НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ШТА ЈЕ МОЛИТВА? И КАКО СЕ ПРЕМА ОВОМЕ ОДНОСИ ИСУСОВА МОЛИТВА?
 
11. Молитва је умно стајање пред Богом у срцу са славословљем, благодарењем, молбом и скрушеним покајањем. Све је ту духовно. Корен свега је свештени страх Божји, из којег потичу поверење и вера у Бога, предавање себе Богу, уздање, прилепљивање за Бога у осећању љубави са заборављањем свега тварног… Када је молитва јака сва ова осећања и духовни покрети су присутни у срцу у одговарајућој мери.
Како се према овоме односи Исусова молитва?
Као и она топлина која се развија у срцу и унаоколо од дејства ове молитве… Навикавање на молитву се не ствара одједном, већ захтева дуготрајан труд и присиљавање себе.
Управо у овом труду стварања молитвене навике најбоље помаже Исусова молитва и топлина која је прати.
Обрати пажњу на то, оче, да су то само средства, а не само дело.
Могуће је да постоји и Исусова молитва и топлина, а да нема праве молитве. Ма како чудно да звучи и тако бива!..
Када се молимо умом треба да станемо пред Бога и да само о Њему размишљамо. Међутим, у глави се непрестано роје разне мисли и одвлаче ум од Бога. Како би се ум научио да се држи једнога свети оци су користили кратке молитве и навикавали се да их непрестано изговарају… Ово непрекидно понављање кратке молитве је држало и ум у размишљању о Богу и растеривало је све мисли са стране. Ове кратке молитве су биле различите… Код нас је прихваћена и уобичајила се молитва Исусова: „Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго!“
Дакле, шта је Исусова молитва? Она је једна од оних кратких словесних молитава, као и све друге кратке молитве. Њена намена је да ум држи само на мисли о Богу.
Када се човек навикне на ову молитву и када њоме делује онако како треба заиста се непрекидно сећа Бога.
Пошто је сећање на Бога у срцу које искрено верује, природно, праћено религиозним осећањима свештеног страха, уздања, благодарења, преданости вољи Божијој и другим духовним осећањима Исусову молитву која производи и подржава сећање на Бога називамо духовном молитвом. И то је тачно када је окружена овим духовним осећањима. Међутим, када није праћена оваквим дејствима она остаје словесна као и свака друга слична молитва.
Тако треба размишљати о Исусовој молитви. Сада, шта значи топлина која прати употребу ове молитве?
Да би се ум држао само на краткој молитви треба га са пажњом увести у срце, јер остајући у глави где се мисли роје, он неће моћи да се усредсреди на једно… Када пажња сиђе у срце она тамо у једну тачку привлачи све силе душе и тела. Ово усредсређивање читавог човековог живота на једно место одмах се показује нарочитим осећањем; ово осећање и јесте почетак будуће топлине… Ово осећање, прво лако, постаје све јаче, снажније, продубљује се и од хладног, какво је на почетку, прелази у топло осећање и држи пажњу на себи. И на тај начин се дешава да се пажња прво држи у срцу напетошћу воље, а својом силом пажња рађа топлину у срцу. Ова топлина затим држи пажњу без неке њене нарочите напетости. Оне затим једна другу подржавају и морају стално бити заједно, јер расејавање пажње хлади топлину, а умањивање топлине слаби пажњу.
Одавде проистиче закон духовног живота: држи срце у осећању према Богу и увек ћеш се сећати Бога. Њега је негде формулисао свети Јован Лествичник.
Сада се поставља питање – да ли је ова топлина духовна? Не, није духовна! Већ је обична, крвна. Међутим, пошто држи пажњу ума у срцу и на тај начин помаже да се тамо развију духовни, раније наведени покрети, она се назива духовном, али, само у случају да је не прати похотна сласт, макар и лака, већ да држи душу и тело у трезвеном расположењу. Отуда следи: чим топлина која прати Исусову молитву није праћена духовним осећањима не треба је називати духовном, већ просто крвном топлином, и пошто је таква она није лоша ако није у вези са похотном слашћу, макар и лаком; а ако је у вези са њом онда је лоша и треба је истерати.
До ове грешке долази када топлина иде испод срца. Друга грешка је када неко заволи ову топлину и њоме се ограничава, не бринући се за духовна осећања, као ни за сећање на Бога, већ само за то да у њему постоји ова топлина; ова грешка је могућа, иако се не јавља код свих и увек, али повремено до ње долази. Ово треба уочити и исправити, јер ће у том случају то остати само крвна топлина, животињска… Ову топлину не треба сматрати духовном или благодатном… Духовном се може назвати ова топлина само онда када је праћена духовним, молитвеним покретима… Ко је без њих назива духовном пада у грешку. Ко је назива благодатном још је мање у праву…
Благодатна топлина је нарочита и она је заправо духовна… Она је одрешена од тела и не производи приметне промене у телу, а посведочава је танано слатко осећање.
По овим осећањима свако лако може да одреди и да разликује топлину… То свако треба да учини; нико са стране ту нема шта да тражи.
12. Постоји молитва коју човек твори сам, и постоји молитва коју Бог даје ономе ко се моли (1 Цар. 2, 9). Ко не зна за прву? И друга свима треба да буде позната, макар у зачетку. Прва ствар када неко приступа Господу јесте молитва. Он почиње да иде у цркву и да се моли код куће по молитвеницима и без њих. Међутим, мисли се стално расејавају. Човек с њима никако не може да изађе на крај. Али, што се човек више труди на молитви тим се мисли све више и више умирују, и молитва постаје чистија. Ипак, атмосфера душе се не очишћује док се у души на упали духовни пламичак. Овај пламичак је ствар благодати Божије, али не нарочите, већ свима заједничке. Он се појављује као последица извесне мере чистоте у свом моралном устројству човека који тражи. Када се запали овај пламичак или када се створи стална топлина у срцу престаје ковитлање помисли. Са душом се дешава исто што и са крвоточивом женом: „ста ток крове јеја“ (Лк. 8, 44). У овом стању молитва више или мање личи на непрестану. Као посредница за ово служи Исусова молитва. И то је граница до које може да допре молитва коју твори сам човек. Мислим да вам је ово веома јасно.
Даље се у овом стању даје молитва која сама долази, коју не твори сам човек. Осењује га молитвени дух и увлачи у срце – исто као да неко некога узме за руку и на силу га одвуче из једне собе у другу. Душа је овде везана силом са стране и радо остаје унутра док над њом стоји Дух који ју је осенио. Знам за два степена овог осењивања. У првом – душа све види, свесна је себе и свог спољашњег положаја, и може да расуђује, и да управља собом, може чак и да разори ово своје стање ако пожели. И ово треба да вам је јасно.
Код светих отаца, и посебно код светог Исака Сирина указује се и на други степен молитве која се даје или која осењује. Тако он наводи молитву коју је назвао екстазом или надахнућем. И овде такође долази молитвени дух, али душа коју он одвлачи иде у таква созерцања да заборавља на свој спољашњи положај, не расуђује, већ само созерцава, и није у стању да управља собом или да разори своје стање. Сећате се да у отачницима пише да је неко стао на молитву пре своје вечерње трпезе, а освестио се тек ујутру. Управо то је молитва у надахнућу или созерцатељна. Код неких је она била праћена озаривањем лица, светлошћу која се изливала око њих, а код других подизањем са земље. Свети апостол Павле је у овом стању био узнет и одведен у рај. И свети пророци су били у њему када их је Дух обузимао.
Замислите само како је велика милост Божија према нама грешнима. Неко се мало потруди и чега буде удостојен? Онима који се труде смело се може рећи: трудите се, имате се рашта трудити!
13. Најлакше средство за усхођење у непрекидну молитву јесте навикавање на Исусову молитву и њено укорењивање у себи. најискуснији људи у духовном животу, које је Бог уразумио, пронашли су да је ово једноставно и уједно сведејствено средство за утврђивање духа у свим духовним делањима, исто као и у читавом духовном подвижничком животу и у својим поукама су оставили подробна правила о њој.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *