НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

3. РАЈСКО ЖИТЕЉСТВО
 
У чему је, пак, суштина, главни садржај, основни смисао, у чему је натприродна сила Литургије, која је тако очарала о. Јована? Откуда код њега такво усхићење? Гдје је њен центар, средоточје, суштина? О чему је управо он сам хтио “у сладост и на радост” да прича цијелом свијету? А он је то заиста хтио, пошто су се таласи благодати прелијевали из њега на околину. Он је осјећао не само дуг, него и потребу да говори о томе, да пише и да благовијести.
“Свештеник, – описује он, гледајући на себе – неизреченим дарежљивостима Христа Бога добија цијело море благодати Божије кроз често приопштавање светим тајнама Тијела и Крви Христових… А од њега сви морају у изобиљу да црпе благодат Христову. И он мора свим мјерама да се стара да је разлијева шире и шире, а не да је задржава само у себи. Тим прије он не смије сам да је злоупотребљује – својим недостојним животом или ћутањем… “Тешко мени, ако не благовијестим” (1 Кор. 9,16), говори Апостол. Он мора живјети достојно такве благодати, умножавати је, као дукат који му је Бог дао за спасење и блаженство његово и људи Божијих, и у славу Божију. У супротном, он може не само да буде лишен ње, него и да буде тешко осуђен…” Шта је то видио о. Јован у Литургији?
Ми често гледамо на богослужење са тачке гледишта прије свега мољења од Бога разних блага, утјеха у разним нуждама. Уопште се тако не осјећају на молитви истинити молитвеници, а тим прије на Литургији. Није такав био ни о. Јован.
“Богослужење је рајско житељство”… Али зар се у рају моле? Не, тамо се наслађују, благодаре и славослове. А ако се и моле, то само о нама, који смо од земље, – и то о спасењу нашем, по љубави према Богу и према нама. Тако је мислио и баћушка о богослужењу уопште, као о блаженој љубави и слави. “Молитва је стално благодарно расположење”, говорио је он. – “Богослужење је пребивање са Богом и свецима, чисто, љубавно, ничим не ометано са Њима сабесједовање, сразмјерно твојој снази благодарење и славословље Господа смртним устима твојим, предпочетак вјечног славословља са Анђелима устима духовним у преображеном тијелу славном, прослављање светих угодника Божијих, училиште побожности за сваку врлину, прихватање највише благодати у молитви и у тајнама, и само сарастварање са Богом и обожење”.
“Богослужење по духу и саставу својем је жртва љубави, хвале и благодарења Господу… Диван је дух Богослужења наше Цркве! Широки и високи лет даје оно душама хришћанским”. И то је схватљиво, ако не испуштамо из свијести и срца – шта је за нас учинио Бог – даровао нам Сина Свог, Спаситеља свијету… Већ је то учинио… Нама остаје само још да примимо и да благодаримо. И сво богослужење наше прије свега је прожето тим духом похвале Тројице и Спаситеља… Једна од главних мисли које прожимају Богослужење је та, да Бог у Тројици јесте и Творац, и Промислитељ свијета, и да је Христос – наш Искупитељ, Спаситељ, Помазаник, Цар и Судија читавог људског рода, Којег ми морамо благодарити, прослављати, молити о својим нуждама, Којем се увијек морамо кајати у гријесима, Којег морамо умилостивљавати Жртвом бескрвном (приношењем Тијела и Крви Исуса Христа), Којим се морамо освештавати, и од Којег морамо очекивати живот вјечни”.
Овдје се виде и друга преживљавања на молитви, али главно и прво је – благодарење. Истина, у другим случајевима о. Јован говори о покајничком карактеру православних богослужења, али то се тиче првенствено свакодневног круга богослужења, при чему – вечерње и јутарње. Што се пак Литургије тиче, њен основни дух је прије свега несумњиво похвални. “Служба Православне Цркве је торжествена химна Господу Богу Спаситељу, побједнику гријеха и смрти, даваоцу светиње, васкрсења, живота и бесмртности. Свако богослужење је торжество благодати,… торжество обожења људи кроз оваплоћеног Сина Божијег, кроз тајне које је Он даровао Цркви Православној”.
Али спасење, извршено Искупитељем једном, сада се понавља на свакој Литургији, и због тога је она истовремено и искупитељна и благодарна Жртва; жртва љубави Бога према човјеку, и узвратне љубави човјека према Богу Спаситељу.
“Шта је то пријесто? – То је божанствена Голгота, на којој је распет и на којој је умро за гријехе свијета Агњец Божији”.
“Гдје ја стојим?” – пита он себе самог. “На небесима… Шта видим пред собом? – Пријесто Божији. Гдје ја стојим? Зар не на Голготи? Јер видим пред собом Распетог за гријехе Сина Божијег. Гдје ја стојим? Зар не у Сионској соби са апостолима Спаситеља мог? Јер видим пред собом тајну вечеру, слушам тајанствене, безмјерном љубављу према умирућем свијету прожете ријечи: “примите, једите, ово је Тијело Моје” и “пијте од ње сви, ово је Крв Моја Новог Завјета”. Видим, узимам у себе и осјећам чулом додира Самог Божанственог Спаситеља мог у чудесним Његовим Тајнама”.
“Тајанство искупљења – тајанство достопоштовано, приснопомињано, тајанство благости бесконачне, снисхођења безмјерног, премудрости непребројиве, моћи необухватне: ето какво тајанство се спомиње на Литургији! И то је мало – ” т.ј. не само “спомиње”[1] – “оно се понавља сваки дан, зато што се свакодневно врши велико, спаситељно, пренебеско и страшно тајанство – пречистих Тијела и Крви Господњих. “Присно се коље” за нас Агњец Божији, који “освештава оног који се причешћује”. “Слава милосрђу Твом, Господе!”
И зато постаје јасан силни, али истинити израз о. Јована, који је у сагласности са вјеровањем Цркве, да Литургију, као Жртву искупљења, и дан-данас врши не свештено-служитељ, него Сам Син Божији, као Једини Посредник:
“Колико пренебеска је света, божанствена, благотворна, свемогућа, сведејствена Литургија! У њој се Сам Агњец Божији заступа за све, Јединствени “Посредник међу Богом и људима, човјек Христос Исус” (1 Тим. 2, 5). По Његовој благодати се за нас заступају Божија Мајка и сви свеци, које ми благодаримо и са благоговенијем спомињемо на литругији по неколико пута”. Исто тако и у тајној молитви за вријеме “Херувимске” Исус Христос се назива “Архијерејем”, који је и Онај Који Самог Себе приноси, и Онај Којем се приноси”. А свештеник је при томе само слуга, или, по старословенски, “отрок”. Отац Јован је примијетио то заступништво Сина Божијег у име свијета чак и у молитви Господњој “Оче наш”, која се чита послије Евхаристије, т.ј. послије Његове Жртве: Сам Богочовјек се у њој за нас моли Оцу Небеском”. Ову дивну истину баћушка је узрео у ријечима “наш”, “нас”: у њима Син Божији обједињује Себе са Њиме искупљеним људима, са “браћом”. Какав свуда дубок поглед!… Тако о. Јован прије свега у Литургији види искупљујућу жртву која се понавља. И о томе он стално и нас напомиње, и сам живи тим осјећањима.
Али заједно са тим он на њу истовремено гледа и као на благодарну, похвалну жртву са стране човјека.
“Величина, светост, животворност, безмјерна пространост страшне Жртве Христове се већ открива… на проскомидији, на којој се припрема твар за тајанство Евхаристије – хљеб и вино, или Агњец Божији који се присно коље за гријехе цијелог свијета и у благодарну жртву за све свете”, – у част којих се узимају честице из просфоре и полажу се поред дијела Агњецовог… искупитељна жртва ће се вршити и за њих, т.ј. у благодарност Богу за њих, као већ искупљених од земље крсном жртвом Христовом и радујућих се у Цркви Небеској, торжественој. Чудесна жртва!… Уистину Божанствена жртва!… А ми, јереји, тако уопште смо плотоугодљиви, лијени, нечисти, пристрасни ка земаљском, пролазном!”
“Богослужење је словесна жртва човјека, бића словесног, Богу Саздатељу свом; … жртва која је најпријатнија Богу – више од свих других жртава”. Богослужење је узајамнно служење Бога људима и људи Богу, или срчани, благодарни, благоговејни отклик човјека на љубав, правду, силу. “То служење Бога људима остварује се посебно у Божанственој Литургији, јер у лицу јереја или архијереја служи у вријеме Литургије Сам Христос Бог, једини вјечни првосвештеник”.
“Свештеник у вријеме богослужења бива не само као слуга Божији, него и више од тога – као друг Божији, који предстоји пред Њим у својству заступника за народ Божији и са-вршитеља пренебеских животворних Његових тајни, у којима се крије сво благо љубави Божије према роду људском”.
И више од тога, величанственије, страшније:
“Његово служење је – анђеоско! Он је посредник између Бога и људи, блиски друг Његов… Он је – као Бог за људе, са влашћу да веже и развезује гријехе људске, да свештенодејствује за њих животворне и страшне тајне, да њима обожује себе и друге да обожује кроз њих”. Шта се може рећи више од тога о свештенику? Он је – “бог за људе”. И због тога свештеник мора бити на нивоу свог “високог звања”, прије свега, у љубави.
“Он, свештеник, славослови Бога, и благодари Богу од лица свих вјерних и заједно са вјерним”.
О тој страни Литургије, као благодарној похвалној жртви, о. Јован говори релативно мање, него о умилостивљујућој, искупитељној сили њеној. Али ако се ми подсјетимо тих одушевљених стања – које већ не зна ни како да изрази баћушка – постаће нам јасно да је он, заправо, живио радошћу похвале, одушевљењима благодарности, усхићењем славе и славословља који испуњавају, заливају главни дио Литургије – посебно сами њен центар – евхаристички канон: тамо, од ријечи “Милост мира жертву хваленија” (принијећемо) и до возгласа “И дажд нам Владико, јединими усти и јединим сердцем славити и воспјевати пречестное и великолепое имја Твоје Отца и Сина и Свјатаго Духа”[2] – све је пуно првенствено – славословља, благодарења… А и сама ријеч “Евхаристија” означава баш то: “благодарење”.
Тако и у осјећањима и преживљавањима о. Јована управо осјећања похвале, благодарности, одушевљења, трепетног усхићења преовладавају над осјећањима заступништва, мољења, умилостивљавања… Тако и мора бити код истинитог служитеља Евхаристије… Литургија је благодарење за искупљење, похвална жртва (“жертва хваленија”) за умилостивљујућу жртву искупљења. Тако се све слива у једно. Али над свим тим и код о. Јована уздиже се дух изванредног тријумфа, славе и радости. И ова осјећања одушевљеног блаженства сачињавала су основни садржај његове душе у Литургији. Она су му била дража од свега. Она испуњавају његово срце. То је небески живот који се још овдје, на земљи, претвара у стање горњег свијета које је налик на анђеоско, које живи одушевљењем похвале. То је уистину – небо на земљи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Подсјећају се” и лутеранци и секташи: али они не вјерују понављању, вршењу жртве, упркос очигледним ријечима Господа: “једите, ово је Тијело”, “ово је Крв Моја”.
  2. “И дај нам, Владико, да једним устима и једним срцем славимо и пјесмом величамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа.” (прим.прев.)

 

   

Comments are closed.