НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

13. СКРАЋЕНО ЈЕВАНЂЕЉЕ
 
У даљем току Литургије о. Јован види хронолошко подсјећање цијелог земаљског живота Спаситељевог – како се то тумачи и другим тумачима Литургије:
„Литургија је скраћено Јеванђеље, сликање земаљског живота Исуса Христа, понављање Његове Жртве на Гологоти, вјечни одлазак на клање Агњеца Божијег, смрт Његова за гријехе свијета, подсјећање на Његово васкрснуће и вазнесење на небо“.
И „да бисмо богоугодно стајали за вријеме Литургије, неопходно је да знамо шта је њен предмет“, а тај предмет је „сав живот Спаситеља од пелена па до гроба, од васкрсења до вазнесења и слања Духа Светога: тек тада ће Литургија потпнуо прожети наш ум и срце“.
Уопште, сво „Богослужење наше Православне Цркве, – говори он, – има за циљ да прикаже… сав ток домостројитељства нашег спасења од почетка свијета… Тако, вечерња служба приказује благост, премудрост и свемоћност Божију у стварању свијета и човјека, блаженство човјека, пад човјека, обећање Божије о његовом искупљењу кроз оваплоћење Сина Божијег, припрему кроз пророчанства и наговјештаје за прихватање Искупитеља“.
„Јутарња служба приказује чуда домостројитељства Божијег у Старом Завјету, од Мојсија до доласка Искупитеља, и чуда новозавјетног домостројитељства у светим људима Божијим“.
„На крају, Литургија показује Владику Новог Завјета у свој свјетлости, приказујући Његово човјекољубље, истину, правду, вјерност Свом обећању и, на крају, сав Његов живот од пелена до гроба. Литургија је сунце – у пуном сјају“.
У својим забиљешкама и у дневнику о. Јован није оставио подробно изложен паралелизам између живота Христовог и догађаја који тај живот приказују на Литургији, зато што је он свима извјестан. То је укратко ово.
На проскомидији се подсјећамо рођења Спаситељевог и страдања Његових, почетка и краја „самоистрошења“, умаљења Искупитељевог. На литургији оглашених у пјесми „Јединородни“ такође се говори о оваплоћењу и распећу. Послије тога, мали вход, Апостол и Јеванђеље представљају појављивање у свијету на проповијед Господа и ученика Његових. Велики вход служи „да се подсјетимо Спаситељевог пута са Крстом до Голготе „иза врата града“ (Јевр. 13,12), заједно са разбојницима, од којих се један, благоразумни, обратио Христу: „помени ме, Господе, у Царству Свом“ – због чега се на улазу и говори за све: „да помене Господ Бог у Царству Свом“; даље, – ради подсјећања како су Га распели на крст, и како су Га Јосиф и Никодим са крста снијели – зато се и послије уласка у олтар тајно чита:
„Благообразни Јосиф с дрвета скину“, „Во гробе плотским у аду са душом“, „Јако живоносац… показа се свијетли гроб Твој“.
Даље – причешће и отварање царских двери представљају васкрсење, јављање Господа у обновљеној плоти, због чега се пјева: „Тијело Христово примите, источника бесмртнаго вкусите“, а у олтару се читају тајне васкршње пјесме: „Воскресеније Христово“, „Свети се свети се“, „О Пасха велија“.
Затим свештеник, кадећи св. Дарове, говори: „Вознесисја на небеса Боже“ и послије тога их односи на жртвеник, а хор већ пјева о прихватању Светог Духа:
„Видјехом Свјет Истини, пријахом Духа Небеснаго“[1]. Силазак Духа на св. Дарове може се видјети и у благосиљању предстојећих св. Дарова; а вазнесење – у подизању св. Дарова пред лицима оних који се моле са ријечима: „всегда ниње и присно и во вјеки вјеков“, што нас подсјећа на благослов Спаситељев који је дао ученицима на Јелеонској гори, када је обећао да ће са њима бити увијек: Ја сам са вама до краја вијека. Амин“.
Таква је, у главним цртама, паралела између Литургије и живота Спаситељевог.
Али, по својој замисли и садржају, Литургија је и благодарна химна богослужења првих хришћана…
Другим ријечима, такве паралеле су побожно-поучне, па чак и привлачне за ум и срца; ипак – оне нису суштина Литургије…
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. „Видјесмо Свјетлост истиниту, примисмо (у себе) Духа Небеског.“ (прим.прев.)