НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

10. КРАТКИ САДРЖАЈ ЛИТУРГИЈЕ – ПРОСКОМИДИЈА
 
Почиње служба.
По устаљеном гледишту, о. Јован дијели Литургију на три дијела: проскомидију, литургију оглашених и литургију вјерних. О првом он говори мало, а о „оглашеним“ још мање. Проскомидија је припремни дио, и при томе свештеник је врши тајно; а на литургији оглашених он се већ, као слободни син Господов, сав одаје радости љубави „вјерних“.
Шта је преживљавао о. Јован, то у потпуности зна само Господ Бог, и он сам. Његов дневник представља само слаби одјек његове снаге, одсјај далеких муња и громова, одбљесак његовог пламеног горења. Он сам говори да је посебан „слух срца потребан приликом слушања Слова Божијег и Божанствене службе, нарочито – Божанствене Литургије, и љубомудрени ум“. А притом, свакоме – своје:
„На молитви сваки који се моли има лично своју, живу мисао, своје топло осјећање“.
Ипак, основне мисли и расположења намећу се самим редослиједом божанствене службе. И због тога, морамо непрегнути сву пажњу, да бисмо се слили са Црквом у њеном „премудром, прекрасном, Божанственом строју“ Богослужења.
„Уопште, – говори о. Јован, – сви обреди, свештенодејства и молитве на Литургији захтијевају пажњу и очишћену мисао, дух бодар и вјером и љубављу разгорен: јер све то свештенослужење јесте – Божија премудрост. У тако кратко вријеме и у тако малом простору спомиње се толико величанствених догађаја, који су се одиграли у разним временима, на разним мјестима! Ту сваке секунде мораш слиједити погледом, слухом, мишљу, срцем – за сваком рјечју, дејством и обредом; да ти ништа не промакне, да нешто не пропустиш због непажње; да би се поучио, надградио. Да, Литургија захтијева душу љубомудру, претходно очишћену, невезану животним пристрасностима и бригама, она тражи душу устремљену према горњем! „Горе имајмо срца!“ Зашто ти, када стојиш у вријеме ове небеске Божанствене Литургије, размишљаш о трицама и кучинама? Зашто твоју душу занима како се ко дотјерао, главу накинђурио, златом украсио; зашто се и овдје бавиш животним прорачунима? Предостави Богу у то вријеме душу, украшену цјеломудреношћу, кроткошћу, смирењем, милосрђем, безстрашћем, љубомудрошћу! Ето ти одјеће! Ето злата твог, пријатног Богу!“
И сам он Му се зацијело одавао: од првог момента о. Јован је ступао у директно општење са другим свијетом. И одмах му је ту обраћала на себе пажњу једна особеност, коју ми, прости богомољци, не примјећујемо, због навикнутости на њу, а и због површности наше молитве; његовој, пак, живој души она је говорила:
„Због чега су наше службе састављене у форми дијалога (разговора, бесједе)? Ту се крије – премудрост Божија… „Који чита, нека разумије“ (Мт. 24,15). Све молитве и пјесме у славу Господа, Богородице, св. Анђела и светаца су у другом лицу: ти, ви – зато што на тај начин формирају узајамну бесједу једног са другим, или неколиких лица са Богом, Богомајком, св. Анђелом… са св. угодником божијим или са много њих; и неопходно претпостављају да су они ту, да присуствују са нама, или – у Богу су и веома су нам блиски. А то мора да нам говори… да морамо увијек да се молимо, да славословимо или благодаримо – са вјером (у простоти срца) у њихову близину, у благост њихову, у њихове благе намјере према нама, скоропослушност, – са чистим срцем, са страхом Божијим, са надом и љубављу, са срчаном пажњом и усредсређеношћу, са искреним покајањем у нашим безбројним гријесима“. То „ти“ и „ми“ говори о непосредној присутности мећу нама Самог Спаситеља:
„Господ је рекао: Гдје се двоје или троје окупе у име Моје, тамо сам Ја међу њима (Мт. 18,20). Значи, ако би само двоје служило јутарњу, дневну или вечерњу службу, и када никога више не би било – и тада би несумњиво Господ био међу њима, по нелажном обећању Њега Самог“.
Када би и само свештеник служио – како ћемо то сада да увидимо – опет он не би био сам…
„На са-учествовање у служењу Литургије позивају се на проскомидији и у Литургији сви свети, почев од Божије Мајке. Са свештеником у служењу са-учествују сви свеци и сви Анђели…“
Ето – он никада није сам! Међутим, проскомидију свештена лица обично врше прије Литургије и – само наизглед – су тада сами. И затворници, који много година врше Литургију у физичкој самоћи, нису сами, него у пуноћи црквеној: невидљиво, са њима су анђели и свеци, а духом они стоје и са оним за кога се моле. Такви су били Еп. Теофан Затворник, схијеромонах Партеније Кијевски, и други.
Погледу о. Јована одмах се откривала сва величанственост предстојеће Литургије. За њега проскомидија није била тек проста припрема за Литургију, него зрно, из којег ће се послије развити сва служба:
„Проскомидија је као неко заглавље, објављивање кратког садржаја Литургије, синопсис (скица), скраћено издање свега“.
„Величанство, светост, животворност, безмјерно пространство страшне Жртве Христове се открива већ у првом дијелу Литургије – проскомидији, у којој се припрема твар за тајанство Евхаристије – хљеб и вино, или Агњец Божији, Који се присно коље за гријехе цијелог свијета и у благодарну Жртву за све свете“.
„Сам Агњец у виду дијела хљеба вади се и предлаже; искупљени Крвљу Његовом, људи на проскомидији се спомињу у виду дијелова хљеба који се узимају из просфоре, чиме се показује јединство човјекове природе са Божанственом, несливено сједињене у Исусу Христу и у нама, причесницима Његовим: „који једе Моју Плот, и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему“ (Јн. 6,56). „Ко се држи Господа, један је дух са Господом“ (1 Кор. 6,17)“.
О. Јован већ на почетку назире сва главна блага Евхаристије, а нарочито – главно: блажено општење, јединство свих искупљених, цијеле Цркве Христове.
„Када узимаш честице у част Божије Мајке и светих, а послије – живих и почивших“ – што се обично чини на проскомидији (мада је у древна времена главно мјесто за то било послије пресушествљења Светих Дарова) – „памти: каква је тијесна веза између Господа и светих људи Његових, између Њега и оних који побожно живе на земљи, као и оних који су умрли у вјери и побожности. Памти, каква је тијесна веза између нас и светих, и свих људи почивших у Христу; и свих заволи, као дијелове Христовог тијела и дијелове својег тијела“.
О. Јован заповиједа „да се узимају честице и изговарају имена неизоставно са срчаном љубављу“.
Даље он у својим забиљешкама наводи, по реду, како се узимају честице за свете, за живе и мртве… А послије тога кличе, као да се већ свршило – или се назире – искупљење и спасење њихово:
„Каква је то велика жртва Божија! Како је она безмјерна, у простору и времену бескрајна! Колико их је она искупила, колико је гријеха покрила, колико душа оживотворила, обновила, осветила, утврдила у борби са гријесима, са искушењима, са непријатељима – плотским и бесплотним! Колико је душа обожила, онебесила, облагоухала, обескужила, обесмртила, прославила! За колику се безбројну множину душа које живе на земљи, и за већ умрле људе, она приноси, за умилостивљење Господа Бога, у заступништво за помиловање и праштање њима, или за блага дјела, здравље и спасење њихово! Каква безмјерна свеобухватност! Како је безмјерна љубав која се искупитељно распрострањује на безбројну множину људи, живих и мртвих, како је љековита, просвјетљујућа, обожујућа Чудесна Жртва! Уистину – Божанска Жртва! А ми, јереји, тако смо посве плотоугодљиви, лијени, грешни, нечисти… „О, Царе Небески!… Приђи, и усели се у нас, и очисти нас од сваке рђе“, да бисмо достојно, чистим срцем, горњим умом и духом вршили тако велико тајанство!“
Баћушка је већ на проскомидији живио литургијским осјећањима. А ми се журимо, скраћујемо вријеме, механички узимамо честице из просфора; сами не читамо имена за помињање, него поручујемо другима, не слушајући – о коме ми то узимамо честице. Зато је, наравно, нама и „досадно“, зато и журимо…
Међутим, узимање честица за живе и мртве – како смо већ видјели – о. Јован, као и сва Црква, поставља на узвишеније, врједније, спаситељније, благотворније мјесто, чак и од молитава за њих. И при томе – за обје стране благотворније, јер кроз Агњеца Божијег ми се сједињујемо са онима које помињемо боље суштински, него кроз наше молитве за њих.
„Молећи се,… а посебно дајући да се узму честице за здравље и спасење и упокојење“, ви „узајамно општите на проскомидији и литургији“ са свима.
Исто то је заповиједао и Оптински старац, свети и мудри Макарије. Тако вјерује и прости народ: подати просфору он правилно сматра важнијим од хладног спомињања ђаконовог на јектенији; „извадити дјелић“ – више вриједи и од архијерејске молитве, јер ће она у своје вријеме да се улије у „Крв Јагњетову“ са молитвом: „отмиј, Господи, грјехи поминавшихсја зде Честноју Твојеју Кровију молитвами свјатих“[1]. Управо ове молитве – Богомајке и светих – су вриједне, зато се оне и помињу; а свети ће да се помоле зато што они, у облику узетих честица, леже одмах уз помињане живе и мртве. Они су – блиски, они су сви – једно… Али, ипак, на почетку није о њима речено, него „умиј“ Сам, Господе, „поменуте овдје Часном Твојом Крвљу“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Умиј, Господе, гријехе поменутих овдје Часном Твојом Крвљу молитвама светих.“ (прим.прев.)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *