NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava IV
Spoljašnost oca Jovana: crte lica i odeća
 
Otac Jovan je bio srednjeg rasta, mršav u gelu. Time se nije naročito odlikovao, ali se odlikovao crtama lica i bojom očiju. U Svetom Pismu rečeno je: Veselo srce čini da je lice kao cvet (Priče 15, 13 – u slovenskoj Bibliji). I zaista, lice njegovo cvetalo je od unutrašnje blagodati Božije i ličilo na ružu rumenu. A njegove kao nebo plave oči prodirale su u srce i dušu sagovornika. Zato ljudi nečistih misli i grešnog života nisu mogli da izdrže njegov pogled, bojali su ga se, jer su imali osećaj da on čita njihove misli i da su mu poznata sva njihova dela. A tako je stvarno i bilo, što je on u praksi često pokazivao i dokazivao. Njegova kosa i brada bile su smeđe, u starosti prošarane sedim vlasima.
Svima je bilo poznato da je on želeo jedino Carstvo Božije i pravdu njegovu i da se o sebi nimalo nije brinuo: ni o jelu ni o odelu. Pa ipak, imao je svega u izobilju: i najbolja jela i raskošnu odeću. A sve to bio je dar ljudi u znak zahvalnosti za njegova dobročinstva. Ja sam više puta bio svedok tome. Jednom, kad sam sa svojim prijateljom sveštenikom Gronskim posetio oca Jovana u Kronštatu, naišla je žena bogatog trgovca iz Astrahana, i on nas je počastio čajem. Dok smo pili čaj, žena mu se obratila: „Dozvolite, baćuška (oče), da Vam sašijem rasu (gornju mantiju).“ Otac Jovan joj je odgovorio da ih on ima mnogo, ali žena je navaljivala i celivala mu ruku sve dotle, dok se on nije saglasio. A on je to učinio iz bojazni da je ne uvredi. A ona, opet, smatrala je za sreću da nečim usluži ugodnika Božijeg. Posle čaja ona je zatražila blagoslov da mu naruči cipele. On je opet odbijao, a ona navaljivala, sve dok nije popustio. Na kraju, zamolila je oca Jovana za blagoslov da sruši svoju staru zgradu za smeštaj siromašnih i starih osoba i podigne novu, i ovaj blagoslov odmah je dobila.
Slično ovoj bogatoj ženi, postupali su i drugi bogati ljudi i žene. I njih je on u početku odbijao i tek na veliko navaljivanje primao, i prvom prilikom dobiveno je drugima davao. Od mnogih takvih slučajeva da navedem samo jedan. Godine 1901. ili 1902. došao je ocu Jovanu radi blagoslova novopostavljeni đakon u vojnoj crkvi varšavske tvrđave (Varšava je onda bila u sastavu Ruske države). Otac Jovan dao mu je ne samo blagoslov nego je sa sebe skinuo raskošnu rasu i podrasnik (gornju i donju mantiju) i dao đakonu, a sam obukao neku staru i poderanu, i još mu je dao i novac za put. Kad se đakon ustezao da i primi, otac Jovan je zapovednički rekao da je to njegov blagoslov i da mora primiti.
Ovaj karakterističan slučaj pokazuje, s jedne strane, koliko je on malo brinuo o svojoj odeći, a s druge, njegovo, dostojno divljenja, milosrđe – gotovost da skine odeću sa sebe i da je da drugome.
Potpuno odsustvo privezanosti zemaljskim dobrima otac Jovan je projavio i onda, kad je podigao crkveni dom na četiri sprata, a odbio da se preseli u njega, nego je i dalje ostao u maloj kućici, u kojoj se u njegov stan ulazilo kroz kuhinju. (I, 83-84; II, 36)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *