НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

11. У ЦАРСТВУ СЛАВЕ
 
Литургија … Свештеник код олтара, т.ј. код Пријестола Божијег, изговара: „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатаго Духа“. Људи одговарају : Амин, уистину, нека буде тако!
Каква су осјећања овладавала његовом душом? „Прије свега, – пише баћушка, – уопште, у богослужењу наше Цркве чује се често и многократно прослављање имена Свете Тројице у кратким славословљима, на почетку и у току сваке службе: јер Триипостасном Богу нашем припада свака слава, част и поклоњење; јер је Он све саздао једним Својим хтјењем и Словом Својим, ради славе Имена Свог; и сва дјела Његова у свијету и у царству благодати достојна су сваке славе, сваког благодарења и благоговенија разумних људи. Зато што је Бог и у бићу Својем благословен, или Он јесте Бог славе неизречене, јесте вјечна неприступна, животворна страшна слава; зато што се у свим Његовим дјелима изразила чудесна слава, величанство и великољепота;… и зато што се на почетку стварања свијета појавио велики одступник и дрски хулитељ на име и славу Божију, који клевеће непрестано Господа дању и ноћу, и који је измислио гријех и безакоње… гријех, то смртоносно и ужасно дејство и појава у свијету духовном; гријех, којим се непрестано хули на вјечно и славно име Божије. И упркос том ђаволском хуљењу на име Божије, св. Црква, која сама по себи представља чудесно дјело славе Божије и првог вјесника славних дјела Његових у стварању, промислу и искупљењу, – непрестано достојно и праведно слави Господа; да загради тиме богохулна рђава уста ђавола и нечасних људи, који непрестано хуле, дјелима и ријечима, име Божије. Ето због чега се често слави или прославља име Божије, или Царство Божанствене Тројице. Амин! Слава Богу! И ми морамо славити Бога непрестано, не ријечима само, него понајвише – дјелима благим. Да свјатитсја имја Твоје!“
Али „у чему се посебно јавила Слава Пресвете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа? У човјеку, сазданом по обличју и подобију Божијем, и у искупљењу човјека оваплоћењем Сина Божијег. Још се она јављала, и јавља се, изузетно јарко, у светим Божијим људима; она се јавља и у сваком човјеку: у промислу, заштити, миловању, освештању, дуготрпљењу, и у различитим безбројним чудесима, учињених Богом за људе… или људима Божијим“.
Много је овдје мисли… Мораш се дубоко замислити… А најважније: Бог је – Бог Славе „по својој суштини“.
… Затим, Литургија је служба благодарно-искупитељна – зато и јесте достојно почети је са прослављањем. И друге мисли су пуне значаја и поуке. И ти, сваки човјече, почињи Литургију не од молбе… Причекај: успјећеш… Сада је, ради твоје немоћи, Црква пренијела молбе – јектеније ка почетку службе. Али, мада је први уздах молитвени, први поглед у богослужењу одај Ономе, Ко је већ премного дао, и још ће дати, и код Којег ћеш ти сам управо сада поново да се молиш.
А испред тога мало се и замисли: ко си ти заправо? какав си? Може бити – тада нећеш молити, као да си је већ заслужио? Може бити – као цариник, ни славословити нећеш имати снаге? О. Јован савјетује да се над тиме добро замислимо:
„Литургија почиње ријечима: „Благословено Царство Отца и Сина и Свјатаго Духа“. Када идеш у храм, иди – као да идеш у Царство Божије, и прије свега принеси Богу покајање о гријесима својим, јер у Царство Божије неће ући ништа оскрнављено или нечисто“ (упореди Откр. 21,27; Еф. 5,5).
Али, са друге стране, отвори срце и за радост.
„Благословено Царство… Ми сачињавамо благодатно царство Божије, царство Исуса Христа, царство небеско, блажено; у којем мора царствовати правда, милост, светост, мир, духовна слобода, – а такође и вјера, нада и љубав. Како је узвишен и како према горе привлачи душу вјерника почетак Литургије!“
И сам је баћушка, више од свих, био усхићен – и то још од самог почетка службе, као ватра, искром запаљена.
„Гледај: како се снисходљиво и страшно, дивно и ужасно приближава према нама Царство Божије! Благословено царство… Чуј и почуј…! На земљи – Царство Божије… О, радости, о, усхићење, о, удивљење! Какво је то царство? – Божије, Црква Исуса Христа“.
На крају, у ријечи „царство“ о. Јован види још и мисао о управницима његовим:
„Кроз Свети Синод“ (или Вишу Црквену Управу) „од Самог Господа исходи освештање на сву Русију: кроз изабирање, наречење и освештање епископа, а кроз освештање њихово – на свештенослужитеље и црквенослужитеље; свештенодесјтвују све службе и тајанства црквена; врши се духовно усмјеравање и брига о вјерницима, као чланова духовног, благодатног царства Христовог: благословено царство!… и непрестано се благовијести слово Божије… То јест, укратко: свиме у Цркви управља, царује Сам Бог у Тројици; све је од Њега и Њиме, и за Њега! И црквене старјешине – његова су оруђа!“
Тако већ сам први глас на Литургији, само то „заглавље њено показује да ће се то богослужење састојати углавном у – славословљењу Бога“.
Колико мисли код баћушке само о те двије ријечи – „Благословено Царство!“ – какво богатство духа! Уистину је велики Богослужитељ био о. Јован. Од самог почетка Литургије он је већ био набијен, као да је био напуњен силом духовном: он је већ летио у царству славе!
„Крочивши у храм, – говори он, – ви слушате (да, он је заиста чуо!) непрестано славословље и благодарење Богу:
„Тебе славу возсилајем Отцу и Сину и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков“. Заиста, онима који вјерују у Христа обећан је вјечни живот. И – вјечни живот им се и даје! Они, почевши да славослове вјечнога Бога овдје, на земљи, прослављаће Га достојно и праведно и у бесконачним вјековима; зато што ће смрт њихова значити само сан, у којем ће душа бити жива, и послије којег ће она вјечно да слави Исуса Христа, скупа са Оцем и Духом Светим, Који је убио нашу смрт Својом смрћу. „Жива ће бити душа моја и хвалиће Те, и судови Твоји помоћи ће ми“ завршава овај излив осјећања баћушка ријечима Цара (Пс. 119).
„Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу“ – то је „наше обавезно одавање знака поштовања Бога у Тројици, слава Којег је неодвојива својина и својство: јер Он је Бог славе“.
„Слава Оцу и Сину и Свјатому Духу!“ „Гдје је слава ова? Прије свега – у нама: у стварању нас људи, у промислу о нама, а највише – у искупљењу: у непрестаном очишћењу гријеха наших и у одрјешавању грешних чворова; у освештању, упокојењу и окрјепљењу душа, смућених и омлитављених непрестаним гријесима; у просвјетљењу наших душа, непрестано помрачиваних гријесима; у исцјељењу наших немоћи и болести; у благодатној помоћи у дјелима нашим, у уређењу живота наших. Даље – у смиреној чежњи безбројне множине све твари (материје) за поретком који је владао до падања у гријех првог човјека, и у њеном наслућивању поновног свог преображења; у благорастворењу ваздуха; у миру и спокојству народа; у разобличавању јереси и раскола, и у њиховом посрамљењу. Највише се слава Божија открива у Светој Цркви: у заступништву за вјернике Богоблагодатне Богородице Марије и светих угодника Божијих, у Божанственим Тајнама, у чудотворним св. иконама и моштима, у безбројним појавама натприродне силе, суда и милости Божије у Цркви Православној. Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин!“ Чиме је почео, тиме и завршава славословац Божији прослављање Бога, сада не у природи Његовој, него у дејствима Његовим.
„Славећи Свету Тројицу у овом животу, ми ћемо тим прије са већом истином у срцу и са већим усхићењем прослављати Њу када преступимо границу овог кратког и немирног живота – када уђемо у живот будући, вјечни…“ Он је већ овдје вјеровао, да ће бити тамо…
Али, „слава Богу, Који нам је даровао општење са Собом“ и овдје, на земљи, – „у молитви, славословљењу и бладодарењу Њега!“ – тако је осјећао баћушка.
О истој тој слави Црква говори у тзв. „возгласима“, т.ј. у завршним крајевима молитви, конкретно – послије свих јектенија.
„Чему нас учи Света Црква кратким возгласима, или славословљима, као што су, напримјер: „Јако Твоја держава и Твоје јест царствије и сила и слава!… Јако подобает Теби свака слава, чест и поклоњеније… Јако Бог милости, штедрот и человјекољубија јеси… Јако благословисја Имја Твоје, и прослависја царствије Твоје, Отца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно, и во вјеки вјеков![1]“ Они нам доносе високе помисли о бесконачној свемоћи и величини Божијој, о бесконачној благости и милости Божијој, и о вјечном царству Божијем – да бисмо се без сумњи уздали у Његову милост – и овдје, и у вјечном животу; да бисмо употребили садашњи живот као средство, као поприште и мјесто битке за стицање награда од Бога у будућем животу“.
Чак и ријечи „во вјеки вјеков“ не пролазе мимо његове живе душе: оне „значе да ће Црква, која је настала и траје у времену, служити Њему и у вјечности“, т.ј. славиће Бога без краја.
Благословено Царство Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, овдје је тек мало „одшкринуто“ за нас; али оно се никада неће завршити… за оне, који га постану достојни…
А тако често помињемо Лица Пресвете Тројице – готово непрестано то чујемо – „да би се приближила имена Њена умовима и срцима вјерника“, да би се са њима сродила душа, да би се она уселила у најскривенију дубину нашег духа; да би се она учинила основом свега, – како оно уистину и јесте:
„У свакој служби многократно прослављамо Оца и Сина и Светога Духа,… зато што од Свете Тројице произађоше Алфа и Омега, т.ј. све; Светом Тројицом ми живимо, крећемо се и постојимо; и Њом чинимо сва добра дјела“, Њом смо учињени светим и Њом су се прославили сви свети; Њом су извршена сва велика и натприродна дјела у Цркви,… сва велика дјела у свијету, само стварање свијета и људског рода, и чудесни опоравак и обновљење човјеково кроз натприродно оваплоћење Сина Божијег… И у таквом славном стању о. Јован је служио сву Литургију, постепено растући у духу усхићења, заједно са Црквом.
Он је био њен глас и њен гласник. Када читаш његове описе служби, биваш поражен управо тим: како је он могао стално да се држи на тој висини?! Дивно дјело! Нама савршено неиздрживо и изнад наших сила, за њега је било – природно… Уистину, он се приближио Анђелима подобном стању – непрекидном слављењу Бога… И зато поновимо: и да нисмо ништа знали о његовим чудесима, о молитвама, о подвизима, врлинама и добрим дјелима, а да смо знали само за ту особеност његовог духа: благодарење, хвалу, славословље, одважност, радост, одушевљење, усхићење – морали бисмо да кажемо: да, он је уистину – угодник Божији, он је – свети човјек!
То је, укратко, било његово основно расположење, доминатни тон. А њему се присаједињују и друга осјећања.
„Службе црквене, – пише он, – својим ходом и садржајем молитви, читања и пјесама наводе нас на дубоку благодарност Богу и на узајамно општење и љубав једних према другим – ма ко ти други били; на свијест о нашим безбројним сагрјешењима и на непрестано кајање због њих“.
Значи, осим похвале, он је преживљавао још и благодарност, љубав, покајање. Треба додати – и наду: он се тврдо надао на милост Божију. Већ смо видјели како је говорио о „несумњивој нади“. Он је, више од свих нас, њом и живио. Њом је и чинио чудеса. А о њој и Црква говори, још у првом гласу молитве:
„Миром господу помолимсја, т.ј. у мирном расположењу духа. Тај први позив свештенослужитеља, као и поздрав: „Мир всем[2]“ говори онима који стоје у храму да је Црква Христова – царство мира“, т.ј. спокојства, тишине, почивања у Духу Божијем.
Ово су расположења, у којима је достојно држати се на Литургији: слава, благодарење, љубав, покајање и нада. Управо ова осјећања се изражавају у псаламима, које Црква употребљава на Литругији. Први од њих су такозвани „антифони“, т.ј. они који се наизмјенично пјевају по стиховима на клиросу – углавном похвални: „Благослови душе моја Господа!“ и „Хвали, душе моја Господа!“
Али псалами неизоставно, одмах уз славословља и благодарења, садрже и покајничка осјећања, и молитвене вапаје о помиловању, и наду на милосрђе и помоћ Божију.
„Зашто се на службама читају Давидови псалами?“ – пита баћушка. „Зато, што су они превасходно руководство за молитву и прослављање Бога; зато што су они – пророчанства Светог Духа и прекрасно нам помажу да се испунимо Духом Светим; зато што су они потврда истинитости наше вјере, садрже многа пророчанства о родоначелнику наше вјере, Господу Исусу Христу“. „Оно што је предсказано у Старом, обистинило се у Новом Завјету… Одатле и антифони. Дубока је премудрост хришћанске вјере и богослужења! Дубока и неспорна истина!“ „Као жиле и кости у тијелу, тако и псалами пролазе по свом богослужењу, чине његов темељ, повезују… пророчко са апостолским и светоотачким“, т.ј. са новозавјетним црквеним стваралаштвом. Али постоји и једноставнији, историјски разлог:
„Богослужење јудејске цркве било је оформљено по угледу на оно што је Бог показао на гори; и у нашу цркву је ушло много од старозавјетне цркве; зато што су и једна и друга – иста Црква“.
„Широка је била употреба псалама богонадахнутих! Они су… ушли у широку употребу приликом богослужења код свих хришћанских народа, нарочито – код православних хришћана. Псалами богослове, проричу, прослављају и благодаре Бога, тјеше вјерне душе, уче покајању, молитви, трпљењу, великодушности и одважности, правди и светињи, милосрђу, неозлобљавању, кроткости и смирењу, уздању у Бога“.
Тако „све – по реду, истинито, премудро иде од почетка свијета па до дан-данас. Све се обистинило, или има да се обистини. Чудесни домострој![3] И све остало ће се обистинити дословце, вјерно пророчанствима: и воцарење антихриста, и славни други долазак Христов; када дође крај времену, Анђео ће да извјести: извршило се. И настаће крај свему!“
Ето због чега се „веома често изричу псалами“ – „устима мученика, јерарха, преподобних, па и самих апостола; чак – и устима Самог Ипостасног Слова – Господа Исуса Христа“.
Одатле они и на Литургији, на почетку и „буквално као неко плетиво – у цијелом току – и на крају Литургије, Црква поново, још једном зове: „Благословљу Господа на всјакое времја. Вину хвала во устех мојих!“ О Господе похвалитсја душа моја!“[4] (Пс. 34).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Јер је Твоја држава и Твоје је Царство и сила и слава! Јер припада Теби свака слава, част и поклоњење… Јер Бог милости, дарежљивости и човјекољубља јеси… Јер је благословено име Твоје, сада и увијек и у све вијекове!“ (прим.прев.)
  2. „Мир свима!“ (прим.прев.)
  3. домострој, домостројитељство – нама непостижни начин на који Господ остварује Своју Божанствену Промисао о судбини и спасењу људи на земљи. Највише се то односи на оваплоћење Господово, страдање, смрт и васкрсење Његово. (прим.прев.)
  4. „Благосиљам Господа у свако доба. Хвала је Његова увијек у устима мојим! Господом се хвали душа моја!“ (прим.прев.)

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *