale blede i ništavne prema tvom junaku drame, pobediocu laži i podlosti, zar ne?
Putnik: Zaista, sećam se, tako je.
Putovođ: Ne svedoči li to, da je srcu našem miliji dobar čovek koji pobeđuje zlo od svih sjajnih lopti i nebuloznih balona iznad naših glava? I da su nam svetac i heroj nesravnjeno veće vrednosti od Siriusa, i Blizanaca, i Vlašića? Jer šta su ta velika svetila, svi ti bliži i daljni lampioni, zajedno sa suncem i mesecom, nego potrebne prinadležnosti zemaljske pozornice, pri izvođenju drame? Nije li za njih rečeno na prvoj strani Biblije: i postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju? Zapamti ovu reč: da obasjavaju zemlju. Zemlja je dakle njihova namena i njihov smisao; za zemlju i zbog zemlje su ta svetila sazdana. Bez drame koja se na zemlji igra sva ta sjajna zvezdana kola bila bi besciljna i besmislena, kao jedno ogromno i sjajno pozorište bez bine i bez igre. Ali zemlja ih iskupljuje od besciljnosti i besmislenosti, zemlju pak – drama slugu i sinova Božjih. O, kako je bogata i veličanstvena ta drama! Sav zvezdani svod ne vredi koliko jedna scena iz te drame, jedna, recimo, herojska borba sinova svetlosti protiv sinova tame. A koliko i koliko je takvih dramatičnih scena bilo u istoriji čovečanstva. Brojevi su nedovoljni da ih izbroje, jezik ljudski nedovoljan da ih opiše, sve pozorišne bine nedovoljne da ih predstave. Koliko ličnih, koliko društvenih i nacionalnih i rasnih drama, od Adama do danas, unizanih i utkanih u preveliko tkivo sveopšte drame ljudskog roda! Kad se mislima udubiš u ovaj predmet, tvoj razum biće obasjan novom svetlošću, u kojoj ćeš videti i pojmiti, da je drama čovečanstva na zemlji srž i opravdanje cele vasione. A ta drama, kao i svaka prava drama, bazira na moralnim osnovama, i izvodi se po moralnom zakonu Božjem. Tolika je neopisiva sila, tolika moralna dinamika te drame, da se ona reflektira na celoj fizičkoj prirodi, organskoj i neorganskoj, na zemlji i svuda oko zemlje do krajeva vasione. Kakvo je onda čudo što se pri izvesnim velikim i strašnim scenama na pozornici istorije zemlja potresa, zvezde sudaraju i padaju, a sunce i mesec oblače u crninu? Događaji na pozornici ljudskog života ili održavaju vasionski scenarij u poretku ili ga dovode u besporedak. Takva je svemoć moralnog zakona istorije ljudske, koji ne trpi nikakav drugi zakon kao takmaca.
Putnik: A kad se zavesa spusti?
Putovođ: A kad se zavesa spusti, onda će i zemaljska pozornica i svi njeni vasionski scenariji biti predani ognju, prema Otkrovenju Jovanovom, kao gnezdo iz koga su izleteli odrasli tići sokolići. I vremena će nestati. Ali će ostati svi junaci Drame, veći i manji, svi putnici koji su pravim putem hodili pravome cilju, svi revnitelji zakona Božjeg, i svi pobednici zla, ostaće u drugoj jednoj vasioni, duhovnoj i besmrtnoj. Bezbrojne vojske, nepregledni narodi takvih junaka, koji su ,,dobar rat ratovali i trku svršili“, biće u večnosti grupisani oko Glavnog Junaka ove svetske drame, ove božanske epopeje roda Adamova, jedinstvene i neponovljive. Kad sva vasiona, dakle, sa celim svojim poretkom iščezne kao senka, dve najveće vasionske vrednosti ostaće i postojaće i nadalje. Te dve vrednosti jesu: pravi ljudi i carski zakon ljubavi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *