NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

UMNO DELANJE, O MOLITVI ISUSOVOJ

 

UMNO DELANJE. O MOLITVI ISUSOVOJ.
 

 
SPOLJAŠNJE I UNUTRAŠNJE DELANJE
 
278. „Ako unutrašnje delanje po Bogu ne pomogne čoveku, uzalud se on trudi i u spoljašnjem.“
279. Brat je upitao avu Agatona: „Reci mi, ava, šta je veće: telesni trud ili čuvanje srca?“ Ava mu je odgovorio: „Čovek je poput drveta: telesni trud je lišće, a čuvanje srca – plod.“ Pošto, po Svetom Pismu „vsjakoje drevo, ježe ne tvorit ploda dobra, posjekajemo bivajet i vo oganj vmetajemo“ (Mt. 3, 10) očigledno je da svu brigu treba da usmerimo na plod, t.j. čuvanje uma. Međutim, potreban nam je i pokrov od lišća i ukras, t.j. telesni trud.
280. U manastiru se odvijaju dva života: jedan je unutrašnji, a drugi je spoljašnji. Sva poslušanja koja se daju u manastiru tiču se spoljašnjeg života. Onoga ko ne zna da su ova poslušanja neophodna samo zbog toga što u manastir donosimo i telo i da delo spasenja duše mora da se odvija svojim tokom, ali zajedno sa ovim poslušanjima od prvih koraka manastirmože da odbije, zbog toga što on smatra da ova poslušanja ne odgovaraju njegovom cilju i njegovoj nameri ili pak, ostajući u manastiru on svecelo monaštvo može da ograniči samo na ova poslušanja… i trudiće se uzalud, ne učinivši ni korak ka očišćenju i usavršavanju svoje duše…
Posvetite sebe životu u kojem će ruke i noge raditi jedno, a duša će se baviti drugim, ukoliko želi da se spasi.
281. Obratite pažnju još i na to da zdravlje ne zavisi samo od hrane, već najviše od duševnog mira. Život u Bogu, odrešavajući čoveka od mirskih valova, mirom osenjuje srce, a tako i telo u celini drži u zdravom ustrojstvu…
U životu nisu glavna dela, glavno je raspoloženje srca usmereno ka Bogu.
282. Postoje dva puta da čovek postane jedno s Gospodom: delatni i sozercateljni. Prvi je za hrišaćane kojima su upućeni na ono što je vezano za svakodnevni život, a drugi za one koji su ostavili sve što se tiče samo svakodnevnog života. U stvarnosti ni prvi ne biva bez drugog, ni drugi bez prvog. I prvi moraju u svojoj meri da se drže i sozercateljnog puta… Pisao sam vam: navikavajte da se uvek sećate Gospoda i da hodite pred licem Njegovim. To i jeste sozercateljni deo…
Postavlja se pitanje kako držati pažnju na Gospodu prilikom obavljanja poslova. Ovako: ma kakvo delo, veliko ili malo da radite, držite u umu da vam Sam Gospod Koji je svuda prisutan zapoveda da ga radite i da gleda kako ga radite. Tako smatrajući svaki posao ćete obavljati s pažnjom i sećaćete se Gospoda. U tome je čitava tajna uspeha u pogledu glavnog cilja delanja u vašoj situaciji. Izvolite da to shvatite i da se tako postavite. Kad se tako postavite i misli će prestati da lutaju tamo i ovamo…
Zbog nečega vam ništa ne polazi za rukom? Mislim da je to zato što želite da se sećate Gospoda zaboravljajući na svakodnevne poslove. Međutim, svakodnevni poslovi se provlače i ulaze u svest i potiskuju sećanje na Gospoda. A treba da radite obrnuto: da se brinete za svakodnevne poslove, ali kao o Gospodnjem zadatku i kao pred Gospodom. Tamo vam ništa ne polazi za rukom… a ovde će i jedno i drugo biti ispravno.
283. Kažu vam: „Veća je zasluga kada se neko podvizava u metežu svakodnevice nego kad se spasava u osamljenosti.“ I vi to nemojte negirati. Oni koji se istinski podvizavaju nemaju u vidu zasluge, već se staraju samo za to da se očiste od strasti i strasnih osećanja i pomisli.
Tom cilju pogoduje život u opštenju s drugim ljudima, zato što on predstavlja istinsko iskustvo borbe sa strastima i njihovo savlađivanje. Ove pobede udaraju strasti u grudi i u glavu, a njihovo ponavljanje će uskoro do nogu potući strasti. U osamljenosti borba biva samo mislena, ona biva isto tako slabog dejstva kao udarac krila muve. Zbog toga ubijanje strasti u osamljenosti duže traje. I ne samo to, ono gotovo nikada ne biva pravo ubijanje već zamiranje, zamiranje na neko vreme, do slučaja susreta s predmetima strasti… Pritom se dešava da se strast odjednom razgori kao munja. I dešava se da neko koga dugo vremena u osamljenosti strasi nisu napadale, odjednom pada. A onoga ko do spokoja od strasti nije došao kroz misaonu, već kroz stvarnu borbu njihov slučajan napad neće pokolebati. – Evo na osnovu čega nam ljudi iskusni u duhovnom životu zapovedaju da savladamo strasti istinskom borbom s njima u opštenju s drugima i da se tek posle toga osamimo.
284. Ruke i noge neka se bave poslom, a misao Bogom – ovo je pravi postojan čovek.
Unutrašnje treba podešavati od jutra – čim se oči otvore. Treba ga čuvati ceo dan, uveče zarejati i tako zaspati.
Ne mogu svi na isti način da smanje spoljašnje odnose i urede sve na isti način – postoji spasonosni okvir života.
Kada dođe unutrašnja molitva ona može delimično da zameni boravak u hramu, ali unutrašnju molitvu ništa ne rasplamsava tako kao hram.
285. Trudite se da utišate misli o svakodnevnom životu. Tražite takvo ustrojstvo da se telom bavite uobičajenim poslovima, a da duhom uvek budete s Gospodom. Milostivi Gospod daje bezbrižnost, po kojoj se sve radi u svoje vreme, ali ništa čoveka ne brine i ne muči. Tražite, molite i daće vam se.
286. Povige svake vrste treba nositi tako da za njih ne zna niko u manastiru. Čim saznaju to nije dobro. Nemojte misliti da skrivenost – da se ništa ne vidi i ne zna – nije strogo neophodna. Ne: potrebna je strogo-prestrogo. Podvig o kojem se zvoni na sva zvona je pust, ne vredi ni pare.
287. Spoljašnji trud i podvizi su sredstva, oni su dragoceni samo onda kada dovode do cilja i kada ih cilj zahteva. I ne zadržavajte misli na njima, kao da oni nešto znače. Glavno je u osećanjima i raspoloženjima. Upravo na njih obratite svu pažnju ako ste se već utvrdili u spoljašnjem načinu života. Smirenje najviše pazite i molite se da vam ono bude dato, i sami sebe češće muštrajte u pravcu samoponiženja. Čim se probudite potrudite se da osetite da ništa ne vredite, a onda se ceo dan trudite i da budete takvi. Stajući na molitvu i pristupajući Gospodu pre svega se ponižavajte. Ko se i Kome usuđuje da se obraća i da s Njim razgovara ljudskim rečima?! – Radujte se kada dođe ponižavanje spoljašnje, neželjeno. Prihvatajte ga kao naročitu milost Božiju. Odredite sebi za meru da ste kada ste sobom potpuno nezadovoljni u dobrom činu, a čim dođe i najmanje osećanje zadovoljstva sobom, i počnete sebe da smatrate za nešto, znajte da niste kako valja i onda počnite da muštrate sebe. Gospoda radi ne zaboravljajte ovu tačku. Sve drugo je ništa kada ovog nema. Bilo je ljudi koji su se samo smirenjem bez podviga spasili, a bez smirenja se niko nije spasavao i ne spasava se.
288. Svoju pažnju najmanje zadržavajte na spoljašnjim podvizima. Iako su neophodni, oni su samo skela. Jeste da se zgrada gradi između nje, ali ona nije zgrada. Zgrada je u srcu. Na delanje srca usmerite svu svoju pažnju.
Prva pomisao iskušavanja koja počinje da udara u vama biće zadovoljstvo sobom; za njim će doći unutrašnje uznošenje sebe ili trubljenje pred sobom, a dalje razmetanje pred drugima. Razumevajte ove puteve. Čitajte Makarija Velikog, i naročito Lestvicu, gde je mnogo toga rečeno o razlikovanju pomisli. Jedno isto delo biva prijatno i neprijatno Bogu, u zavisnosti od pomisli. Učite.
289. Poslušanje protiv svoje volje nazvali ste mahinalnim poslušanjem. U stvari dešava se da samo poslušanje koje se čini uprkos svojoj volji i svojim razmišljanjima plodotvorno deluje na stvaranje karaktera.
Ako se nešto radi po želji srca, kakvo je to poslušanje? Tu je svoja volja i svoj ukus. Samo pitanje mnogo prikriva ovakva dela. Pravo poslušanje se sluša, a da čovek ne vidi razlog i bez obzira na to što to ne želi da radi. Ovakvom poslušanju je obećana posebna blagodat – blagodat čuvanja od svake štete prilikom izvršavanja poslušanja. Kada se poslušanje vrši radi Gospoda Gospod na Svoju brigu uzima poslušnika i pazi na njega.
290. Ma šta da vam zapoveda, radite bez unutrašnje pobune, sa svom radošću, kao zapovest Božiju. Urežite dublje u svoje srce podvučenu reč i radite tako kako ona kaže. Svaku naredbu primajte kao reč koja ide direktno od Samog Boga i ispunjavajte je kao delo Božije, kao pred Bogom, sa svom usrdnošću i pažnjom, ne kao da radite za čoveka, već Boga Svevidećeg, plašeći se suda koji je izrečen za one koji delo Božije čine s nemarom (Jer. 48, 10). Zapamtite to, molim vas, tvrdo.
Sada obratite pažnju na izmenu domostroja Božijeg o vama i ne dopustite sebi da postupite uprkos nameri Božijoj. Šta je bilo ranije? – U crkvi ste stajali izdvojeno, bilo vam je zgodno, samo ste se molili i zagrevali u molitvi; u keliji takođe – glavno je bila molitva i molitva. Sad je u crkvi posao i kod kuće je posao. Mislite li da je to slučajno? Ne. Gospod vam nudi da učinite drugi korak. Ranije ste imali toplu molitvu – bez dela poslušanja; sada se učite da prebivate u istoj takvoj molitvi – u poslu. Ovo od vas želi Gospod. Dovijajte se. I ranije ste radili, a sad treba više. Treba i posao raditi i umom od Boga ne odstupati, t.j. biti tako kao da stojite na molitvi. To je zakon: rukama radite posao, a umom i srcem budite s Bogom. Pišite, a umom od Boga ne odstupajte, i toplini ne dozvoljavajte da se smanji i trezvenosti da oslabi. Isto je i kada prislužujete u crkvi. Kako da vam to uspe, naučiće vas posao. I eto, steći ćete novo iskustvo, i još više ćete se učvrstiti u unutar-prebivanju.
291. Činilo vam se da je bilo bolje kada niste imali pisarsko poslušanje. Tu se krije obmana. Bespogovorno poslušanje i ono što je u suprotnosti s našim ukusom je dragocenije od svih podviga i može biti razorno samo ukoliko se nevešto obavlja, kao što je kod vas bilo, i to uglavnom samo na izgled. U stvari, trud samoodricanja Gospod uvek nagrađuje. Olako gledate na vašu tvrdoglavost u pogledu poslušanja. Juče ste davali zavet da ćete u svemu slušati igumaniju, a danas odbijate da nosite tako lako poslušanje, s kojim možete da izađete na kraj. Zar se tako zavet ispunjava? Reč o poslušanju vam je zavet s obitelju i osnova vaše rize. Sada je taj zavet razoren i sami ste sebe izbacili iz čina u koji ste jednom nogom već tako reći stupili. Treba da se kajete i da plačete zbog ovoga. Jer zbog ovoga vaše unutrašnje ustrojstvo mora biti razoreno i možda je već razoreno, iako se naizgled gradi. Treba vas kazniti.
Izvolite da činite po tri metanije sa suzama moleći Gospoda da oprosti neposlušnici i prevarantkinji, koja na rečima obećava jedno, a u stvari radi drugo. Kajte se na ispovesti: to nije misaoni, već faktički greh. I Boga molite da On da misao kome treba da vam opet daju to poslušanje i kada vam bude dato ili ostavljeno da ga vi obavljate prestanite s metanijama. Međutim, materi o tome ne govorite.
292. Pišete: „Radim kao početnik, s iskušenicima.“ – Ne shvatam, kakav je to posao? – Dobro delo ili delo koje ne zaslužuje odobravanje ono može biti samo u zavisnosti od duha, s kojim se obavlja. Na to i gledajte i u skladu s tim se ponašajte.
Kad vidite da vas kelveću prihvatajte to kao lekovito blato. Dobro činite što ne gubite bratsko raspoloženje prema onima koji vam daju ovaj lek.
293. Vaša lenjost za duhovna zanimanja potiče od žara s kojim ste se latili posla. Ne bavite se previše poslom, jer će vam se u suprotnom slučaju pomutiti u glavi. Posle pomućenosti u glavi i u srcu će vam postati mutno.
294. Telesni trud smirava, ispunjava pauze, a mislima ne da da lutaju. Dobro je zameniti ga metanijama, – to je najbolji rad. Međutim, da li je to uvek moguće? Egipatski starci su od ujutru do uveče sedeli za poslom, u umnoj molitvi i bogomisliju. Molitveno pravilo su obavljali noću. A sveti Isak Sirin nije raspoložen prema radu: on kaže da ga odvaja od Boga. To je tačno, kada je posao komplikovan, a kad je jednostavan – nije ništa strašno.
295. Svaka vrsta i poredak posla su dobri ako podstiču pažnju prema Bogu. Nema razloga da se pravi raspored poslova. Čim neki posao ne hrani molitvu treba ga ostaviti i uzeti drugi. Na primer, otvorili ste knjigu i počeli da čitate – ne ide. Ostavite je, uzmite drugu. Ako ni ta ne ide, uzmite treću. Ako ni ta ne ide, ostavite čitanje i pravite metanije ili razmišljajte. Treba imati rukodelje koje ne odvlači pažnju… Kada je pažnja prema Bogu živa i ide unutrašnja molitva, bolje je da čovek ništa ne započinje (kad je kod kuće), nego da sedi ili korača, ili najbolje je da stoji pred ikonama i da se moli; kad pažnja počne da slabi, treba je rasplamsati čitanjem ili razmišljanjem. Pravila su potrebna onima koji stupaju u manastir, da bi se navikli na manastirske poslove i zanimanja. Zatim, kada dođu do nekih unutrašnjih osećanja, a posebno do srdačne topline, pravila im nisu tako strogo potrebna. Uopšte, ne treba se prekomerno vezivati za pravila, već treba biti slobodan u odnosu na njih, imajući jednu nameru: da pažnja prema Bogu ispunjena sveštenim strahom ne ode.
Telo stalno treba držati u stanju pripravnosti, kao što je vojnik na paradi, nikako ne dozvoljavajući sebi raslabljivanje udova, ne samo prilikom hodanja i sedenja, već ni prilikom stajanja i ležanja.
Sve poslove, i velike i male treba obavljati tako kao da oko Božije gleda kako se šta radi. Svakog ko dolazi ili svakog koga sretneš treba da gledaš kao da ga je Bog poslao. Prvo pitanje u tebi neka bude: šta Gospod želi da učinim s njim ili za njega? Svakoga treba primati kao obraz Božji, s poštovanjem i sa željom da se tom čoveku učini dobro.
Surovost prema sebi, spremnost na svaku uslugu drugima i potpuno predavanje sebe Gospodu s molitvenim prebivanjem u Njemu – jesu proizvoditelji duhovnog života.
296. Dotakli ste se poslova. One svoje poslovi koji nisu po poslušanju, već po vašoj volji možete rasporediti tako da vas nimalo ne odvlače od unutrašnjeg delanja. U ovome se pridržavajte svetog Isaka Sirina. On nije naklonjen radu i dozvoljava ga samo u slučaju nužde, retko. Jer on odvlači um. Treba steći naročitu naviku da posao ne bi odvlačio um. Čovek ne može da ne radi. Postoji prirodna potreba za radom; međutim, čovek ne sme ni previše njime da se bavi. Egipatski monasi su ceo can radili, ali umom nisu odstupali od Boga.
297. Niste valjda prekidali i molitvu u srcu? Ne, verovatno ste i tu dopustili gubitak: jer da ste umom stajali pred Bogom i padali ničice u srcu smireno pred Njim ne biste osetili kako se prekida molitveno delo. Zaključujem da ste se rasejali: previše ste se zabavili poslom i on je iz glave izbacio sve ostalo, čak i ono najpotrebnije. Dakle, loše ste obavili svoje poslušanje. Trebalo je da ga ispunjavate i da pritom ne dozvolite da vama ovlada unutrašnja ispraznost i da usrdno radeći držite srce poizdalje – da bude slobodno, i da ne skrećete pažnju sa svog glavnog posla.
298. Učite se da sve što radite radite tako da to razgoreva, a ne hladi srce: treba i čitati, i tvoriti molitvu i raditi, i opštiti s drugima, držeći se jednog cilja – ne dovoditi sebe do ohlađenosti. Ubacujte neprekidno drva u svoju unutrašnju peć kratkom molitvom i čuvajte osećanja, da kroz njih ne bi izlazila toplota. Spoljašnji utisci teško mogu da se usklade s unutrašnjim delanjem.
299. Loše je prekomerno se vezati za čitanje. To ne vodi na dobro i podiže neki zid između srca i Boga. Pritom se razvija radoznalost i pogubna želja da se sve zna.
300. Evo svih metoda kojima se u nama istrebljuju strasti – čas našim sopstvenim umno-delatnim radom, čas uz pomoć rukovoditelja, čas to čini Sam Gospod. Već je bilo istaknuto da bez misaone unutrašnje borbe, spoljašnja borba ne može biti uspešna; isto treba reći i za borbu pod rukovodstvom, a takođe i o očišćenju po Promislu. Dakle, unutrašnja borba mora da bude neprekidna i nepromenjiva. Ona sama nema takvu snagu, ali kada je nema i sve drugo je bez dejstva, nije na korist. I delatnici, i stradalnici, i oni sa darom suza, i iskušenici su propadali i propadaju zbog nedostataka unutrašnje borbe ili čuvanja uma. Ako se pritom setimo i onoga što je ranije rečeno o unutrašnjem pozitivnom delanju, u potpunosti će se otkriti sav značaj unutrašnjeg delanja, i svakome će biti jasno da je ono polazište, osnova i cilj vascelog podvižništva. Sve naše delanje može biti sadržano u sledećoj formuli: sabravši se u sebi, uspravi duhovnu svest i životnu delatnost i u tom raspoloženju koračaj predviđenim spoljašnjim delanjem pod rukovodstvom ili Promislom; međutim, pritom sa strogom i napetom pažnjom uočavaj i prati sve što se unutra dešava. Čim se rodi strastna pobuna teraj je i pobeđuj, i misleno i delatno, ne zaboravljajući da razgoriš u sebi skrušen duh, koji pati zbog svojih grehova.
Ovde treba da bude skoncentrisana sva pažnja podvižnika, da se on podvizavajući se ne bi rasejavao i bio kao vezan ili opasan preko bedara svojim posmislima. Hođenje s ovakvim unutar-prebivanjem i straženjem jeste trezveno hođenje, a nauka o ovome jeste nauka trezvenosti. Sada je jasno zbog čega su svi podvižnici smatrali da je glavna podvižnička dobrodetelj – dobrodetelj trezvenosti, i zašto su one koji je nisu imali smatrali jalovima.
301. Čovek ne sme da se ograničava samo delatnim životom, on pritom treba da se bavi umozriteljnim stvarima (umovanjem), da bi njima stalno i održao odgovarajuće unutrašnje ustrojstvo. Obavezno treba sjediniti delanje s umozrenjem (umovanjem) i umozrenje (umovanje) s delanjem. Kada su u vezi oni brzo pokreću dušu napred, omivajući je od rđavog i ukrepljujući je u dobrom. Pogledajte u pričama one koji su dostojni sećanja – avu Jovana Kolova i avu Pimena. To ćete naći u svim podvižničkim delima.
302. Dakle, neka svako sebe uči i neka pažljivo sluša reči istine Hristove i one će se useliti u njega. Zbog toga neka čita, razmišlja, uči na pamet, oseća, zavoli i dalje sprovodi u život. Ovo poslednje je maksimum obučavanja sebe. Dok toga nema, ne može se za nekoga reći da je nešto naučio, čak i ako reč Hristovu zna na pamet i dobro rasuđuje. Zbog takve mane sveti Pavle je prekorevao Jevreje u poslanici Rimljanima: Naučaja inogo, sebe li ne učiši? (Rim. 2, 21). Ko je takav u njega se nije uselila Hristova reč i ne živi u njemu…
Očigledno je da svako međusobno obučavanje donosi plod samo onda kada pritom svako i sam sebe uči i urazumljuje, t.j. kad saslušavši rečeno ili pročitano, primorava sebe da ne samo tako razmišlja, već i da oseća i postupa…
Jer, tek se tada u nekoga useljava reč Hristova kada on uspeva da prisili sebe i da veruje i živi u skladu s njom…
Bezumno postupa onaj ko usrdno čita reč Božiju, ali je ne razmatra, ko je ne dovodi do osećanja i ne sprovodi uživot. Ona teče kod njega kao voda po oluku i protiče kroz njega, ne taložeći se u njemu i ne useljavajući se u njega. Čovek može celo Jevanđelje i ceo Apostol da zna napamet, pa da se ipak u njega ne usele reči Hristove zbog toga što ih nerazumno proučava. Nerazumno čini i onaj ko samo um obogaćuje rečju Hristovom, a ne mari o usklađivanju srca i života s njom. Ona kod njega ostaje kao pesak nasut u glavu i sećanje, i leži tamo mrtva, a ne živi. Ona živi samo onda kada se pretvara u osećanja i život; a toga kod njega nema. I zato se ne može reći da ona u takvom obitava.
303. „I vsje ježe ašče što tvorite slovom ili djelom, vsja vo imja Gospoda Iisusa Hrista, blagodarjašče Boga i Oca Tjem“ (Kol. 3, 17).
Treći metod koji treba primenjivati da bi čoovek imao svoj život skriven u Bogu jeste da se sve tvori u ime Gospoda. Od prva dva – čitanje Svetog Pisma i usvajanje otkrivenih istina isteruje isprazne i nečiste misli i ispunjava um dobrim pomislima o božanskim stvarima, a molitva stvara naviku da se čovek uvek seća Boga ili da hodi u prisustvu Božijem. I jedno i drugo drži pažnju i osećanje skrivenima Bogu. Izgleda da je to dovoljno? Izgleda, ali nije. Ako se u dejstvu ostave samo ove dve metode one neće dovesti do gore navedenog cilja. Čovek nije samo misao i osećanje, već je najpre delo. On je biće koje se uvek kreće i neprestano deluje. Međutim, svako delo privlači pažnju i osećanje. Onaj koji deluje sav je u delu. Usled toga se i bogotražitelj zbog dela, bez kojih se ne može biti, neizbežno odvaja od Boga mišlju, a za mišlju i osećanjem. Dela ga spuštaju s neba na zemlju ili izvode iz skrivenosti u Bogu u vidljive odnose, jer su gotovo sva naša dela vidljiva, teku u tvarnom redu, među čulnim stvarima. Odavde sledi da će, ako se čovekova dela ne usmere tako da i ona služe kao sredstvo za zadržavanje života skrivenog u Bogu, i prve dve metode ostati bez ploda i da čak ni same ne mogu da idu onako kako treba. Dela će se neprestano razgrađivati – i delo izučavanja Svetog Pisma i delo molitve. Evo, apostol upravo navedenim rečima uči kako da se i dela obrate u sredstvo za skrivanje života u Bogu, a to je – sve čini u ime Gospoda. Ako se tako nastrojiš ni od Gospoda nećeš odstupiti ni mišlju ni osećanjem. Jer sve tvoriti u ime Gospoda znači sve tvoriti u slavu Njegovu, u želji da Mu se ugodi tačno ispunjavajući Njegovu volju koju je čovek spoznao, čak i u najmanjem. A pritom će udovi tela kao oruđa raditi posao, a misao i osećanje će biti obraćeni ka Gospodu s brigom da se ono što se čini uradi tako da bude Gosopdu ugodno i tako da posluži u slavu Njegovu.
I ovaj metod je bolji za postavljeni cilj nego prva dva i njegov uspeh zavisi od uspeha u ovome. Jer su oni svojstva mislenog. Misleno pak ulazi u sok i krv kroz delo. Delo taloži misleno unutar ljudske prirode. Kada se delo koje čovek čini osvećuje njegovim usmeravanjem ka Bogu onda u njegovom delanju neki božanstveni elemenat ulazi u sve sile i organe koji učestvuju u njegovom obavljanju. Što je više takvih dela tim više božanstvenih elemenata ulazi u čovekovu prirodu. A zatim ga oni i celog ispunjavaju i na taj način čitava priroda postaje pogružena u božanstveno ili skrivena u Bogu. U skladu sa utvrđivanjem usmerenja ovakve vrste dela molitva i bogomislije postaju stabilniji. Oni utiču na to da se dela u slavu Božiju, a ovaj smer kao uzdarje njih same učvršćuje i uređuje.
Sve što činimo apostol je obuhvatio u okviru dva termina: slovom i djelom. Reči se izgovaraju ustima, dela se tvore ostalim udovima. Od kad se probudimo dok ne zaspimo i jedno i drugo treba neprestano da koristimo. Govor u nama teče gotovo bez prestanka, ni drugi pokreti tela se takođe ne prekidaju. Kakva je bogata žrtva Bogu ako se se to usmeri u slavu Božiju?! Obraćanjem reči u slavu Božiju isteruje se ne samo zlorekost, već i praznoslovlje i ostavlja se jedno – ono što služi za poučavanje bratije ili – u najmanju ruku – ono što ne služi njihovom razaranju. Ovome treba dodati i molitvoslovlje. U srazmeri sa obraćanjem dela u slavu Božiju, neće otpasti samo loša dela, već i ona dela koja se čine iz pohoti i razdraženosti; ona ne treba ni da se pominju među hrišćanima, ali se ukazuje na duh, u kojem treba da se čine valjana, dozvoljena i korisna dela. Ovim se iz kruga delatnosti isteruje svako samougađanje i služenje svetu i njegovim zlim običajima.
Sve činiti u ime Gospoda znači sve obraćati u slavu Njegovu, starati se da se sve čini tako da Mu to bude ugodno, sa svešću o tome da je to po Njegovoj volji i još – svako delo okruživati molitvom upućenom Njemu, s molitvom započinjati, molitveno raditi i molitveno završavati, na početku moleći za blagoslov, u toku rada tražeći pomoć, a na kraju uznoseći blagodarenje, kao Savršitelju u nama i kroz nas Svog dela.
304. Život hrišćanina na zemlji jeste niz stradanja. Čovek mora da se bori sa svojim telom, sa strastima, s duhovima zlobe. U ovoj borbi je naša nada. Naše spasenje je Bog naš. S nadom u Boga čovek treba sa trpljenjem da izdržava vreme borbe. Iskušenja kao da melju čoveka, pretvarajući zrno u brašno. Ona nam se dopuštaju po Promislu Božijem, radi naše velike duševne koristi: od njih dobijamo srce skrušeno i smireno, koje Bog neće poniziti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *