НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

ПРЕДГОВОР РУСКОМ ИЗДАЊУ
 
Ова књига је настала трудом митрополита Вениамина (Федченкова) – изузетног јерарха Руске Православне Цркве, духовног писца и богослова. Владика Веинамин (у свијету Иван Атанасјевич Федченков) (1880-1961) проживио је дуг, тежак и интересантан живот, посве предан служењу Богу, Светој Цркви и народу Божијем. Господ му је дао да кроз животно поприште прође у годинама сурових искушења која су пала на плећа наше Цркве и Отаџбине. Допало му је да буде свједок и учесник многих судбоносних догађаја наше недавне историје, да позна горчину изгнања и радост повратка у отаџбину. О свом животном путу, о својим мислима и сумњама, о болу и радости приповиједао је владика Вениамин у изузетно занимљивим мемоарима који су тек недавно увидјели свјетлост на страницама „Журнала Московске Патријаршије“[1]. Заинтересованог читаоца ових забиљешки чека сусрет са интересантним сабесједником, са задивљујуће јарком личношћу. Нама пак остаје само да у границама невеликог предговора означимо основне путоказе на животном путу владике.
Сељачки син Иван Федченков уписао се 1903. године – по завршетку Тамбовске духовне школе – на Петроградску Духовну Академију. Године 1907, бивши студентом IV године, пострижен је у монахе и рукоположен у свештенички чин.
Послије завршетка академије, јеромонах Вениамин (Федченков) је био професорски стипендиста на катедри за Библијску историју, а затим је неко вријеме био лични секретар архиепископа Финског Сергија (Староградског, +1944.), будућег Патријарха Московског и све Русије.
Период од 1911. до 1919. године код о. Вениамина везан је за педагошку и административну дјелатност у духовним школама: у Тверској и Таврическој. 1917. године млађе свештенство Тверске епархије бира архимандрита Вениамина (Федченкова) у чланство Помјесног Сабора Руске Цркве, и он узима дјелатно учешће у његовом раду. У истом овом периоду он, као учесник и другог Сабора, Украјинског, брани јединство Цркве од расколника – „самосталаца“.
10. фебруара 1919. године у Саборној цркви града Симферопоља одржана је архијерејска хиротонија архимандрита Вениамина (Федченкова) у епископа Севастопољског, викарија Таврическе епархије. Епископ Вениамин, повинујући се зову срца, придружио се покрету бијелих. У својству представника Привремене највише црквене управе епархија Југа-Истока Русије он је ушао у састав Савјета министара при Главнокомандујућем Руске Армије барону П.Н. Врангељу и заузео је положај епископа армије и флоте.
У новембру 1920. године епископ Вениамин је напустио земљу Русију, заједно са дијеловима армије Врангеља и избјеглицама. Према савременицима, владика Вениамин је активно учествовао у организацији црквеног живота руске емиграције. Он је био иницијатор сазивања „Свезаграничног Црквеног Сабора“ који се одржао у новембру 1921. године у Сремским Карловцима (Србија). Касније, он се удаљио од учесника тзв. „Карловачког сабора“, који се одржавао под руководством митрополита Антонија (Храповицког, 1936.), и населио се у српски манастир Петковице, близу града Шапца, гдје је сакупио око тридесетак руске братије. У периоду 1922. – 1923. он је управљао – по правима викарног архијереја – православним парохијама Карпатске Русије, које су тада улазиле у састав Чехословачке, али је због супротстављања власти био присиљен да се врати у Србију. Тамо је, пребивајући у Петковицама, духовно хранио васпитанике руског и донског кадетског корпуса „Генерал Каледин“, водио је богословске курсеве, читао лекције, био старјешина руске парохије.
Када је, по иницијативи митрополита Евлогија (Георгијевског, +1944.), захваљујући напорима руске емиграције био основан Православни Богословски институт „Преподобни Сергиј Радоњежски“, епископа Вениамина су позвали на дужност инспектора, на којој је био у периоду 1925. – 1927. и 1929. – 1930. године. Послије раскида са митрополитом Евлогијем (1930. године), владика Вениамин је оставио Институт и постао старјешина Тресвјатитељског подворја – прве парохије Московског Патријархата у Паризу.
Од 1933. године владика Вениамин, бивши удостојен чина архиепископа, носи послушање у Сједињеним Америчким Државама. Његово служење у Америци трајало је 14 година и одигравало се у изузетно сложеним околностима, када је егзарх Московске Патријаршије морао, према ријечима једног од његових најближих сарадника „спавати на поду, чистити улице, трпјети увреде“ (Епископ Теодор (Текучев). Успомени митрополита Вениамина (Федченкова). Машинопис. Печори, 1963. г.). Ипак, плод непрестаних молитви и непрекидног самопријегорног рада био је уређен црквени живот у педесет оформљених парохија које су дејствовале под омофором владике Вениамина – митрополита (од 1939. г.) Алеутског и Сјеверно-Америчког, Патријаршијског Егзарха Америке.
У вријеме рата владика је, како се сам изразио, „стао на народну позицију“ – и подржао борбу нашег народа и земаља антихитлеровске коалиције против фашистичке Њемачке и њених савезника. Немало новчаних средстава, драгоцјености, хране, робе и лијекова за руске ратнике су сакупили православни људи у Америци са благословом и уз подршку њиховог архипастира, који их је рјечју и примјером инспирисао на подвиг братске љубави и узносио молитве за многострадалну Отаџбину.
Зиме 1945. године – послије двадесет пет година изгнаништва – владика Вениамин је опет био у својој отаџбини: дошао је у Москву као члан Помјесног Сабора Руске Православне Цркве. А 1948. године вратио се заувијек и постао старјешина Рижске епархије. Године 1951. он је постављен на Ростовску катедру. Посљедње мјесто службе митрополита Вениамина било је Саратов, гдје је у то вријеме била отворена духовна школа, а био је потребан архијереј са академским образовањем.
Од 1958. године до самог краја, који је наступио 1961. године, владика Вениамин је живио на покоју у Псково-Печерском манастиру. У „Богом сазиданим“ пећинама древне обитељи обрео је он свој посљедње уточиште…
Дјела владике Вениамина су, срећом, сачувана, мада ми до дан-данас не располажемо са свим његовим књигама и радовима. Судећи по ономе што је дошло до нас, он се увијек интересовао феноменом светости. Жива вјера у заступништво Божије Мајке и светаца налазила је свој израз, како у литургијском стваралаштву (владика је написао Акатист Трима Светитељима, службе мученику Вениамину и светитељу Јоасафу Белгородском), тако и у дјелима агиографије: Житије Божије Мајке и учење св. Отаца о Њој; скраћено издање књиге „Житија“ св. Димитрија Ростовског и допуне ка њима; „Свемирни светионик“ – једна од најбољих књига о преподобном Серафиму Саровском; описи живота Оптинског старца Нектарија и Зосимовског старца о. Германа; забиљешке „Моји сусрети са светим“, „Божији људи“ – својеврсни отечник, свијетла галерија портрета праведника. Владика Вениамин је имао срећу да се среће са „живим свецима“, како је сам говорио… Старац Јовано-Претечиног скита на Валааму отац Никита и јеромонах Гетсиманског скита Тројице-Сергијеве Лавре отац Исидор су му претсказали архијерејско служење. У чувеној Оптиној пустињи архимандрит Вениамин је упијао поуке старца Нектарија, којем се, већ налазивши се у иностранству, не једном обраћао за савјет. Подржавао је кореспонденцију са архимандритима-светогорцима Мисаилом и Кириаком, дописивао се са преподобним Силуаном Атонским (+1938), који је једном приликом, у писму једном човјеку, о владици рекао ово:
Господ Исус Христос воли архиепископа Вениамина…
У току цијелог свог живота владика Вениамин је дубоко поштовао сверуског молитвеника, светог и праведног Јована Кронштатског. Са оцем Јованом будући архипастир први пут се срео када је са двојицом другова са Академије посјетио Кронштат. А посљедњи пут га је посјетио недуго до његове блажене смрти. Децембарског дана 1908. године, стојећи у непрегледној маси народа који се скупио код манастира на Карповки, пратио је млади јеромонах Вениамин драгога баћушку на „пут све земље“. А послије, сав живот, на дан помена праведника – 20. децембра (по старом календару) – вршио је Божанствену Литургију. Владика Вениамин је саставио житије св. Јована и записао своја размишљања над страницама његовог дневника „Мој живот у Христу“.
У Паризу, када је владика Вениамин био на Тресвјатитељском подворју, почело је да ради Православно издаваштво и Типографија основана у име о. Јована Кронштатског. Овдје је први пут и била одштампана књига „Небо на земљи. Учење о. Јована Кронштатског о Божанственој Литургији, које је по његовим дјелима саставио архиепископ Вениамин“.
Митрополит Вениамин има сопствене радове из литургике: изузетне књиге „Строј православног богослужења“ и „Мисли о Литургији вјерних“. Та тема му је увијек била блиска и омиљена. Богослужењем је он живио, богослужење, а посебно срце његово – Божанствена Литургија – увијек су били срце његовог живота. Из пребогате ризнице православног богослужења црпио је он душевну снагу. Стојећи код пријестола, он је налазио одговоре на питања која су га мучила. У тешким тренуцима живота он је служио „сорокоусте“, т.ј. служио је свакодневно Божанствену Литургију у току четрдесет дана. И тада се појављивало једино могуће рјешење – које је проистицало не од емоција или из закључака хладног разума – него из искуства дубоких духовних преживљавања. Овим искуством владика Вениамин се подијелио са нама на страницама своје књиге „Свети Сорокоуст“[2].
„Небо на земљи“ – са тачке гледишта форме и садржине – веома је необична књига. Аутор-састављач слиједи овдје древну, у духовној литератури често примјењивану традицију казивања „не од себе“. Он види свој задатак у томе да сакупи „мрвице“ мудрости и да донесе до читаоца духовно искуство личности која посједује несумњиви ауторитет. Скромни ауторов коментар је налик на спојнице које моћне блокове спајају у хармоничну структуру дјела, нешто попут скромног рама који драго камење повезује у бљештави вијенац.
 
Алексеј Светозарски.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ЖМП, № 2-10/1993 г.
  2. ЖМП, № 1/1993 г.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *