НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
ГОСПОД ОДЛАЗИ – ДУША БИВА ОПУСТОШЕНА
 
314. Пребивање душе с Господом, у чему је сва суштина унутрашњег делања не зависи од нас. Господ посећује душу, она тада бива с Њим и игра пред Њим и Он је загрева. Чим Господ оде душа бива опустошена и уопште није у њеној власти да врати Благог Посетиоца душа. Међутим, Господ олази мучећи душу, а дешава се да одлази не кажњавајући је за спољашња дела, већ за нешто што је душа унутра примила. Када Господ одлази мучећи душу чим она повиче Он се брзо враћа. А када одлази кажњавајући је не враћа се брзо, док душа не спозна грех, и док се не покаје и не отплаче и не понесе епитимију.
315. Главно је хлађење. То је горко и опасно стање. Код Господа је оно међу средствима за руковођење, уразумљавање и поправљање. Међутим, дешава се да оно буде и једна врста казне. Узрок овоме је јавни грех, али пошто се он код вас не види, узрок треба тражити у унутрашњим осећањима и расположењима. Да вам се није поткрала умишљеност да нисте исто што и други? Да не мислите сами да корачате спасоносним путем и да усходите ка небесима само својим средствима?
316. Трудите се – „не увек по жељи, већ више по принуђивању.“ Такав је закон – противити се себи у лошем и приморавати себе на добро. Управо ово означавају речи Господа да се Царство Божије осваја на силу и да га освајају они који улажу напор. Зато идење за Господом и јесте јарам. Какав би јарам био кад би се све радило по жељи? На крају, уосталом, долази и то да се све ради радо и лако.
„Напада тупа окамењеност- бивам као аутомат – без мисли, без осећања.“
Оваква стања бивају понекад као казна за спотицање о нешто лоше мишљу и саосећањем, а понекад као обучавање – углавном да би се човек научио смирењу, да би се навикао да ништа не очекује од својих сила, већ све само од Бога. Неколико таквих искустава пресеца поверење у себе, а избављење од тешкоће показује одакле долази помоћ у Кога се треба у свему уздати. Ово стање је тешко, али га треба трпети с мишљу да више ни не вредимо, да је оно заслужено.
Против њега нема лека, његов пролазак је у вољи Божијој. Ипак, треба стајати и вапити ка Господу: нека буде воља Твоја! Смилуј се! Олакшај! Али никако се не треба предавати неким попуштањима, јер је то разорно и погубно… Код светих отаца се оваква стања називају хлађењем, сувопарношћу; и сви их сматрају неизбежнима у животу по Богу, јер се без њих брзо уобразимо.
317. Кад је у питању сувопарност треба се осврнути да није било нешто такво у души… и покајати се пред Господом и заповедити себи да се унапред чувамо.
Највише бивамо кажњени због гнева, неправде, озлојеђености, осуђивања, гордељивости и слично. Лек је враћање благодатног стања. Пошто је благодат у вољи Божијој, преостаје нам да се молимо… да нас избави од ове сувопарности… и од окамењене безосећајности.
318. Тело се на посебан начин ствара од земаљског праха. То није било мртво тело, већ живо с животињском душом. У ову душу је удахнут дух – Божји дух, предназначен да зна Бога, да Бога поштује, Бога да тражи и окуша, и да у Њему налази све своје задовољство, и ни у чему осим Њега.
319. Чим се уздањем макар мало одвојите од Господа све иде накриво, јер тада Господ одступа, као да говори: „Па нека ти буде то у шта се уздаш.“ А ма шта то било – потпуно је ништавно.
320. Видите како је хладно без благодати и како је душа трома и непокретна за све духовно. Овакво је стање добрих пагана, јевреја верних закону, и хришћана који воде исправан живот, али не размишљају о унутрашњем животу с његовим односом према Богу. Они не осећају муке попут ваших, зато што нису осетили шта се дешава под дејством благодати. Међутим, повремено и они имају извесну духовну утеху – природну, те зато и остају спокојни.
Чиме се благодат понајвише задржава у души? Смирењем. Због чега најпре одлази? Због неког покрета гордости, високог мишљења о себи и уздања у себе. Чим она унутра осети овај смрад гордости одмах се удаљава.
321. Хлађењу претходи прилепљивање срца за нешто, забринутост због нечега, срџба и осуђивање… неко незадовољство и угађање телу, мекуштво… и расејавање мисли! Чувајте се овога и биће мање хлађења.
Срце! Где је живот ако не у срцу?
322. Дали сте себи олакшицу дозволивши себи мало да се разонодите, а нисте се пазили: ни очи, ни језик, ни мисли нисте чували. Зато је топлина и отишла и ви сте остали опустошени. – То ничему не води. Пожурите да васпосавите ваљано унутрашње устројство или да га измолите: закључајте се и само се молите и читајте о молитви док се пажња не сједини с Богом у срцу и док тамо не завлада дух скрушености и умилења, којим заправо и треба да одредите да ли сте у свом чину или сте иступили из њега. Чини ми се да о пажњи судите као о излишној строгости, а она је напротив, корен унутрашњег духовног живота. Због тога се непријатељ против ње највише и наоружава и на све начине гради пред очима душе замамне приказе и убацује помисли о олакшицама и разонодама.
323. Кажете: „Нема успеха.“ Неће ни бити док постоји самоугађање и самосажаљење. Самосажаљење и самоугађање директно сведоче о томе да у срцу превладава „ја“, а не Господ. То су самољубље и грех који у нама живи, од којег потиче сва греховност и који грешним чини читавог човека, од главе до пете, док год постоји у души. А када је цео човек грешан како ће му доћи благодат? Неће доћи, као што ни пчела неће доћи тамо де је дим.
Одлука да се ради Господу има два краја: један је – да отвергнетсја себје, а други је – да по Мне грјадет… Први захтева потпуно гушење егоизма или самољубља, дакле, недопуштање угађања себи и самосажаљење – ни велико, ни мало.
324. Главни непријатељ живота у Богу јесте брига за много ствари; а брига за мноштво ствари јесте полуга која покреће непрестану мирску делатност. Од ујутру до мрачне ноћи, свакога дана, она тера мирске предузимаче с једног посла на други и ни за трен им не даје мира. Они немају кад да се обрате Богу и да проведу с Њим мало времена у молитвеном узношењу ка Њему. Ова брига за много ствари код монаха не постоји. Они који ово схватају ступају затим у манастир да се избаве од ове мучитељке. И избављају се… Након отпадања бриге за много ствари, ум и срце остају апсолутно слободни и ништа им не смета да пребивају у Богу и да се Богом наслађују. Они који разумно обављају своје монашко дело убрзо у овоме и напредују и достижу свој циљ. Затим им преостаје само да чувају ово благо. И чувају. Сваки монах или монахиња имају свој задатак да у току дана и ноћи ураде то и то. Пошто су то послови на које су се они навикли, за то се не захтева посебна пажња. И дешава се да руке раде, а ум с Богом беседи и тиме храни срце. Овакву норму унутрашњег устројства је прописао још свети Антоније Велики. Као што видите и монаси имају делатни живот, који личи на делатност мирјана, само што притом код њих нема бриге за много ствари, која нагриза мирјане, и слобода од које им због поретка манастирског живота и омогућава да остварују свој циљ, или да непрекидно пребивају с Богом и у Богу.
325. „Расејали сте се!“ Ово је први непријатељски демонски напад на унутрашње устројство. Побрините се да комуницирате с другима и да се бринете за посао тако да се уједно и Господа сећате и да све чините и говорите са свешћу да је Господ близу и да све усмерава тако да можете да Му угодите. Зато када на нешто наиђете пре тога се припремите да у току посла не одступате од Господа, већ да будете у Његовом присуству и да Му се за то молите. На то можете да се навикнете, само одредите себи за правило да од сада увек тако радите. Други непријатељ унутар-пребивања јесте везивање срца за нешто и заробљивање нечим уз помоћ урезивања осећања у њега или приликом размишљања о нечему. Ово је горе. Код вас тога није било и брзо сте се вратили на старо. Да се ваше срце прилепило за нешто дуго бисте морали да се помучите. Тада би прво срце требало одвојити од онога за шта се прилепило и пробудити одвратност према томе. Изволите ово имати у виду и на сваки начин се чувати и расејаности, а још више заробљивања срца. Средство је једно – не одступати пажњом од Господа и од свести о Његовом присуству. Због чега сте тужни после дугог разговора с неким? Због тога што за време разговора ваша пажња одступа од Господа. Господу је то непријатно и Он вам то ставља до знања тугом. Изволите да се навикавате да непрекидно будете с Господом, ма шта да радите и да све чините ради Њега трудећи се да то усклађујете с Његовим заповестима. И никада нећете бити тужни, зато што ћете бити свесни да сте чинили Његова дела.
326. По који пут већ постајете свесни обавезе коју вам сугерише савест: да будете с Господом ништа не сматрајући битнијим од Њега. Сећање на то сигурно не одступа од вас! Нека код вас и ово дело буде на снази. Јер то и јесте наш циљ. Кад смо ми с Господом и Господ је с нама. И све је светло. Када су у соби сви прозори отворени и сунце светли, све бива светло-светло. Међутим, затворите један прозор, биће мрачније, а када све затворите постаће потпуно мрачно. Тако је и с душом. Када је она свим силама и осећањима обраћена ка Господу у њој је све светло, радосно и спокојно. А када своју пажњу и осећање управите према било чему другом осим Господа, ова светлост ума се умањује. Што више ствари занима душу – улази већа тама… А онда постаје и потпуно тамно. Мисли не помрачују толико колико осећања; једно одступање осећања од Господа због нечег другог не помрачује толико колико пристрасност према нечему. Највише од свега помрачава грех учињен делом.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *