НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ТАЈНО ПОУЧАВАЊЕ
 
90. Преподобни ава Исаија Отшелник о поуци каже: „Благоразумни богаташ скрива у кући своја блага; благо које је изнето на видело подвргава се пљачкању лопова и нападају га силници земаљски: тако и смиреномудрени и добродетељни монах крије своје добродетељи као богаташ благо, не испуњава жеље пале природе. Он себе сваког часа прекорева и вежба се у тајном поучавању, у складу са оним што је речено у Писму: согрјејасја во мне сердце моје, и в поученији мојем разгоритсја огањ. О каквом огњу Писмо овде говори? – О Богу: Бог наш јесте огањ појадајај. Као што се огњем топи восак и исушује жабокречина нечистота које скрнаве човека, тако се и тајним поучавањем исушују нечисте помисли, истребљују из душе страсти, просвећује се ум, постаје јаснија и тананија мисао, излива се радост у срцу. Тајно поучавање рањава демоне, одагњава зле помисли; њиме се оживотворава унутрашњи човек. Бог укрепљује онога ко се наоружава тајним поучавањем; Анђели му дају силу, људи га прослављају. Тајно поучавање и читање душу чине домом који је са свих страна затворен и закључан, стубом непоколебљивим, тихим и мирним пристаништем. Оно спасава душу чувајући је од колебања. Веома се смућују и узнемиравају демони када се монах наоружава тајним поучавањем које се садржи у Исусовој молитви: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја – читање у осамљености помаже вежбању у поучавању. Тајно поучавање јесте огледало ума, светилник савести. Тајно поучавање исушује блуд, укроћује јарост, одагнава гнев, тера тугу, удаљава дрскост, уништава униније. Тајно поучавање просвећује ум, одгони лењост. Од тајног поучавања се рађа умилење, усељава се у човека страх Божји: оно доноси сузе. Тајним поучавањем се монаху даје смиреномудреност карактера, бдење испуњено умилењем, чиста молитва. Тајно поучавање је молитвено благо: оно одагнава помисли, рањава демоне, омива тело. Тајно поучавање учи дуготрпљењу, уздржању; ономе ко је његов причесник објављује о паклу. Тајно поучавање штити ум од сањарења и доноси му размишљање о смрти. Тајно поучавање је пуно свих добрих дела, украшено је сваком врлином, свако нечисто дело му је страно и туђе.“
91. Сабери се у срцу и твори тајно поучавање. Овим средством ће се уз помоћ благодати Господње одржавати дух ревности у свом истинском устројству – и час ће горети, час ће се разбуктавати. И ово је унутрашњи пут. Треба знати да је то најкраћи пут ка спасоносном устројству. Човек може све да остави и да се бави само овим делањем, – и у свему ће имати успеха. Насупрот томе, ако све будемо радили, а на ово не будемо обраћали пажњу нећемо видети плода.
Онај ко се не окреће ка унутра и према овом духовном делању само отаљава посао. Истина, ово делање је изузетно тешко, нарочито на почетку, али је зато директно и плодно. Зато свештеник који руководи треба што пре своје питомце да уводи у ово делање и да их у њему утврђује.
У њега се пре свега може уводити и спољашњи човек, и то на све начине, – и не само да се може, већ и мора. То је зато што се семе овог делања налази у обраћању у којем се оно врши. Само треба га разјаснити, истумачити како треба и руководити. Тада ће и све спољашње кренути како треба, ваљано и зрело. Насупрот томе, без овога ће се оно само као трули кончићи стално кидати. Запамти правило да то не треба остварити одједном, већ полагано; оно мора имати велика ограничења, јер може да се деси да не води ка овом унутрашњем делању, у којем је суштина ствари, већ ка спољашњим правилима. Зато, без обзира на то што постоје и људи који се крећу од споља ка унутра, правило увек треба да буде – улазити што пре унутра и овде разгоревати дух ревности.
Наизглед, то је проста ствар, али када човек за њу сазна може дуго над њом да се зноји и да све то да мало плодова. И то је због својства телесне делатности. Она је лакша, зато и привлачи; унутрашња је пак тешка, због тога и одбија људе од себе. Али онај ко се веже за прво које је вештаствено (материјално) и сам се у духу постепено овештаствљује, зато се хлади, постаје непокретнији и стога се све више и више удаљава од унутрашњег. И испада да ће неко прво оставити унутрашње, наводно до времена сазревања, доћи ће, вели, време – али касније, када се осврне види да је време пропуштено и да је уместо да се припреми постао за то неспособан. Опет, ни спољашње не треба да се напушта: оно је ослонац унутрашњег, већ и једно и друго треба да иде заједно… Очигледно је само да прво има преимућство, јер Богу треба служити духом и клањати Му се доликује у духу и истини. И једно и друго треба да буду у узајамној вези, у сразмери с њиховим достојанством, без насиља једног према другом и њихове поделе на силу.
92. Оно главно што су они (свети оци) тражили и што су саветовали јесте да се схвати духовно устројство и да човек уме да га се држи. Ономе ко то достигне остаје једно правило: буди унутра, имај тајно поучавање у срцу. Поучавај се сећању на Бога, сећању на смрт, сећању на грехове, самопрекоревању, односно, спознај овај предмет и говори о њему у себи непрестано, на пример: камо појду, или: черв, а не человјек. Када се ово и слично твори с пажњом и осећањима то је тајно поучавање.
93. Одавде следи да се укратко сви начини или методе за разгоревање и одржавање духа ревности могу свести на следеће: након што се пробудиш уђи у себе, стани у своје срце, прођи сву духовну животну делатност и зауставивши се на једном држи се само тога. Или још краће: сабери се и твори у срци тајно поучавање.
94. Када се ваше срце разгори Божијом топлином почиње заправо ваша унутрашња промена. Ова ватрица ће све у вама спалити и претопити, другим речима, почеће све да продуховљује док сасвим не продухови. Док не дође овај огањ продуховљености неће бити, ма како да се приморавате на духовно. Дакле, сада је читава ствар у томе да се стекне огањ. И изволите да у том правцу усмерите сав труд.
Али знајте да док се ватра на покаже, страсти још увек делују, иако им се не дозвољава да раде шта хоће. Страсти су исто што и влага у дрвима. Сирова дрва не горе. Треба са стране донети сувади и запалити их. Она ће док буду горела почети да суше влагу и што се више буду разгоревала више ће се палити сирова дрва. Тако огањ помало истерујући влажност и ширећи се обузима пламеном и сва дрва која су у њега бачена.
Наша дрва јесу све силе наше душе и све активности тела. Сви су они док човек не пази на себе прожети влагом – страстима, и док страсти нису протеране, упорно се противе духовном огњу… Они улазе и у душу и у тело, освајају и сам дух – свест и слободу – узимају под своје, и на тај начин господаре читавим човеком. Пошто су они у вези са демонима кроз њих демони и владају човеком, који ипак умишља да је сам свој газда.
Од ових се пре свега ослобађа дух. Благодат Божија га извлачи. Дух, испуњавајући се под дејством благодати страхом Божјим раскида сваку везу са страстима, и покајавши се за прошлост чрвсто решава да убудуће угађа само Богу и да ради Њега Јединог живи, ходећи по заповестима Његовим. Стојећи у овој одлучности дух уз помоћ благодати Божије истерује затим страсти из душе и тела и све у себи продуховљује. Ето, и код вас се дух ишчупао из окова који су га држали. Свешћу и вољом ви стојите на страни Божијој. Богу желите да припадате и да само Њему угађате. То је тачка ослонца за вашу делатност у духу. Међутим, док је ваш дух повратио своја права душа и тело још увек остају под дејством страсти и трпе од њих насиље. Вама сада преостаје да се наоружате против страсти и да их победите – да их истерате из душе и тела. Борба са страстима је неизбежна. Оне неће саме од себе предати оно чиме владају, иако то чине незаконито.
Сећање на Бога јесте живот духа. Оно распламсава и ревност за угађање Богу, и вашу одлучност да будете Божија чини непоколебљивом. Ово је, опет понављам, – тачка ослонца за живот у духу, и додаћу – основа за ваше стратешке операције против страсти.
95. Како су у себи разгоревали молитвени дух и утврђивали се у молитви подвижници, оци и учитељи наши? Главно што су они тражили састојало се у томе да срце непрестано гори само Господу. Бог захтева срце, зато што је у њему исходиште живота. Где је срце – тамо је свест, пажња и ум, тамо је свецела душа. Када је срце у Богу и сва душа је у Богу и човек стоји пред Богом у непрестаном поклоњењу духом и истином.
Ово главно се некима давало брзо и лако. Милост Божија! Чим их је дубоко потресао страх Божји, чим је оживљавала савест у свој својој сили, чим се бурно распламсавала ревност да се човек држи пред Господом чисто и непорочно, чим је труд угађања Богу раздувавао овај огањ и претварао га у пламен! То су серафимске душе, пламене, које се брзо крећу, многоделатне.
Међутим, код других све иде тромо. Да ли је њихово природно устројство такво или Бог с њима има друге намере, њихово срце се не загрева брзо. Наизглед, већ су се навикли на сва дела побожности и воде живот праведан, али не, – у срцу уопште није оно што би требало да буде. Тако бива не само са мирјанима, већ и с онима који живе у обитељима, чак и са отшелницима.
Бог је дао разум трудбеницима трезвења и они су установили нарочит начин да се у срцу укорени стална молитва упућена Господу која загрева срце. То смо више пута помињали. Искуство је оправдало овај начин показавши да је успешан, и он је почео готово свуда да се упражњава, и сви који се њиме баве онако како треба имају успеха.
96. Из искуства се у духовном животу може извући веома поуздан закључак да онога ко има усрдност према молитви не треба учити како да се усавршава у молитви. Сам молитвени труд, који се упражњава са стрпљењем довешће га и до највиших степена молитве.
Али шта да раде слаби и троми, и нарочито они који су пре него што су дошли до спознаје каква молитва треба да буде стигли да очврсну у спољашњој формалности и који су се охладили према навикавању на поредак уставних молитвословља? Њима преостаје још једно прибежиште – уметничко делање умне молитве Господу. И зар није пре свега због њих пронађено ово уметничко делање, или другачије, уметничко засађивање Исусове молитве у срце?
97. „Осим уз помоћ делатне умне молитве нико не може да избегне деловање страсти и нападе лукавих помисли, за које ће бити испитани у смртном часу и дати одговор на Страшном Суду.“
98. Исусова молитва је једно од средстава за постизање успеха у човековом хођењу пред Богом… Овде је главно да човек стане пажњом у срце и да вапије ка Господу Који је свуда присутан…
Корен доброг унутрашњег устројства јесте страх Божји. Њега треба учинити стално присутним… Он ће све држати у напетости и неће дозволити да се опуштају ни удови, ни мисли, градећи бодро срце и трезвену мисао.
Међутим, увек се треба сећати и осећати да је успех у духовном животу и у свим његовим манифестацијама плод благодати Божије. Духовни живот је потпуно у зависности од Пресветог Духа Божијег. Ми имамо свој дух, али је он немоћан. Он ступа на снагу када га осени благодат.
99. Ишчите и обрјашчете!.. Шта човек треба да тражи? Живо, опипљиво општење с Господом. Ово даје благодат Божија, али ми и сами треба да се потрудимо на томе. У ком правцу усмерити труд? На то да се човек увек сећа Господа, тога да је Он близу, да је чак у срцу. Да бисмо у овоме успели, саветује се навикавање на Исусову молитву: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, понављајући је непрестано с мишљу о Господу, Који је у срцу или близу срца. Стани с пажњом у срце пред лице Господа и говори: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго. – Читава ствар и јесте у томе и у суштини ништа се више не тражи… Ствар је у томе да се стане умом у срце пред лицем Господа и да се молитва Њему упућује. Притом знај да је умна молитва стајање умом пред Господом са уздасима Њему упућеним, а Исусова молитва: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја.. јесте словесна, спољашња молитва.
На овај начин ће се сећање на Бога учврстити у уму и лик Божији ће бити у души као сунце. Стави хладну ствар на сунце, она ће се загрејати. Тако ће се и душа загрејати од сећања на Господа Који је умно Сунце. А шта ће бити после тога, видећеш касније.
Први труд је навика да се непрестано понавља Исусова молитва… И почните, стално понављајте и понављајте, али све с мишљу о Господу. И све је ту…
100. Питате шта је потребно за Исусову молитву… Добро је онако како је ви творите. Подсећајте себе на то и тако чините. Само ћу вас на једно подсетити, да пажњом треба сићи у срце и стати тамо пред лице Господа Који је свуда присутан, и у вама, и Који све види – и у вама такође… Стабилност ће настати кад се у срцу створи огањ.
Трудите се да је не прекинете, и она ће се тако учврстити да ће се сама понављати, и у вама ће жуборити поточић, као што је говорио старац Партеније Кијево-Печерски. А неко од древних је рекао: као када лопови приђу кући да се увуку у њу и нешто да украду, па чују да тамо унутра неко прича, те се не решавају да у њу уђу, и када се наши непријатељи прикрадају души да би је покрали и чују да тамо жубори мала молитва иду унаоколо, а у средину се плаше да уђу.
101. Оно што треба тражити молитвом јесте укорењивање у срцу тихог, али топлог сталног осећања према Богу; екстазе и нарочита кретања човек не треба да се труди да оствари; а када Бог пошаље нарочита молитвена осећања треба за њих захваљивати, а не приписивати их себи и не жалити када оду, као за неким великим губитком, већ увек од њих смирено прелазити на тихо осећање према Господу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *