НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

6. УГАЉ УЖАРЕНИ
 
Наравно, степен дарова, сила “живота” зависи од светости душе. Али и грешницима Бог даје Своју милост и живот, макар и мањи, али ипак велики и спаситељан, мада се код њих тај живот манифестује мало другачије.
“Човјеку грешном, нечистом – шта је нужно за сваки дан и час? – пита о. Јован. – Милост, очишћење и освештање. Гдје се та благодат нарочито преподаје и добија? У цркви. Када? При богослужењу и вршењу различитих тајни. А кући? Саопштава се ова благодат и у кући, при усрдној молитви; али нигдје се она тако обилно и дјелатно не излијева, као у храму.
Сваки човјек је болестан душом, т.ј. страстан, грешан, крајње немоћан, нечист, мрзак, жаљења достојан, биједан, ништ, слијеп, наг, мртав. Господ је пришао са небеса на земљу, да би “спасао погинулог” (Лк. 19, 10), и основао је на земљи Цркву Своју, да би увијек спашавао оне који хоће спасења, увијек лијечио оне који желе да буду душевно и тјелесно здрави… да би избављао од биједе, напасти и ништости душевне, и да би их богатио Божанством у причешћу Светим Тајнама Христовим и сједињењем са Христом, да би покривао наготу и наказност нашу, да би оживљавао увијек и сваког дана оне који умиру душом, смрћу греховном… А многи заблудјели бјеже од ње (Цркве), отуђују се од ње, хуле на њу. О, биједници, несретници, ви који гинете! Када човјек гледа на ваша задовољства, на ваш живот површни, помисли да сте ви – здрави, задовољни, да вам Црква не треба… Али то је само наизглед; у души сте ви – биједни, болесни, достојни жаљења, ништи, слијепи и мртви”.
Зато он у Цркву и зове управо грешнике:
“Грешници! Притичите чешће у храм, као да идете код љекара; и излијечићете се, и спасићете се”.
“Чешће у цркву долази, да славиш Господа и са-учествујеш са другим у немоћима и сиромаштву, духовном и тјелесном. Нико јаче и искреније неће бољети бол са тобом, као Црква, њена најбоља чеда су прошла и искусила оно што ти сада осјећаш, у немоћи су и она била као и ти, гријешила су као и ти. Они од тебе не таје да се чир гријеха дотакао свих, ранио, нагризао их; и сва су она плакала, молила се, патила, страдала, подвргавала се великим искушењима. И теби ће бити лакше патити, лакше трпјети”.
И то очишћење више од свега се врши управо кроз Жртву, кроз причешће.
“Слику покајања нам је показао пророк Исаија, када је увидио Господа на пријестолу високом и преузвишеном, са херувимима око Њега и рекао: “Ја сам жаљења достојан човјек! Желио бих и ја да славим Господа, но уста су моја – нечиста!” Један од серафима је узео ужарени угаљ са небеског жртвеника, слетио код њега, дотакао се његових усана и рекао: “Ево ово се дотиче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и гријех твој се очисти” (Ис. 6 гл. 1-7). Тај ужарени угаљ је знамен огња Божанствених Тијела и Крви Господњих, које у причешћу примају јереји и вјерници, и он пржи гријехе њихове”.
Зато јереји одмах послије причешћа и говоре: “ево дотаче се Христос уста мојих и обриса безакоње моје и гријехе моје све очисти”.
И о. Јован је то знао из личног искуства. Човјек, ма како висок био, ипак није слободан од гријеха. Зато и баћушка неријетко говори о својим гријесима.
“Вјеро Христова православна! Колико је у теби отворено блага неизречених! Како ти чистиш, освештаваш, изнова твориш нашу душу и само тијело наше, кроз вјеру, наду, покајање, молитву, а поготово кроз Животворну Тајну Причешћа!… Какав Божанствен живот! Каква чудесна дејства Духа Животворног! Немоћни – ми се лијечимо, мртви – ми оживљујемо, заробљени – ми се ослобађамо, криви тамом прегрешења – ми се миримо са разгњевљеним правосуђем, и од свих њих се ослобађамо. Каква чудесна со земље си ти, за нас – од земље људе, гњилим гријехом заражене до сржи коштане!”
Овдје он себе изједначује са свима, говорећи – “ми”. Али он и директно о себи пише, да у Причешћу стално добија очишћење, када искусним оком својим гледа у њега:
“Ми осјећамо како благодат Духа Светог спаљује све гријехе наше. И нек огањ за мене буду Тијело Твоје Свето и часна Крв Твоја, и нек спале грешну твар моју, и нек спрже трње страсти мојих. Запали огњем нетварним гријехе моје, – говори се у канону причешћа”. Тајна очишћења од гријеха се најснажније остварује у храму. Имај зато стахопоштовање према том мјесту, на којем се врши очишћење твоје душевне прљавштине, на којем се ти мириш са Богом, на којем добијаш истински живот духа. Колико ли ми је пута Господ давао очишћење гријеха мојих, без којег не бих могао да се наслађујем даровима Божијим: највећим даром живота, даровима мира и радости, и богатствима материјалним. Слава Теби Исусе, Сине Божији! Ти си – “очишћење гријеха наших, и не само наших, него и гријеха цијелог свијета” (1 Јн. 2, 2).
“Колико је пута смрт наступала у моје срце, саопштавајући почетак свој и тијелу! Броја нема! И од свих смртних случајева Господ ме је избављао, миловао ме милошћу неописивом, животворио ме!”
“Моја свакодневна несрећа, и биједа највећа су – гријеси, који раздиру и глођу срце моје. Али против те биједе има, такође свакодневни, највећи Избавитељ и Спаситељ – Исус Христос. Мене Он свакодневно у тајнама благотвори невидљиво, благо. Грешници биједни! Познајте свога Спаситеља, како Га ја знам, по благодати Његовој, по даровима Његовим”.
“Не будите утучени, мени слични грешници! Него само вјерујте у Сина Божијег. Уважавајте једни друге, грешници, и не презирите никаквог грешника; јер сви смо ми грешници, и свих је дошао да спаси, очисти и на небеса узнесе Син Божији!”
Какве поражавајуће ријечи!… “Уважавајте”. Нигдје у свемирној литератури ја нисам прочитао нешто слично! Какву бодрећу снагу он има! Зато су и долазили код њега људи из цијелог свијета. Па и према Христу су стремили зато што је из Њега исходила радост, утјеха, снага, нада, бодрост, живот… Да, хришћанство јесте живот… И управо за нас грешне – оно је живот, нада, свјетлост, славље. Ма како да паднемо – увијек је ту ослонац, спасење, Спаситељ.
Никада не очајавај у милости Божијој, – пише о. Јован, – ма каквим гријесима био свезан по искушењу ђаволском, помоли се свим срцем са надом на помиловање, куцај на врата милосрђа Божијег – и (милосрђе) ће ти отворити.
“Ма како да сагријешиш по навођењу ђаволском, напримјер – непријатељски се понесеш према брату због нечега – макар и због праведне ствари, и сав се избезумиш, и брата окренеш против себе, и тајанство свето извршиш недостојно, не по својој вољи, него по неспремности и по навођењу ђаволском. И тада, послије раскајања, све Владика прашта, поготово послије достојног[1] причешћа Светим Тајнама: као снијег или талас ћеш се убијељети Крвљу Христовом, и мир пренебески ће пребивати у срцу твом, и лако-лако ће ти бити на срцу, блаженим ћеш себе учинити. Заборавићеш сва узбуђења, бриге и стисак ђаволски: сасвим нов ћеш постати: као да си из мртвих васкрснуо! Не очајавајте, браћо, ма какве гријехе починили: само срцем скрушеним и духом смиреним покајте се. Слава милосрђу Твојем, Господе! Слава дуготрпљењу Твојем, Господе!”
Зато он и сваком свештенику даје савјет:
“Када се причешћујеш Светих Тајни, о јереју, говори у срцу: “идеш према мени, Животодавче, да ме ишчупаш из чељусти адског дракона, да ме очистиш од огавне рђе страсти: да умириш сметено срце моје, да оживотвориш умртвљену душу моју, да развеселиш тужни и потиштени дух мој, долазиш да нахраниш мене – грешном глађу премореног, да одјенеш мене – огољелог од сваке врлине, да окријепиш мене немоћног, да одаш поштовање мени бешчасном, да узвисиш мене ниског, да облагородиш мене презреног, да просвијетлиш мене тамног! Свако благо дјело да ми дарујеш! Благодарим Те, Премилосрдни!”
Тако треба у себи спојити и скрушеност и наду, и покајање и бодро надање… А код о. Јована се неупоредиво чешће говори о бодрости. Сам будући силан, бодар, ужарен, са надом, усхићен, он и друге повлачи ка томе!… “Не падајте духом!”
И само на једном мјесту ја сам нашао ријечи строге, ријечи које грде, упозоравају – против оних који се недостојно причешћују:
“Ми не одстрањујемо увијек у страху од Свете Чаше лица, позната по свом пијанству и прељубништву, дајући тако овим заразним и мрским пороцима да се све више и више развијају. Ми на њих налажемо слабе епитимије! Боже праведни! И пастири и вјерници стоје без оправдања пред Тобом. “Сви се уклонише с пута, сви заједно, до једног, непотребни бијаху: нема га ко чини добро, не чак ни један једини” (Рим. 3, 12, Псал. 13)”. И о. Јован је понекад са влашћу одстрањивао оне који приступају к Чаши, очигледно, као недостојне. То сам и сам, грешни, видио.
Али ако се људи искрено кају и скрушавају, њих неће одгурнути Господ – као што смо већ видјели, само ако човјек бива свјестан и признаје своју недостојност, и ако се нада.
“У молитвама Литургије изражава се величина тајанства Тијела и Крви Господње и наше недостојности, т.ј. недостојности нас, извршитеља тајанства. Онај који служи стално се налази у сазнању своје недостојности и својих немоћи, и Божије неприступне величанствености и Божије светости и правде. У молитвама Литургије измољава се благодат за достојно вршење тајанства и неосуђено причешће свештенослужитеља и вјерника”.
У њу ћемо се и уздати ми, грешни.
“Куцајте и отвориће вам се” (Мт. 7,7). Куцај у врата милосрђа Божијег, ма каквим гријехом да згријешиш, ма како ватрене биле стријеле врага, ма како снажна била његова тврдоглавост и упорност у твом срцу: отвориће ти се. Ја сам куцао и увијек су ми се отварала врата милосрђа Божијег! То запамти завазда!” “Ми смо грешници велики, који непрестано и много гријешимо пред Богом, и достојни смо праведне осуде; зато и зовемо тако често ка Богу… Господи, помилуј”. Али “ако смо и грешници, ми смо грешници смирени, грешници који се кају, или: грешни, али Божији!”
“Када згријешиш против Бога, и када те гријеси твоји буду мучили, жегли, – тражи тада Једину Жртву за гријехе, Жртву вјечну и живу. И постави гријехе своје пред лице ове Жртве. Иначе, теби ниоткуда спасења нема. Сам по себи да се спасеш и не помишљај!”
А тајанство Причешћа је и дато управо “за остављење гријеха”, – како Црква непрестано тврди.
Ово су два основна дара причешћа, тијесно повезана један са другим, или, чак, само двије различите стране једног те истог дара: праштања гријеха, а кроз то – оживотворења душе, ослобођења од духовне смрти и повратка у истински живот.
А плодови таквог “обнављања”, “оживотворења” се показују и послије: они се не заустављају само на причеснику, него се распростиру и на његово окружење, а потом и на цијели свијет.
Ипак, прије него што пређемо на ове дарове, зауставимо се за тренутак не само на “исцјељењу душе” од грешних “болести”, него и на исцјељењу тијела, од болести тјелесних.
О. Јован је о себи говорио да он “многогрешни дугује све своје дане” свог “добробитног живота само Литургији”. Али и уопште, то важи за све људе, он додаје, “од болести ћемо се исцијелити” кроз Свето Причешће.
У свом дневнику он, измећу осталих, описује и сљедећи случај:
“Један, бивши смртно болестан од упале желуца девет дана, и не добивши никаквог олакшања од медицинских помоћи, – само се на девети дан ујутро причестио Животворних Тајни, а увече је већ био здрав и устао је са одра болесничког. Причестио се он са тврдом вјером. А био је за длаку од смрти!”
Уистину – Причешће је “за исцјељење душе и тијела”. Уистину, ми се причешћујемо “Животворних Тајни”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. т.ј. са скрушеношћу, вјером и надом; а још боље – нама – послије исповиједи. – А.В.

 

   

Comments are closed.