НЕБО НА ЗЕМЉИ

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ
 

УГОДНИК БОЖИЈИ О. ЈОВАН
(КРОНШТАТСКИ)

 
Велики је угодник Божији живио у наше вријеме! Ко од православних руских људи није чуо за њега, и ко не поштује свето име „баћушке, оца Јована Кронштатског“? И у иностранству су позната његова дјела. Католици су написали обиман рад о његовом животу и погледима његовим. Даће Бог, и Православна Загранична Црква ће дочекати и пространији опис живота овога „посљедњег свеца“ Русије. Овдје се, пак, предлаже најкраћи опис, односно, прије – само попис догађаја из његовог живота.
Отац Јован Сергијев се родио 19. октобра 1829. године у селу Суре поред Пињежска, у Архангелској губернији, у породици црквењака; од оца Иље и мајке Агатије. Дјетету је било дато религиозно васпитање још од колијевке: побожна и тврда у вјери мајка му је усадила стабилне основе пламене вјере и подвижништва на читав живот, а отац га је још од малих ногу приучио храму. Када је имао 6 година, њему се савршено јавно и очигледно јавио његов Анђео Чувар.
Од тог доба почео је да се учи писмености, а са десет година послали су га да се учи у духовну школу у Архангелск. Али дјечаку је школа испочетка ишла тешко. Тада је он одлучио да измоли у Бога „свјетлост разума“. Ноћу је клекнуо на кољена и почео ватрено да се моли. И „одједном, буквално ме је свега потресло. Буквално ми је завјеса спала са очију; као да се ум отворио у глави“. И убрзо је од „посљедњег ђака“ он прешао у прве редове; школу је завршио као најбољи питомац и као такав послан је у Петроградску Духовну Академију. Овдје је он нарочито заволио дјела св. Јована Златоустог.
По завршетку учења, јуноша је прво хтио да прими монаштво и да иде у мисионере, да проповиједа хришћанство многобошцима, али је касније схватио да и у његовој отаџбини итекако има мјеста за религиозна дјела, и одлучио се да постане пастир. Требало је оженити се, и он је изабрао себи животну другарицу, кћер протојереја кронштатске Андрејевске Цркве, Јелисавету Констатиновну Несвитску. Али они су сав живот провели дјевичански, као брат и сестра.
О. Јован, већ рукоположен у Андрејевском храму, одаје цијелог себе молитви, богослужењу и бризи о мањој браћи, а нарочито – о сиромашним радницима и сељацима. Заједно са прихватањем свештенства он је прихватио правило непрестане молитве, и послије је говорио да је она дисање (дах) његове душе, и да не разумије – како неко без ње може живјети. Убрзо се у Кронштату почело причати о необичном баћушки, Божијем служитељу. Страдална срца су се протегнула према њему, као цвјетови према топлом сунцу. О. Јован им је одговарао љубављу, свакодневним заступањем у Божанственој Литургији, поукама.
А послије тога је Господ открио у њему и дар чудотворства – о чему свједочи и сам у свом дневнику „Мој живот у Христу“, а то су записале хиљаде и исцијељених. Између осталог, свештеник о. Василиј Шустин (сада је у Србији), којег лично познајем и којег сам лично рукоположио, причао је и одштампао догађај исцјељења његовог туберкулозног оца: доктори (проф. Симановски и др.) су му прогнозирали још максимално 2-3 недјеље. А по молитвама баћушке, послије причешћеа код њега, овај је живио још 25 година.
Слава о чудотворцу пронијела се по свој руској земљи, па чак и из иностранства, од иновјераца су стизале молбе за његову молитвену помоћ. Понекад је знало да стигне и до 1000 писама и телеграма дневно. Хиљаде људи свакодневно су се слијевале у Кронштат ради молитве, исцјељења, поуке, благослова угодника Божијег. Огњена ријеч његова пржила је срца људи и обраћала на пут спасења и најокорјелије грешнике[1]. Звали су га да врши службу и у другим градовима по свој Светој Русији; свуда су ријеке људи текле ка благодатној његовој свјетлости.
У седамдесетој години живота, у слову на нову годину, праведни слуга Божији, између осталих благодарења Богу, изрекао је поражавајуће ријечи, које су, будући његовим устима изречене, несумњиво истините:
„Захваљујем Ти за непорочни живот мој, јер ме гријех вуче к себи сваког дана и умара ме, јер да ме Ти ниси чувао, као зјеницу ока – починио бих сваки гријех. Нема броја милостима Твојим према мени, Господе! И за све – Тебе благодарим!“
Тако је доживио до почетка осамдесете године свог земаљског битија у непрекидном Божијем труду. Још 29. новембра 1908. године на фотографији својој он пише: „Пјеваћу Богу мојему, док ме је год“ (Пс. 146,2). А кроз 20 дана, 20. децембра, мирно је починуо; са необичном торжественошћу, уз невјероватно много народа, сахрањен је у женском манастиру којег је сам саздао – у Петрограду, на Карповки, гдје почива и до дан-данас.
Царство теби небеско! Помоли се и за нас, угодниче Божији, Јоване!
 
Арх. Вениамин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Од њега је, осим дневника, остало мноштво проповиједи, богословских бесједа и т.д. У Кронштату је био изграђен „Дом трудољубља“ са много радионица, атељеа, болничких соба, дјечије прихватилиште и т.д.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *