НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

5. ЧАША ЖИВОТА
 
Осим тога, он је видио, осјећао и искусио велику разноликост и других благих дјела од вршења Литургије. Ми, земаљски, душевни, обично у свему тражимо било каква „блага“, „дарове“, користи за себе. Али свети људи су на све то заборављали, на све – осим на „једино за потребу“ – на живот у Богу, на љубав према Њему и Њега према нама. И у томе се састојао живот њихових душа, већ су овдје били и „награда“ и „дарови“… Свијет небески живи љубављу; а земаљски свети људи њом и дишу.
Због тога су и за о. Јована само вршење богослужења, преживљавања општења са Богом већ овдје, на земљи, били највеће благо. „Служити Богу је само по себи блаженство“ – говори он. И да је неко поставио баћушки питање: каква је „корист“ од Литургије? – он би, вјероватно, са недоумицом, а можда и са тугом, погледао на њега… „Ако ни на небу ни на земљи нема ничега вишег, бољег, блаженијег, то – о каквим још плодовима може да се прича! Већ нам је све дато… Највећа награда за хришћанина, а поготово за свештеника је – Бог у срцу. Он је наш живот, наша слава, наш украс и благољепота. Он је – свјетлост, сила, очишћење, обновљење“. Он је – све.
Све остало је само раскривање тог основног блага – општења са Богом. И о. Јован говори о појединим даровима Евхаристије. Али оно најосновније је већ било речено, када смо слушали његово усхићење од служења и његове ријечи о љубави.
Дејства или плодови Литургије су опширни и многолики.
„Божанствена служба, – пише о. Јован, – при свим нашим борбама против гријеха и одвратних злобних сила, задивљујуће обнавља, окрјепљује, чисти, бодри нас, и она је за мене највеће благо у животу. Благодарим за то Господа. Благо које нема цијену дато ми је од Господа у Богослужењу. У њему је сав живот наше душе, сва ризница и благо. Ту је његова отаџбина, његова светиња, његово васпитање, лијек, јело и пиће; његова сила, његова слава“.
Тако говори баћушка уопште о богослужењу. Исто тако, и још више, свједочи он о Литургији.
„У вршењу Литургије ја се домажем безбројних милости од Господа. И не само ја, него и сви људи православни, цијели свијет, по милости и безграничној сили Бескрвне Жртве која се приноси на светом пријестолу“. Какве су то милости?
О. Јован их често набраја у сажетом говору, али силним ријечима које баш као искре излијећу из његовог пламеног срца, из његовог богатог искуства. Ми ћемо послије већ сами пробати да рашчланимо важнија његова преживљавања, а за почетак послушајмо општи ток његових мисли.
„Видим, у себи пробам, осјећам и додирујем Самог Божанственог Спаситеља Мог у чудесним Тајнама Његовим. Осјећам у себи Његово дјеловање: дејство мира, очишћења, освештења, оживотворења, просвјетљења, обновљења – јер Он обнавља сваког ко се искрено причешћује“.
„Литургија је тајанство очишћења, освештења, просвјетљења, препорода, оживотворења човјека за живот вјечни, тајанство љубави Божанствене, тајанство узвишења, обожења обешчашћеног, униженог, у гријесима умирућег човјека“.
„То је – заиста небеско служење Божије на земљи, при којем бити је… блаженство, мир и радост за душу! Оно храни ум, весели срце, изазива сузе умиљења, благоговеније, благодарност, покреће на самопријегорне подвиге љубави, радује надама на васкрсење и бесмртност“.
„У прихватању Христа вјером, унутрашњим бићем нашим, је – очишћење, освештање, избављење наше од гријеха и непријатеља наших, обновљење наше, сила наша, утврђење срца нашег, мир наш, слобода наша, слава наша, живот и бесмртност наша. О, колико благих дјела се нама даје од Бога кроз Литургију!“
„Како нам се приближио Господ кроз оваплоћење! Њега ми једемо, пијемо, Њиме дишемо, у Њега се облачимо. О, каква чудесна одјећа, прекрасна, непролазна, надсвјетовна, сладосна, свијетла, топла, окрјепљујућа душу!“
„У Литургији је наша снага у борби против снажних непријатеља, побједа над њима, који нас неријетко побјеђују страстима нашим, очишћење наших нечистоћа, свјетлост наших душа, светиња, слава наша, нада наша, утврђење наше!“
„Човјек се непрестано препорађа, обнавља, спашава Пречистим Тијелом Христовим, обожује се“. „Обожује се“. Како? Кроз сједињење са Богом.
„Каква је величина хришћанина, а највише – хришћанског свештеника: он је – једно са Христом и Спаситељем Богом, кроз св. Тајне“.
„Плодови њихови (плодови св. Тајни) јесу светиња, непролазност и живот вјечни“.
Таква су многобројна дејства св. Причешћа. Ми их нећемо ни разјашњавати, ни понављати. Нека пажљива душа проникне у сваку ријеч баћушкину: тамо се крије и цијели врт цвијећа које пушта благоуханије, и одбљесци разнобојног драгог камења, и фонтана пламених искри, и дубина и множина преживљавања. У коју се год ријеч удубиш, видјећеш у њој снагу живог живота.
Али из свих тих преживљавања, и баш код о. Јована – треба посебно истаћи једно, оно које он сам назива „обнављењем“ или „оживотворењем“ или, простије, „Животом“.
„Умирем, – пише он у дневнику, – када не служим Литургију“. И обратно, он „оживљује“, када је служи.
„У непрестаном чуду пресушествљења хљеба и вина у истинито Тијело и Крв Христову, са Његовим Божанством и Његовом душом сједињавања, ја видим чудо непрестаног оживотворења човјека Божанским дахом и претварања његовог „у душу живу“. „И постаде човјек, – речено је, – душа жива“. А на св. Трпези хљеб и вино послије пресушествљења претварају се не само „у душу живу“, него и у дух животворни (1 Кор. 15, 45). И све то се одвија – пред мојим очима; ја то осјећам душом и тијелом, осјећам живо. Боже мој! Каква страшна тајанства Ти твориш! Каквих неизречених тајни Ти учини мене достојним да гледам и у њима да учествујем! Слава Теби, Творче мој! Слава Теби, Творче Тијела и Крви Христових!“
И још говори:
„Сви ми волимо живот. Али ми немамо истинитог живота без извора живота – Исуса Христа. Литургија је ризница, извор истинитог живота, зато што је у њој Сам Господ. Владика живота преподаје Самог Себе у јело и пиће онима који вјерују у Њега и у изобиљу даје живот причесницима Својим, како Сам рече: „који једе Моју плот и који пије Моју крв, имаће живот вјечни. Дођох, да бисте живот имали, и да бисте га на претек имали“ (Јн. 6,54; 10,10).
„Литургија је – дух и живот“. „Човјек се непрестано препорађа, обнавља, спашава Пречистим Тијелом и Крвљу Христовим“.
„Али виновник гријеха и смрти, ђаво, свим адским сплеткама покушава да одврати хришћане од чаше живота, наводећи на њих маловјерје, хладноћу и нерад ка том највећем тајанству хришћанске вјере, да би и даље држао људе у чворовима гријеха и смрти“.
„Ето због чега нема истинитог живота у хришћанима православним, живота по духу Христовом!“
Шта значе сва ова давања одушка осјећањима из његовог сопственог живота, личног искуства, које је он „непрестано“ преживљавао? Шта је то „оживотворење“?
Да, управо буквално све то и треба схватати. Онај ко није то преживио, може понешто од тога да схвати на основу супротног: замислимо „живот“ човјека у досади, утучености, патњи, бесмислености, одрвењености, немиру, мучењу, очајању… О тако „живом“ човјеку може се рећи да је он „живи леш“, а његово духовно стање је „мртвило“. „Нема смисла живјети“, говоре. Укратко, задовољавање страстима обично и може да се назове „животом“, чак и „узбудљивим“. Да! али то је само илузија и заводљиви мамац, „прелест“, обмана. Уствари, пак, гријеси „силују“ душу, уносе унутар ње „трулеж“, мртвило, уништење, смрт духовну. То ми по свом искуству знамо.
„У свијету се ви непрестано храните, – говори баћушка, – само трулежју: ваш поглед, ваш слух, ваше чуло мириса, опипа, ваш разум, памћење, представе о свијету, машта, сва осјећања – хране се оним што пролази, што се распада. У Цркви, пак, све је непролазно: љепота је непролазна, вјечна, сладост је непролазна, богатство је непролазно, слава је непролазна. Свјетска, пак, плотска љепота, сладост, слава, богатство – подвргнути су труљењу, пролазности, ишчезнућу, а још су и лажни, прелестни, грешни“.
Сада закључите и о супротном: тамо је уистину живот: живот који стварно задовољава, радује, управо… „животворан“. Човјек тачно као да из мртвих васкрсава. Оживљује.
Тешко је све то описати неискусном, а гле како је то за искусног о. Јована то била „стална очигледност“. То је – предпочетак вјечног, Божијег живота.
„И тако пак Бог возљуби свијет, да и Сина Свог Јединородног даде, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да живот има вјечни“. „И ја многогрешни, – смирено пише о себи баћушка, – све дане свог добробитног живота дугујем искључиво Литургији, која се заступала свакодневно и за мене „уздасима неизреченим Духа Светог“. Амин!“, т.ј. заиста је тако. (Рим. 8,26).
Другим ријечима, може се рећи да се живот састоји у – благодати Божијој. Свецима је благодат била све. „Тражи и ти, човјече, изнад сваког блага,- говори о. Јован, – благодати Божије, и нек царује она у теби непрестано. Да приидет Царствије Твоје!“.
Њом је и живио баћушка, добијајући је у изобиљу у свакодневном причешћивању.
Он управо у себи примјећује знаке оживотворења, прилив снаге: он то често назива „очвршћавањем“. Човјек на самрти душевно и тјелесно слаби, малаксава, „опушта се“. Истински причесник „Животворних“ Тајни осјећа на себи супротно од тога.
„Одјенувши се у Христа вјером и причестивши се Светих Тајни, ја бивам словесан (разуман) и тврд као стијена. Христос је за мене пуноћа свих блага, а главно – слатки, преслатки живот и „мир Божији који превазилази сваки ум“ (Филип. 4,7)“. То преживљавање веома је карактеристично за о. Јована. Други више осјећају „мир“, или чак „сузе умиљења“, неки радост, итд. Све је то и њему било познато. Али поврх тога он је, ево, осјећао духовну снагу, необичну тврдоћу, – „као стијена“: силно речено. Баш тако је и било… Пада нам на памет овакво поређење: савијени челик прекалили, и он се затегао… Као да је „набој“ електричне силе добијао о. Јован од причешћа. Бог јесте Сила, и онај ко се Њему причешћује достојно, постаје подобан Њему. Као што је Спаситељ васкрснуо из мртвих – у сили, тако и онај који се причешћује добија Божанствену „енергију“ благодати (по ријечима св. Григорија Паламе).
И то говори о томе, да се о. Јован причешћавао достојно. У противном, код њега не би могло бити такве „одважности“, и код њега би се прије појавиле „утјеха“, „мир“, „слобода“, „сузе покајања“ итд. Тако, као он, причешћују се свети. Осим тога, то је одговарало и његовом индивидуалном духу: он је био човјек искључиве снаге одлучности, тврдоће, упорности, смјелости, енергије, одважности.
Због тога он и друге свештенослужитеље позива на таква осјећања, постављајући управо то у везу са васкрсењем; а причешће јесте оживљавање и Васкрс за оне који присуствују.
„Онај Који је Васкрснуо, – говори он, – даровао нам је да имамо највећу одважност пред Богом – васкрсењем и свепраштањем Својим, свеискупљењем Својим. И ми увијек морамо бити одважни, без страха, без утучености, без малодушја, без роптања, без стида пред другим, него весело и бодро гледати на све. Слава Теби, Господе, сило свеочиститељна, свеискупитељна, сило свебодра и свебодрећа, сило сведржавна, свепобјеђујућа, свечувајућа, свепокривајућа, свепросвјетљујућа!“
Каква снага и одважност!
Он се дрзнуо да каже и више, на први мах не лако схватљиво… Али боље је да пустим његове ријечи.
„Одај, јереју, дужну част, важност, достојанство, тврдоћу свештенству које носиш и које дејствује у славу Божију и у спасење твоје и људи. И не гледај ни у чија лица, ни у своје лице, у своје недостатке, гријехе, или у своје врлине, него једино у лице Христа Бога, Којег лик ти носиш, Којег представљаш, као заступник Бога и људи у вријеме богослужења. Сав ти – Божији мораш да будеш, а не свој, у то вријеме. И сами гријеси твоји или лукаво по дејству ђавола подсјећање на њих пребаци у покајању на Господа, као на Агњеца Божијег, Који узима на себе гријехе свијета; и не збуњуј се од подсјећања на њихов притисак. Амин, буди!“
Ако је то осјећао још прије причешћа, тим су разумљивије баћушкина тврдоћа и одважност послије њега. И Црква зна о том дару причешћа. Одмах послије причешћа она се моли:
„Јако бити причашћајушћимсја во трезвеније души… в дерзновеније еже к Тебје[1]“. Та „одважност“ се помиње и у тајној молитви на јектенији која послије тога слиједи. А послије причешћа – у молитви благодарности, која иде одмах уз служебник, директно се говори о тврдости: „утврди нас у страху Твојем“, „утврди наше стопе“, учини нас тврдим, стаменим. Али чешће се говори о „животворним“ Тајнама.
То оживотворење је и осјећао на себи из искуства о. Јован.
Одатле се код њега разгарала и „вјера непостидна“. Одатле је он добијао снагу да твори чудеса. Због тога су мученици хтјели да се причесте пред мучењима, у шта их је убјеђивао свештеномученик Кипријан Картагенски.
Исто то смо и ми, посматрачи, видјели на примјеру баћушке: што је даље ишла служба Литургије, то је више он оживљавао. И не само душом, него чак и тијелом, у покретима, у лицу: лице његово постајало је црвено-ружичасто, одушевљено. Он се сав пунио снагом, животом[2]. Да, евхаристија је за њега била – „чаша живота“.
Али рећи ће: то је био о. Јован, човјек свети. А може ли обични грешник осјетити било шта налик томе?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Који се причешћују нека буду тријезне душе,… у одважности према Теби“. (прим.прев.)
  2. Али о томе ће бити ријечи у његовом житију.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *