НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
МОЛИТВА
 
1. Постоје различити степени молитве. Први степен је телесна молитва, која се више састоји од читања, стајања, поклона. Пажња бежи, срце је безосећајно, нема жеље за молитвом: ту је присутно трпљење, труд, зној. Ипак, без обзира на то одреди границе, и твори молитву. То је делатна молитва. Други степен је молитва с пажњом: ум се навикава да се сабира за време молитве и да је у целини изговори са свешћу, без расејавања. Пажња се сараствара (спаја) са написаном речју и изговара је као своју. Трећи степен је молитва осећања: од пажње се загрева срце, и оно што је тамо у мислима, овде постаје осећање. Тамо је реч скрушености, а овде је скрушеност; тамо је молба, а овде осећање нужде и потреба. Онај ко је прешао на осећања моли се без речи, јер је Бог Бог срца. Зато је то максимум молитвеног васпитања – да се када човек стане на молитву прелази са осећања на осећање. Притом човек може да престане да чита, исто као и да размишља, већ нека остане само у осећању, са извесним молитвеним знацима… Када молитвено осећање постане непрекидно почиње духовна молитва која је дар Духа Божијег, Који се моли уместо нас, – последњи степен молитве која може да се појми. Међутим, кажу да постоји још и уму непојамна молитва, то јест молитва која превазилази границе свести (тако је код светог Исака Сирина).
Најлакше средство за постизање непрекидности молитве јесте да се човек навикава на Исусову молитву и да је укорени у себи. Искусни мужеви у духовном животу, које је Бог научио, пронашли су ово једноставно и уједно сведејствено средство за утврђивање духа у свим духовним делањима, као и у свом духовном подвижничком животу, те су у својим поукама оставили подробна правила о њој.
Трудећи се и подвизавајући се ми тражимо очишћење срца и препород духа. Према овоме воде два пута: делатни, то јест упражњавање оних подвига који су претходно наведени, и умозритељни – обраћење ума ка Богу. Тамо се душа очишћује и прима Бога; овде Бог Којег гледамо спаљује сваку нечистоту и долази да се усели у очишћену душу. Долазећи до тог закључка о Исусовој молитви Григорије Синаит каже: „Бога стичемо или делањем и трудом или умешним призивањем Исусовог имена,“ затим додаје да је први пут дужи од другог – други је бржи и делотворнији. Због тога су неки прво место међу подвизима давали Исусовој молитви. Она просвећује, укрепљује, оживљава; све непријатеље, видљиве и невидљиве, побеђује и узводи ка Богу. Она је свемоћна и сведејствена! Име Господа Исуса је ризница добара, сила живота у духу.
Стога само по себи следи да је свакоме ко се покајао или ко је почео да тражи Господа могуће и да треба дати потпуно поучавање о делању Исусове молитве, а са њом онда уводити и све друге, зато што се тим путем човек брже може учврстити, брже може духовно да прогледа и да дође до унутрашњег мира. Не знајући за ово други, или већина, се заустављају на телесним и душевним делима и готово да узалуд троше труд и време.
Ово делање је названо „уметношћу“ и веома је једноставно. Стојећи свешћу и пажњом у срцу изговарај непрестано: „Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја“, без икакве слике и лика, са вером да те Господ види и да те слуша.
Свест обавезно треба држати код срца и за време делања мало успорити дисање како би се показала напетост са којом се молитва твори. Међутим, први услов је вера да је Бог близу и да нас чује. Молитву изговарај на ухо слуха Божијег.
Прво је ова молитва дуго само делатна, као и свако делање, затим прелази у умност (ум) и на крају се укорењује у срцу.
Има скретања са правог пута ове молитве. Зато се њој треба учити од онога ко је зна. Заблуде углавном проистичу од тога ко где држи пажњу – у глави или у грудима.
Ко је у срцу он је безбедан. Још је безбеднији онај ко с болом пада ничице пред Богом у сваком трену у скрушености, са молитвом да га Господ избави од прелести.
2. Онај ко нема унутрашњу умну молитву нема никакву молитву, јер је само умна молитва права молитва која је Богу угодна и пријатна. Она мора представљати душу молитвословља и код куће, и у цркви тако да чим ње нема, ова молитвословља само изгледају као молитве, али молитве нису.
Јер, шта је молитва? Молитва је узношење ума и срца према Богу, на славословље и благодарење Богу и ради мољења и добијања од Њега потребних душевних и телесних добара. Суштина молитве јесте, сигурно умно усхођење ка Богу из срца. Ум стаје у срце свесно пред лице Бога, и испуњавајући се дужним свештеним страхом почиње пред Њим да излива своје срце. Ето умне молитве! Међутим, таква треба да буде и свака молитва. Спољашње молитвословље, домаће или у цркви даје јој само реч или форму; душу пак, или суштину молитве свако носи у себи, у свом уму и срцу. Сав наш црквени молитвени чин, све молитве, које су састављене ради употребе код куће пуне су умног обраћања Богу. Онај ко их твори, ако је иоле пажљив, не може да избегне ово умно обраћање Богу, једино ако је потпуно немаран према ономе што чини.
3. Без умне молитве нико не може. Ми не можемо да се не узносимо молитвено ка Богу, јер то захтева наша духовна природа. А да се узнесемо ка Богу не можемо другачије осим умним дејством: јер је Бог уман. Истина, постоји умна молитва уз словесну или спољашњу – домаћу или црквену, – и постоји умна молитва сама по себи, без икакве спољашње форме или положаја тела, међутим, суштина дела је и овде и тамо иста. У оба ова облика она је обавезна и за мирјане. Спаситељ је заповедио да уђемо у своју клет и да се тамо у тајности молимо Богу, свом Оцу. Клет ова, по тумачењу светитеља Димитрија Ростовског означава срце. Дакле, Господња заповест нас обавезује да се тајно у срцу умом молимо Богу. Ова заповест се односи на све хришћане. Ево, шта заповеда апостол Павле када каже да се треба „всјакоју молитвоју и моленијем молитисја на всјако времја духом“ (Еф. 6, 18)? Заповеда умну молитву – духовну, – и заповеда свим хришћанима без разлике. Он свим хришћанима заповеда да се непрестано моле (1 Сол. 5, 17). А човек не може да се моли непрестано другачије осим умном молитвом у срцу…
Кад ујутру устанеш, стани што јаче пред Богом у свом срцу, у својој унутрашњој молитви и затим изађи на дело своје, које ти је Бог одредио не одвајајући од Њега своја осећања и свест. И догодиће се да ћеш снагом душе и тела радити свој посао, а умом и срцем бити са Богом.
4. „Во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних, во благодати појушче в сердцах ваших Господеви“ (Кол. 3, 16)… речи: „Во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних“ односе се на словесну молитву, молитвословље, а речи: „во благодати појушче в сердцах ваших Господеви“ – молитву унутрашњу, умно-срдачну.
Псалми, пјенија, песме-псалми, химне, оде – јесу разни називи духовних песама. Веома је тешко навести по чему се разликују, зато што су и по садржају и по форми веома слични. Сви они представљају изражавање молитвеног духа. Када крене на молитву дух славослови Бога, благодари и узноси Му своје молбе. Сва ова испољавања молитвеног духа у духу су нераздвојна и једна без других не бивају. Када молитва почне да се креће, она прелази из једног у друго и то често не једном. Ако се то изрази речју биће словесна молитва; назови је псалмом, химном или одом – то је свеједно. Зато се нећемо трудити да одредимо разлике међу овим наведеним песмама. Апостол је њима желео да обухвати молитву сваке врсте која је изражена речју. У њих спадају све молитве које данас користимо. Осим Псалтира користимо и црквене песме – стихире, тропаре, каноне, акатисте и молитве које се налазе у молитвеницима. Нећеш погрешити ако читајући речи апостола о словесној молитви под њима будеш подразумевао ове словесне молитве које су код нас у употреби. Сила није у оваквим или онаквим словесним молитвама, већ у томе како се оне творе.
Како творити словесне молитве апостол указује речју: духовних… Духовне молитве су због тога што се пре свега у духу зачињу и сазревају и из духа изливају. Пре свега су духовне зато што се зачињу и сазревају благодаћу Духа Светог. И Псалтир и све друге словесне молитве нису од самог почетка биле словесне. Прво су биле чисто духовне, затим су заодевене у речи и постале словесне. Међутим, реч која је дошла није удаљила њихову духовност. Оне су и сада словесне само наизглед, а у сили су духовне…
Из оваквих објашњења проистиче да ћемо, ако желимо да речи апостола о словесној молитви применимо на себе, добити следеће: уђи у дух молитава које слушаш и читаш и када их изговориш у срцу узноси их одатле ка Богу као да су оне пород твог срца под дејством благодати Светог Духа. То је закон који одређује суштину Богу угодне молитве. Како доћи до тога? Размишљај, осећај, чак научи напамет молитве које треба да читаш у свом молитвословљу. Тада, кад стајеш на молитву, нећеш изговарати туђе, већ оно што лежи у твом срцу као нешто што је оно осетило.
5. „Глагољушче себе во псалмјех и пјенијих и пјеснех духовних, воспјевајушче и појушче в сердцах ваших Господеви“ (Еф. 5, 19).
Да ли ове речи, схватити у смислу: када вас испуни Дух тада и појте устима и срцем? Или у оваквом: ако желите да се испуните Духом – певајте? Да ли се на појање устима и срцем указује као на последицу испуњавања Духом или се на њих указује као на средство да се то достигне?
Осењивање Духом није у нашој власти, оно долази када Сам Дух то пожели. И када долази јако покреће силе нашег духа. Песма Богу се тада сплиће сама од себе. Слобода је могућа само у томе да човек изабере хоће ли оставити ову песму да пева у његовом срцу или ће је изразити и језиком тако да сви чују…
Ове речи треба разумети у другом, а не у првом смислу. Испуњавајте се Духом и ради тога певајте. Појање ће подстакнути Дух или ће довести у стање осењивања Духом, или до тога да се осети Његово дејство. Блажени Теодорит пише да апостол уводи духовну опијеност када каже: „исполњајтесја Духом“ и показује како да се ово достигне, управо: „непрестано у песмама славећи Бога, удубљујте се у саме себе и подстичите увек помисао.“ То је исто што и рећи: посредством појања језиком и срцем.
Није тешко схватити да притом није главна милозвучност појања, већ садржај онога што се поје. Он делује исто као што реч која је написана у надахнућу надахњује онога ко је чита. Осећање које је уткано у реч кроз реч прелази у душу онога ко га слуша или чита. Тако је и када су црквене песме у питању. Псалми, химне-појања и оде – црквене песме јесу изливања осећања свештеног страха према Богу подстицаних кретањем духа. Дух Божији је испуњавао Своје изабранике, и они су пуноћу својих осећања изражавали у песмама. Онај ко их поје онако како треба, опет, може да се унесе у осећања која су изражена у њима, и да се, испуњавајући се њима, приближи стању када ће бити способан да прими дејство благодати Духа или да се томе прилагоди. Управо овакву намену и имају црквене песме, како би се уз помоћ њих загревала и распламсавала искра благодати која се у нама крије. Ову искру дају тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен уведени су псалми, појања-химне и песме-оде духовне. Оне делују на искру благодати исто као што ветар делује на искру која је пала у запаљиву материју.
Међутим, подсетићемо на то да им такво дејство припада под условом да заједно са њиховом упетробом иде и очишћење срца, као што је рекао свети Златоуст руководећи се речима самог светог апостола Павла. Други услови који се наводе на истом месту јесу: прво, да буду духовни, и друго, да се поју не само језиком, већ и срцем…
Дакле, да би појање црквених песама водило ка томе да се човек испуни Духом, апостол захтева да ове песме буду духовне, под чиме не треба подразумевати да треба да буду духовне по садржају, већ и да буду покретане духом, да саме буду плод Духа или да се излију из срдаца испуњених Духом. Иначе неће водити ка испуњењу Духом. Ово следи по закону да ће песма и дати ономе ко је поје оно што је уткано у њу…
Други захтев апостола јесте да се песме не певају само језиком, већ и срцем. Није довољно само схватати песму, већ осећати исто оно о чему она говори, или примити њен садржај у срце и певати је, сада већ тако да она као да исходи из нашег срца. Из поређења овог места са другима види се да су у апостолско време певали само они који су били у таквом расположењу, а други су почињали да осећају исто што и они – и свецело црквено сабрање је певало и појало Господу никако другачије до у срцу. Шта је чудно ако је последица тога била да се оно и испуњавало Духом? Каква је ризница добара скривена у црквеним песмама ако се оне изговарају онако како треба!
Свети Златоуст каже: „Шта значе речи: „појушче в сердцах ваших Господеви“? – То значи: са пажњом приступај овом послу, јер непажљиви поју без користи само изговарајући речи док им срце лута на другом месту.“ Блажени Теодорит овоме додаје: „Поје срцем онај ко не покреће само језик, већ и ум подстиче на разумевање онога што се изговара“. Други свети оци пишући о молитвеном обраћању Богу сматрају да се оно врши на најбољи начин када се врши умом, који је утврђен у срцу.
Оно што апостол овде говори о црквеном сабрању односи се и на појединачно појање псалама, које свако може посебно да врши код куће. И ово може да уроди плодом само када се врши онако како треба, т.ј. са пажњом, са разумевањем, са саосећањем, из срца.
Приметићемо такође да, иако се у речима апостола говори о појању, његова мисао указује на молитвено обраћање Богу. И управо оно подстиче Дух.
6. Други облик молитве јесте умно-срдачна молитва. И прва треба да буде иста таква. међутим, она се зачиње под дејством словесне – готове молитве; а ова се зачиње непосредно у срцу и одатле усходи ка Богу. Оваква је била молитва Мојсија пред Црвеним морем. Апостол о томе учи речима: „во благодати појушче в сердцах ваших Господеви.“ – „Од благодати Духа појте,“ каже, „не просто устима већ са пажњом, стојећи мислено пред Богом, у срцу. Јер то значи појати Богу, а оно друго је на ветар, јер се глас разлива по ваздуху. Не певај да се покажеш, каже. Макар да си на пијаци, можеш у себи, изнутра, да се обратиш Богу и да певаш иако те нико не чује… Ништа ти не смета да се на путу молиш и да срцем будеш горе“ (свети Златоуст). Само оваква молитва и јесте молитва. И словесна молитва је молитва онолико колико се у њој моли ум и срце.
Она се у срцу саздаје благодаћу Светог Духа. Пошто се обраћа Господу и освећује тајнама, она прима у себе осећање према Богу које од тада почиње да полаже у срцу његово усхођење ка горе. У ономе ко не заглуши ово осећање нечим лошим, постојаност и труд га претварају у пламен. Али за онога ко га заглуши оним чиме не треба иако није затворен пут приближавања Богу и помирења с Њим, – њему се ово осећање више не даје одједном и на дар. Предстоји му зној и труд тражења и мољења за њега… Међутим, нико не бива одбијен унапред кад моли за овај дар. Јер сви имају благодат, треба само оставити простор за њено деловање. Благодат добија простор сразмерно са тим колико неко уништава своју себичност и колико искорењује страсти. Мера очишћења срца јесте мера оживљавања осећања према Богу. Када срце постане чисто осећање према Богу постаје пламено. Осећање према Богу и у њима оживљава много пре потпуног очишћења од страсти, али бива још као семе или искра.
Када се препороди оно расте и разгорева се, али није постојано, већ оживљава и замире; и оживљавајући нема исту силу. Међутим, ма у којој мери да оживи, увек усходи ка Господу и поје Му песму. Све сазидава благодат: јер је благодат увек присутна у верујућима. Онима који су јој се неповратно препустили она руководи и поучава их онако како сама зна.
7. Осећање према Богу и без речи јесте молитва. Реч подржава и понекад продубљава осећање.
8. Чувајте овај дар – дар милости Божије која вас је посетила. Како? – Пре свега смирењем, све приписујући благодати, а себи ништа. Чим ваша мисао почне да размишља о себи самој, благодат ће се смањити и ако се не освестите, потпуно ће престати да делује, тада бива плач и ридање много. Друго – осећајући да сте земља и пепео будите тако као што сте сада, односно не обраћајући се ни чему без потребе, ни мишљу ни срцем. Све са Господом. Мало по мало ће се смањити унутрашње горење, одмах журите да га поново васпоставите у себи. Господ је близу. Када му се обраћате са болном чежњом и страхом одмах ћете добити…
9. Молитва је показатељ свега; молитва је и извор свега; молитва је и покретач свега; молитва је и усмеривач свега. Чим је молитва исправна све је исправно, јер она неће дозволити да било шта буде неисправно.
10. Молитва је прва ствар у морално-религиозном животу. Корен овог живота представља свесно-слободан однос према Богу који касније управља свиме. Поприште на којем се то открива и показује у дејству. Ово дејство јесте молитва као узајамно општење. Постоји поприште на којем се откривају наши морални односи према нама сличнима, и подвижништво – поприште на којем се открива морални однос према самима себи. Какав је наш однос према Богу таква је и молитва; и каква је молитва такав је и наш однос према Богу. А пошто ови односи нису исти, није исти ни начин молитве. Другачије се према Богу односи онај ко не мари за спасење, а другачије онај ко се одвратио од греха и ко ревнује за добродетељ, али још није ушао у себе и ради Господу споља; другачије, на крају, онај ко је ушао унутра и носи у себи Господа и стоји пред Њим. Први, као што се не стара за живот, не стара се ни за молитву и врши је у цркви и код куће само зато што је такав обичај, без пажње и осећања. Други чита много молитава и често иде у цркву, труди се да уједно одржи и пажњу и да осећања усклади са молитвама које чита, иако му то веома ретко полази за руком. Трећи, пошто се сав усредсреди унутра, у себи, умно стоји пред Господом и без расејавања Му се моли у срцу, без дугих молитвословља, иако на молитви стоји и дуго времена, код куће и у цркви. Ако другом одузмете молитвословље одузећете му сву молитву; ако трећем наметнете молитвословље угасићете у њему молитву ветром многословља. Сваки чин људи, или сваки степен приближавања Богу има своју молитву и своја правила за њу. Како је драгоцено притом искусно руковођење и како много човеку може да нашкоди делање по својој вољи!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *