NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Zajednička ispovest
 
U najstarija vremena je ispovest bila otvorena: grešnik se kajao pred celom Crkvom. Ali kasnije je ovaj običaj zamenjen sadašnjom tajnom ispovešću. Razlog je bio u tome da nije svako mogao da se sa smirenjem bičuje javno pred svima; a osim toga, ovakva ispovest je sablažnjavala nevine duše. Ali postoje takve okolnosti koje primoravaju ponekad na korišćenje zajedničkih ispovesti. Glavni uzrok je ogromna količina pričasnika, kada čak nekoliko sveštenika ne mogu sve da postignu. Preostaju samo dve stvari: ili ne pričestiti neke koji to žele, a to je bolno i nije na spasenje duša, ili pak vršiti zajedničku ispovest za sve. Šta izabrati? U drevna vremena su se hrišćani pričešćivali sasvim bez ispovesti, živeli su sveto, izuzimajući posebne slučajeve. I ova praksa postoji do danas u grčkoj, srpskoj, sirijskoj Crkvi. Lično sam video to u nekim parohijama u Jugoslaviji, video sam i na Krimu, kada su se azijske izbeglice od Turaka molile u Simferopoljskom hramu, a onda je sveštenik lagano obišao skladne redove i pričestio sve redom, bez ispovesti. Čuo sam od očevidaca kako grčki smireni sveštenik posle Liturgije ide još sa Svetom Čašom po selu i pričešćuje one koji zbog kućnih obaveza nisu bili u crkvi: a oni su – uglavnom se radilo o ženama – istrčavali iz svojih kuća na ulicu u čemu bi se zatekli, poklanjali se do zemlje i s dečjom verom pričešćivali Svetim Božanskim Tajnama. Slika ove prvobitne čiste vere veoma me je ganula. Ovi i drugi primeri pokazuju da Crkva dopušta mogućnost pričešćivanja i bez ispovesti, i čak to smatra normalnim poretkom za dobre hrišćane stoga se na svakoj Liturgiji i pozivaju svi „verni“:
– „Sa strahom Božjim i verom pristupite“ pričešću…
Ranije su u tom trenutku i pristupali. Sveti Vasilije Veliki govori da su se u njegovo vreme ljudi pričešćivali i po 3-4 puta nedeljno. A Zlatoust odgovara:
– Ne pitaj: koliko puta, već reci: kako pristupaš?
Naravno, i današnji način pripreme i pričešćivanje jednom godišnje takođe ima svoj smisao, da bi vernici s većim strahom, pobožnošću, očišćenjem, pokajanjem, odgovornošću pristupali svetom Pričešću, upravo sa strahom Božjim. Ali ovaj običaj uopšte nije zakon, nije obavezan za sve slučajeve. Za vreme teškog perioda poslednjih trideset godina naša Crkva je dozvoljavala onima koji to žele i pričešćivanje svake nedelje, ako to blagoslovi parohijski duhovnik. I naravno – pre svakog pričešća treba svako da se ispovedi. A ako bi ljudi bilo mnogo, u tom slučaju je duhovniku dozvoljavano da vrši zajedničku ispovest. Ali tada bi se skretala pažnja da onaj koji ima nekakve posebne duhovne potrebe treba posle da priđe duhovniku i otvori mu dušu, da bi dobio i posebno razrešenje.
Tako se ponekad radilo u raznim parohijama. Ali hteo sam da ispričam kako se u mom prisustvu vršila zajednička ispovest kod oca Jovana.
Mi smo mu se obratili s mladićkom prostotom još u oltaru:
– Oče! Hteli bismo da vidimo vašu zajedničku ispovest.
On nam je jednostavno s ljubavlju odgovorio:
– Juče sam tako ispovedao. Ali radi vas ću i danas pokazati kako to činim.
Pred pričešće je otac Jovan izašao ispred carskih dveri na amvon i rekao otprilike sledeću propoved. Navodim je u odlomcima.
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin! -snažno je započeo on.
Car i psalmopojac David je rekao: „Bog s neba pogleda na sinove čovječije da vidi ima li koji razuman, i traži li koji Boga. Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednoga“ (Psalam 52). Preveo je psalam na ruski jezik. Zatim se obratio svima ukazujući na to da se i u naše vreme svi pokvariše… Počeo je da nabraja grehe. U hramu su počeli da se razležu jecaji, plač, a zatim uzvici:
– Oče! Pomoli se za nas!
Onda je otac Jovan poviknuo da se čulo u celom hramu:
– Kajte se!
U crkvi se podigao sveopšti vapaj pokajanja: svako je naglas izvikivao svoje grehe; niko nije mislio na svog suseda; svi su gledali samo u oca Jovana i u svoju dušu… I plakali su, vikali, ridali… Ovo je trajalo nekoliko minuta… A onda je otac Jovan dao znak rukom da se vernici utišaju. Ubrzo se buka stišala. I otac je nastavio svoju besedu:
„Vidite kako smo svi grešni. Ali Otac naš Nebeski ne želi pogibiju čeda Svojih. I radi našeg spasenja On nije požalio Sina Svojeg Jedinorodnog, poslao Ga je u svet radi našeg iskupljenja, da bi Njega radi oprostio sve naše grehe. I ne samo da nam oprosti, već da nas pozove na Svoju Božansku gozbu! Zato nam je On darovao veliko Čudo, dao nam je za hranu i piće Sveto Telo i Svetu Krv Samog Sina Svojeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. Ova čudesna gozba se vrši na svakoj Liturgiji, prema reči Samog Gospoda: „Primite, jedite, ovo je Telo Moje!“ i: „Pijte od nje (Čaše) svi, ovo je Krv Moja“.
Kao u jevanđeljskoj priči, otac s ljubavlju prima svojeg zabludelog sina koji se pokajao i pravi mu bogatu gozbu, radujući se njegovom spasenju – tako i danas Otac Nebeski svakodnevno svakome pokajanome ustrojava Božansku Trpezu – sveto Pričešće.
Priđite s punom verom i nadom u milosrđe Oca našeg, a radi zauzimanja Njegovog Sina! Priđite i pristupite sa strahom i verom svetom Pričešću.
A sada svi pognite svoje glave i ja ću vam, kao sveštenoslužitelj, vlašću Božjom koja nam je data, pročitati molitvu za otpuštenje grehova“.
Svi su u pobožnoj tišini oborili glave, i otac Jovan je podigao u vazduh iznad svih svoj epitrahilj i pročitao običnu razrešnu molitvu, vršeći krsno znamenje iznad svih u crkvi na rečima „praštam i razrešavam“… „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“…
A onda je počelo pričešćivanje.
Da završim temu o „zajedničkoj ispovesti“ navešću još nekoliko detalja i događaja vezanih za nju. Kada sam već bio jeromonah, došao mi je jedan poznati stari vernik i poštovalac i saopštio mi sledeće:
Stajao sam kod oca Jovana u hramu; on nam je rekao da se kajemo. Na glas sam izgovorio svoje grehe. I odjednom me je moj sused udario pakosno po obrazu. Setio sam se Jevanđelja Hristovog i podmetnuo mu drugi obraz. On me je udario i po drugom.
– Zašto mi to pričate?
On se zbunio. Pomislio sam:
„Verovatno je hteo da se pohvali svojim tobožnjim smirenjem“.
I onda mi je postalo jasnije zašto je Bog dozvolio da pretrpi dva puta poniženje.
Ispostavilo se da mi se ipak obratio zbog pitanja:
– Jesam li dobro učinio što sam mu podmetnuo drugi obraz?
– Mislim da niste odgovorio sam.
– Smirenije bi bilo da pomislite kako niste dorasli takvoj visini. A još bolje ako ne biste ničim razljutili vašeg suseda i doveli ga dotle da vam udari prvi šamar.
– Kako? nije očekivao ovakav obrt.
– Mi nesavršeni možemo da razljutimo naše bližnje čak i svojim blagočešćem. Demoni umeju dobro da razlikuju pravu svetost od lažne. Prve se plaše, a drugoj se rugaju. Sećate se, u Delima apostolskim se priča o tome kako je demon postupio sa sedmoricom sinova judejskog prvosveštenika Skeve koji su isterivali demone imenom Gospoda Isusa: „A zli duh odgovarajući reče: Isusa poznajem, i Pavla znam; ali vi ko ste? I skočivši na njih čovjek u kome bješe zli duh nadjača ih i savlada, tako da goli i izranavljeni utekoše iz one kuće. A apostolu Pavlu su se duhovi pokoravali“ (Dela 19, 13-16). Stoga mislim da je bolje da mi, grešnici – kažem mu ja – krijemo svoja dobra dela, ako postoje. To je moje mišljenje.
Čovek je zaćutao, ali ja nisam bio siguran da se on slaže sa mnom. On je, očigledno, želeo da ostane sa lepim mišljenjem o sebi i da „postrada“ za istinu pre nego što će da prizna da je nedostojan i jednog i drugog.
Da, i u „dobrim delima“ svako treba da zna svoju meru. Bez mere ni dobro nije dobro – uči sveti Isak Sirin.
Kada smo se vraćali te večeri iz Kronštata u Petrograd, na brodu mi se obratio s pitanjem nekakav prost čovek od vernika, koji je takođe bio na Liturgiji kod oca Jovana:
– Kako to, otac nas je zvao na ručak, a ručka nigde?! A?
Razumeo sam naivnost duše ovog posetioca i mirno mu objasnio da je pod „gozbom“ otac Jovan podrazumevao sveto Pričešće. I ponovio sam mu misao pouke. On je shvatio i umirio se:
– A tako znači! A ja mislio da nas je na ručak pozvao.
Posle mnogo godina, već u inostranstvu, imao sam priliku da sam budem učesnik ovakve ispovesti. Ali moram da otvoreno priznam da ona na mene nije ostavila takav utisak, nije imala tu snagu i mir, koji obično prate odvojenu, ličnu, tajnu, običnu ispovest. A otac Jovan je imao posebnu silu Božju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *