НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

9. ПРЕДВОРЈЕ НЕБА
 
Пошто смо изложили основне погледе о. Јована на Божанствену Литургију, пређимо редом на појединачна расположења која је он преживљавао у њој, од самог уласка у храм па све до изласка послије причешћа. На тај начин ћемо стећи довољно пуну представу о осјећањима која бисмо и ми требали васпитавати у себи. На велику нашу жалост, о. Јован није послије себе оставио подробно и систематско објашњење цијеле Литургије, и само је појединачним забиљешкама описивао своја преживљавања у њеним појединим моментима. Ми смо их сакупили у једно, и овдје их представљамо богољубљивом љубитељу богослужења.
А почнимо прије свега од самог крочења у храм… Неопходно је припремити се: јер и пред уласком у туђу кућу ми се припремамо, огледамо се… А овдје смо пред „Божијом кућом“.
Ми и у животу мислимо: шта и коме рећи? А овдје се бесједује са Самим Царем царева… И богослужења наша су изванредно дубока, све је овдје пуно смисла – од облачења и кађења, до усхићених славословља Пресветој Тројици.
„Свето Писмо, – говори о. Јован, – као и богослужење наше Православне Цркве, је дубина несагледива, неисљедива. Требамо непрестано размишљати о њима, удубљивати се, да бисмо савршено били прожети и једним и другим, да би и једно и друго савршено утицало на сав наш живот“.
Ту све има свој дубоки смисао.
„Дивно духовно богатство је садржано у нашем богослужењу, судећи по богослужбеним књигама, нарочито по пуном његовом саставу. Ту је сва душа човјекова, са свим својим немоћима, учињеним гријесима, са свим осјећањима љубави, благодарења, удивљења Саздатељу, Промислитељу и Спаситељу својему, са свим својим нуждама“. И „Црква у свом богослужењу обраћа пажњу вјерника на најнужније, најживотније предмете које сваки човјек треба стално да има на уму“. „Премудро је уређено сво Богослужење наше Цркве, божанствено!“
Почнимо помно да пратимо све по реду, од самог крочења у храм.
„Када улазите у цркву… ви улазите у неки посебни свијет, који није налик на онај видљиви… У обичном свијету – видимо и слушамо све земаљско, пролазно, крхко, што подлијеже труљењу, грешно… У храму – видимо и чујемо небеско, непролазно, вјечно, свето…“
„Храм је – предворје неба и раја, и као да је већ само небо; јер у њему је пријесто Божији, служење анђела, чести силазак на нас Светог Духа… О, са каквим благоговенијем бисмо морали улазити и молити се у њему сви ми; нарочито ми, који се приближавамо самом пријестолу Божијем, и који вршимо и употребљавамо такве Тајне – са каквом пламеном душом бисмо морали да се молимо!“
„Дом Мој дом је молитве (Лк. 19, 46). Долазећи у храм, ми као да се уздижемо на небо, остављајући све земаљско за собом, – у крајњој линији – тако бисмо требали да улазимо“. Овдје све, од икона до кандила и свештеничких одора, „све те наводи на благоговеније и молитву, све ти говори да се налазиш у – светилишту Божијем, лицем у лице са Самим Богом“.
„Када улазите у храм, ви видите Ликове Христа Спаситеља, Пресвете Богородице, Анђела и светаца… Како то много и убједљиво говори уму и срцу хришћанина!… Како то одушевљава, дира и шири његово срце љубављу према Богу, и према светима, и према свим људима! Како то људски дух уздиже пут висина! Како се ту не молити, пространим срцем, за свих, када оком вјере видиш како се за нас моле – сви свети, заједно са Богородицом: „Дјева дњес предстојит у церкви и с лики свјатих невидимо за њи молитсја Богу“ (кондак Покрову).
„Крочивши у храм предвјечног и краја немавшег Творца све твари, ви као да преступате праг времена и слушате непрестано похвалу Вјечном и угодницима Његовим који су удостојени вјечног живота; и тиме се учите да се не привезујете за све што је привремено, пролазно, што ишчезава“.
„Када стојиш у храму, сав буди као да си на небу, са Богом; јер у храму је све – небеско… Ту је општа молитва ни о чему другом, до о – спасењу душа, о праштању гријеха, о успјесима у врлинама и добрим дјелима, о даривању бесмртности душама нашим, ту је – молитва за свих. Када улазимо у храм и стојимо у њему, свака брига о обичним животним стварима мора се одложити на страну“.
„Приступаш, хришћанине, у храм к Самом Источнику живота: приступај зато са вјером, смирењем, искреним срцем, са страхом“.
Али са друге стране, говори баћушка, „када објашњавају богослужење,… често испуштају из вида прије свега то, да покажу основ на којем почива… веза људи са Богом: та је веза лик Божији, по којем је човјек – свој са Богом; он је Његов рођени, блиски друг, т.ј. он праведно живи. На тој основи се базира сво богослужење, сва тајанства“.
„Ми смо по природи „домаћи Богу“ (Еф. 2,19), пошто смо саздани „по образу и подобију“, а сада и искупљени, и вазнесени у Христу на пријесто Тројице, ми немамо никога ближег и рођенијег од Господа Бога… Кроз богослужење ми ступамо у тијесни савез са Богом, присвајамо се Њему“.
„Памти, ти си сам – Црква Бога живога, храм Његов, дио тијела Његовог, син или кћер Његова, овца Његова, плот и кост Његова, рођење Његово – Лоза истинита, Господа Исуса Христоса Његов образ и подобије. Сам је хришћанин – храм Светог Духа, и он мора ићи у храм Божији, ради освештања, просвјетљења, утјешења и обновљења“.
„О, како је високо, велико, важно у нама оно што је по обличју Божијем, – т.ј. душа наша, ради које се Бог-Слово оваплотио и очовјечио, живио, учио, чинио чудеса, патио, умро, васкрснуо; ради које је – сав видљиви свијет; за коју је основана на земљи Црква… Шта је Творац могао да да оном што га је створио више од тога – што му је дао створивши га по Свом обличју, учинивши га „богом по причешћу“ са Собом?!“. „Нека ти најдраже буде, о, човјече, драже од свега на свијету, оно што је у теби по обличју Божијем; не буди роб трулежи гријеха, него буди на земљи небески… До трећег неба је био вазнесен Апостол Павле. Каква част за човјеково биће! Какво је увјерење за људе у истини Јеванђеоској! Какве наде! Боже мој! А ми се, хришћани, још увијек приљепљујемо за земљу?!!… О горњем мудрујте! Горе су – срца!“ „По цијени коју је за тебе на крсту Искупитељ твој принио Оцу Небеском, закључи: колико си Му ти драг!“.
„Зато, када идеш да се молиш Богу, познај, да ти је Он близу, „у устима твојим и у срцу твом“ (Рим. 10,8), да те воли, као Своје чедо, и да те непрестано благотвори, да те живи, чисти, освештева, просвјетљује, миротвори, окрјепљује, тјеши, храни, помаже ти. И, са крајњом љубављу, призивај Га, и прослављај Га; јер то је – дуг твој, живот твој, сила твоја, слава твоја“.
„Господ Исус Христос, Мајка Божија са свим Анђелима, светима и свим угодницима Божијим – увијек су веома, веома блиски вјерницима и искрено побожним људима, увијек су благе воље према њима, узимају најтјесније учешће у њиховом животу. Само када бисмо ми били искрено предани њима“.
И ако „ђаво у вријеме молитве буде сакривао у мрак и удаљавао од срчаних очију твојих живи лик Владичице, Анђела, или светих, тада учини напор – ма шта да те то коштало – да их поставиш уживо пред срчане очи твоје“.
„Памти! каквог си небеског, светог друштва ти члан, као дио Цркве Христове! Памти то, и знај. Каква светост, какво савршенство се од тебе захтијева, од тебе који си дио истог тог, на земљи тијела Христовог!“
На крају, идући на молитву, „треба увијек имати сљедеће увјерење о Богу, Божијој Мајци, Анђелима и светима: они ме слушају; можда Он и испуни праведну жељу моју, и испуниће, ако будем усрдно молио, нимало не сумњајући – испуниће, како Њему буде угодно“.
Тако треба улазити у храм.
„Али, навика и непажња, или недовољно размишљање о томе што се проглашава и чита у храму, учинили су да мисао о вјечности ишчезава из нашег ума и срца, или посјећује душу летимице, успут“.
Због тога, „блажени су сви који искрено улазе у цркву и моле се… Са њима је Бог, они неће бити „лишени великог блага“ (Пс. 34), како Црква изриче жеље када се опрашта са вјерницима када излазе из храма“.
„Тешко онима који напуштају скупове црквене: са њима је ђаво који их је живе уловио у вољу своју “ (2 Тим. 2,26).
„Постоји ли на земљи мјесто узвишеније, светије, благотворније – од храма Божијег? – Не постоји!“ „Шта је часније и шта заслужује већег поштовања – од храма Божијег? – Ништа!“
Ако сведемо ове мисли на основне, добијамо да онај који улази у храм мора у себи, у својој души да споји два расположења: смирење грешника и радост због близине Бога…
Обично, доброг вјерника нешто просто вуче ка служби, и он долази прије почетка… Па још и прије звона… Овдје му је тихо…
Али ево, долази и баћушка у храм… И почиње да чита „улазне молитве“. То су – кратке молитве: Цару небесни, Господи помилуј, Свјати Боже, Пресвјатаја Тројице, Оче наш, и друге, покајане: Помилуј нас Господи… Господи помилуј нас… Милосердија двјери, и тропари: Спаситељу, Божијој Мајци и светому храма.
„Због чега свештеник чини ове „улазне молитве пред Литургијом“? – У знак смирења пред правдом Божијом, као грешник, недостојан уласка у храм Божији и стојања код пријестола Божијег“. „Приступајући молитви, … треба прије свега бити свјестан своје грешности, нечистоће, своје недостојности, и са благоговенијем призивати име Господње, пречасно и величанствено… јер су мрска уста наша, нечисто је срце наше, душа нам је оскрнављена безбројним гријесима“. Улазне молитве „морају да нас подсјете, – говори баћушка, – да смо ми, људи – бића павша, грешна, осуђена, достојна сваке казне и муке; и само вјером у Сина Божијег, Који је за нас пострадао и умро, ми се избављамо од осуде на пакао… обрећемо мир са Богом и доступ ка Оцу Небеском, усиновљење и право на наслијеђе вјечног живота и вјечне радости“.
Али, са друге стране, говори он, „морамо увијек благодарити Бога за то што је Он нама дао“, за то „право да себе називамо чедима Божијим, и што можемо да приступамо ка Њему са молитвама, молбама и благодарењима, и да се радујемо таквој милости Божијој према нама; и са свагдашњом спремношћу, радо, са одважношћу и благоговенијем да можемо да приступамо ка Њему, а по Њему – ка Богородици, ка св. Анђелима, и светим угодницима Божијим. Велика је част указана нашој пролазној природи људској, када може да бесједује са Бићем бесмртним, са Бићем Које нема почетка, са Бићем свеблагим и сведовољним. А у свему томе – како нерадо многи, многи приступају к Њему! Како лијено, хладно, небрижљиво, расијано; а многи и сасвим не приступају, и живе налик на скотове бесмислене! Господе, научи нас да Ти се молимо, увијек да Ти приступамо са радошћу и правотом срца и мисли! Синови човјечији… су се растрчкарали унаоколо, од Бога удаљили, подивљали!“
А што се тиче њега самог, код њега су преовладавале – велика жеља да приступи, одважност и – радост. Он је, заједно са Царем Давидом, могао да каже: „Колико су омиљене насеобине Твоје, Господе! Жели и да сконча душа моја“, стремећи ка олтару „Господа сила“! „Боље један дан испред врата дома Твојега, него хиљаду изван храма! Боље ми је да будем „приметен“ (као ђубре у угао) у дому Бога Мојега, него да раскошно живим у насељима грешничким…“ А сада ћемо видјети да је он снагу добијао већ када је улазио у олтар. Цјеливао је са љубављу пријесто, поздрављао се са присутним код олтара, и почињао да се облачи… Шта је у тим тренуцима осјећао?… Не – скрушеност, него – побједу:
„Облачење значи нову одјећу хришћанина, у коју се он обукао послије крштења, одјећу правде: бљештеће, лијепо, драгоцјено, изузетно – не као у свијету. Јер, само у храму се облаче у златне и сребрне брокате! И сама ријеч слављеничка: „облачење“, а не одијевање је… знак будуће славе вјечне, Божанствене!“
Али и то је мало:
„Ступајући на служење Богу и облачећи се у оруђа Божија (свештене одежде), ја кроз то објављујем рат ђаволу, непријатељу Божијем, који мисли да области земље, ваздуха и воде јесу његове области, а не Божије, и који ми подапиње када изговарам ријечи молитве, похвале и благодарења Богу. Али некa побиједи свелукавог и свезлобног ђавола бесконачна благост и правда Божија! И некa заштити мене немоћног и грешног од смицалица његових, од насилништва његовог, од забуна и тјескобе његове!“
„Без Бога ја сам – обично ништавило, и још горе – свако зло“; али он је могао да каже, заједно са Апостолом: „Све могу у Исусу Христу, Који ми моћ даје“ (Фил. 4,13).
„Буди зато храбар, одлучан и рад на свако добро… Све је могуће ономе који вјерује“ (Мк. 9,23).
То нису ријечи ослабјелог духом грешника, него одважност са-насљедника Христовог. Он је и ка Литургији приступао са одважном радошћу.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *