НЕБО НА ЗЕМЉИ – Page 17

НЕБО НА ЗЕМЉИ

14. ОБЈАШЊЕЊЕ ЛИТУРГИЈЕ

Ипак, и сам о. Јован се више одаје духовним преживљавањима Литургије, него поређењима и паралелама са догађајима из живота Господњег. Ми ћемо сада да изложимо његове мисли и осјећања – у оном редослиједу, како иде служба – његовим сопственим ријечима, готово без нашег уплитања.
***
“Ми и Литургији прилазимо са својом расијаношћу, са својим страстима и маштама земаљским… животним рачунима, за које је прионула душа наша. Послушај, – баћушка зове, – душо хришћанска, шта се пјева на почетку Литургије: “Јединородни Сине и Слове Божији, безсмертен си и изволивши спасенија нашего воплотитисја”.
Затим он преписује сву ову пјесму до краја и пита:
“Чујеш ли ти? Бог се ради тебе оваплотио, учинио Се човјеком… Цијениш ли ти то, осјећаш ли то?- Узвисује ли те то?… Откидаш ли се од земље?”
***
“Увидјећете небо отворено и Ангеле Божије – како облијећу око Сина Човјечијег”. “Одатле се у молитви (малог) входа, коју свештеник тајно чита, говори: сатвори Господи са уласком нашим да улазак Светих Ангела буде”.
И бива – говори баћушка: јер ни једна ријеч, речена на Богослужењу, не изговара се без силе која стоји иза ње, – а тим прије – не изговара се лажно. А баћушка често – како смо видјели – говори о општењу на Литургији небеског свијета са земаљским, анђеоског са човјечанским свијетом. “Сада силе небеске са нама невидљиво служе”, наводи он ове ријечи одмах послије треће тајне молитве (“Иже општија и согласнија даровави нам молитви”[1]), т.ј. пред уласком.
***
“Свјати Боже”… Свештеник тајно чита молитву: Боже Свјати… гдје се говори: “ихже молитвами посјети нас, Боже”[2] О, благорође хришћанина! О, срећо и блаженство! Са ким ја разговарам?! Каквог и како великог заступништва ја бивам удостојен!…”
Та молитва нас уводи и учи поклоњењу Триипостасном Божанству, од Којег потиче и наш живот и дисање и све (Дјела, 17,25).
***
Апостол… Затим – “Аллилуја”… Као и послије Херувимске пјесме. “Хвалите Бога” – Херувимска пјесма, уз сву своју краткоћу и простоту, пуна је значења, и свједочи о томе да анђеоски чинови непрестано созерцавају бесконачну премудрост, правду, светост и благост Божију, као и свемоћност Божију… Та пјесма се често употребљава при богослужењу, да би нам се јасно дало до знања да за вријеме нашег богослужења Господу невидљиво служе и Анђели, састављајући, заједно са људима, један хор, једну цркву, један збор… И то нас учи да благоговејно и разумно стојимо и молимо се у цркви, и слушамо пјевање и читање”.
***
“Мир всем…” – “Ради чега свештенослужитељ преподаје мир пред читањем Јеванђеља? Ради тога, да би у дубокој тишини и миру осјећања могао да чита Јеванђеље, без икакве журбе, без узбуђења, и да би га сви остали пажљиво слушали”.
“Браћо! Ловите слухом својег срца сваку ријеч из Јеванђеља и привијајте је на срце; јер то није ријеч човјечија, која често зна да буде лажљива, празна, без снаге, него је то Ријеч Божија, ријеч истине, ријеч свемоћна. Свака ријеч Господова за нас значи живот; и све речено устима Спаситеља – збиће се до посљедње јоте – ништа неће мимоићи”.
“Јеванђеље се у цркви чита – да бисмо тврдо и искрено вјеровали у Христа, да бисмо се учили Његовом закону, да бисмо се облачили у Њега… да бисмо и на небу са Њиме били”… и кући морамо да га читамо, а ми “читамо свакојаке часописе, новине, књиге;… тада, када једину књигу која нам је заиста неопходна, књигу свих књига – Јеванђеље – не читамо”.
***
“О јектенији приљежног мољења. Због чега Црква тако почиње ову јектенију: “Рцем вси, от всеја души и от всего помишљенија нашего рцем[3]”? А затим “Господи Сведржитељу, Боже отјец наших, молим Ти сја, услиши и помилуј[4]”? И онда “Помилуј нас, Боже, по велицеј милости Твојеј, молим Ти сја, услиши и помилуј”? – Црква побуђује своја чеда на свесрчану, од све силине својих мисли молитву. Обратите пажњу: о чему прије свега Црква моли послије тако усиљених возгласа (“Свјати Боже”) Триипостасном Сведржитељу Богу, и – на само име Сведржитеља. Она се прије свега моли за државног свог Помазаника, Цара… покровитеља и заштитника Цркве, грађанске главе свих својих поданика, од којег зависи њихово благостање… да би Господ Бог помагао њему;… јер помоћ њему је благо за све његове поданике; и уопште – његово благостање је опште благостање”.
Затим за “свештену хијерархију отаца наших”… За “престављене очеве и браћу нашу,… јер и умрли су такође чланови Цркве наше, и имају велику потребу у молитвама нашим… За братију храма… и за све парохијане”…
“Каква је то јектенија! Каква сила! Каква свеобухватна љубав дише у њој! Шта све не бисмо могли да измолимо од Бога, каквих све блага и за живу и за почившу браћу нашу, кад би само ови возгласи на јектенији наилазили на искрени одјек у дубини наше душе, и када бисмо се сви ми једнодушно, једним устима, молили Господу Сведржитељу, Који све – и живе и мртве – држи у десници Својој! Све бисмо измолили, по нелажном обећању Његовом: “Све што замолите у молитви са вјером, добићете!” (Мт. 21,22). Каква разноликост молби, каква благопотребност, каква простота и уједно дубина премудрости, какав дух спасења дише у свима њима (молитвама)!”
***
“Иже херувими тајно образујушче[5]”. Како ми представљамо херувиме? Као прво, пјевамо њихове свештене пјесме – “Аллилуја”, и “Трисвету пјесму” пјевамо као они; као друго, узвисујемо, као и они, Господа Славе и носимо Га у себи кроз причешће, прихватамо у себи зацијело Христа Бога у срцу, као на пријестолу херувимском, носимо Га, пламено Га волимо, како Га херувими воле. И ради Његове љубави одрјешујемо своја срца од сваке земаљске љубави: јер је љубав земаљска неспојива са љубављу Божијом”. “Због тога ми морамо да одложимо на страну сваку животну бригу, да бисмо пољубили Њега свом пуноћом срца, пламеном љубављу”. “Презри, хришћанине, плотске насладе, ако хоћеш да се насладиш слашћу Божанственом, непролазном, вјечном, светом: иначе, не можеш окусити сладости Божије”.
“Всјакое ниње житејско отложим попеченије”[6] – “Ове веома важне ријечи херувимске пјесме за већину хришћана тако и остају као глас вапијућег у пустињи. Тако смо се ми разбјежали гонећи свјетске проблеме, постали ситни од животних брига и пристрасности!”
Међутим, уопште “храм је” – а поготово од тог момента и надаље – “мјесто само за молитву, покајање, славословље и благодарење Творца и Господа, Спаситеља и Судије нашега, а не за маштарења земаљска, или за страсти животне, плотске. И да ћути овдје свака плот човјечија и да стоји са страхом и трепетом, и да ништа земаљско у себи не помишља (човјек) (пјева се на Велику Суботу); и никога и ништа да не претпоставља Творцу; него да се свим умом и срцем својим удубљује и понире у Господа… Да жели и моли за себе и за све људе једино за потребу – спасења душе… Храм је – небо земаљско; овдје је – Пријесто Цара неба и земље; овдје се врши страшна пренебеска Жртва – Тијело и Крв Владичија, и вјерни се сједињују са Господом и обожују се обожењем чудесним”.
“Какво” нам је неопходно “срце небеско! Дај ми, Господе, – моли он и о себи, – дух небески, срце чисто, љубави обилно, невезано никаквим животним похотама и страстима; јер “нико од везаних животним похотама и страстима не може приступити или служити Теби, Царе Славе!” (Тајна молитва у вријеме Херувимске пјесме).
***
Послије преношења св. Дарова на пријесто међу осталим тропарима чита се посљедњи стих 50. псалама (Помилуј ме Боже): “Ублажи, Господи, благоволенијем Твојим Сиона, и да созиждутсја стјени Јерусалимскија: тагда благоволиши жертву правди, возношенија и всесожигајемаја; тагда возложат на алтар Твој тељци[7]”. Ове ријечи су код о. Јована изазивале сљедећа преживљавања:
“Тељци означавају неразумне страсти наше, које морамо умртвљавати, кољући их ножем самоосуђивања, самоукоравања, покајања, самоодрицања. Клање у име жртве неразумних животиња и изливања крви њихове подсјећало је и приказивало клање Агњеца Божијег Господа Исуса Христа за гријехе свијета” а такође указивало на “хришћанско умртвљавање неразумних страсти плотских” – како о себи говори Апостол: “умртвљујем и поробљујем тијело своје” (1. Кор. 9,27); или како он пише хришћанима: “умртвите уде ваше, који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, похоту злу, и лихварство, јер све је то идолопоклонство (Кол. 3,5)… Јер су Христови они који себе распеше са страстима и похотама” (Гал. 5,24). И погледај: како су се цијели пукови мученика предавали добровољно и са радошћу на разне муке за Христа, и скончавали мученичком смрћу; како су безбројна јата преподобних изнуравала и поробљавала духу плот своју, поставши тако бескрвни мученици – непрестано умртвљавајући метежну плот постом, бдијењем, лежањем на голој земљи, непрекидним молитвама, трудом… А ми, пак, хоћемо да према животу и царству будућем идемо – лаким и широким путем угађања плоти и страстима својим, лијеношћу и нерадењем на молитви, на исправљању себе и на свим добрим дјелима? Ужасно гријешимо!”
Послије свих ових молитви “ја, – пише баћушка, – додајем од себе на крају (сљедеће тајне) молитве која почиње ријечима “Господе Боже Сведржитељу” – сљедеће ријечи: “удостоји нас да обретемо благодат пред Тобом, да будеш Ти благопријатна Жртва наша, и да се усели Дух благодати Твоје у нас и у предложене Дарове ове” – у све расаднике… и у све ђаке; у све расаднике духовне, монашке,… у ниште људе Твоје, удовице, сирочад и убоге, на оне који пате,… – у све који су мени, недостојном, заповиједили да се молим за њих, – и у све људе Твоје, јер они и јесу сви Твоји. Јер си их Ти саздао по образу и подобију Твојем; Ти си их поново родио водом и Духом; Ти си даровао благодат Синоположења; Ти си дао залог Духа срцима њиховим, и од Њега нема ништа драже, ништа што боље чини светим, ништа што боље утврђује, усавршава; Ти их храниш Плоћу и Крвљу Сина Твојега, од њих ништа слађе нема; Ти им преподајеш сва блага, по природи и по благодати, а њима броја нема! Присвоји нас зато свих к Себи, нас који смо се отуђили гријехом и врагом који се бори са нама; и нека нико од нас не буде плијен и храна туђинцу (ђаволу). Сам нас спаси, Оче Дарежљивости и Боже сваке утјехе”.
***
“Вјерују во Јединаго Бога…” – зашто сви на Литургији пјевају ову пјесму (Символ Вјере)?… Зато, да бисмо оживјели своју вјеру у Триипостасног, свих животворећег и чудотворног Бога, и да бисмо њом оживљавали; да бисмо са њеном помоћу себе учинили благотворнијим пред наступајућим тајанством Тијела и Крви Христове; јер без живе и праве вјере оно не може да нам донесе користи, и не може бити усвојено; јер се вјером усваја и осјећа у својим спаситељним плодовима”.
“Због чега се пјева “Вјерују” пред пресушествљењем Светих Дарова? Због чега и свештеник чита о себи “Вјерују”? Због тога, да би сви који стоје на Литургији вјеровали и памтили да приликом пресушествљења Светих Дарова учествује Света Тројица, и да је Тајна Евхаристије – дјело Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа; због тога, да би и свештеник неосуђено, са несумњивом вјером у благост и свемоћност Оца и Сина и Светога Духа извршио Свето Тајанство, и да би Га се затим на вријеме причестио; јер у то изузетно вријеме свештенику је пријеко потребна велика вјера; зато што првенствено у то вријеме враг из све своје силине настоји да порази ум и срце свештеника хладноћом и невјерјем, или да га смути сумњом”.
“На литургији вјерних хришћани пјевају Символ Вјере из истог оног разлога, из којег га пјевају и пред крштењем, пред посјетом болесног, пред тајанством исповиједи; т.ј. као неопходан услов за достојно учешће у тајанству и за прихватање силе коју тајанство носи: “ако вјерујеш од свег својег срца”, како вјерује Света Црква Православна – можеш (Дјела, 8.37) присуствовати извршавању тајанства, и примити, када дође вријеме, св. Тајне, ако си се достојно припремио постом и чистосрчаним покајањем; ако ли пак не вјерујеш, ниси достојан ни да присуствујеш, а камо ли – да се причестиш”.
Ти који стојиш, вјерујеш ли у све ово? “Вјерујеш ли ти, између осталог, у будући блажени и бесконачни живот? Вјерујеш ли у будућу и бесконачну муку, припремљену за нераскајане грешнике? – Не вјерујеш! Или вјерујеш, али врло слабо, тамно, замагљено. Помилуј сам себе: када би ти заиста вјеровао у бесконачни живот, ти би био спреман да жртвујеш све: и труд, и све што посједујеш, и спокојство, и здравље, и сам живот. А ти живиш расијано; губиш вријеме без везе;… проводиш вријеме у забави; о избјегавању будућег гњева Божијег не помишљаш; гријехе своје безбројне ничим не искупљујеш; искреног покајања у гријесима својим не показујеш. О! Чешће се подсјећај, о човјече, вјечности; сјети се да све овдашње – подлијеже распаду. А тамо – у животу вјечном – вјечни је мир, вјечна радост, вјечно наслађивање, вјечна свјетлост, вјечно чудесно благоуханије, вјечно созерцавање неприступне Свјетлости” Свете Тројице!…
“Да ли смо ми вјерни Богу у вјери, нади и љубави? Да ли смо вјерни у борби са гријехом, тако погубним а тако заводљивим? Да ли смо ми вјерни Богу у борби са почецима, властима и свјетодржитељима таме вијека овога, који кроз нас ратују против Царства Правде Божије, против светих људи Божијих, против Самог Бога? Зар се не дружимо ми са гријехом, кроз повлађивање плоти својој многострасној и кроз плотске помисли, хуљење, скрнављење, безакоње? Држимо ли се надања на будуће догађаје и на блага вјечна неодступно? Не живимо ли ми само овдашњим животом, не бринући се о будућем, о предстојећем одговору који ћемо морати да дамо на Страшном Суду Христовом, пред свим Анђелима и људима?”
“Да ли смо ми вјерни? Вјерујемо ли?!
Ако вјерујемо, ако смо и животом својим вјерни, онда смо блажени”.
“О, каква је висина на коју је узвисио и на коју стално узвисује нас вјернике Господ Исус Христос Својим оваплоћењем! О, блаженство неизречено, којим Он удостојава оне који Га љубе и заповиједи Његове испуњавају! О, блажена бесмртност и вјечно ликовање са светима у обитељима небеским, чега су се многи већ домогли, а друге тек очекује и прати свакодневно: “Чају воскресенија мертвих и жизни будућего вјека!”[8] “О, вјеро света, православна, колико си ти утјешна, колико си ти драгоцјена човјеку који живи овдје на земљи, у крвавој борби са гријехом и ђаволом, у злопаћењима непрестаним, у патњама и тузи, често у изнуравајућим и незахвалним трудовима!”
“Зажалиће и горко ће застењати многи, многи хришћани православни, када други пут на земљу дође Христос – па чак и овдје, при окончању овдашњег свог живота – што су по крштењу и првим лекцијама вјере припадали Хришћанској Цркви Православној, а потом нису слиједили њена упутства, што су имали такво непроцјењиво спаситељно благо – Цркву Божију, њена богослужења, тајанства, учење спаситељно, пастире, – и све су то презрели, и живјели по својој вољи, у отуђености од Цркве и Јеванђеља, и служили само свијету и богаћењу”.
Још више се боји о. Јован за невјернике, маловјере или равнодушне – послије такве чињенице, као што је силазак са неба Самог Сина Божијег, – о чему, у суштини, и говори Символ Вјере:
“Вас је престала да задивљује и ужасава необухватна величина, премудрост, свемоћност оваплоћења Сина Божијег, живот, учење, чудеса међу људима, а поготово најужасније патње и смрт најсрамнија на крсту, а затим – васкрсење из мртвих и вазнесење на небо ка Оцу Свом? О, грешна равнодушности! О, грешно сљепило и безосјећајност! Али наша (пастирска) дужност јесте – да грмимо пред вама непрекидно о томе у уши ваше, да бисмо вас, који сном грешним спавате – пробудили и обратили ка покајању”.
“Они који се одвоје од Цркве губе право чак и на заступништво о њима светаца пред Богом”, као мртви дијелови тијела, зато што су противљењем својим навукли на себе погибију вјечну. Изван Цркве нема спасења, нема духа благодати…”
Сам горећи пламеном вјером, он се чудио том савременом равнодушју, том духовном сну:
“Оваплоћење Сина Божијег испунило је дивљењем и ужасом све анђеоске умове, а људи углавном остају безосјећајни и незахвални за тај пречудесни чин промисли Божије о спасењу рода човјечанског! Само је Црква Света достојно оцијенила и цијени то… и свакодневно се подсјећа и прославља” чудесне догађаје из живота Спаситеља, посебно на празнике. “Али и према Цркви хришћани су већином равнодушни и хладни!”
“Зачуђујуће дријемање и сан! Ужасну се од тога небо, и сви крајеви земље зачудише се томе, јер се Бог човјеку јавио у плоти… (Ирм. 8. гл.), а савремено човјечанство спава, једе и пије. “Јеђаху и пијаху”, као пред потоп (Лк. 17,27). Подивљали су. Код њих је на уму и у срцу само таштина. Спавају они, тако да се пробудити не могу, и поново да се роде неће”.
Тада Сам Бог почиње да буди људе свјетским катастрофама: ратовима, несрећама, глађу, хаосом у државном и друштвеном животу, безбројним болестима. То је Божанска педагогија. О њој ово говори о. Јован.
Али како се зато радује о. Јован за оне који пребивају у Цркви, и убјеђује их да се и даље држе тог спаситељног брода:
“Добро памти девети члан Символа Вјере!”
“Памти јединство Цркве, небеске и земаљске, под јединственом главом Христом, у јединственом Духу Божијем!”
То је његова омиљена, стална мисао!
“Послије (тајног) читања Символа Вјере, ја, – говори баћушка, – од себе додајем сљедећу молитву:
“Утврди у вјери овој и вјером овом срце моје и срца свих православних хришћана, и уразуми нас да живимо достојно ове чежње! Сједини у вјери овој сва велика хришћанска друштва, која су по несрећи отпала од јединства са светом православном, католичанском[9] и апостолском Црквом, која је Тијело Твоје, и чије Ти јеси глава и Спаситељ тијела; нисповргни гордост и противљење њихових учитеља и оних који њих слиједе, даруј им да срцем уразумију истину и спаситељност Цркве Твоје и без обмана да се са њом сједине! Сакупи… и оних који пате незнањем, заблудама и тврдоглавошћу раскола, сломивши силом благодати духа Твојега тврдоглаву упорност њихову и супротстављање истини Твојој, да не погину љуто у свом противљењу… Овој вјери привуци све народе који земљу настањују, да једним срцем и једним устима сви народи прослављају Тебе Јединог, свих Бога и благодатеља. У овој вјери и нас све сједини духом кроткости, смирења, незлобности, простоте, безстрашћа, стрпљења и дуготрпљења, милосрђа, саучешћа у болу, саучешћа у радости”.
***
“Благодат Господа нашего Исуса Христа и љуби Бога и Отца и причастије Свјатаго Духа буди со всеми вами!” Ову апостолску благу жељу да не може благовременије изговарају свештенослужитељи управо у вријеме пред вршењем Тајне. “Благодат Исуса Христа” – која милује, чисти, спашава, просвјетљује, учвршћује душу нашу, нужна нам је у свако доба. А сада, у овим страшним небеским тренуцима, када са нама служи многобројна небеска војска, која са трепетом окружује пријесто Божији, – благодат Божија, која просвјетљује и укрепљује слабе, расијане снаге духа, нарочито је неопходна за поимање висине и важности наступајућег Тајанства. “Љубави Бога и Оца”. У тим тренуцима би сви требали да осјете безграничну према нама грешним љубав Бога и Оца, Који је “тако пољубио свијет, да је и Сина Свог Јединородног дао, да свако ко вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни”, и да сами “пољубе Њега са Јединородним Сином и Духом Светим, одбацивши све животне пристрасности”. “И причастије Свјатаго Духа” нам је најнеопходније управо у то вријеме, зато што без “причастија” (са-учествовања) Његовог не можемо ми завољети Бога Оца, јер само Духом Светим можемо призивати Бога са искреном љубављу: Ава Оче! (Рим. 8,15), јер само благодат Светог Духа може да нас претходно очисти, освешта, просвијетли, умиротвори, и да нас утврди да можемо достојно и благоплодно стајати у вријеме овог најсветијег Тајанства”.
***
“Горе имејем сердца![10]” – позива свештеник… На његов позив народ одговара: “Имами ко Господу[11]”.
“Истинити хришћанин непрестано узноси према горе ум и срце своје, и храни их узвишеним мислима и осјећањима. Тамо, на небу је његов благо, његово блаженство, његова наслада, његове радости. Према земљи, пак, и свим њеним богатствима, као према грубим, пролазним, привременим, он је – равнодушан. Њега не привлачи земаљска љепота, насладе, слава, богатство, бљесак, раскош, углед, земаљске радости и весеља. Све то је њему, као туђинцу на овој земљи, страно! Само човјек од мале вјере – или тешки невјерник – умом и срцем живи на земљи… и не воли да се узноси на небо, које за њега није његова родна стихија, пошто се он сам није сродио са њом, заглибивши се у свјетске бриге и страсти”.
Али, “да ли искрено” и ми, који стојимо у храму, “одговарамо на позив “Горе”? – Не, или пак одговара веома, веома мали број нас, зато што су срца већине од нас прикована за земљу различитим животним пристрасностима. Не лако и не одједном се срце вазноси на небо, ка Господу! Да би се искрено вазнио срцем ка Богу, хришћанин мора непрестано да живи у Богу, да Га воли, да дубоко размишља о дјелима Његовог промисла,… и да буде – небески грађанин на земљи. А ми у храм долазимо расијани, различитим животним страстима и похотама пригвождени за земљу. Гдје је ту онда “горе” срца? Али, тим горе по нас, ако ми… у тим минутима највеличанственијих чуда милости Божије према нама “не имамо срца горе”. Значи, безосјећајни смо и неразумни. У то вријеме се од нас тражи савршена преданост Господу Исусу Христу… пуно повјерење,… савршено надање у свим молбама, благодарењима, похвалама. При томе – чисто срце, мржња према гријеху,… и врела љубав према истини и правди”.
“Послије возгласа овога, ја тајно говорим: узвиси Духом Твојим Светим све који овдје стоје пред Тобом, Боже живота нашега, и одгурни од срдаца наших све страсти плотске и душевне”.
***
“Благодарим Господа[12]”. “Ми приносимо захвалничку жртву о Пресветој Богородици и о свима светима сваке Литургије. И они се заступају за нас пред Господом и моле да нам се опросте гријеси и да нам се да велика милост”.
“Послије Евхаристичног[13] возгласа “благодарим Господа” чита се молитва: “Достојно и праведно Тја пети” и друго. При тајном читању ове молитве, послије ријечи: “Ти од небитија у битије привео нас јеси! – ја додајем, ради појачања благодарног осјећања, ријечи: у разумно битије и по души бесмртно привео јеси. Послије ријечи: “падших нас возставил јеси”, додајем: и стократно на сваки дан уздижеш и оне који су згријешили и који се кају. Послије ријечи: “дондеже нас на небо возвел јеси, и царство даровао јеси будуће” – додајем тајно: “Ти нас већ и самим нашим причешћем животворним Твојим Тајнама уздижеш на небо, јер гдје си Ти – тамо је небо, небо над небесима; даровавши Себе Самога вјерним, Ти им, заједно са даривањем Себе Самог, дарујеш и Царство Небеско, царство будуће, за шта је залог Пречисто Тијело Твоје и Пречиста Крв Твоја”.
***
“Свјат, Свјат, Свјат!” При тајном читању молитве “с овим блаженим силама” – код ријечи “Сам Себе предајаше за мирски живот[14]”, додајем од себе, ради појачавања осјећања благодарности и умиљења, ријечи: више, пак, од свих, за мене грешнога, да се избавим од смртоносног гријеха и да живим во вјеки”.
***
“Примите, јадите… Пијте од њеја вси…” Ко је у стању да постигне величину благодавања које нам Господ Исус Христос преподаје у Тајанству Евхаристије – причешћа? У потпуности – нико, не чак ни ум анђеоски, јер је благодавање ово – безгранично, необухватно, као Сам Бог!… Каква блискост Божија са нама! Ево Га, Он је – ту!… Сушествено!…. Какво чудесно општење…
Каква је срећа, какво је блаженство наше природе… Видим, окушам, осјећам чулом додира Самог Божанственог Спаситеља Мог у чудесним Тајнама Његовим! Осјећам у себи Његово дјеловање!”
“У ријечима: Примите… и … пијте… – налази се бездан љубави Божије према роду људском!… Свештени трепет обузима цијело тијело,… када срчаним ухом слуша он ове ријечи: Господ наш, будући Господом и Творцем, Сам Беспристрасни Бог, унизио је Себе, прихвативши плот онога кога је Сам створио, Он је постао пасха, пожељевши да умре за оне које је Сам изабрао, Сам будући одувијек суштим (постојећим); и унапријед, на Тајној Вечери је принио Себе у жртву, прогласивши: једите Тијело Моје и вјером ћете се утврдити”.
“Ово чините да за Мој спомен” (Лк. 22,19). Без Тајанства Тијела и Крви, без Литургије, могло би се десити да се заборави највеличанственије дјело љубави, премудрости, свемоћности Спаситеља нашег; могли би се изгубити плодови Његовог страдања – зато је Он и заповиједио да се ово тајанство Тијела и Крви Његових чини ради подсјећања на Њега. И не само ради подсјећања, него и ради најтјеснијег могућег општења са Њим. Громогласно, да сви чују, у цијелом свијету се врши ово свемирно Тајанство. Плодови Његови јесу – светиња, непролазност и живот вјечни!”
“Послије ових ријечи, тајно додајем, од себе, ради појачања осјећања благодарности и задивљености:
О, божанственог ли, о љубазног ли, о најслађег ли Твојега гласа!” (Нарочито послије сваког возгласа). При томе, ја замишљам – према својим скромним могућностима – безмјерну благост и својевољно истрошење Господа, Који је по Својој вољи цијелог Себе истрошио[15] ради нашег спасења, до крста и смрти, и Његову крајњу жељу да се ми приопштимо Његовог Божанства и Човјечности, “распевши плот своју са страстима и похотама” (Гал. 5,24).
***
“Твоја од Твојих Тебе приносјаше о всех и за всја”[16] “Када изговарам ове ријечи, ја осјећам торжественост и величанство тренутка када, стојећи лицем у лице са вјечном, савршеном, непромјенљивом правдом Оца Небеског, Који кажњава гријех, приносим у име свих и за све једину безмјерну, свеправедну умилостивљујућу Жртву Христа Сина Божијег, која је једина у стању да на милост приклони Бога Оца, да искупи цијели свијет од праведног проклетства, и да за све вјернике измоли опраштање гријеха и благослов… Приносећи ову страшну, свеспаситељну Жртву, свештеник се моли, и са умиљењем моли од Бога да спусти Духа Светог на пријесто правосуђа и милосрђа испред којег он стоји, као и на предложене св. Дарове. У тим тренуцима је изузетно важно да срце свештенослужитеља буде зацијело предано Богу, Који тако страшним начином свештенодејствује спасење наше и избављење од ђавола, од гријеха, од проклетства и од вјечне смрти. И да ни о чему земаљском не помишља, да се не би скрнавила страшна Жрва небеска недостојним, ниским страсним помислима”. “Јер, и најмања пристрасност” према њима “разгњевљује Бога, Који не може, као Праведан и Свет, да трпи када Њега претпостављају твари, била та твар са душом или без ње”.
Све ово се врши кроз Спаситеља, од Оца, Духом.
“До Христа – небо је било закључано за све људе, чак и за праведнике. Послије страдања, смрти и васкрсења Његовог, оно је отворено за све који вјерују и кају се искрено. О, дарежљивости! О, милосрђе! О, богатство благости!”
***
“Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим, и молим Ти сја, Боже наш”. У вријеме пјевања ових ријечи, сва Црква, сав народ у храму мора да се моли, заједно са свештенослужитељима, да Отац Небески пошаље и спусти Духа Својег Светог на нас и на предложене Дарове – и чита о себи молитву: “Господи, иже Пресвјатаго Духа в третји час Апостолом Твојим ниспослави, Того, Благи, не отими от нас, но обнови нас, мољаших Ти сја”[17]. “Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробе мојеј”[18]. “Не отвјержи мене от Лица Твојего и Духа Твојего Свјатаго не отими от мене”[19]. У то вријеме ни једна душа не смије остати хладна, него свака душа мора бити запаљена љубављу према Богу, а – подсјетимо се опет – животне бриге и страсти хладе душу. “Најузвишеније у то вријеме да буду наше душе, да буду као запаљене бакље, као кандило, као дим тамјана да миомиришу и да се уздижу увис, јер у тим тренуцима се врши страшно, животворно тајанство – Дух Божији претвара хљеб и вино у пречисто Тијело и Крв Христову, и на пријестолу се јавља Бог у плоти”.
“Тајанство у олтару врше свештенослужитељи, који представљају Исуса Христа, и врше га при затвореним царским дверима (ако служи свештеник, а не архијереј), зато што је први пут ово тајанство извршио Исус Христос, у посебној, свечано припремљеној соби, у присуству једино Његових ученика”, а такође и због тога, “да би сачували величанствену тајну од очију недостојних, уз велико страхопоштовање и љубав вјерника, јер су срце и око човјекови лукави, и по својој нечистоћи и лукавству бивају недостојни да гледају Тајну, на коју и Анђели са страхом погледују”.
За сво вријеме пјевања “Тебе појем” свештенослужитељ истим ријечима, као и народ у храму, призива Светог Духа, молећи Оца да Га пошаље на св. Дарове и учини их Тијелом и Крвљу.
“Када почињеш да се молиш молитвом Духу Светом, – а овдје – о Духу Светом, – знај и памти, да је Дух Свети на земљу дошао по заслугама Исуса Христа и дејствује у свијету, највише у Цркви Својој, и нас спашава. Свети Дух врши сва тајанства… Ето због чега ми своје молитве почињемо са молитвом Духу Светом”.
А тим више Га морамо молити о вршењу највеличанственијег тајанства.
Благословећи крстом хљеб и вино, служитељ говори: “Сотвори убо хљеб сеј честное тијело Христа Твојего, а еже в чаше сеј – честнују кров Христа Твојего, преложив Духом Твојим Свјатим”[20]. “Послије ових ријечи и благослова покретима руке у облику крста, у једном магновењу хљеб и вино се прелажу у Тијело и Крв Христову, али не раније, јер божанствена свемоћ очекује Њему са-дејствујућих ријечи свештеника: “Богу је он помоћник” (1 Кор. 3,9)”.
“Благослов крстом и именом Господњим при овоме значи да се тајна врши Духом Светим, о Имену Исуса Христа и ради Исуса Христа, ради Његовог заступништва, благом вољом Бога Оца”.
“Послије благослова Евхаристичног хљеба и вина, и послије изговарања потврдних: Амин, амин, амин, – сви се поклањају до земље. А ја за себе говорим у пола гласа: “Бог се јави у плоти” (1 Тим. 3,16). “Слово постаде плот и усели се у нас” (Јн. 1,14).
***
“Изрјадно[21] о Пресветој… Богородици и Приснодјеви Марији”. Жртва Благодарности приноси се и за Пресвету Богородицу, као “Началницу мисленога назданија”, т.ј. главу искупљеног, обновљеног, препорођеног, поново сазданог човјечанства – као на врх “мисленог” дома Божијег, царства Божијег. Али постоје и други разлози за похвалу Њену.
“Због чега ми, – пита о. Јован, – непрестано и нарочито, “изрјадно” одајемо хвалу Пренепорочној Владичици Богородици?… Ради тога, да бисмо макар дијелом узвратили славу Њеној величини, светињи, правди, задивљујућој чистоћи, смирењу, љубави према Богу и према нама недостојним, Њеном непрестаном заступништву за нас; ради тога, да бисмо знали и памтили бесконачна блага која је кроз Њу излио Господ на род људски”. А “славити Пречисту Богородицу значи славити Самог Сина Њеног Јединородног, Господа нашег, Исуса Христа, Сина Божијег”, са Којим је “вјечно сједињена Мајка Његова”, у Којој је “Он пријесто Себи начинио”. “Слава Теби, Маријо, Богоневјесто Пречиста!”
“Да ли ти увијек, са искреном вјером и усрдношћу, са одважношћу и љубављу, прибјегаваш ка Владичици и Мајци по благодати – ка Пречистој Богородици, у свим животним ситуацијама, радосним и тужним, а нарочито у биједи којекаквој грешној, у бури страсти, у искушењима тешким? Нема већег губитка за тебе, ако се ниси научио, ако се ниси увјерио и привикао да са надом и увјереношћу, са смирењем и благоодважношћу прибјегаваш у свим својим јадима – баш као и у радости – ка Мајци Живота, ка овој бескрајној пучини милосрђа и дарежљивости, спремној да се заступи и да покрије грешнике који се кају. Када ја, – говори о себи баћушка, – прибјегавам са вјером и усрдношћу, увијек се спашавам и добијам помоћ против искушења. О, чешће погледуј, хришћанине, на свијетли матерински лик Преблагословене, и учи се, и спашавај се! “То је Мати Твоја” (Јн. 19,27).
“Ко, каква Мајка, као Мајка Божија, може да нас воли тако врело, тако чисто, тако јако, тако дјелатно? Каква је мајка тако благопослушна, благомоћна? И тако, да увијек прибјегавамо ка Њој, са благом надом, у покајању, срца чистог!”
***
“Послије возгласа о Богородици, свештеник тајно спомиње и подсјећа се светих, почевши са “већег од свих које је родила жена” – Јованом Крститељем, затим Апостолима, и светих који се тог дана спомињу и славе на Литургији”, и моли Бога “да нас посјети” по њиховим молитвама.
“Када призивамо или прослављамо свете угоднике Божије, ми морамо да их призивамо и прослављамо свим својим срцем, врелом душом, да бисмо им се на тај начин приближили, да бисмо њих себи приближили, и по могућности, постали што сличнији њима, јер они са нама и уз нас бивају када их призивамо или прослављамо чистим срцем; тада они уздижу наше молитве ка Богу”.
Тада је “потребно убјеђење да нас Бог, Божија Мајка, Анђели и свеци – чују. Они су благопослушни, снисходљиви према нама, чине добру и корисну промјену, више од сваког живог човјека. Због тога се увијек треба молити максимално усрдно, без лијености, са живом вјером, са живом надом, са срчаном љубављу, чистим срцем.
***
Даље се помињу умрли и живи.
Баћушка говори да морамо “нарочито ватрено да се молимо за живе и за почивше у вријеме Литургије, а најусиљеније послије прелагања Светих Дарова”.
“Кроз ову ватреност ми се приближавамо ка њима, што је веома важно, и њих приближавамо себи, а тада се нама приближава Бог, Којем је пријатна љубав, пријатно сједињење љубави”.
“Ми се молимо за живе, и својом искреном молитвом привлачимо на њих невидљиво, непримјетно – а понекад и примјетно – велике милости Божије, и привлачимо њихова срца к себи и к Богу, и к животу побожном. Молимо се за почивше, а и они, ако имају одважност у Господу, моле се за нас, не остајући нам дужни, тако да Господ увијек узвраћа за љубав, за свако добро које по искреној љубави чинимо у корист ближњих. “Онај Који испитује срца и утробе” ће наградити за сваки искрени уздах, за сваку сузу о ближњем. Онај Који је кроз Апостола рекао: “Молите се Богу један за другога, да излијечени будете” (Јак. 5,16), неће оставити без плода наше пламене молитве. И тако, дишимо ватреном молитвом о свим – што и чини Црква увијек и на свакој служби. Нарочито то важи за свештеника, и сваки свештеник мора бити испуњен врелом љубављу и мора да се моли за све, као посредник између Бога и људи – сам будући обложен немоћима и знајући по личном искуству немоћ човјекове природе”.
“Искрено се молите за све ближње и даљње људе, јер у срчаној молитви ми можемо духовно доћи у додир са свима, љубављу својом, мада се са неким сав живот не видјели. Молитва све обједињује, грије, освештава, окрјепљује… Напримјер: теби блиског човјека ти због нечега не можеш видјети и говорити са њим, али молитвом искреном за њега ти га можеш приближити себи, свом срцу, и то тако, као да је био са тобом и као да је бесједовао са тобом. Он ће бити у твоме срцу, и ти можеш да загријеш његово срце својом љубављу, и помоћи му у дјелима његовим. То се односи на све. Много може молитва. Она приклања к нама Господа на милост, она низводи са небеса Божију Мајку (јављање Божије Мајке Сергију Радоњежском), свете Анђеле и свете угоднике Божије. У Богу ми сви имамо најближи контакт, живу везу, па макар били удаљени огромним пространством и временом – или влашћу, положајем, звањем, имањем”.
У жељи да објасни овај “контакт”, о. Јован учи о сили “имена” светих, а и уопште свих људи.
“Када призивамо свете на молитви, тада изговарање од срца њиховог имена већ значи њихово приближавање самом нашем срцу. Без сумњања тада моли од њих да се помоле за тебе и да се заузму за тебе, и они ће чути твоју молбу, и молитву твоју представиће Владики – брзо, у једно магновење, јер је Он свуда и све види”.
“Име светог човјека, састављено из гласова који га чине, представља нешто као плот свеца или свети… у малом виду, у устима нашим и у душама нашим као да одражава бића горњег и доњег свијета – и све то кроз вјеру, Духом Светим, Који јесте један Сушти – Који свуда Јесте и све испуњава”.
“Помоливши се о упокојењу почивших” и живих, “ја додајем тајно од себе: помени, Господе, све православне епископе, носитеље Духа Твог, звања и чина Твог, правде Твоје, власти Твоје, светиње Твоје, бесмртности Твоје, новог творења Твог, благе воље Твоје, освештања Твог и обожења Твог, носитеља ума Твог и срца Твог (“ми ум Христов имамо”, 1 Кор. 2,16 – по Апостолу), свјетлости и величанствене љепоте Твоје” – ево како високо узноси баћушка епископа! – а затим: помени – “сво свештенство; и додајем тајно: њему си повјерио службу примирења људи са Богом, службу покајања, крштења, обновљења, просвјетљења, благосиљања, и сва пренебеска тајанства, осим рукоположења. Нека буде оно достојно свога звања, и нека право живи и свештенодејствује и богоугодно приноси молитве Теби, Владико, о свима и за све. Помени и у Христу ђаконство које свепомаже свештенству и служи пренебеским тајнама – и сваки свештени чин”.
“Још приносимо Теби службу ријечима о васељени, о светој, саборној и апостолској Цркви, од свих народа састављеној, у бури свијета овога и књаза таме, пак, постојеће цркве умири и тврду побожност у њих усади”. “И тако даље”.
Као закључак, и за нас, свештенство, а и за народ, није бескорисно да поменемо овдје и један болећиви крик о. Јована о недостојности нашој:
“Ви, јереји, и народ, често одајете славу Оцу и Сину и Светом Духу, Богу у Тројици. Нека ова слава Њему буде прије свега у срцима вашим, у вјери и љубави нелицемјерној, у кроткости, смирењу, неозлобљавању, уздржавању, чистоћи душевној и тјелесној, у простоти, у милосрђу, у послушању једних према другим, у покајању ватреном, нелицемјерном, у свесрдности према свим благим дјелима. Ето у чему прије свега треба да буде слава Свете Тројице од нас грешних. А овамо – ми славу одајемо ријечима, а сами обезслављујемо име Божије својим нехришћанским животом, својим страстима, својим лукавством, гњевом, завишћу, непријатељством, неуздржавањем, нечистоћом, блудним животом, пустошју својом, лијеношћу, користољубљем, жестокошћу и расрђивањем, непокорношћу и осталим гријесима”.
Јер, шта добијамо? “Колико молитви ми читамо сваки дан! Али гдје су плодови? Гдје је поправљање? Гдје је врлина хришћанска? Све, као сјеме посијано поред пута или на камену или у трњу, пропада, или не доноси истинитог плода!” Одакле ово? Одатле, што “свештенослужитељи и народ, приносећи службу Богу и говорећи молитве… често веома мало мисле о Богу и о светим људима Његовим, који по благодати управо ту, у цркви присуствују; или, испољавају биједно мало страхопоштовања и љубави према Богу и светим а размишљају о људима који у храму стоје око њих и, имајући према њима пристрасности – позитивне или негативне, свеједно – упропаштавају дјело молитве, отпадају од Бога срцем, и због тога остају без плодова молитве – хладни, празни, неумирени, незасићени духовно. Тако им и треба! Нико не може служити двојици господара. Чак и свјетска пословица каже: “ко лови два зеца, не улови ни једног”.
***
“И дажд нам јединими усти и јединим сердцем славити и воспјевати пречестное и великолепое имја Твоје Отца и Сина и Свјатаго Духа”. Овај возглас и молитва долази благовремено, за све. Велика је ствар – једна уста и једно срце оних који се моле. Таква једнодушна молитва може све да измоли у Бога, свако благо. Због тога, што је могуће чешће и више, свих треба наводити на једнодушну молитву, и молити од Бога да нам да такву молитву”. “Црква, када се заједно моли, велика је сила Божија, која побјеђује цијеле пукове демонске, и може измолити у Бога сваки дар савршен, сваку помоћ, свако заступништво, избављење, спасење”.
***
“И да будут милости великаго Бога и Спаса нашего Исуса Христа со всеми вами”. Поменувши раније појединачно разне власти и сталеже људске, сада Црква уопштено свима жели милости од Бога”.
***
Даље слиједи прозбена јектенија: “Всја свјатија помјанувше…” “При тајном свештеничком читању молитве: “Теби предлагајем живот вес и надежду, Владико человјекољубче, и просим и молим и мили сја (умиљење) дајем, сподоби нас причаститисја небесних Твојих и Страшних Тајин, сеја свјаштенија и духовнија трапези, с чистој совјестју, во остављеније грјехов, в проштеније согрешенији, во општеније Духа Свјатаго, в наследије Царствија Небеснаго, в дерзновеније еже к Тебе, не в суд или во осужденије[22]”, ја додајем тајно од себе: у одважности пред свим људима Твојим, ради искорењивања рђавих, наметљивих, насилиничких, помрачујућих, посрамљујућих, од Тебе одвајајућих и душу умртвљујућих страсти, ради усађивања, узрастања, утврђивања у душама сваке истините живоносне врлине, ради испуњења премудрошћу, да научиш све људе вјери и заповиједима Твојим, да просијаш свјетлост моју пред људима Твојим, да виде дјела моја добра и да прославе Тебе, Оца нашега, Иже на небесех, да не узалуд носим овај тако велики – горњи, анђеоски, боготворни, владичански чин свештенства – не на суд или на осуду своју”.
***
“Оче наш”. “Молитва Господња – кратка, али тако висока и садржајна, тако богата мислима, да је треба увијек читати, – тајно или наглас – са највећом могућом пажњом, без журбе, мирно, са дубоким размишљањем и осјећањем, у јасној свијести о присутности Божијој, и тада ће нам она донијети много, много плодова, много дарова духовних и тјелесних. Јер, у њој се Сам Богочовјек моли Оцу Небеском”, тј. зато што је Он и Себе укључио у ријеч “наш”, “нам”, присаједињујући Себе људима – браћи по плоти, а такође и због тога што је Бог Отац и Њему Отац”.
“Кад читамо молитву Оче наш, морамо да је читамо са посебном пажњом, јасним разумијевањем и одушевљењем, и то овако: 1) Удубити се дубоко и уразумјети сваку ријеч и израз. 2) Свом душом и свим срцем жељети оно, о чему се молимо. 3) Имати ревност, усрдност за испуњење онога што од нас у овој молитви тражи Бог. 4) Дјелом испуњавати оно што се тражи”.
“О, каква висока срећа и блаженство, какво величанство, каква част – призивати вјечног Оца! Дрхти, трепери непрестано и неуморно овом највишом срећом, овим блаженством, које ти је предоставила бесконачна благост Бога твог, и не заборављај се у вријеме молитве. Тебе слуша Бог, слушају те Анђели и свети људи Божији. Фебруара 26-ог, 1864. године, расплакао сам се када сам писао ове редове!”
У овој молитви “се налази идеја-водиља за живот сваког хришћанина, сила која га обнавља”. “Говорећи ријечи: да свјатитсја имја Твоје, треба свим својим срцем жељети живјети свето, и старати се живјети свето”, “небески живјети на земљи”, треба “свим срцем својим жељети и домагати се Царства Божијег”: “тражи и ти, човјече, више од сваког блага, благодати Божије, и нека царује она у теби непрестано”. “Да приидет Царствије Твоје! – Пресвета Богородица се благодаћу сачувала од сваког гријеха и украсила сваком врлином… благодаћу се она учинила Мајком Божијом и Царицом све твари. Благодаћу су се и сви свети људи Божији избавили од гријеха и дошли до богоугодне светиње, непролазности и славе у царству небеском, благодаћу су се утврдили у свим искушењима на земљи, у подвизима и патњама, украсили се сваком врлином. Благодат је за њих била све”.
“Говорећи: да будет воља Твоја – морамо бити спремни да извршавамо вољу Божију, свету, савршену, спаситељну, свеблажену, премудру, свемогућу, вјечну”. Кроз ово “извршавање воље Божије ми и можемо – и морамо – достићи Царство Божије”. “Чување и извршавање воље Божије већ представља награду слободном разумном бићу, био то Анђео или човјек, јер воља Божија представља за разумна бића највеће благо и блаженство, њихово савршенство”.
“Хљеб насуштни”. Треба “живјети уздржано и не тражити раскоши у храни. Уздржавање је мајка здравља и пратилац благодати”. “Многима се чини – због незнања – да уздржавање и постови ограничавају њихову слободу. Баш супротно – кроз њих Црква жели да нам да најширу духовну слободу, јер неуздржавање поробљава наш дух тијелу, његовим страстима и пороцима, а и само тијело отежава и подвргава се многим болестима”.
“Остави нам долги…” “Морамо се искрено кајати, свакодневно, и праштати ситне и крупне увреде које од других претрпимо у току нашег свакодневног заједничког живота”.
“Не введи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго”.
“Морамо се удаљавати од саблазни и не подавату се лукавом, који нас наводи на гријех; морамо памтити да смо ми – дјеца Божија, да је Богу угодно да нам пода снагу и силу за борбу са гријехом, и да ћемо за побједу над гријехом у награду добити царство небеско, одјенућемо се силом Божијом и прославићемо се у бесконачне вијекове!” “До крви се подвизавај против сваког гријеха! И имај на уму, ради каквог блаженства, које има траје у бесконачним вјековима, се ти подвизаваш, ради каквог царства Божијег, царства правде и истине, царства мира, радости у Духу Светом, које већ и овдје почиње да те подиже и потпомаже труд праведни, труд борбе против гријеха. Јер, послије сваке, са Божијом помоћу, успјешне битке са гријехом, ти осјећаш у себи мир, задовољност собом, сродство са Богом и тијесно са Њим општење, свјетлост, снагу, одважност, славље духа. А гријех – уништава, прља, гура у мрак, очај и тјескобу, душу чини килавом, убија је, тирански је лишава благодати Божије и господари у срцу грешника безочно и разбојнички”. А “виновник гријеха је ђаво”. Чак “када сам на служби”, и “тада повремено осјетим, – говори о себи баћушка, – како зли и нечисти демони задржавају моју душу, не допуштајући јој да у мислима и ријечима иде ка Богу, и чине ми разноразне смицалице – блудним помислима, пристрасношћу према храни, према новцу, одјећи, или злобом и гњевом, или завишћу, или непослушањем и супротстављањем, или немирним страхом и бојажљивошћу, или потиштеношћу и разлијењеношћу и сањивошћу” или другим, најперфиднијим помислима.
“Литургија и јесте – … највећа побједа милосрђа Божијег над гријесима људским, највећа побједа над ђаволом, која се свакодневно извршава а за сву вјечност доставља блаженство онима који ђавола побјеђују вјером и покајањем, а затим и причешћем”. “У Литургији је наша снага против силних непријатеља, и побједа над њима, мада нас они често побјеђују, страстима нашим”.
“Јако Твоје јест Царство и сила и слава во вјеки”. Памти, у Чијем царству живиш, у царству Онога, Коме се сва твар, разумна, са душом и без душе, небо и земља, повинује, и Коме се и ти мораш повиновати! Господу Богу, Творцу и Промислитељу цијелог свијета и свега и свих, и Спаситељу рода људског. О, Боже!”
“И во вјеки вјеков”. “Боже вјечни и Царе сваког саздања, – дакле, и мој Саздатељу – опрости ми све што сам згријешио, намјерно или ненамјерно, и учини ме достојним да извршавам вољу Твоју, јер си Ти Бог мој, јер си Ти извор живота…”
“Заборављамо ми сваког дана ову неоспорну истину: или пролазно – или непролазно, или вријеме – или вјечност”, а “испуштајући из вида непролазност, вјечност… ми изабирамо блага привремена, заборављајући на блага вјечна…”
“Амин. Истинито – неоспорно. Чудесна молитва!”
***
И баш у том тренутку нарочито, – а не само као увијек, – “морамо благодарити Бога за то што нам је дао право да можемо себе називати чедима Божијим, да приступамо Њему – са молитвама, молбама и благодарењима, да се радујемо о таквој милости Божијој према нама; морамо увијек спремно, радо, са великом одважношћу и благоговенијем приступати ка Њему… Велика је част указана смртној људској природи – да бесједује, а сада још и више – у Тајнама – да се најтјеснијим могућим начином сједињује са Бићем бесмртним, Бићем Које нема почетка, Бићем свеблагим, свепрекрасним и сведовољним!”
“Како је узвишен човјек… тајном оваплоћења Бога Слова! Бог је постао човјек, да би човјека учинио богом! И како ти сам себе не уважаваш, човјече! Како не замрзиш гријех, који те срозава на ниво животиње, који те убија! Како не пољубиш светињу, правду, истину, Бога, Оца!” “Човјек је најомиљеније дјело Божије, он је створен по обличју Божијем, он је чедо Божије, за њега је створен свијет, ради њега је са пријестола славе на земљу сишао Син Божији, – … ради његовог искупљења и избављења од вјечних мука је Он препатио и умро најстрашнијом смрћу!” Ради његовог спасења “спушта се на свети Животворни пријесто сваког дана да иврши највеће чудо милосрђа Својега, претварајући хљеб и вино у пречисто Тијело и пречисту Крв… и омогућава вјерницима да Их се причешћују”.
“Какве части је удостојио Бог човјека, усељавајући се у њега кроз Свете Тајне, и идући у њему и са њим… буквално, учинио га је храмом Својим о-душевљеним, како је Господ и рекао: “К њему (ономе који извршава заповиједи Његове) ћемо прићи и обитељ у њему начинити” (Јн. 14,23).
***
“Са страхом Божијим и вјерој приступите[23]…”
Прије свих “приступају” свештенослужитељи у олтару.
“Када се причешћујем Светих Тајни, – пише о. Јован, – послије читања молитви “Вјерују Господи, и исповједују… и вечери Твојеја тајнија…” итд., тада говорим тајно: – Господ је у мени лично, Бог и човјек, ипостасно, суштествено, непреложно, очиститељно, осветитељно, побједоносно, обновитељно, обожитељно, чудотворно (што ја у себи и осјећам)! Затим више ништа не додајем од себе”.
Послије се причешћује вјерни народ. “Са страхом!”
“Велики је то задатак и велики духовно-морални труд – вршити Литургију, јер је неопходно најпажљивија припрема за службу, увијек, а не једнократно. Једном рјечју, њему (свештенику) је неопходно да има анђеоско безстрашће, пламену према Богу и људима љубав, горњи ум, исто такво срце и савршено сагласну са вољом Божијом његову сопствену вољу”. Али исто тако се мора припремати и вјерни народ:
“Ви који патите од пролазности и распадања, ви који сте од земље, са очишћеним осјећањима и мислима приђите Светој Литургији, и одатле ћете црпити непролазност и вјечност, ви који сте од земље и који сте се за земљу прилијепили, приђите, насладите се небеским царством у благодатном Царству Христа Бога”.
Онај, пак, који недостојно приступа светињи, бива сличан Јуди, о којем се због тога и спомиње у предпричесној молитви. “Ко приступа Светој Чаши са било каквом страшћу у срцу, тај је – Јуда, и приступа подло се улизујући да пољуби Сина Човјечијег”.
“Са страхом приступите! Али и са вјером и љубављу! Подгријевај у срцу свом вјеру у Исуса Христа, у Његову бесконачну љубав”, удубљуј се “у себе”, старај се “видјети своју духовну биједност, своју грешност, своје сљепило, наготу, настој да у себи пробудиш и продубиш жудњу за правдом, т.ј. за исправљањем и праведношћу. Без тога је немогуће искрено и са ватреном љубављу плодотворно се причешћивати Светих Тајни! Треба се одријешити од пристрасности према земаљским наслађивањима, која страшно спутавају небеску љубав!”
***
“Благословен грјади во имја Господње. Бог Господ и јависја нам!”[24]
Ова пјесма се пјева и послије шестопсалмија и овдје, на Литургији.
“Разноси се радосна вијест о јављању Господа “у лику роба”, т.ј. примившем плот, а овдје – вјечно оваплоћење у тајнама Тијела и Крви. А у сусрет Њему, Богу Господу Који се јавио, раздаје се радосни поздрав од оних који су од земље рођени: благословен грјади во имја господње! Бог Господ и јависја нам!” Он нас није оставио да вјечно гинемо, него је дошао и спасао нас – не неки заступник, нити Анђео, него Сам оваплоћени Господ!”
***
“Спаси Боже људи Твоја и благослови достајаније Твоје”. “Шта значи достајаније[25] Твоје, шта је то и ко је то – у Бога? То су – хришћани. Због чега? Зато што их је Исус Христос искупио цијеном Своје крви и они представљају Његово имање. “Спаси људи Твоја”. Од чега спаси? Од гријеха, од ђавола, који нам непрекидно досађује. “Благослови”. Шта значи “благослови”? – То значи: изреци све што је благо на људе Твоје, или – дај им све што је благо: мир, светињу, добру славу, јављај на њима непрестано Своју силу, Свој Промисао!”
Али овдје се изражава и једна веома дубока мисао, која се односи управо на Литургију. Ми смо већ не једном слушали од о. Јована да и уопште “сво Богослужење Цркве прожима мисао и учење о јединству свих вјерника, као људи Јединог Тијела под главом Христом”. Конкретно, сву Литургију прожима основна мисао: “Да сви једно буду” (Јн. 17,26) у Христу. Ово уједињење се сада достиже првенствено – тјелесним и духовним приопштавањем Тијелу и Крви Главе Цркве:
“Света Црква… вјерна је своме опредјељењу, својој идеји – она је кућа Божија, она је друштво или општење свих светих и свих који вјерују у Христа”. А сада, послије причешћа, “Бог у њима живи, како је написано: “ви сте храм Бога живога, како је рекао Бог – уселићу се у њих и ходаћу у њима и бићу им Отац, а они ће бити Моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ” (2 Кор. 6,16,18).
А то се и десило у причешћу. Јединство је достигнуто. Остаје још – захвалити.
***
“Видјехом свјет истини! Пријахом Духа Небесного, обретохом вјеру истинују. Нераздјељној Тројице поклањајемсја, Та бо нас спасла јест!”[26] “Да исполнјатсја уста наша хваленија Твојего Господи!”[27]
“Човјек – павше обличје Божије – сада је обновљен крајњим умаљењем и истрошењем Сина Божијег”. Извршило се: претварање, обнављање, поновно уједињење, обожење, спасење!
“Благодарење Светој Тројици Која нас је спасила! Човјек се непрестано обнавља, препорађа, спашава Пречистим Тијелом и Крвљу Христовом. Обожује се!”
“Каква је то радосна мисао, када пред својим духовним очима увидиш да сви… сачињавају једно Царство Божије, као синови Царства, једну Цркву Божију, једно тијело, један дух, једну винову лозу” Христову, “са множином гроздова!” “О, када би у свима обитавао Дух Свети!… Када би у свима живио Христос!… Какав би то прелијепи призор био на земљи! Како би сви били срећни, задовољни!”
Било би – царство Божије још овдје, на земљи! Царство Тројице! Тако се крај Литургије враћа ка њеном почетку – гдје се проглашавало: “Благословено Царство Отца и Сина и Свјатаго Духа”. То се Царство испунило, остварило у оним који су се достојно причестили.
***
“Јако Ти јеси освјаштеније наше и Тебе славу возсилајем, Оцу и Сину и Свјатому Духу, ниње и присно и во вјеки вјеков[28]” (возглас послије јектеније која благодари за причешће). А послије молитве којом јереј са амвона благосиља вјерни народ, три пута се разлијеже слављеничко ликовање цијелог народа пјесмом: “Буди имја Господње благословено отниње и до вјека![29]” “Слава Тебе Христе!” “Слава Отцу и Сину и Свјатому Духу!”.
Тако “богослужење… почиње и завршава се ријечима благословљења, славе Тројице и Христа Бога”. “Држава Царства Свете Тројице мора бити праведно и достојно благословљена и препрослављана од стране разумне твари, створене по обличју Њеном, и искупљене Крвљу Јединог од Тројице, сједињене опет – послије уништења смртне стијене која се гријехом и проклетством била испријечила између ње и Бога – са Богом, разумне твари која има сада да добије вјечни живот, као највећи дар, дар којег је ријечима описати немогуће! Зато – Слава буди во вјеки вјекова Светој Тројици од свих нас људи, за које је толико много благих дјела учинио Господ!”
***
На крају – отпуст: “Христос истини Бог наш… помилујет и спасет нас”.
“Христос” – посљедњи благослов и упутство пред полазак даје се именом Христа Спаситеља.
“Најсветија, свемогућа, свеблага Глава Цркве Своје”, јесте Он, “Господ Исус, Алфа и Омега, почетак и крај” свега. “Алфа и омега сваког Богослужења… јесте Исус Христос, Јединствени Милостиви и вјерни Првосвештеник пред Богом за нас, – а заједно са Њим су, несумњиво, – и Бог Отац и Дух Свети, Тројица Јединосуштна и Нераздјељива. Ка Њему треба обраћати свој поглед непрестано!”
“Због страдања и смрти на крсту безгрешног, свесветог Љубиоца нашег, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа” извршило се примирење. “Исус Христос је напунио цијелу земљу благоуханијем благодати Духа Светог”. “Ову благодат су примили Мајка Божија и сви свети угодници Божији”. Његовом милошћу, и њиховим молитвама, “и ми постајемо достојни” ње.
***
“Крсту је од Онога Ко је страдао и умро за нас предана животворна и спаситељна сила за сва времена. И ми сасвим праведно љубимо Животворни Крст Господњи, као чудотворан, и као знамење нашег спасења”.
“При томе, – говори баћушка, – приликом отпуста (на завршетку) црквених служби, црквених тајни и молитвословља, свештеник се обраћа лицем ка људима, са ријечима милости и спасења од Господа: “помилује и спасе”, – “спасења,… толико много неопходног и утјешног за нас, који смо достојни, по гријесима нашим, сваке казне. Ова ријеч и овај обред наговјештава нам благу наду”. Овом врлином, овим ријечима обећања спасења, са уздањем на милост Спаситеља, испраћа Црква чеда своја – дајући им у знак ове наде да пољубе Крст, и још једном их побуђује на благодарност за спасење. Пољубац је знак наше благодарне љубави.
А заједно са тим он нас подсјећа и на нашу кривицу. Тако се у крсту запечатило и покајање, и нада, и љубав, и благодарење – ова “усклађена четворка” осјећања.
“Колико ли је у крсту благодати, љубави Божије према мени грешном, колико је снаге, избављења и спасења? Онај Који је пострадао, и за моје је гријехе пострадао, и примио је да Га обешчасте за све моје страсти, бешчашћа и рђу, пролио је крв и воду, да би мене умио и очистио и осветио њима! Колико ли је у крсту милости и благе воље према мени грешном и недостојном и непотребном!”
“Веома много говори нашем срцу и нека – било која – ствар коју нам је оставио неки наш доброчинитељ, или уопште вољена или много поштована особа, која је отишла у неку далеку земљу или је умрла. Ми чувамо, поштујемо, често украшавамо ту ствар, постављамо је на видно мјесто, да би нам она увијек била на виду, да би нас подсјећала на тог нашег доброчинитеља и драгу нам особу, да би у нама побуђивала осјећања љубави и благодарности која са временом полако отупљују због наших животних брига, немира и трке. Управо такав је за нас – и више од свега – животворни крст нашега Господа Исуса Христа, Који је на крсту за нас умро жртвом праведног гњева Божијег и искупио нас на њему од гријеха, проклетства и вјечног мучења”.
“Са каквом вјером и љубављу, са каквом пажњом и благим мислима ми морамо цјеливати крст и рукама чинити знак крста (крстити се), то оружје против злих демона, који сваке минуте траже нашу погибију! Како се морамо подсјећати онога што се десило на крсту, нашега ради вјечног спасења! Како се морамо одвраћати и уклањати од гријеха! Како морамо вољети правду и истину и чинити их свим срцем! Како вољети Онога Ко нас је заволио до крста и смрти! И како један другог морамо вољети!…”
Крст и крсно знамење “подсјећају нас на најважније догмате наше вјере – на Свету Тројицу, на оваплоћење Сина Божијег… на двије природе у Исусу Христу… на најглавније заповиједи Закона Божијег – вољети Бога свим својим мислима (на чело), свим срцем (на срце) и свом снагом (на десно и лево раме). А у томе је сва суштина хришћанске вјере!”

НАПОМЕНЕ:

“Јер си нам заједничке и сагласне молитве даровао.” (прим.прев.)
“По њиховим (светаца) молитвама посјети нас, Боже.” (прим.прев.)
“Стремимо с љубављу, од све душе и од свег ума свог, усрдно стремимо” (“рцем” – од старосл. “раченије”: рад, старање; на грч. предмет љубави, стремљење) (прим.прев.)
“Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, услиши (нас) и помилуј!” (прим.прев.)
“Који тајно приказују (представљају, симболизују) херувиме”
“Сваку животну бригу сада одложимо на страну.” (прим.прев.)
“Удобри (прослави, учини благим), Господе, благом вољом Својом Сиона, и нека буду сазидани зидови јерусалимски; тада ћеш оказати милост жртви правде, уздизања, жртви цијелој спаљеној; тада ће на олтар Твој да положе телад.” (прим.прев.)
“Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека!” (прим.прев.)
католичанском – у смислу: свеобухватном (прим.прев.)
“Горе имајмо срца” (прим.прев.)
“Имамо ка Господу” (прим.прев.)
“Благодаримо Господа” (прим.прев.)
благодарим (слов.) – благодаримо, захвалимо; грч. “евхаристисомен”
“Сам Себе предаваше за живот света” (прим.прев.)
Умалио, унизио себе максимално – до смрти
“Твоје од Твојих Теби приносимо, о свима и за све” (прим.прев.)
“Господе, Који си Пресветога Духа Апостолима Твојим послао, Њега, Благи, не одузми од нас, него (Њиме) обнови нас који Ти се молимо” (прим.прев.)
“Срце чисто сазидај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој!” (прим.прев.)
“Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене” (прим.прев.)
“Учини од хљеба овог часно тијело Христа Твог, а у чаши овој – часну крв Христа Твог, преложивши их Духом Твојим Светим”. (прим.прев.)
Нарочито, посебно, првенствено, изузетно (прим.прев.)
“Теби предлажемо живот наш сав и наду, Владико човјекољубче, и молимо Ти се са умиљењем, учини нас да се причестимо (постанемо дио) небеских Твојих и Страшних Тајни, на овој светој и духовној трпези, чисте савјести, ради остављања гријеха, да нам се опрости што смо згријешили, у општењу са Духом Светим, у насљедство Царства Небеског, у одважном обраћању ка Теби, не за суд или у осуду.” (прим.прев.)
“Са страхом Божијим и са вјером приступите” (прим.прев.)
Благословен долази у име Господње. Бог нам се Господ јави! (прим.прев.)
достојаније – богатство, имање, сопственост, благо које се накупља годинама (прим.прев.)
“Видјесмо свјетлост истинску, примисмо Духа небеског, нађосмо истинску вјеру, Нераздјељивој Тројици се поклањамо, јер нас је Она спасла!” (прим.прев.)
“Нека се испуне уста наша хвале Твоје, Господе!” (прим.прев.)
“Јер си Ти освештање наше и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и у све вијекове”. (прим.прев.)
“Нека је благословено Име Господње, од сада и довијека!” (прим.прев.)

Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20

« ПРЕТХОДНА СТРАНА 1 ... 16 17 18 ... 20 СЛЕДЕЋА СТРАНА »

ФОРУМ