НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

8. ТАЈНА ПРЕМУДРОСТИ
 
На какву нас висину вјере, одважности и наде позива велики служитељ Литургије! А нама, одвикнутим од таког осјећања „неизмјерне“ и „сведејствене“ силе њене, навикнутим да превише „просто“ и са мало живота гледамо чак и на то, уистину „највеличанственије и најузвишеније и најсвесилније тајанство“, све нам се то чини несхватљиво, тешко прихватљиво. Да, човјеку од земље постало је природно да сумња или бар да се не сналази у стварима натприродним. Одговор на то ћемо наћи у овој глави. Чак је и о. Јован, по личном искуству, познавао такву збуњеност. А како и да не зна? Што се више нечим занимаш, то о томе више и боље знаш: а о. Јован је уистину живио Литургијом. Зато је он у себи преживљавао сва питања која се ње тичу. Чак и дубље од других. Свештенослужитељи по искуству знају да они морају да осмишљају и траже тврде одговоре на таква питања ума, каква људима из свијета просто никада не падају на памет. А одговор се, међутим, по сваку цијену, мора наћи; истина мора да буде тврда, јер је она за нас превише драга! – „Код људи, – говори баћушка из искуства, – који настоје да живе духовним животом, води се најпрефињенији и најтежи рат против помисли, свако магновење живота је – рат духовни; треба сваког тренутка… опажати помисли које у душу утичу по навођењу ђаволовом, и одбијати их“.
Морају се наћи одговори на све искушавајуће мисли, да би се, не само са миром, него и са одважном вјером и тврдом надом вршило велико свештенослужење. И о. Јован је познавао сумње, али је он умио на њих и да одговара, и умио је то вјешто: тим прије је то за нас важније – са бољим основама, ауторитетније, да нас боље умири.
„Често нам, – пише он, – лукава и слијепа плот, или у нашој грешној плоти одомаћивши се књаз вијека овога, шапућу да су у Тајнама само хљеб и вино, а не Сами Тијело и Крв Господњи; и лукавим свједоцима шаље за то чула вида, укуса и опипа“.
„Дим адски свим силама настоји да нам затамни и стијесни душу чак и онда, кад пред нама лежи света и страшна жртва, кад је се причешћујемо и – уопште, при вршењу свих тајанстава. Што је важније свештенодејство, то јаче и бјесније напада враг!“
„Враг ти прави смицалице чак и код саме Чаше и доводи те у пометњу разним помислима. И неће ти се, али мораш да се бориш. И хоће ти се да дуго, дуго опочинеш са Господом, ама врагови не дају“.
Тако, први узрок сумњи о. Јован види – у клеветнику ђаволу, а тек други – у нашој грешној плотској души, која је због страсти изгубила способност да јасно созерцава духовне ствари.
„Док год у нама буду дјеловале страсти, док год стари човјек у нама буде жив и док год он не умре – све до тада ћемо морати много да патимо од различитих искушења, од борбе старог човјека са новим“.
То се, уопште, односи на све предмете вјере.
„То, што вјеру своју православну и тајанства њена хришћани некада не могу да приме у себе – то само показује да су умови и срца људи нечисти и страсни, те не могу да поднесу чистоћу и свјетлост вјере православне, – као што болесне очи не могу да поднесу свјетлост сунчеву. Ово благо небеско у себе могу примити само људи који су одријешили ум и осјећања своја од пристрасности животних“.
Ова морална исквареност наше природе за о. Јована представља праву наказ.
„Наиђеш код неких људи на потпуно унакажена срца! При вршењу тајанстава, они дишу невјерјем, безосјећајношћу, моралном немоћу, пате смијехом или одсутношћу и срцем злодуховским!“
Трећи разлог баћушка види у незаконитом, те због тога и нелогичном, безумном покушају ума да проникне у натприродни свијет, да умом који је од земље схвати – небеске тајне, расуђивањем својим да схвати – чудо, у покушају човјековом да обухвати – Божанствено. Пролазећи свим овим путевима, баћушка одговара на недоумице и сумње, прибјегавајући понекад помоћном средству – аналогијама.
1. А прије свега, савршено мудро, логично, философски исправно, он зауставља незаконите покушаје ума, који нема ни способности ни права да постигне непостижно: тајна је – тајна.
„Пребивај у благоговенију, – говори он, – свим силама душе пред свим Тајанствима! И говори у себи о сваком Тајанству пред његовим вршењем или пред причешћем на Литургији: то је – Тајна Божија! Ја сам само недостојни извршилац или учесник њен. Јер, горди разум наш и у Тајну Божију хоће да завири и ту нешто хоће да истражује. А пошто не може да је истражи – он је одбацује, као неодговарајућу мјери његовој ништавној!“
Конкретно, у односу према тајанству Евхаристије, он увијек и савршено јасно види да је оно чудо над чудима, веће, чак, и од „стварања свијета“; и збот тога уму овдје остаје само да се смири, да све прихвати вјером. А одбацивати тајну је неразумно, чак и безумно, јер чудо је – изнад природних закона, изнад ума.
„Литургија је – највеличанственије чудо… непрестано чудо: са радошћу и страхом… треба увијек присуствовати при вршењу њеном“.
„То, што се врши за вријеме Литургије, поражава својом величанственошћу“ не само човјека, него и „све умове анђеоске: т.ј. пресушествљење хљеба и вина у истинито Тијело и Крв Самог Господа и причешће Њима вјерника. А ми, за које се то Тајанство извршава, често бивамо равнодушни…“
„Примите, једите… пијте од ње сви… ко може да постигне величину тог благог дјела које нам Господ подаје у тајанству Евхаристије или причешћа? Заиста – нико, чак ни ум анђеоски: јер благо дјело ово је – безгранично и необухватно, као што је то и Сам Бог, Његова благост, премудрост и свемоћност“. Чудо је чудо, т.ј. дивна и уму непостижна појава.
2. Али, ипак, зашто се она може и мора прихватати као истинит и несумњив догађај?
За одговор на то питање о. Јован даје много основа:
а) Као човјек дубоке и свјесне вјере, он нас прије свега упућује ка истини о свемогућој власти и сили Господа Исуса Христа, нарочито послије Његовог прослављања кроз васкрсење и вазнесење: Шта је Он благоизволио да изрекне, то је силан Он и да оствари. Код Бога је ријеч – дјело. „Даде ми се свака власт на небу и на земљи“ рекао је пред вазнесењем Он Сам ученицима, а кроз њих и цијелом свијету (Мт. 28, 18). Том влашћу, – говори баћушка, – Господ поставља пастире Цркве,… врши сва тајанства,… претвара хљеб и вино у Тијело и Крв Своју Духом Светим“.
Већ смо видјели да је он често говорио да Литургију лично врши Сам Спаситељ кроз свештенике, или Бог Дух Свети – кроз нас. А Бог све може. И због тога вјерник не види никаквих препрека и за ово Његово Божанствено дејство: како је речено, тако и јесте.
„За вјерника ништа није немогуће… “
„Рече и би“: сав свијет, све. „Неће изнемогнути у Бога сваки глагол“, рекао је Арханђел Дјеви. Уистину је тако!
И о. Јован се окреће том предивном примјеру, да би нам олакшао и утврдио прихватање тајне пресушествљења.
„Тијело и Крв Христови прелажу се Духом Светим из хљеба и вина; као што је и у утроби Дјеве Пречисте оно створено од крви Њене“.
И заиста, оваплоћење Бога у утроби Дјеве не само да није мање чудо од пресушествљења Светих Дарова, него је и веће. А ако је неко као несумњиву истину прихватио прво, њему је још лакше да прихвати и друго. И једно и друго јесте чудо, и једно и друго је човјеку непостижно. И у једном и у другом у тјелесном је Божанство. И у једном и у другом дејствује Један те Исти свемогући Дух Свети.
„Шта је удивљујуће у томе, што Сам Бог – Слово, Творац свега видљивог и невидљивог, претвара, пресушествљује хљеб и вино у пречисто Тијело и у пречисту Крв Своју? У том хљебу и вину оваплоћује се Син Божији не поново, зато што се Он једном већ оваплотио,… него се оваплоћује истим оним тијелом које се оваплотило ономад; налик на то, како је умножио Он пет хљебова и са тих пет хљебова нахранио неколико хиљада“.
А ако је Богу све могуће, онда све сумње треба тјерати од себе, као ђаволско искушење наше праве вјере, као побуну против истине!
„Када ђаво буде покушавао да те смути невјерјем у Тајне, говорећи: то је немогуће – да хљеб и вино постану тијело и крв Христови – реци му: „Да! За тебе и за мене је то немогуће, истину ти говориш. Али за Бога није немогуће: „Све је могуће Богу“ (Мк. 10, 27). Сама мисао код Бога је дјело; ријеч је код Бога – дјело. „Рече и постаде“ (Пс. 33, 9), говори, и тако бива. Кратко и јасно!… Неће ли то ноге да се изврну наопачке и да уче – тешко је и изговорити! – Зиждитеља свих?!“
„И ми не дозвољавамо да слушамо његове (ђаволове) клевете, и расуђујемо овако: Теби је, Господе, све могуће!
И баћушки је очигледна ова чудесна свемоћ у сваком дјелу, чак и у стварању такозваног природног свијета:
„Ти ствараш плот људима, животињама, рибама, птицама, инсектима, свој твари“.
„Дух Свети нас ствара у утроби мајке наше, и то је такође стално чудо“.
А ако је тако – то „за Себе ли Ти, који свуда Јеси и све испуњаваш, ниси у стању да створиш плот? Који вајар, вајајући за друге, није у стању да ваја за себе? И не само то, Ти претвараш мртву твар у живо биће: нпр. штап Мојсијев у змију. И нема за Тебе ништа немогућег!…“
б) У помоћ за усвајање Тајни вјером, о. Јован се позива на велики број тајни и у свијету природном, које ипак не одбацујемо, него прихватамо.
„Много је у природи тајни које не може постићи мој разум чак ни у стварима материјалним, а ипак те ствари постоје, заједно са својим тајнама“.
„Зашто да идем далеко и тражим трагове Твоје благости, Твоје премудрости, Твоје свемоћи? Ах, трагови су тако јавно видљиви у мени! Ја, ја – ја сам чудо! Ја сам цијели свијет у малом!“
„Тако је и у овом тајанству све за мене тајна… али тајне Тијела и Крви заиста реално постоје, мада ја то и не могу разумјети. Творац мој има много тајни; ја сам сам за себе тајна као дјело руку Његових!“
А ако је непостижно земаљско, тим прије не запиткуј о стварима небеским; ако не разумијеш битија природног, не постављај питања – како? на који начин? – о битију натприродном: то је безумно.
„Када се ради о тајнама Божијим, не питај се у себи: како то бива? Ти не знаш како је Бог створио свијет ни из чега“; тим прије „не можеш, па и не требаш да знаш како нешто Бог чини тајно. Тајна Божија тајном за тебе треба и да остане; зато што ти – ниси Бог, и не можеш да знаш све што је бесконачно-премудром, свемогућем Богу извјесно. Ти си – дјело руку Његових, твар ништавна!“
„Ти не разумијеш начин на који се Господ усељава у животворне Тајне. То је – тајна. Иста таква тајна, какав је и начин на који је усељен у твоје тијело дух бесмртни“.
в) Али када о. Јован богословским умом жели да приближи или поткријепи несумњивост истине тог чуда над чудима, он се зауставља на другој истини: Бог је уистину Онај Који Јесте, Који свуда постоји, све испуњава и може, дакле, бити и у тајнама.
„По савршеној простоти Својој, Он се Сав налази свуда, свуда постоји и све испуњава: „не испуњавам ли Ја небо и земљу?“ (Јер. 23, 24)“.
„Непостижно је – како се Дух Господа нашег Исуса Христа сједињује са хљебом и вином, претварајући их у Тијело и Крв. То се дијелом објашњава (само „дијелом“) тиме што је свуда – свемогући, стваралачки дух Господа… и свуда Он може чак и „из не битија позивати у битије“ (Рим. 4,17); тим прије из оног што већ постоји може учинити нешто друго, што већ постоји“.
Због тога, „да би се са вјером и без сумњи причестио животворних Тајни, и да би побиједио све подвале вражије – имај стално на уму да из Чаше ове примаш Онога Који одувијек Јесте, т.ј. Јединог Суштег. Када у својим мислима и срцу будеш имао такво расположење, од примања у себе св. тајни ти ћеш се успокојити, развеселити, и оживотворићеш се, срцем ћеш познати да у теби истинито и суштествено пребива Господ и да ти – пребиваш у Господу. Из искуства ти то говорим!“
г) Конкретно, о. Јован је придавао највећу, свемогућу снагу самим ријечима које се изговарају при вршењу тајанства, јер је Словом све створено, сав свијет, свако битије.
„Да ли је могуће сумњати у оно, у постојање чега нас увјерава сво наше проживљено искуство, видљиви и невидљиви свијет! У чему се састоји тајна битија свих твари?“
Она се састоји „У Слову Творца: Рече, и би!“
„Све је – од Слова…, ни од чега другог“.
„Зар исти Господ не дејствује кроз нас, свештенике, и у нама? ту је Сам Господ… Извршилац свега: Он „је Онај Који приноси Жртву, и Жртва Која се приноси“. Свештеник само говори ријечи, пружа руку, а Господ Сам све претвара“.
Одакле таква снага у ријечима?…
„Слово Божије, – говори о. Јован, – то је исто што и Сам Бог. Зато несумњиво вјеруј свакој ријечи Господњој. Ријеч Господа је – дјело“. И, „свака ријеч Светог Писма, свака ријеч Божанствене Литургије, свака ријеч свештено-тајних молитви и молитвеника има у себи њој одговарајућу силу, попут знамења силе часног и животворног Крста. Тајна благодат својствена је свакој црквеној ријечи, зато што у њој пребива ипостасно, оваплоћено Слово Божије, Које је Глава Цркве“.
Због тога о. Јован даје веома прост и мудар савјет онима које почне да мори сумња:
„Када у вријеме усне молитве ђаво буде поткивао ријечи кишом перфидних помисли, говори себи: владичанство Спаситеља је у свакој ријечи и звуку“.
„Не обраћај пажњу на помрачења, огањ и тјескобу вражију у вријеме читања молитве, и тврдо се својим срцем положи на саме ријечи молитве, са увјереношћу да су у њима сакривена блага Духа Светога“.
Примјери таквог дејства божанствених ријечи су безбројни, – од стварања свијета, до многобројних чудеса.
„Показан ти је примјер и у Светом Писму, како је све почело Словом Божијим у дјелићу тренутка, а затим: воде се претварају, по гласу Мојсијевом, у крв, земља у рој мушица, жезло у змију, свјетлост у опипљиву таму… Дођи и увидјећеш!“ То су све чињенице. То је све било.
д) И данас се дешавају чуда.
Свједок томе је само проживљено искуство, сама стварност, опипљиви плодови дејства св. Тајни. О њима ћемо говорити и даље, овдје ћемо их само укратко споменути, у свјетлу убјеђења у истинитост светих тајни.
И о. Јован је безброј пута на себи искусио сву истину и силу Тајни Тијела и Крви. То је за њега било убједљивије од свих расуђивања и доказивања – што је и разумљиво: увијек је лично искуство, сопствено преживљавање увјерљивије од „знања“, или, још боље: у основи сваког знања прије свега лежи управо непосредна очигледност, када се не траже никаква расуђивања, када истина саму себе оправдава.
„Да је Господ са нама, очигледни доказ за то су Његове Божанствене, животворне Тајне. Ту Он нама даје да Га додирнемо, да Га осјетимо; да положимо наша срца на пригвождене ране Његове, да уронимо прсте наше у ребро Његово“.
И то се преживљавање понавља многократно, док се човјек савршено несумњиво не убиједи у истину. Зато Господ понекад као да сакрива сву пуноћу истине, сву њену снагу – да бисмо је ми поново тражили, још јаче, и да бисмо се убјеђивали још очигледније у њену објективност, у неоспорну стварност и истинитост ње саме по себи, у њену независност од нас. То је и баћушка опажао.
„У обичним човјековим спознајама – добро узнаш једном неки предмет, и често га на цијели живот знаш добро, без помраченог знања о њему. А у вјери није тако: једном спознаш, осјетиш, дотакнеш, и мислиш – увијек ће бити тако јасан, опипљив, омиљен предмет вјере за душу твоју. Али не: хиљаду пута ће он за тебе да потамни, удаљиће се, и десиће се као да за тебе он ишчезава; оно шта си волио прије, чиме си дисао и живио – према томе једнога дана можеш да осјетиш савршену равнодушност. И мораћеш увијек са уздасима и сузама да крчиш себи пут, да би га увидио, ухватио и обујмио срцем. То је – од гријеха“.
Та неосјећајност, равнодушност и помрачење нарочито проистиче од гордости и нераскајаности.
„Неосјећање срцем истине у ријечима молитве происходи од срчаног невјерја и неосјећања своје грешности, а то са своје стране проистиче од тајног осјећања гордости“.
Важи и обратно: са просвјетљењем и очишћењем душе пројашњава се и очигледност проживљеног искуства; тек тада можемо назријети пуну славу Тајни.
О. Јован често, напримјер, пише сљедеће:
„Шта би се десило, када би Ти, Господе Боже мој, Исусе Христе, показао пуну свјетлост Свог Божанства у пречистим Твојим Тајнама, када оне почивају на св. пријестолу – на дискосу у вријеме Литургије, или у дарохранитељници, или дароносници – када их јереј Твој носи на својим прсима, или када иде ка болеснику или од њега! Од те свјетлости би у страху ничице на земљу пали сви који би је срели или који би из домова својих гледали на њу, јер се и Анђели небески покривају у страху од неприступне славе Твоје! А погледај, заправо, како се понашају према овим пренебеским Тајнама! Како неки равнодушно врше ово страшно свештенодејство!“
е) Али како код већине нас сопствено искуство бива слабо, о. Јован не само да нам савјетује, него се и сам опире на – од њега ауторитетнија – искуства и свједочанства великих стубова Цркве.
„У вријеме богослужења, у вријеме вршења свих тајанстава и молитви, имај повјерења у свештена дјела, као што дјеца имају повјерења у своје родитеље. Сјети се, какви велики оци, какви светионици весељенски, Духом Светим озарени, руководе тобом. Као дијете, буди прост, имај повјерење, не сумњај у дјела Божија“.
„Сву своју тугу пребаци на Господа, а сам буди савршено безбрижан. „Не брините, како или шта ћете говорити: јер нећете ви говорити, него Дух Оца вашега, Који ће говорити кроз вас“ (Мт. 10,19). Давно је Господ скинуо са нас ту тугу, ту бригу, научивши богоносне оце наше Духом Својим, шта да говоре Господу приликом Богослужења, вршења тајанстава и у разним случајевима и ситуацијама у човјековом животу, које захтијевају молитву и које низводе одозго благослов. Нама би требало да буде лако да се молимо. Али, ево, враг нас камени од студени“.
„Ама, шта може његова студен, ако нам је срце утврђено у Господу! Мука је наша – када нисмо у Богу, када тврде вјере нема у нама, када пристрасностима животним сами себе везујемо, када је разум наш горд и дрчан; тада ће ђаво и у најсветијем, најнепорочнијем дјелу богослужења, вршења и причешћа св. Тајнама силно да нас саплиће“.
ж) Да би непоколебљиво стајао и био утврђен у истини пресушествљења, довољно је позвати се на свједочанство Светог Писма, или на Самог Христа Бога. Ако је нешто рекао Он – то је изван сваке сумње. Што је Црква признала, у то вјеруј тврдо, јер њом руководи Дух Свети. Ако је Он изрекао „ово је Тијело“ и „ово је Крв“ – онда то јесте тако.
„За Истину Тајни Христових јемчи Сам Христос…“
„Откуд подозривост тамо, гдје не треба да је буде?… Бог је Истина: то је довољно! „Црква је Стуб и утврђење Истине!“ (1 Тим. 3,15). Ђаво је – лажов, клеветник, непријатељ; то је довољно! Знај само за Бога и Његову Истину!“
з) У искуству о. Јована ми сусрећемо још једно свједочанство по аналогији. Обично се позивају на парелелу душе и тијела, као на примјер обитавања Бога у хљебу и вину, а о. Јован је увидио и друго неко обитавање.
„Шта има чудно у томе, што хљеб и вино постају Тијело и Крв Христови, и што у њима Христос пребива, као душа у тијелу? Шта је чудно – када се и ђаво гнијезди у маленом заметку (у срцу) новорођенчета… тако да се… новорођенче појављује на свијет са сакривеним и „угнијежденим у срцу његовом“ „ђаволом?“ (молитва пред крштењем). „Онако, како је несумњиво да се у срцу нашем често гнијезди ђаво и сваки гријех, исто је тако несумњиво да се у срца наша усељава Христос Животодавац, светиња наша. Јачи је Господ наш од ђавола!…“
„Како да не улази у срце наше Христос, кроз вјеру и покајање, када је оно и саздано да буде храм Божији? Како да не улази… Христос управо плоћу и крвљу Својом, у складу са духовношћу нашом и заједно са плотношћу нашом? И још: ако ђаво може да да дух и моћ говора икони звјерињој (Откр. 13,15), то – како да се Христос не усели у хљеб и вино и да их не претвори, да их не усвоји савршено Собом, као Плот и Крв?“
и) На крају, о. Јован обраћа пажњу и на то, да је за ово претварање Господ изабрао такве материје из свијета, које је човјековим представама лако прихватити – блиско у поређењу са нашим претварањем јела и пића у тијело и крв – то је стална и никоме непостижна „хемијска појава“, а правилније је рећи – творачко чудо Божије у нама.
„Себи ли Ти, Господе, не можеш сатворити плоти из хљеба и вина, који су тако блиски нашој плоти, с обзиром да их употребљавамо за јело и пиће и да се претварају у нашу плот и крв? Ти не дајеш нашој вјери да претрпи искушење веће од оног које она може понијети: не пресушествљујеш глиб земљани у Тијело и Крв Своју, – него бијели, меки, чисти, на укус пријатни хљеб; не воду Ти чиниш Крвљу Својом, него боји крви одговарајуће вино, које се у Светом Писму назива „крвљу грожђаном“ (Сирах. 50,17), пријатно на укус, и увесељавајуће срце човјеково. Ти знаш немоћ нашу, слабост наше вјере; и због тога си благоизволио употријебити за тајанства Својих Тијела и Крви њима најподеснију твар. И ми ћемо тврдо вјеровати да се под видом хљеба и вина ми причешћујемо истинитог Тијела и истините Крви Христове; да ће у тајанству причешћа Господ пребивати са нама „у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28,20).
Завршимо и ми, послије овакве планине доказа, са својом вјером јеванђеоском „амин“, заиста је тако.
ј) Послије свега овога, постаје јасно зашто о. Јован реско осуђује сумњу и невјерје, јер они свједоче о нежељењу човјека да прихвати истину, основану на тако силним темељима.
„Бој се, страшно се бој сумњати у истину или раскајавати се у правој ријечи и дјелу! То је дјело сотоне, завидљивца, клеветника истине и правде. Тешко онима који сумњају! Тешко сваком слуги сотоне!“
Изузетак је једино у тим случајевима, када искушавајуће помисли нападају на нас упркос нашој вољи, и када се оне њој супротстављају. Тада нисмо ми криви, и због тога и не смијемо да се збуњујемо због њих.
„Тај гријех, са којим се ти не сагласиш, не приписује ти се; напримјер – нехотице се спотакнеш на молитви; дођу ти помисли богохулне или одвратне, злоба не од своје воље, са чим се ми усрдно боримо – то су све напади злог духа. Наш је задатак – трпјети, молити се, смиривати се и вољети“.
к) Тако се просто све рјешава код вјерника. Али ако би неко захтио и философских образложења за разрјешење таквих великих непознаница овако простим начином, као што је вјера, тај може код о. Јована да нађе и кључ – искуством утврђен – учења о „простоти премудрости“, или о „премудрој простоти“… Овдје није мјесто за нарочито удубљивање у гносеолошка (која се тичу спознаје ствари) разјашњења његових погледа, али је суштина њихова оваква:
„Бог је биће препросто“, како често он говори, т.ј. јединствено, монолитно, несложено… Нејасно? – Да, јер ко нешто у свом искуству није спознао, тај неће то моћи никако ни да схвати… Али узећу поређење из „простог“ искуства: ваздух. Хемија говори о разним елементима из којих се он састоји, али и хемичари га доживљавају „просто“, монолитно; јер је он, на крају крајева, „прост“, јединствен, монолитан. И никакав ум, никаква хемија не могу учинити да се он доживљава као сложен у складу са његовим саставним елементима. Он се доживљава непосредно, просто. Тако је и Бог над-свевишња „простота“… Искуством се то схваћа и осјећа јасно и суштински. И због тога „разумјети“, прихватити Њега можемо такође само непосредно, „просто“, директно, без посредништва других „помоћних“ помагала ума. Та „помоћна“ средства само усложњавају посао, одмажу, а не помажу…
„У свијету је све „просто“, и зато се и доживљава просто. Конкретно – и натприродни свијет такође је прост, – чак и више него прост, „монолитан“, – и доживљавати га – могуће је само простотом духа, која се назива „вјера“. И догмат о Пресветој Тројици такође је изванредно, али свесавршено „прост“, т.ј. „препрост“ је и Бог у Пресветој Тројици….“
Умом се то не само да не може разумјети, него чак и онај који то зна из искуства, не може то другима разјаснити умом и ријечима, јер све што је просто, непреводиво је на ум, на „ријечи“. Ријечи су само симболи преживљеног искуства…
О. Јован је то дубоко знао из свог искуства. И зато он веома често пише о премудрој простоти.
„Просто и мудро треба хришћанин да живи у свијету… Истинита мудрост је простота јеванђеоска“.
„Премудрост – Христос Бог – је Ипостасна Премудрост Божија“. „Премудрост хришћанина се састоји у – простоти срца. „Прости[1], услишим“: – у простоти послушајмо. „Прости, примите“: – у простоти, искрено примимо свете Тајне“.
Простота вјере, са философске тачке гледишта, неупоредиво је мудрија од „ума“. Боље је рећи: покушаји ума да схвати „не просто, не вјером“ су – безумни, лажни.
Простом и мудром – ово је довољно! па чак и превише.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Прости“ – на грчком, заправо, значи „право“, „стојећи“ а не сједећи, или „устаните“. Затим је у преносном смислу то почело да значи: пажљиво, духом напрегнуто, сабрано. Али о. Јован то тумачи – у смислу „простоте“, чистосрдачности… То је такође – непосредност, искреност, отвореност.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *